NURIF
Dedo,
Bilo mi je deset, kad si otišao
Bio si jak, sačuvao si nas, ali bilo te je strah da odeš
Pamtim dok si mi pričao
Čuvaj pero, ne troši, trebaće
Pomalo sam te čudno gledao
Čuo sam te, dedo
Zbog tvojih reči spoznao sam težinu slova
Da li si bio umoran, dedo
Od ove prolaznosti
Od ovih soba
Da si ostao, da li bi bio
Neko drugi
Cenu sve ima, samo, ko je ovu platio?
Onaj što je izašao, ili onaj za stolom?
Dedo, izvini
Budio sam te jutrima, kucajući kostima po tvojim vratima
Hteo sam nešto da ti kažem, samo
Nisam imao reči
Dedo, nisam te zagrlio, žao mi je što ti se topline ne sećam
Zubi su mi još uvek beli, ti si tvoje dao za moje
A smejao sam se, onoj čaši
Kako sam samo bio naivan i dete
Otišao si, otišao odande gde si rođen, bez belih zuba
Da bi na kraju tvoj krov postao moj, a ja naivan i dalje
I njega bi da rušim
Ako ti znači, tvoju sliku čuvam
A na slici iz vojske, video sam sebe
Imao si taj tihi pogled
Njime volim, dedo
Nije čovek igračka, rane zarastu, ali dete pamti
Nisi ti dedo umro
Potrajaće ova tišina
I uvek u sumrak ti bi rekao:
Nahode, dan ode
***
NIZ
Kiša. Ti držiš kišobran njemu, a tebi
Čovek koji kisne
***
PRVA PESMA
Najpre sam zamislio nešto, nešto se smestilo na ništa
Zatim, ništa je dobilo vidljivost, na pola, stavio sam vertikalnu crtu
Levu stranu, obojio sam u tamu, predstavljala je loš potez,
negativno
Zatim, desnu stranu, obojio sam svetlo, predstavljala je
dobar potez, pozitivno
Zatim sam oblikovao ivice, i povezao ih linijama utvrđene boje
Ništa je bilo nešto, oivičeno
To nešto, nazvao sam život
Duša kročila je njime, koju sam stvorio slučajno
Prosula se boja
Dok sam birao četkice
I da ne bude sama, dodao sam još jednu
Da bi opstala, hranila se sa obe strane
I tu se razmnožila, zamišljala svet
Videla je ivice drugih svetova, ali nikada nije mogla da ih dodirne
A iza tih ivica bile su druge ivice, i samo su se nizale, i nizale
16. novembar 2017.
***
KAZALJKE I LEDENICE
Pletenasto posmatranje još jednog pasusa
Laktom čisti nasloni dremaju
Rado bih bila negde, radije izrekla i isekla
Što me ne vidiš?
Idi! Ne trebaš mi, ni ti, ni bilo ko. Idi!
Pusti moje, meni, ništavilu, tišini, mašnicama
Žmurim, kada ugledam, ne želim da me vidiš
Šta će lekovi sećanju?
Nisam ti svoje rekla. Idi i ne vraćaj se
Ni ne znam te, ni ne želim
Šta god da si, deluješ daleko sa sve tim pokretljivim obrazima
I dodirima očiju
Poručuješ, to prolazi, ali kroz mene
Ovaj nakrivljeni dan je samo duh, neću dug, ne posmatraj nebo, ni mene
Reći ću ne, neću da čujem, samo ću reći i nalepiti flastere
Trebalo bi da naučiš imena tih nepouzdanih listova što ti skrivaju pola lica
Samo tada zeleno se rukuje i zamišlja
Kazaljke i ledenice
***
JAPAN
Sve ovo treba negde da završi
Preduboko detinjstvo skita
Uvek to dete, upućuje nekoga ko nije tu
Kao da odgovara sebi
I razmišlja šta je na meni njima čudno
Enciklopedija cvetnih imena
Pomisao, i ovo je nekome najbolje vreme
Idem, nepripremljen da se nahranim
Paukov ljiljan
Preduboko detinjstvo
__________________________________
IZUDIN AŠĆERIĆ rođen je 4. decembra 1995. u Novom Pazaru. Od rođenja živi u Gluhavici, u Tutinu. Završio je studije geografije na Prirodno-matematičkom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici. Danas predaje u tutinskoj Gimnaziji i Osnovnoj školi „Aleksa Šantić“, svom klasju. Polaznik je Planinarskog društva „Beleg“, član „Ekološkog pokreta Sačuvajmo“, član folklorne sekcije „KUD Tutin“. Njegove pesme objavljivane su u književnim časopisima i na web portalima. Pohađa Radionicu kreativnog pisanja Enesa Halilovića. Takođe, pohađa i Časove kreativnog pisanja kod Nadije Rebronja. Svoju prvu knjigu poezije, „Sirovo perje“ objavio je 2023. godine.
čovjek-časopis 