Category: poezija

PJESMA JELENE STOJKOVIĆ MIRIĆ: OPROSTI OKU ŠTO JE VIDELO

poezija

Oprosti ugraviranim zakonima koji misle
da nikad nećeš proći
a proćićeš kao julski pljusak u trnu kosmosa.
Oprosti negativnim energijama i njihovim postrojenjima;
mukloj tišini, utrobnoj, okeanskoj.
Oprosti pogledu kroz tebe i njihovim rodnim listovima
i nuli što ti tada pozavidela nije.

Oprosti anemičnim rečima.

Oprosti rukama koje se pružile nisu;
svetionicima koji su isključili svoja svetla.
Oprosti inspiraciji koja dolazi u nedoba
dok su ti ruke vezane petljama svakodnevnih rituala.

Oprosti osmesima koji su se zakleli mermernoj ravnodušnosti.
Oprosti neuzvraćenim ljubavima u svim oblicima;
molidbenim primaocima koji su se zaneli u ignorisanju
svega što se zove živa ćelija.
Oprosti muzici koja nikada neće stići za vaš sto.

Oprosti danima koje nisu imale oči.
Oprosti zagrljaju koji nisi dočekala.
Oprosti suzi koja će doći kasno.

Oprosti ljudskom prstu
što je pritisnulo dugme
kad gubiš da gubiš duplo.

Oprosti bolu što te gnječi i uživa
Oprosti vremenu što nije imalo pametnije ljude.

Na kraju,
oprosti sebi što ne razumeš
i srcu, što se pomračilo.

_________________________________

JELENA STOJKOVIĆ MIRIĆ (1972, Loznica (Draginac)), nastavnica likovne kulture, radi kao specijalista za video montažu; bavi se pisanjem poezije, proze i slikanjem; zastupljena u zbornicima i na književnim sajtovima; sarađuje sa književnim časopisima. Svoje radove objavljuje na svom kutku Srebrnasto paperje, a recituje na YT kanalu sa istim nazivom. Objavila je obimnu zbirku poezije “Eliza ima srce čoveče ili Srebrnasto paperje”. Pesme su joj prevođene na slovenački.
Baka devojčice Eme, koja se najlepše smeje. Živi u Beogradu.

PET PJESAMA KOSTE KOSOVCA

poezija

DEČACI

A šta je sa dečacima iz soba?
Angažovanim od strane svog srca, aktivistima svojih duša.

Tihim, lepim, stidljivim dečacima, iza čijih glasova ne stoje nevladine organizacije već bol.

Koji nisu prošli kreativne radionice pisanja već svoja teška i autentična detinjstva.

Koji po sebi koračaju ko po prijemima stranih ambasada.

Koji su toliko dugo u sobama da su telom svojim povećali kvadraturu.

***

NAŠA VERA

U dedinoj sobi vidim
na ikonu naslonjene štake.
Nije slučajno što tako stoje,
našoj veri potrebna su pomagala.

***

PO JEROTIĆEVOM SNU

Da biste pažljivog čoveka zatočili
ne trebaju vam rešetke.

Dovoljno je da ga stavite u vrt
koji nema stazu

a on neće krčiti cveće
da bi iz njega izašao.

***

ŽUBORENJE

Već dugo od nekog nemira ne mogu da čujem svoje misli.
Između mene i mene kao da stoji ona ista fontana
koju je kralj Aleksandar postavio ispred svoje odaje
da sluge koje žele da prisluškuju čuju samo žuborenje vode.

***

PROZOR

Kad god se umoran ulicama vraćam
posmatram prozore u noći.

Svako svetlo svedoči
bar o jednom životu koji se odvija iza.

Oni u meni bude osećaj svečanosti,
utisak doma.

Na rukama jedan ponesem
da mi do kuće svetli.

_________________________________

KOSTA KOSOVAC rođen je 17.6.1997. godine u Beogradu. Studirao je Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. Prvu zbirku pesama pod nazivom “Džemperi za kamenje”, objavio je 2021. godine u Srpskoj književnoj zadruzi, a drugo izdanje u Sumatra izdavaštvu 2022. godine. Dobitnik je nagrade “Matićev Šal” za najbolju prvu objavljenu zbirku pesama autora do 27 godina života. Sa istom zbirkom ušao je i u najuži krug za Zmajevu nagradu Matice srpske. Saradnik je Kulturnog dodatka lista Politika.

PET PJESAMA AMRE MUJEZINOVIĆ

poezija

MANIJAK

Kad udahneš more,
osjetiš da imaš dušu,
uočiš zraku sunca
na najudaljenijem brdu
i moliš Boga
da ta pješačka staza
vodi što dalje.
Uživaš u bubnjanju valova,
vjetru koji po prstima
udara sunce
koje bi da te uhvati
za ramena.
Ali manijak,
taj manijak,
uvijek isti manijak,
viri iz grmlja,
i on bi da te uhvati za ramena,
a ti ne znaš gdje su
prsti po kojim bi ga udarila.
I vraćaš se
brzo
tom uskom stazom.
A on čuči,
čeka,
čeka,
čeka
i ne stari.
Živi u grmlju,
rijetkim stupcima novina
i uspavankama za djevojčice.

***

JOŠ JEDNA CIGLA U ZIDU

Dug
Duuuug dan
Između bijelih zidova
Pored bijelih mantila
U bijelog spavaćici
Samo tamo
Gdje su zidu odstranili organ
Malo života se nazire
Napokon svjesna
Da o sebi ništa ne znam
Da oni znaju malo
Ali opet više nego ja
Ime moje
Nebitno
Ali problem ima svoje ime
I to je dobro
Za promjenu
Znam s čime se borim
S kime
Sa sobom
Uvijek sa sobom
Naravno
Kako god se
Problematična ja
Zvala

***

LIJEK

Nekome
Havaji
Antalija
Neum
Meni
Tvoja uspavana glava
I ispuštena cucla
Na mome ramenu
Nakon napornog dana
Isto je

***

MLADUNCI

Ujutro mislim o svijetu
i njegovu poljuljanost
kao cvijet presujem
među koricama stare sveske.
Ali srce ne mogu presovati.
Još mi je u grudima potrebno.
Kao voljenog čovjeka,
ne mogu ga dijeliti s drugima.
Nije još lešina
da mi ga divljač razvlači.

Tek ako njime mladunce hrani.

***

CVRKUTANJA

Visoka i tanka štikla
uz istu takvu liniju
i spremna si.

Pošla sam u šetnju,
ne u krevet,
dragi.

______________________________________

AMRA MUJEZINOVIĆ rođena je 1985. u Tuzli. Osnovnu školu i gimnaziju završila u Živinicama te Filozofski fakultet, Odsjek za bosanski jezik, u Tuzli. Radila kao prof. u osnovnim i srednjim školama na području TK. 2012./2013. volontirala u Biblioteci JU BKC Živinice te 2015. godine položila stručni ispit za bibliotekara. Od 2016. godine je zaposlenica Biblioteke JU Bosanski kulturni centar Živinice. Piše poeziju i prozu. Djela su joj objavljivana u književnim časopisima i na književnim portalima u Bosni i Hercegovini i van njenih granica te prevođena na engleski i slovenski jezik. Autorica je zbirke poezije Zaleđeni uzdah (Lijepa riječ Tuzla, 2021.) Nagrađivana. Saradnica Magazina za ženu i porodicu “Bosanska Sumejja”.

TRI PJESME DEJANA KANAZIRA IZ RUKOPISNE ZBIRKE “PNEUMONIČNA SLIKARSKA KOLONIJA”

poezija

VERMER

slikati kada je oblačno
tri žene neće se naljutiti

snaga njihovog koraka
utemeljena je ojlerovski
ka gradu
zlatnoj, struni budućih pridošlica
(da li su sve pridošlice buduće?)

rasuti zvukovi ispred minđuše
grad, kocka i krčma
deluju sasvim umiljato
pogled na pejzaž
rasturene stolice
preko njih pantalone poslednje mode
Delft
želim da odem

za tako nešto, potrebno je preduzeti
odmak
od nasukanog, modrog broda

***

JECAJ

kiše su odvratni izumi
ali ljudi su prestali da mare za takve
stvari, preterane i slabe
stvari, kapljične kradljivce
berzanskog vremena

klupska atmosfera u mraku
govorim joj da ne odustaje
ona kaže ljudi kao on
otišli su
besmisleno je pisati i pričati o cveću
sve nesrećne sudbine su takve
pisao je Jesenjin

kiše su odvratni izumi
i fraza
“Jesen je i Jesenjin znaš…”
negovati svoj vrt
preporučeno je na časovima
pisanja

Panglos, tanatos pobegli su iz El Dorada
na ostrvu su kažnjeni oni što se nisu
admiralski primakli

toliko vode
opisuje napor
suzdržavanja
autobuskog
posle pića u delu grada
koji upoređivali smo s našim

sami, prijatelji i ja
tako sakriveni
daleki
kišni
nedodirljivi?

***

CRTICA

pišem dobro i svet je dobroćudan
mrke siluete zaobilaze inspiracijske
šumove

pišem loše
svet je odvratan
zašto ste takvi?

ideje koje posedujem prosvećene su
ideje koje posedujem potrebne su
ideje koje posećujem tu su kada sam sam

zaključak
pisci su dobri kada je svet dobar
strašno!
pisci su loši kada je svet loš
potpuno užasno!

popričajmo o slobodi koja nas vodi
brodolomu na obali
puna usta novih nasrtaja
telefoniraju nas iz govornice

______________________________________

DEJAN KANAZIR rođen je 1997. godine u Beogradu. Aktivno piše poeziju od svoje četrnaeste godine. Bivši polaznik radionice kreativnog pisanja u Biblioteci „Milutin Bojić“ koju je vodila Violeta Vučetić. Pobednik „Zvezdarijade“ 2015. u Beogradu. Kasnije je postao pasivan član i posetilac skupova Književnog društva „Orfisti“. Svoju poeziju javno je čitao na beogradskim večerima poezije (Poezin party, ARGH večer poezije, Pet minuta pažnje, Na sav glas, TROP Autsajder, Punchtown poetry Pančevo). Njegove pjesme zastupljene su u: „Rukopisi 40“, „Rukopisi 43“, „Časopis TEMA, Zagreb“, „Poezija Zagreb“,“Časopis Gradina“, “Beogradski književni časopis”, blacksheep.rs, astronaut.ba, strane.ba, čovjek-časopis, hiperboreja.blogspot, fenomeni.me., nigdine. com, zbornik ljubavne poezije bludnistih. com.
2019. godine, njegovu prvu zbriku pesama „Ništa se ne dešava utorkom uveče“, objavljuje PPM Enklava pod okriljem Zvonka Karanovića kod kojeg je išao na radionicu u DKSG Beograd.
Dve godine kasnije objavljuje drugu zbirku poezije “Ljudi koji skaču na haube” (PPM Enklava, 2021.), a 2023. zbirku “Neonska plaža” (Treći trg).
Uvršten je u antologiju savremene srpske poezije “Logične pobune” koju je priredio profesor Stevan Bradić (Laguna, 2022.)
Organizator je književnih večeri “Tiho u tu blagu noć” koje se održavaju jednom mesečno u Beogradu.
Pored poezije, piše kratke priče i dramske dijaloge.
Živi i radi u Beogradu.

ČETIRI PJESME DARKA HABAZINA

poezija

CRTEŽ PESME

esej od stihova
pišem
njenom veličanstvu
pesmi,
puna kala i lepote
ne stari,
starimo mi

dovode je i do savršaja
retki
iako je i savršenstvo upitno
u segmentima dana
razmišlja se drugačije,

jogunasta je
neće u okove
preliva, muca
ponekad i na rečima štedi
ume
temom ili naslovom
da grandiozi,
zna i da pametuje;
da ovo o njoj
izrekoh u kafani
čitana bi bila
u postelji
čak i da tako je
a nije,
do zore prve ili druge
mamurluk njom
od strane aktera
iščilio bi

zato

jutrima kreće
u znane i neznane
pohvale

ruku ljubim
i šešir veličanstvu
njenom skidam

jer

pesma jeste za klanjanje

***

KADA SE NA DRUŠTVENIM MREŽAMA
JOŠ POVALJIVALA AFRODITA

kakvi su to bili dani
štikle stepeništem zgrade odzvanjaše
trebalo se samo popeti do potkrovlja
a stan mali umetnički
onako razvedeno momački
ključ zarad usredsređenja bacao se
koliko zvukova i slatkih boli
čaršavi pocepani upiše
stalno
kupovao sam nove
( tada još nisu postojali seknd šopovi)
pauze jedino zbog jela pravile su se
i u snu nije bilo spavanja
s lakoćom po krovu
spuštao bih se i do hodnika
tapšanje po ramenu od komšiluka
ili snebivanje usleđivalo je

petnaestak godina posle
robot afrodita sve zamajava
zato
ni ne može doći do vrućih dogovaranja
a i ja sam se promenio

ko sa jednom poželi sve
rezultanta mu je ništa

***

ODJAVLJENA KROJAČKA RADNJA

kako da volim
kad srce je prazno
a usta nisu gladna

slabosti se zovu
dobrota i naiva

predgrađe u kome živim
zlatnu malinu osvoji
za najgori film
udaljenost od centra
drugima
postala je jako važna

u sebe
ni za milimetar više
silaziti neću
što sam rudario
rudarilo se
iako stan osvežih
( neko će reći
da ovo vabilica je)
postavu
više ne menjam

***

DOUKE

slavno nedogođen
ne baš tako trudljiv
stila jesam osobitog
poteškog za kopiranje
ljubav – data nije
i u celosti ne valja niko
svako i svaka
samo malo slasti ubire
iako libertin podugo
kao da sam za douk ovaj prekasnio
sebi se ugađa ostalo je koleterala
stoga
mogu još do bronksa
pa da se tamo ludiram danju
i do polarnog ću kruga
napisaću haiku o aurori borealis
u zemlju ću one čija piva nisam pio
ka kafanama vodi me radar prirodni
ako su
i na petom kraju sveta
sam biti neću
jer
neki naš uvek je tamo

___________________________________

DARKO HABAZIN (1964.) živi i radi u Beogradu. Bibliotekar, književnik, recenzent, urednik književnih programa, koantologičar, voditelj i član ponekog žirija. Piše pesme, haiku, priče za decu, priče za odrasle i aforizme. Dosada objavio 14 knjiga.

PET DANA “RUKOPISA” (5/5): JOSIP ČEKOLJ, 1999, Zagreb, Hrvatska

poezija

VULKANALIJE

dobro jutro, danas će kišiti oko podneva
i do večeri nećeš pronaći bračnog druga,
satelit se udaljio od tvog planeta kilometrima,
baci ribice na žrtvenik, počela je godina ognja i požara,
dobro jutro, zamrzi ovaj tjedan na putu do posla

u zahodu promatraš sprovod kraljice Elizabete II.
prije spavanja pogledaš smiješne nasumične snimke mačaka,
svakog dana napraviš nekoliko sklekova i popiješ nekoliko piva,
bojiš se konca svijeta i gubitka kose, po deveti put ovog mjeseca
pokušavaš pročitati jedan roman do kraja

svi poljupci prosuti su haustorom kao opušci,
svi petci umoreni su jutarnjom žeđi i bolovima u nogama,
svi ljubavni eksperimenti postali su digitalni neuspjesi,
pozivi neuzvraćeni, poruke produhovljene

sanjaš rane trešnje u majici pretvorenoj u košaru,
gradove bez rasvjete koja umara zvijezde
i vragove koji donose darove

porod tvog tijela obavljen je krajem dvadesetog stoljeća,
sasvim nebitan za povijest čovječanstva,
tijelo bačeno u ljutnju nakovnja

_______________________________________

RUKOPISI 47, zbornik poezije i kratke proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije / glavna urednica: Jasmina Topić; urednici Srđan Gagić, Stefan Stanojević, Tanja Božić (Slovenija); prevele sa slovenačkog i makedonskog jezika Natalija Milovanović i Gorica Radmilović – Pančevo : Dom omladine 2024.

PET PJESAMA TIJANE SLADOJE IZ ZBIRKE “ARTIČOKE PADAJU SA NEBA, NAROVI TRULE NA ZEMLJI”, Udruženje književnika i književnih prevodilaca Pančeva, 2023.

poezija

MIR

strašan je mir kad znaš
da se niko neće odazvati.
reči te više ne dave,
zaglavljene u grlu.
skliznule su u želudac
i nestale zajedno sa ručkom.
svakako je većina njih sranje.
strašan je mir u kom samo
kazaljka kuca, a sat je zapravo
stao.
rastvorilo se vreme jer nemaš
više čime da ga omeđiš.
koliko dugo već čekaš da se
neko javi.
čekanje je stalo i vreme se
kao more preliva po tebi,
neumorna, beskorisna kazaljka
kao ravnomerni bat valova
o hridi.
ali niko ih ne broji.
o kako je strašan mir,
o kako je mekana morska pena.
nikad te više niko neće
strpati u flašu.

***

MIR II

strašan je mir
dok te grli morska voda.
kad konačno prestaneš
da se koprcaš i plutaš mirno,
pa toneš polako.
srce kuca, ali nisi živa.
kazaljka kuca, ali sat je stao.
gledaš zbunjeno u svoje šake
pod vodom, pitaš se da li sanjaš,
morala bi već biti mrtva,
ili barem bez svesti.
ali balončići odnekud idu,
voda te miluje, a škrge rastu.
gledaš zbunjeno u svoje šake
koje postaju peraja,
i plivaš, živiš, ideš.
srce kuca, živa si.
samo više ne haješ za vreme,
već ga režeš perajima na
komade po svojoj meri.
vreme slano od suza,
iz tog mora iskačeš u sred
noći i plašiš one koji se
usude da se posle toliko čekanja
konačno jave.

***

REVOLUCIJA

umorna sam
od plakanja
po gradskim autobusima,
vozovima, avionima, plažama,
koktel barovima i tuđim stubištima.
umorna sam od borbe za pravdu.
tuđu, moju, tvoju, našu pravdu,
po ulicama i trgovima,
instagram nalozima i fejsbuk stranicama.
ja, koja sam mislila
da se nikad neću umoriti.
u svom umoru samo želim kuhinju,
da na miru pravim veganske specijalitete.
kuhinju prostranu, prozračnu, svetlu –
ja, koja oduvek prezirem kuvanje.
evo, ja ću da čuvam kuhinju,
boriću se za pravdu u kuhinji,
zalagaću se za nenasilje u kuhinji.
da li sam izdala revoluciju?
da li je ona izdala mene?
nas dve se ne bismo složile.
imamo dosta zajedničkog.
obe su nas izdali i obe smo
nakon toga značajno promenile tok.

***

ZA UDOMLJAVANJE

više puta ostala bez doma
mešanka
srednje veličine
naučena na život u stanu
umiljata
ne linja se
nažalost mnogo laje
nikad ne ujeda
prva
bolje se slaže s psima
nego sa ljudima

iako besna
mašem repom
kao i svaka napuštena
kučka
u nadi da će neko
odabrati
baš mene.

***

KROZ PROZOR

deca se igraju u oblaku dima
nazire se umorno
nezainteresovano sunce.
posle nema dece, ringišpili trule
kao dečija pluća, žuta farba se spira
i sa usijane zvezde.
svetom vladaju oblaci dima,
visoki dimnjaci, zarđale ograde,
pusta igrališta.
nazad u budućnost, parna mašina,
industrijska revolucija,
progres ima granicu nakon koje
postaje regres na nulu, ništicu,
čađ i dim.

__________________________________

TIJANA SLADOJE (Sarajevo, 1989) završila je master studije iz engleske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objaviljivala je poeziju i prevode sa engleskog jezika u domaćoj periodici. Objavila je zbirku pesama „Oderotine“ (ZAPROKUL, 2021) za koju je dobila nagrade „Novica Tadić“ (2021) i „Bajo Džaković“ (2022) i zbirku pesama „Artičoke padaju sa neba, narovi trule na zemlji“ u izdanju Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva (2023).

PET DANA “RUKOPISA” (2/5): AMINA HRNČIĆ, 1995, Maglaj, Bosna i Hercegovina

poezija

SMRT JEDNOG JUGONOSTALGIČARA

umro je i niko se nije iznenadio
premda je svima bilo žao
i osjetili su kako im se stomak pomalo savija
u neodređenosti nelagode
ko će nam sada popravljati televizore

znali smo čađu
nije imao nikog
osim mnogo prijatelja
i nekoliko slične braće
iako majka onakvog samo jednom rađa

volio je avione
zaklinjao se u
posljednji let boinga 707
htio je da pronađe neku jelenu
ženu koje zaista odavno nema
da može da joj se javi
ili bar da je ponekad vidi
kada je zaspao na snijegu
prosto je umro od tuge

(što je u svijetu i poznato kao prvi i najčešći
uzrok smrti među svim jugonostalgičarima)

sada anđelima na nebu popravlja televizore
ponekad je odozgo potraži
ona je kao i uvijek daleka
samo što je sada manja i od ptice

a on i dalje nema hrabrosti
ni da joj mahne
sa visina gleda
svoje avione
i čeka pravi trenutak
da joj kaže
nešto kao
još uvijek se nadam

___________________________________

RUKOPISI 47, zbornik poezije i kratke proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije / glavna urednica: Jasmina Topić; urednici Srđan Gagić, Stefan Stanojević, Tanja Božić (Slovenija); prevele sa slovenačkog i makedonskog jezika Natalija Milovanović i Gorica Radmilović – Pančevo : Dom omladine 2024.

PET DANA “RUKOPISA” (1/5): ALJAŽ PRIMOŽIČ, 2001, Prebold, Slovenija

poezija

ENAJSTI FEBRUAR
DVA TISOČ DVANAJST, BEVERLY HILLS

Spuščaš se v kad, Whitney,
s podlahtnico božaš napol priprto pipo
in si prepevaš pesem z zadnjega albuma.
Sedem življenj nazaj si bila Kalipso.
Za roko si držala Odiseja,
zdaj pa se s težavo oprimeš keramičnih ploščic,
da ti ne zdrsne.
Ko se z obrazom naprej
prerineš čez milno peno,
odpreš usta in tvoja pljuča
se polnijo z vodo.
Praviš ji Jonsko morje.
Z vsako kapljico glasneje
slišiš podpalubje njegovih ladij.
Po zvoku pljuskanja veš,
da še zmeraj išče dom
– tako kot ti.

_______________________________________

RUKOPISI 47, zbornik poezije i kratke proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije / glavna urednica: Jasmina Topić; urednici Srđan Gagić, Stefan Stanojević, Tanja Božić (Slovenija); prevele sa slovenačkog i makedonskog jezika Natalija Milovanović i Gorica Radmilović – Pančevo : Dom omladine 2024.