Category: poezija

ŠEST PJESAMA STANKA KRNJIĆA IZ ZBIRKE “KRLJUŠTI”, Naklada Bošković, Split, 2023.

poezija

DAN OSMI

U početku, u fetalno doba svjetla,
hobotnice su imale jedno lice.

Dva vremena iza petog dana, dok se Bog odmarao,
u velikoj tamnoj dubini,
netko je pokazao kako se lica množe.

Osmoga dana, onog prvog po odmoru,
samo je dobro oko primijetilo varku.

***

BAOBAB, ATOL I MORE

Drvo baobaba na atolu. Div na slamci spasa. Krošnja lahori nad morem. Prvo isposništvo? Oko veli tako. Samoća u osami. Negdje daleko tisuće se zajedno grle. Zagonetka sjemenog puta do ove hridi. Krivnja na leđima vjetra.

Pahulje soli su termiti. Roje se u krošnji. Ustrajom ne uspijevaju osvojiti korijen. Zato grizu kamen, sitnim se čeljustima hvataju za nj. Ljutnja zbog nemoći. Kapljice prvog očaja? I za to oko ima riječ.

Kamen atola na veliku moru. Zrno nad beskrajem dubine. Zatočenik plavetnila stvoren za isposnika. Krošnja baobaba skriva mu nebo. Jedini suputnik natkrilio mu svjetlo. Jedino što ćuti dubok je ponor.

***

KRIJESNICE

Krijesnice su ranile noć. Praiskon svjetla u dubokoj tami.
Tisuće svjetlećih rana krstari kroz noć. Žude za svjetlom.
Svaki put kad se dvije rane spoje, progutaju i komad tame.
Rode novo svjetlo.
Do kad će noć ostati tamna?

***

NA POČETKU

Na stopala sam privio kamen. Tako sam učio hodati.
Na početcima svega spoznavao sam bol.
Jednom sam bol prihvatio kao dio sebe samog. Bilo je
kao da je netko odriješio svaki kamen.
Svako mi je tlo poslije bilo meko.
Svaka mi je bol poslije bila laka.

***

PRA

Sve prije svega. Preludij. Embrij iskona i još prije: Praljubav, praživot, praiskon. Imaju li oni svoj pra? Prasvjetlo, prasvijest, pramisao. Prafolikul u svoje dane. Klupko na rubu strmine. Iščekivanje trenutka. Lahor, lagani dodir ili mravlji korak? Prestanak kao uvjet nastanka svega. Ljubav! Bez pra.

***

ZRENJE

Progledao sam na granici tame. Svjetlo se najbolje vidi gledajući u nju. U njen bezdan. U njen iskon, mlađi tek malo od svjetla.
Gledanje je zrenje. Zrenje je bolno. Memorija od tankih grešnih srma. Cijeli spletokol.
Gledanje je ciklus. Drugi korak ciklusa je odmak. Teži od progledanja. Zahtjevniji. U memoriji neizbrisive srme. Zrenje je bolno.

______________________________________________________

STANKO KRNJIĆ (Stolac, 1969.), osnovnu školu završio u Višićima (Čapljina, BiH), a srednju medicinsku u Dubrovniku. Stomatološki fakultet upisao u Sarajevu 1989. Zbog ratnih okolnosti studij nastavlja u Zagrebu gdje je diplomirao 1995. Živi u Župi dubrovačkoj gdje i radi u svojoj stomatološkoj ordinaciji.

Piše poeziju, poeziju u prozi, romane i priče.  Zastupljen je u više pjesničkih antologija.

Član je Društva hrvatskih književnika, Društva hrvatskih književnika HB, Slavenske akademije za književnost i umjetnost (Varna, Bugarska). Pjesme su mu prevođene na slovenski, albanski, makedonski, španjolski i bugarski jezik.

Bibliografija:

  • Korijeni (pjesme), autorsko izdanje, Dubrovnik, 2001.
  • Zrak poprskan narančom (pjesme), Društvo dubrovačkih pisaca, Dubrovnik, 2012.
  • Kroničar svega (pjesme), Društvo dubrovačkih pisaca, Dubrovnik, 2016.
  • Mrvice za Lazara (pjesme), Naklada Bošković, Split 2017.
  • Sto i jedna mala pjesma (pjesme), MH Podstrana, DHK HB, Mostar 2019.
  • Ratište riječi (pjesme), MH Podstrana, DHK HB, Mostar 2020.
  • Dnevnik tijela (pjesme), Društvo dubrovačkih pisaca, Dubrovnik 2021.
  • Voište na zborovi, (pjesme), PNV Publikacii, Skoplje, 2021.
  • Ostavljeni, roman, Društvo dubrovačkih pisaca, Dubrovnik, 2022.
  • Krljušti, (pjesme), Naklada Bošković, Split, 2023.

Nagrade:

  • Nagrada Rijek za poeziju za 2015. godine
  • Druga nagrada Fra Martin Nedić za knjigu Kroničar Svega za 2017. godinu
  • Druga nagrada Pasionske baštine za rukopis knjige Ratište riječi za 2019. godinu.
  • Nagrada Dragutin Tadijanović za knjigu Sto i jedna mala pjesma za 2019. godinu
  • Nagrada Bugojanska vaza za priču Otkupnina za 2019. godinu
  • Treća nagrada Fra Martin Nedić za knjigu Ratište riječi za 2020. godinu
  • Prva nagrada Zija Dizdarević za priču Ostavljeni za 2021. godinu
  • Prva nagrada Zija Dizdarević za priču Poskok za 2023. godinu
  • Nagrada Tin Ujević za knjigu Krljušti za 2024. godinu
  • Nagrada Nikola Šop za knjigu Krljušti za 2024. godinu

NOVA POEZIJA GORICE RADMILOVIĆ

poezija

DOVOLJNO DUGO

Kada prođe dovoljno dugo vremena
kada prestanemo da se ograničavamo na
prolaznost, vozove i njihova pogrešna stajališta
kada putevi krenu krivudavo, ali dovedu do cilja
tada počinju da cvetaju paprati,
da se male čestice prašine razbežavaju
samo od pogleda i dodira.

Sveće napokon osvetljavaju put dušama, željama,
koraci pojačavaju snagu, rastu pulsiranja u mišićima.

Tada nalazimo ulice, bezgranične, trotoarske parcele
koje sahranju prošlost da bi se iznad njih držale ruke.

Kada prođe dovoljno dugo vremena
između grana pronaći ćemo sunce dovoljno toplo, ali i nežno
da prekrije naša lica ili ugreje naša leđa.

Bez ograničenja,
dovoljno je jedno popodne da zaspiš u sigurnim rukama,
a da osetiš kako će svako naredno veče
pokazati da je za tvoj mir prošlo
dovoljno dugo vremena.

***

IZMEĐU TRI GRADA, IZMEĐU TRI RAZLIČITA SVETLA

Probudićeš se opet, kao iz nekog novog sna
koji se ponavlja
Razmislićeš o nekoj davnoj, prethodnoj, večeri koja je jednom bila samoća
sada, nikada više.
Između terase i stana, kao ispovedaonice, stajaće konopac,
kao sušilo za razapete duše.
Pokupićeš ostatke doručka,
nahranićeš mačku,
vratićeš se…
I poljubićeš sve najbitnije dok ne kreneš da se boriš
između tri grada, između tri različita svetla.

***

*

Kada sam tek pristigla tamo
u prljavom autobusu, pre decenije, sa nasumičnim prijateljima
divila sam se obali lepe Italije,
toploj vodi i pićima.

Nisam znala šta tada značiš, Pia di Valmarana

Obišla sam Arno, hodala tim savršenim gradom,
na podnožiju videla horoskopske znake, u koje sam tek posle
verovala, Pia ti Valmarana.

Pipala sam sisu onoj čednoj ženi, lepila žvaku, upisala imena
ništa to ne vredi
dok se teško ne nagneš prema Di Trevi, Pia Di Valmarana.

Naučio me je jedan, dao ti je ime, naučio me šta značiš
moja ženo Koloseumom i embahadama ispisana
ti, predmetu želje koja se prodaje za novčić
Pia di Valmarana.

***

CRNA MAČKA I OSTALA UVERENJA

Vidiš li kako sam tvoja?

Ja sam tamnoputa devojka
oko koje se lome čaše.
Ja, na svom poretku i tvom postolju,
ja sam svoja, a opet tako tuđa,
od voska sagrađena.

Ne topim se, netipično.

Staviće me na tu pijacu lepljivih ruku –
i svi hoće da me dohvate, da me udave,
da me spale, da nestanem.

Nemoguće.

Vidiš li kako sam tvoja?
Ja sam vosak onih sveća koje ostaju i opstaju
Ja sam prva koja će zapaliti te sveće
Ja sam grešnica okoline koja me plaća
Ja sam žena koja će opsovati suštinu
Ja sam nečija, tamnoputa žena, koja ne voli Sunce, a opet
crna da crnja ne može biti,
jer jedino to posle vatre ostaje.

***

JADRANSKA LINIJA

Sinoć sam sanjala:
ti i ja plovimo Jadrolinijom
mladi momci pokušavaju da čuvaju stražu
odjednom
ne podnose more a ti i ja
držimo ih za vrat.
Sinoć sam sanjala našu kuću na moru.
Kuvamo neke riblje špecije –
ti ih čistiš, pričaš mi o ribama teško ulovljenim
kažeš: i ti si, one, Ribe.
Zaspala sam sinoć pored tebe
ja, riba, teško ulovljena
plovim i vidim nežan zrak sunca na tvom obrazu
na Jadroliniji.

_____________________________________

GORICA RADMILOVIĆ (1992) diplomirala je i masterirala na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na Odseku za srpsku književnost i jezik. Zaposlena je kao stručni saradnik na projektu Leksikon pisaca srpske književnosti u Matici srpskoj. Piše poeziju, prozu, pozorišnu kritiku i naučne radove. Objavila knjige poezije: Striži masku, konak nemaš (2017), Sedi, uješće te kamen (2022). Priredila: Jovan Ljuštanović, Pozorište kroz zečje uši, Novi Sad 2021; Jasmina Topić, Sada smo na ostrvima, Novi Sad 2022.

PET PJESAMA SEHADE BAŽDAREVIĆ IZ ZBIRKE “MAMIHLAPINATAPAI”, Edicija SENT, Novi Pazar, 2024.

poezija

KAD SE ZALJUBIH

Poslednji put kad sam se zaljubila,
tradicija me nezadugo spasila sramote.
Kada spremate bilo koje jelo,
savetujem vam da probate,
prije nego što to učini ko drugi.
Slana halva za novu hidžretsku godinu,
prema terbijetu moga oca,
pamet mi nije osolila,
ali zato jezik jeste,
dovoljno da odglumi gorčinu zagorele tradicije
i najavi ponovnu jurnjavu u tiganju.
Božijom voljom,
brašno, so i šećer,
od tada u kuhinji stoje na različitim mestima,
jer ne dao Bog gurabiju u čaj da umoči,
obnavljali bismo priču o morima koja se dodiruju,
ali se ne mešaju.

***

PANTALONE NA PEGLU

Zbog sedećeg položaja, desna nogavica je izgledala kao
obrnuta čaša, tankog hvatišta,
prepuna crnog pića.
Ukršteni prsti na kolenu, simbolizirali su
osiguravajuće držanje, kontrolu nad tečnošću.
Više boja nije postojalo.
Horizont padajuće svetlosti, sužavao se s
podizanjem pogleda.
Ne, nije postao upravan.
Strah, da se ne izlije crna krivica, postao je briga, koja je
prerasla u milost razrešenja.
– Istina je, lakše je ubiti, nego mučiti.
Progovori prozirnost padajući.
Oni se nisu gledali, oni su se videli.

***

ORUŽJU, ORUĐE, SREDSTVOM

Tupim nožem, istupljenim rezanjem duše, gulim zrelu
jabuku: zelenu!
Pribor je isti, ali nije identičan.
Plašim se, jer me boli!
Najviše to što ga ja nisam držala.
Uroni u protok vremena, tečem i ja.
Bojim se, zato što skidam površinu kojom sam bila sakupljena.
Samo, ovaj put, umetnik sam:
Ja.
Svoja.
Kod koje je.
Ono, gore drugo.
Tečnošću, izvetrelom čišćenjem srca zalivam dilime.
Sredstvo mi je isto, procentnost nije!
Verujem, biće dovoljno!
Brinem, zato što vidim cvet, identičan lotosu.
Radujem se, zato što znam da svaki deo jabuke ima svoje
mesto.

***

PARAMPARČAD

Moj brat je napisao knjigu.
Moja majka ga nije rodila,
ali mi jesmo bliski srodnici.
Boja njegovih očiju, boja je neba.
Boja njegove kose, boja je zemlje.
Između, osam je milijardi koraka.
Isto toliko puteva,
ali mnogo manje usmerenja.
Moj brat je paramparče moje duše,
a paramparčad moje duše nađu se na svakom mestu, na
kome ja ne mogu da budem.
Moj brat je stamen,
ali moj brat nije kamen.
Ja imam sedamsto devedeset i šest pravih mogućnosti,
međutim moja snaga zaklapa ugao od 180° sa mojim
mogućnostima.
Mom bratu bih umrla,
videla bih,
čula bih,
bila bih,
ali me ne bi bilo!
Suludo je reći da je čovek uvek tu.
Nije!

Ni za sebe,
a nekmoli za druge.
U tom priznanju ne krije se ništa loše.
Međutim ovaj svet je čaša mlevenog stakla svih jezika.
I znate šta:
sve nas spaja lepak naš nasušni
najčvršće je to lepilo, druže!

***

ŽIVOT

Tačka koja se vrti sama oko sebe, reče škrtica.
Mačka koja se sa svima mazi, reče ulizica.
Mesto iz kog ljudi odlaze često, reče poštenjačina.
Cesta na kojoj za svakog ima mesta, reče putnik.
Život je zemlja koja se sama sebi vraća, reče mudrac.
Vreme Vremena, reče starac.
Deo mene, reče običan čovek.
Vek, reče neka žena.
Dolazak, reče neko iz daleka.
Odlazak, kaza onaj koji smrt čeka.

______________________________________

SEHADA BAŽDAREVIĆ rođena je u Prijepolju 3. septembra 1999. godine. Osnovnu i srednju školu završila je u Sjenici. Studije filologije okončala je 2024. godine na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru stekavši zvanje Master profesora jezika i književnosti. Pohađa Radionicu kreativnog pisanja Enesa Halilovića. Ove godine je objavila zbirku pesma Mamihlapinatapai u ediciji SENT.

PJESMA MILOŠA MARKOVA: JUČE SU PONOVO POGINULI NEDUŽNI

poezija

Molim te
Voli me
Ti si mir koji me zaokružuje
Sve ljudsko u meni ima tvoje poreklo
Tvoje sam butine prorok
i tvojom dobrotom obnovljen
Spasi me Ženo-Zemljo
Voli me iskreno kao uličnu životinju
Tvoje ime je moja adresa
u tebi se krijem
u tebi stanujem
Tražim ruke i malo dana bez usta
Sačuvaj me
Mladi nose priručnike za umiranje
a stari pojase za plivanje
Sve će ostati nepromenjeno
dok je smrt glava porodice
Mi smo očevici prvog greha
Nuspojava
Izbavi me
Sva naša slavna imena ukaljali su nitkovi
Mi smo deca krivice na bestidnom trgu
Između istoka i zapada je veliko ništa
Ljudi hodaju na rukama
i strah je refleks poput kiseonika
Sakloni me
Profiteri nesreće ljube nas u obraze
stavljaju našu bol pod hipoteku
Nasilje je svetlost i istina i život
Previše su tuđi da bi razumeli krv
Saslušaj me
Dok dani vrište
u amanet ti ostavljam svoja pluća
da ti šapuću jednog dana
kad mene ne bude bilo
tvoja ljubav moj je Bog
Volim te
Voleće te i uraslo cveće na mom grobu
jer možda i mene sutra proguta plafon

MILOŠ MARKOV (1993, Subotica; Novi Sad)

POEZIJA LANE PAPIĆ

poezija

PRE NAGLAŠAVANJA

Ističeš ishitreno
Ista sam – On
Pokretom poreknem
Sve
nepriznato
nepristojno
neprikladno

Pitaš potom
Što rodila nisam
Posramljeno pomislim
Nešto
priznato
pristojno
prikladno
poput tebe
ili sebe

***

PRE SRETANJA

Čekaću te ovde
ne kod
daleko od ulaza
već – blizu
Sedeću u sredini
ne pozadi
iza onih najviših
već – ispred
Gledaću visoko
ne postrani
ispod tuđih očiju
već – kroz
Stajaću na putu
ne pored
izvan gužve
već – u
Koračaću tuda
ne onuda
kuda kraće je
već – okolo
Živeću do tebe
ne pred
iznad sebe
već – tu
Čekaću te negde
ne tamo
gde gledaš
već – ovde

***

PRE SVLAČENJA

Izrez iskrzan
pod vratom
Razdor suzdržanog

Obrisi istegljeni
preko ramena
Opscen obešenog

Zapah zagušen
u zasucima
Pakost opstajanja

Otok oparan
uz struk
Obmana olakšanja

Nabrekline natekle
na bedrima
Predaja prevoja

Niti iznikle
po nogama
Čežnja čerečena

Ogoljena izgledam
kao da mene
Nosila je Haljina

***

PRE SEDANJA

Ne, dragi, nećemo
kupiti karte
doplatiti duplo
spojena sedišta
za dvoje bez prepreka
krckati kutnjacima
krupne kokice
u sredini smeštene
Ne, dragi, nećemo
polemisati o Palestini
prećutati psovanja
pristojnim glasom
u pola reči prekinuti
prigodnim posluženjem
šardoneom ohlađenim
taman koliko treba
Ne, dragi, nećemo
nositi narukvice
iste jarke boje
istaknutog logoa
vidljivog pod vodom
bazena dovršenog
taman tamo
gde stiže se do mora
Ne, nećemo dragi
štucati neutešno
gutati vazduh
prostačkoga plača
nesmireni samo umišljajem
izmišljene slike
solju nadražene kože
dovoljno daleke
Ne, nećemo
draže mi je tako.

***

PRE OBUVANJA

Cipele za starost
Nemam
žljebaste žuljeve
iščukane čukljeve
krte hrskavice
zanoktice
zadebljanja
urasline
izrasline
na risu
venjake vena
Nemam – za starost
Cipele
đonova čvrstih
peta punih
glatkih gumenih
širokih
perivih
nekrzajuće
neklizajuće
na nazuvanje
neupertlane pertlama
Cipele
Nemam te – Starosti
u šta obuti
a nećeš ni ti
valjda
po mene
bosa dolaziti

– pohvala žirija na konkursu Ulaznica 2024. –
___________________________________________

LANA PAPIĆ rođena je u Zrenjaninu 1981. godine. Završila je Pravni fakultet u Beogradu. Godine 2019. objavila je roman Godine Lazara. Priče su joj objavljivane u zbornicima i književnim časopisima u zemlji i regionu. Poslednjih godinu dana piše isključivo poeziju jer smatra da jedino tako može biti dovoljno glasna kada govori o prećutanom. Živi u Novom Sadu.

PET PJESAMA MIRZE PINJIĆA IZ ZBIRKE “VAGANT”, JU “Ratkovićeve večeri poezije” i Gradska biblioteka u Travniku, 2024.

poezija

VAGANT

Mjesto rođenja — ambis
pa nemam gdje skočiti

Obrazovni sistem mi nije slomio leđa
jer sam mjesto školskog pribora
u torbu spakovao lansirnu rampu za raketu mašte

Hronično nezaposlen,
kašljem dugove i obećanja

Novčanik mi je natekao
od vizitkarti nadanja

Ramena mog kaputa su izlizana od
dlanova podrške

Kad me uhapsi savjest,
prenoćim u ćeliji stida

Teško zaspim jer moja soba nema plafon
već nebo grižnje savjesti

S tijela ne spiram znoj
već protekli dan i komad

Živim u Republici Apokalipse
gdje je knjiga uteg, a ne referenca

Zbog kolebljivog prezenta
moj futur je dao otkaz

Od brojnih želja Pošta Svemira je u generalnom štrajku
sve dok se ne predomislim

Čuva me nemir jer mi je mir
na godišnjem odmoru

Mjesto mora ili planine
odmaram kod zvijezde padalice da pad joj ublažim

Dao sam definiciju ljubavnog robovlasništva:
Nemam ženu, koja mene ima

Molim se da postane kapitalista
Tad bih se zaposlio
Radno mjesto — njen zagrljaj

Moje ptice ne lete na jug, jer sam u kaveze
ugradio centralno grijanje

Mjesto sjene prati me sumnja

Snovi su mi na pečalbi
Čekam dok se ne snađu

Stambeno pitanje ću riješiti
tek
u grobu.

***

DA MOGU

Da mogu, odnio bih u Aušvic maminu kuhinju

Sve bih preživjele logoraše na tlo Lagera doveo
i mrtvi bi oživjeli

Majka bi toliko hrane spremila i svi bi bili siti…
od jela…
od očiju koje gledaju svoje najmilije, netom oživljene…

I dželati Aušvica bi bili tu
i jeli bi…
Ko djeca kad isprose hranu
Ćutke i u suzama

I nikad više niko ne bi od ljudi pravio obroke jamama…

***

PRVO SJEĆANJE

Trčkaram po sjećanjima
Prvo iz treće godine života:

Žicom natkriven kokošinjac
kod bake čiji smo podstanari
Otac skida mrtvog jastreba
Ja dojim palac i plašim se kamenih kandži

Baka reče:
Istraumirane koke ne nose jaja

Majke u ovoj slici opravdano nema
Ona je nadnesena nad šporetom
gdje od ništa pokušava napraviti nešto
za doručak, ručak i večeru

***

NAUKA O LJUBAVI U KUĆI BEZ BROJA

Otac reče:
Kad neko spava treba ga pokriti
Makar preko bubrega

Majka reče:
Kad neko spava kuća šuti
i hoda se na prstima

Sin reče:
Kad neko spava ovako se volim te
Ne izgovori

***

ZA SVE ONE

Za sve one
rođenjem upisane kao mašine za reprodukciju

— tetovirane rečenicom,
prethodnicom nošenja haljinica i igri u pijesku:
Pazi, sramota je!

— čiju utrobu kontrolišu religijske korporacije straha

— koje svjedoče da je brak bez ljubavi,
kao i onaj ugovoreni,
doživotna robija

— što su našminkane stidom
jer ne primaju darove nego uboje
i čuju neizgovoreno:
bolje ubijena nego razvedena

Za sve one koje znaju
kako je težak put do smrti,
a ne ona sama

_________________________________________

MIRZA PINJIĆ rođen je 1997. godine u Tuzli.
2020. diplomirao na Akademiji dramskih umjetnosti u Tuzli, odsjek Gluma.
Član je ansambla Narodnog pozorišta Tuzla. Dobitnik je više kolektivnih i pojedinačnih nagrada i priznanja za svoj umjetnički rad. Piše kratke priče i pjesme, koje su objavljivane u časopisima i zajedničkim zbirkama u BiH i inostranstvu. Objavio je knjige: zbirku poezije “Ekshumacija duše”, koautor je monografije “Mladi Tuzle – Mjesto sigurnog odrastanja”, prozno-poetsku zbirku “Fragmenti”, dnevničke zapise “Balans životarenja” te zbirku poezije “Vagant”.
Poezija mu je prevođena na engleski, a priče na slovenski jezik.
Živi u Tuzli.

PET PJESAMA SIMEONA CEROVINE

poezija

NOĆ U MOJOJ SOBI

siluete sa dugim vratovima i
pravougaonim glavama
čvrsto zauzimaju mesto na
zidovima
već dvadeset tri godine

tu su svake noći
da me podsete na
dečije strahove kada su
uvežbavale moju hrabrost

sada stoje kao igračke koje po
inerciji nisu sklonjene
još iz onog vremena

dok ih gledam bez straha i
u njima vidim samo
bezopasne senke nastale
prema oblicima
predmeta kojima sam okružen
iz druge sobe dopire zvuk aparata
za merenje pritiska i
kašljucanje prepoznatljivo za
srčane tegobe

bubne opne postaju novo
mesto za koje se lepi
strah

u neprestanom iščekivanju
trepere za razliku od
zidova

tek toliko da
ne mogu da zaspim

***

KATARZA

od malih nogu voleo sam da gledam kada se u
mašini za veš pokrene
centrifuga

izazivala je u meni strah i vrtoglavicu

uvek sam osećao želju da pobegnem ali me je
nešto mnogo snažnije zadržavalo ispred
okruglih staklenih vratanaca u
kojima se ogledalo moje lice

taj odraz u staklu me je užasavao iako sam
znao da sve bezbedno posmatram spolja i da
mene lično ništa ne vrti i ne cedi

trenutak kada se bubanj zaustavljao u
meni je izazivao takav osećaj olakšanja kakav i
danas poželim kada me zavitlaju sve
centrifugalne sile sveta

***

U PRIČI

čkiljio sam na oba oka i
vrhom kažiprsta mrdao gore dole
zamišljajući kako sa oronule fasade
noktom grebuckam
farbu koja se ljuštila a zatim i
malter koji je otpadao u
velikim komadima

činilo mi se sasvim pošteno to
ogoljavanje cigle do crvenog mesa
do saznanja da je jedan čovek
kojeg sam poznavao
tu prvi put pre devedeset i nešto godina
ušao povijen u pamuk
a jutros poslednji put izašao u
kućici od drveta

uporedo sa sazrevanjem pamuka u drvo
fasadu i čoveka ispričala je ista priča
puna uzbudljivih obrta

s promenljivom srećom i
s prahom zdrobljene fasade među prstima
već sam protutnjao kroz jedan krak takve priče
koji se i dalje levkasto širi ali
je već u ranoj fazi stvrdnutog pamuka
zato

bolje da ništa ne grebuckam i
ne čačkam

sa svoje strane i
sam ću pisati priču ali
jednostavno
bez ubrzavanja istorije

***

SENKE U ĆEBETU

pratim prstom linije
na ćebetu
kako je toplo mesto za
crtanje
dopisujem šare
da me još jače ugreju
iznenada zastanem
kad naiđem na
nabore
podsećaju na hladne
pećine
senke su tamne i
beskonačne
protresem se da
zaboravim
sednem na
svoje mesto za stolom
nisam gladan ali
prijaće mi da sa najbližima
podelim tople boje u supi
kad završim
moraću da ispravim ćebe i
nastavim da crtam
ne treba ići daleko i
loviti vrela nebeska tela
nacrtaću običnu
grejalicu

***

POVEZ

poetsko istraživanje; inspirisano esejom o Kafki Lade Žigo Španić

za povez oko očiju znamo uglavnom posredno
iz književnosti
filozofije
psihologije
antropoloških eseja
i pomalo po slutnji a
najmanje smo ga svesni u realnosti

treba ga ispitati i poći od segmenta gušenja i stezanja u grudima

nauka ga nije klasifikovala kao organ u sistemu organa jer se
po strukturi i funkciji razlikuje od
svega što se pod tim podrazumeva

odnekud u sebi znam
(a to odnekud je izvor moje lične poetske nauke)
da postoji prirodni zakon koji predviđa da se rađamo
sa ovim neidentifikovanim organom ali je on
u početku neaktivan
da bi se aktivirao odrastanjem
sa ciljem da ga se tokom života oslobodimo

to oslobađanje je razvojni put i ne dolazi sam po sebi
potruditi se treba
a u mom slučaju to znači da ne želim
neprirodno
da umrem vezanih očiju
ne bih da samo prođem i odem nadnesen nad računima ili
vatrometima koji pucaju iz ekrana
i neću da budem uzoran jer su
kriterijumi uzornosti mahom sumnjivi

možda je infantilno
ali svakako ne želim nikada da umrem
mada to isto svi potajno žele

treba mi nit koja sve povezuje a
preda mnom su nepovezane slike koje se
sve većim ubrzanjem nekontrolisano nižu

lepe su ali apstraktne usred konkretnog života
to nije dovoljno za sreću
treba što više običnih radnji
što prozaičnijih to bolje
a eto stalno se vraćam na apstrakciju

kao kad kažem

jesen je najlepše godišnje doba kada boje mogu biti
i mirne
i razbuktane
sa kišama koje spiraju rane koje su se gnojile na suncu

pa zatim
matematika je prelamanje života u svemiru
gde su zvezde pitome i jasne

sve to razumem i sve me to uzbuđuje
pa ipak ne osećam to na koži kao nešto lično
jer ako je to sve
onda je to opsesija
a opsesija je opsesija i onda kada se razlikuje od
opštih opsesija

neopipljive istine su hladne
oblaci oko glave su olovni
ružni
kada bih samo mogao u nekom trenutku hrabrosti
u eksploziji
da ih pretvorim u perje kojim ću puniti jastuke

ne mogu da znam kakve bi vrste bila ta eksplozija
niti zašto bih punio jastuke
bitno je da to bude nešto što mogu da dotaknem i
uradim svojim rukama

desilo bi se dahom koji slobodno struji i
koji bi razvejao sva moranja
spoljašnja i unutrašnja
i vratio mi vidike iz vremena nevinosti

a onda bih mogao da živim uzvišeno

mljackao bih dok jedem i srkao bih kafu
komšiji bih rekao dobar dan
pomazio psa
vikendom spavao do podneva
svaki dan doručkovao ručao večerao
da ne opisujem dalje jer ništa ne sledi neočekivano
sve što se spolja može videti već je viđeno
otprilike tako jer i ovo je samo
misaoni eksperiment
dakle fikcija
ali bitno je uočiti da postoji razlika između
uzvišenog mljackanja
onog po mojoj zamisli
i onog koje je
simptom ubijenosti u pojam
to je ono što ne možemo spolja videti
ako nemamo iskustva u opservaciji

iz ovoga kao otkriće sledi zaključak da

želim da živim Kafkinu žudnju a to je
nebitan život u očima ljudi a
velik u svakom ličnom trenutku

nisam otkrio baš ništa novo
to je i Kami shvatio
na svoj način i
ne samo on
ali otkrića nisu knjiška nego lična stvar
pa lično ne znam da li ću tako uspeti da zauvek
ostanem srećan

povez svakako neću nositi i

ako ustanovite da mi stihovi
boluju od apstrakcije
znajte
to ja bolujem od neke tuge

ali obećavam

pisaću i tako da pokažem da
na plafonu moje sobe sa
svim njegovim pukotinama i neravninama
obilno struje beskrajna nebesa
(koja se uz malo truda lako mogu pipnuti)

____________________________________________

SIMEON CEROVINA, rođen 2001. godine u Beogradu, apsolvent je Filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Počeo je da piše sa svojih osam godina i nikada nije prestajao. U školskim danima često je nagrađivan, ali su mu zbog doživotnog prijateljstva koje je tada stekao najdraže one nagrade koje je ostvario 2016. i 2017. godine na međunarodnom konkursu koje je organizovalo Kulturno udruženje Lasta (La Rondine) iz italijanske regije Lombardija. Zastupljen je u časopisima i zbornicima, kao što je Panorama nove srpske poezije (Euromedik, Beograd, 2024.), a pesme su mu objavljivljivali i regionalni online portali, kao i dva italijanska i jedan belgijski. Finalista je Timočke lire 2024. Autor je rukopisa dve neobjavljene zbirke pesama. Osim poezije, voli ponekad da napiše i poneku kratku priču. Živi i studira u mestu svoga rođenja.

PET PJESAMA IZUDINA AŠĆERIĆA IZ ZBIRKE “SIROVO PERJE”, Edicija SENT, Novi Pazar, 2023.

poezija

NURIF

Dedo,
Bilo mi je deset, kad si otišao
Bio si jak, sačuvao si nas, ali bilo te je strah da odeš
Pamtim dok si mi pričao
Čuvaj pero, ne troši, trebaće
Pomalo sam te čudno gledao
Čuo sam te, dedo
Zbog tvojih reči spoznao sam težinu slova
Da li si bio umoran, dedo
Od ove prolaznosti
Od ovih soba
Da si ostao, da li bi bio
Neko drugi
Cenu sve ima, samo, ko je ovu platio?
Onaj što je izašao, ili onaj za stolom?
Dedo, izvini
Budio sam te jutrima, kucajući kostima po tvojim vratima
Hteo sam nešto da ti kažem, samo
Nisam imao reči
Dedo, nisam te zagrlio, žao mi je što ti se topline ne sećam

Zubi su mi još uvek beli, ti si tvoje dao za moje
A smejao sam se, onoj čaši
Kako sam samo bio naivan i dete
Otišao si, otišao odande gde si rođen, bez belih zuba
Da bi na kraju tvoj krov postao moj, a ja naivan i dalje
I njega bi da rušim
Ako ti znači, tvoju sliku čuvam
A na slici iz vojske, video sam sebe
Imao si taj tihi pogled
Njime volim, dedo
Nije čovek igračka, rane zarastu, ali dete pamti
Nisi ti dedo umro
Potrajaće ova tišina
I uvek u sumrak ti bi rekao:
Nahode, dan ode

***

NIZ

Kiša. Ti držiš kišobran njemu, a tebi
Čovek koji kisne

***

PRVA PESMA

Najpre sam zamislio nešto, nešto se smestilo na ništa
Zatim, ništa je dobilo vidljivost, na pola, stavio sam vertikalnu crtu
Levu stranu, obojio sam u tamu, predstavljala je loš potez,
negativno
Zatim, desnu stranu, obojio sam svetlo, predstavljala je
dobar potez, pozitivno
Zatim sam oblikovao ivice, i povezao ih linijama utvrđene boje
Ništa je bilo nešto, oivičeno
To nešto, nazvao sam život
Duša kročila je njime, koju sam stvorio slučajno
Prosula se boja
Dok sam birao četkice
I da ne bude sama, dodao sam još jednu
Da bi opstala, hranila se sa obe strane
I tu se razmnožila, zamišljala svet
Videla je ivice drugih svetova, ali nikada nije mogla da ih dodirne
A iza tih ivica bile su druge ivice, i samo su se nizale, i nizale

16. novembar 2017.

***

KAZALJKE I LEDENICE

Pletenasto posmatranje još jednog pasusa
Laktom čisti nasloni dremaju

Rado bih bila negde, radije izrekla i isekla
Što me ne vidiš?
Idi! Ne trebaš mi, ni ti, ni bilo ko. Idi!
Pusti moje, meni, ništavilu, tišini, mašnicama
Žmurim, kada ugledam, ne želim da me vidiš
Šta će lekovi sećanju?
Nisam ti svoje rekla. Idi i ne vraćaj se
Ni ne znam te, ni ne želim
Šta god da si, deluješ daleko sa sve tim pokretljivim obrazima
I dodirima očiju
Poručuješ, to prolazi, ali kroz mene
Ovaj nakrivljeni dan je samo duh, neću dug, ne posmatraj nebo, ni mene
Reći ću ne, neću da čujem, samo ću reći i nalepiti flastere
Trebalo bi da naučiš imena tih nepouzdanih listova što ti skrivaju pola lica
Samo tada zeleno se rukuje i zamišlja
Kazaljke i ledenice

***

JAPAN

Sve ovo treba negde da završi
Preduboko detinjstvo skita
Uvek to dete, upućuje nekoga ko nije tu
Kao da odgovara sebi
I razmišlja šta je na meni njima čudno
Enciklopedija cvetnih imena
Pomisao, i ovo je nekome najbolje vreme
Idem, nepripremljen da se nahranim
Paukov ljiljan
Preduboko detinjstvo

__________________________________

IZUDIN AŠĆERIĆ rođen je 4. decembra 1995. u Novom Pazaru. Od rođenja živi u Gluhavici, u Tutinu. Završio je studije geografije na Prirodno-matematičkom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici. Danas predaje u tutinskoj Gimnaziji i Osnovnoj školi „Aleksa Šantić“, svom klasju. Polaznik je Planinarskog društva „Beleg“, član „Ekološkog pokreta Sačuvajmo“, član folklorne sekcije „KUD Tutin“. Njegove pesme objavljivane su u književnim časopisima i na web portalima. Pohađa Radionicu kreativnog pisanja Enesa Halilovića. Takođe, pohađa i Časove kreativnog pisanja kod Nadije Rebronja. Svoju prvu knjigu poezije, „Sirovo perje“ objavio je 2023. godine.

POEZIJA BORISA MANDIĆA

poezija

I BUBE IMAJU DUŠU

svi mi koji
još uvek letimo
pritajimo se uljudno
i mirno budimo
svačiji i ničiji
putujmo u gradove
pustinje planine doline
i velike nizije
gledajmo ovaj čudesni
svet ubrzanja kako
nam daruje sebe
budimo sigurni u
svoje odluke koje
se tiču nas
i našeg prava
da budemo glasni
kada recitujemo tina
ujevića pobedimo ovaj
nepravedni sistem tlačenja
poletimo u instambul
da vidimo zlatne
crkve i džamije
idimo u ishafan
da se šetamo
po mermernim mozaicima
i čitamo reči
svetog kurana uklesane
u plave džamije
šetajmo se pored
moćnog atlantika da
osetimo tu hladnu
vodenu snagu kako
talasima piše posejdonove
poruke iz dubina
pevajmo u bruklinu
na sav glas
pesme tomasa dilana
zabodimo par vikodina
i uđimo u neki
džez bar u
opasnom delu grada
i potucimo se
sa lokalcima odvaljeni
od dobrog burbona
jedimo kiselo slatku
porciju piletine u
velikom hong kongu
i šetajmo unazad
po velikim stepenicama
u njemu obilazimo
groblja u parizu
i budimo oprezni
ako nam se
previše dopadnu gledajmo
stare filmove u
zagušljivim bioskopima krakova
čitajmo kanta u
originalu po hodnicima
hajdelburškog univerziteta budimo
skulptori starogrčkih bogova
u muzici melanholije
rima brodimo do
drevnog pireja sa
egipatskim žitom u
drvenim brodovima igrajmo
šah u mumbaiju
uđimo oprezno u
srce konga i
šetajmo se goli
njegovim tamnim i
beskrajnim džunglama plovimo
mekongom kroz celu
indokinu i pušimo
opijum na toj
reci gde nema
kraja igrajmo poker
u šangaju gde
je ulog neki
stari artefakt u
kojem je sadržana
esencija prvobitnog univerzuma
raspravljajmo o krleži
u zagrebu njegovom
poduhvatu da obuhvati
pisanjem ceo svet
igrajmo mango igrice
tamo u četvrti
jakuza u tokiju
nesvesni naših poraza
penjimo se na
kilamandžaro i posustajmo
negde blizu vrha
od daljeg uspona
jer je to
u ovim krajevima
znak da smo
sklopili pakt mira
s bogom uputimo
se u močvarne
predele misisipija živimo
tu neko vreme
u zemljanim kućicama
koje nam donose
zaštitu od kiše
koja u ovo
doba godine često
pada pođimo do
hladnog tibeta u
lasu da naučimo
čitati u originalu
tibetansku knjigu mrtvih
šetajmo se gabaldijevom
ulicom u kairu
gde ćemo naučiti
šta su to
istinski mir i
pravda ušetajmo se
na magarcu u
nebeski jerusalim da
vaskrsnemo iz narkomanskog
sna u svet
istinski živih vozimo
se orijent ekspresom
da proverimo šta
filozofija putovanja znači
za nas pešačimo
na hodočašću dugom
dve hiljade mija
kroz saharu u
potrazi za novim
božanstvom provedimo ceo
život sa beduinima
umrimo pod njihovim
šatorom vaskrsnimo i
uradimo to ponovo
pričajmo sa mikelađelovim
skulpturama žive su
izučavajmo kompoziciju botičelijeve
venere da bismo
pronašli tajnu svetlosti
posmatrajmo kroz uveličavajuće
sečivo prostor na
slikama jana vermera
da bismo otkrili tajnu
prostora tražimo u
tangeru maroko srebrno
oko da bismo
otkrili tajnu vida
trčimo od bostona
do floride istočnom
obalom i nosimo
pri tom majice
sa natpisom silvija
plat sednimo na
klupu u central
parku i obraćajmo
pažnju na sitne
neobične detalje spoljašnje
manifestacije nesvesnog kod
ljudi slušajmo gustav
malerovu petu simfoniju
u beču u
izvođenju beogradske filharmonije
gledajmo pomračenje sunca
u mongoliji naučimo
da budemo dobri
retoričari na obalama
egejskog mora u
staroj grčkoj ali
pre svega budimo
uvek dobri ljudi

***

MOLIM VAS, BEZ PREJAKIH REČI

ulazim u zgradu
drajzerove na skidanje
od trenutne nemoći
shvatam sada ironiju
sarkazma i pitaju
me u odeljenju
za prijeme čime
se u kojim
količinama gudram odgovaram
dvadeset trideset trodona
dnevno trideset četrdeset
bensedina dnevno pa
se zabodem u
kladionicu da novac
ulažem u nadu
da će sve
biti u redu
lezi na krevet
da ti damo
inekciju tečnog trodona
i očitamo lekciju
zašto si propao
kao ljudsko biće
i zašto ne
treba mešati piće
sa drogama svih
vrsta sedi na
ovu stolicu i
gutaj naše pilule
oporavka i resocijalizacije
i ne pomišljaj
na mahinacije ili
te izbacujemo iz
vrtića za odrasle
pričam sa psihijatrom
kaže da umirem
ovim tempom za
par godina smrt
mene ne plaši
samo odsustvo smeha
i frojdovske teorije
kojima me posmatrate
vidite lično preferiram
junga i maksa
šelera kada kaže
da smo decentrirana
bića valjda tako
još od kopernika
nismo više centar
univerzuma pradedovi nam
se obraćaju kroz
različite narative patrijalhanog
koda i mi
ih mrzimo zbog
toga vi ste
gospodine nemogući reče
mi on (psihijatar)
doktore želim da
postanem teolog napolju
vi ste ozbiljni
da želja mi
je učestvovati u
redefiniciji pojma boga
i sotone možda
bogu budem prihvatljiviji
tako vi mislite
da vas bog
ne voli prilično
sam siguran da
ne ali bog
je univerzalna ljubav
čiji bog doktore
ne pratim vas
verujem u plotinovog
boga jedno ekstazu
kojom ga milujemo
i spajamo se
u jedno verujem
da su materija
i pluralitet grešni
okovi gde smo
robovi mesa i
tela požuda htenja
erotskih fantazija i
želja izvinite doktore
ovo nije antologija
samo vas zajebavam
verujem u trodon
ako baš morate
znati verujem u
spermu i samonedisciplinu
verujem u ideologiju
narkofilstva i neuništivosti
kapitalizma verujem u
muški ud i
verujem u boga
posejdona i snagu
mora da spere
moje grehove sad
gubite moje vreme
gospodine x molim
vas da izađete

***

U BAKINOM DVORIŠTU

Stoj obešena lipo.

Budi smrtno lepa.
Ureži na kori
hiljadu pogleda
u budućem
hladu.

Davi se
otpadnim
vodama
udahni
san
olovno nežno
i shvati
mećavu sveta.

Ukrivo gledaj
kad hodaš
po akacijama.

Krv lije
pornografija stila
vezanog za
porodičnu
omču.

Blizu je
otpad
ugažene poezije.

Delići
nečije želje
i oklop
oko našeg
zajedničkog
dna.

________________________________

BORIS MANDIĆ rođen je 26.1.1985. u Zadru. Završio fakultet Političkih nauka u Beogradu. Objavljivao poeziju i prozu po raznim časopisima. Živi i radi u Beogradu.

RADE ŠUPIĆ: TRI PJESME (iz rukopisne zbirke “JAVNA GROBNICA”)

poezija

MOLITVA ZA TVOJE ŠAKE

Kada se rastope; sastavljam ih po sećanju. Zeman.
U nadi da će novi oblik nežnosti
biti starom sličan. A mora i biti. Jer sam vičan;
dokazati život u rastojanju. Kada smrti
nema

Što ih više sastavljam, više nestaješ. I tako vešto odmičeš
od trajanja. Ali te i dalje stvaram

sa blagim strahom; kao zaboravljeno pismo

Bilo kako bilo; struje vremena bruje u tebi
dok ne budu rođene.
Plašim se da te ne odaju ožiljci na licu,
ožiljci na dlanovima, tvoje svete
opekotine

***

LJUBAV

Ipak, ne smeš preseći ovaj tok vremena.
Neka te ne muči šta je bilo na kraju. Utisnuta
u meko drvo, tajna semena; i dalje zagovara
o prvobitnom sjaju

Iza te formalnosti, leži priča; za vekove vekova
načeta vrata. Bilo bi dobro
da smo umrli u nagosti; skoro stvarni
kao pozlata zlata

Ali konačno smo natpevani; sami sobom. U sporom
venčanju rebara što brode. Zbog te želje
da nas nema među grobovima; mi najzad prevedeni
na jezik vode

Ipak, makar u mom pepelu
noćevala neka strašna buka. Ne volim te
samo u ovome telu; već i unutar
zvuka

***

DA SAM

Voleo bih da kao kamen
ispod nogu imam na stotine nogu

da me niko nikad
ne podigne

da na zemlji budem bliže Bogu

Voleo bih da sam kao trava
ona čuva zelenilo moje majke

koja stari

Voleo bih
da sam na kraju ružne bajke

ali da me nisu pojele
stvari

_________________________________

RADE ŠUPIĆ rođen je 2000. godine u Lazarevcu. Studira etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Knjige pesama: Po instrukcijama umrlih (2022) i Apologetika pisarnice (2024). Učestvovao je na 53, 54, 55. i 56. Festivalu poezije mladih u Vrbasu. Ove godine bio je u žiriju za nagradu „Milan Đokić“ u Kraljevu. Radove je objavljivao u brojnim časopisima, zbornicima i portalima.