SOS
brzo su počela nedogovorena druženja
ispred prve male radnje što se otvorila kod nas
nas devojčice redovno su slali
po hleb i mleko i pivo i cigare
da čekamo u redovima do zauvek
„s.t.r. s.o.s“
piše na prvoj svetlećoj reklami na celoj koloniji
s.t.r – to su nam objasnili da je prodavnica
s.o.s. nisu mogli da nam objasne tako lako
tate su rekle
to je po TV kanalu na kome gledaju fudbal
mame su rekle
to je šifra za spasavanje
redovi su bili večni
i išlo se na čekove
pa si uz poručen pazar
mogla da promuvaš
i nešto slatko
jednom sam htela čokoladu
pa je nije bilo
pa reko onda ću sladoled
nije bilo ni ledenog
bilo me nešto sramota
da odem a ništa ne kupim
daćeš mi jedne maramice
rekla sam i izašla
s recikliranim WC papirom
i uslovljenim strpljenjem
da ponekad čekam do zauvek
***
BOKOR
ti sa lepom mašnom
bila si i inače lepa i nesvesna toga
crvena traka uvezana u mašnu
mislila si, tvoje je jedino lepo
od ostalog si imala:
– dvojicu braće da te brane od drugih dečaka
jer samo oni smeju da te biju
– majku sa proširenim venama
da jedva stigne da te sretne između dve smene
– oca pijanog kamiondžiju isto ko ja
da ga mrziš a da ti viču nemoj tako otac ti je
– ogromno dvorište obraslo u šiblje
da zamišljaš da će jednom da te proguta
– kuću raspevanu od zavičajaca
ispod krova sa mahovinom
– eksplozije od svađa cele kuće
da se ne čuju od zavičajaca
povremeno si imala:
– dve ugnežđene rode na banderi pred kućom
– piliće u šupi dok ne porastu za klanje
tvoji momenti od kojih te jure strah i sramota
nisu mogli da se sakriju u žbunje ni među zidove
tebe je otac kad mu dođe vijao po celoj ulici
pred svima nama i pod celim tihim nebom
da te izlema, jer je to doba dana
kad više nema rakije i kad ga pogodi pesma
i ono što on zove šuplje bez zavičaja
da te izlema da i braća nauče
kako će ako im se omakne žensko dete
ti bežiš dok te ne stigne
mi posedamo u travu
pravimo se da ne gledamo
čupkamo neko lišće
zovemo ga bokor
pričamo kako leči
kad imaš neku ranu
dobiješ batine tu pred svima nama
pa se mirno vratiš da se igramo
svaki put sem kad te dokači za kosu
i razveže ti crvenu mašnu
tad znamo da ni ono što smo zvale bokor ne pomaže
****
ŠLJOKICE U BUNARU
naš grad i dalje nema vodu za piće
ravnica još neukroćena
da ljudima bude šta im treba
da bi skroz bili ljudi
ali je naša ulica imala bunar
jednom je u našoj mesnoj zajednici
gostovala lutkarska predstava mala princeza
tu se princeza nagne nad dubok bunar
iz usta joj prsne milion šljokica
i tek tako odjednom gubi glas
naš bunar je plitak
nemaš ni gde da se nagneš
a grla nam puna
pauza i trotački
a mala princeza
propričala je nekako
doduše tek pred aplauz
posle kog je više nije bilo
***
GALINA MAKSIMOVIĆ rođena je u Zrenjaninu 1993. godine. Radila je kao konobarica, sezonska radnica, razvodnica u pozorištu, administratorka baza podataka, freelance content writer, filmska kritičarka, dramaturškinja/dramska autorka na nekoliko predstava i performansa, radnica u nevladinom sektoru. Suosnivačica je Kino kluba Zrenjanin. Dobitnica nagrade “Josip Kulundžić (Fakultet dramskih umetnosti, Beograd) i Best Young Critic (AltCine, Grčka). Poslednjih godinu i po dana zaposlena je u Rekonstrukciji Ženskom fondu. Najveći deo budno provedenog vremena posvećena je feminističkom/levom aktivizmu u različitim oblicima.
2021. bila je jedna od finalistkinja konkursa “Trgni se! Poezija!” izdavačke kuće Treći trg sa rukopisnom zbirkom “Devojčice za revolucije”.
čovjek-časopis 