brzo su počela nedogovorena druženja ispred prve male radnje što se otvorila kod nas nas devojčice redovno su slali po hleb i mleko i pivo i cigare da čekamo u redovima do zauvek
„s.t.r. s.o.s“ piše na prvoj svetlećoj reklami na celoj koloniji s.t.r – to su nam objasnili da je prodavnica s.o.s. nisu mogli da nam objasne tako lako tate su rekle to je po TV kanalu na kome gledaju fudbal mame su rekle to je šifra za spasavanje
redovi su bili večni i išlo se na čekove pa si uz poručen pazar mogla da promuvaš i nešto slatko
jednom sam htela čokoladu pa je nije bilo pa reko onda ću sladoled nije bilo ni ledenog
bilo me nešto sramota da odem a ništa ne kupim daćeš mi jedne maramice rekla sam i izašla s recikliranim WC papirom i uslovljenim strpljenjem da ponekad čekam do zauvek
***
BOKOR
ti sa lepom mašnom bila si i inače lepa i nesvesna toga crvena traka uvezana u mašnu mislila si, tvoje je jedino lepo
od ostalog si imala:
– dvojicu braće da te brane od drugih dečaka jer samo oni smeju da te biju – majku sa proširenim venama da jedva stigne da te sretne između dve smene – oca pijanog kamiondžiju isto ko ja da ga mrziš a da ti viču nemoj tako otac ti je – ogromno dvorište obraslo u šiblje da zamišljaš da će jednom da te proguta – kuću raspevanu od zavičajaca ispod krova sa mahovinom – eksplozije od svađa cele kuće da se ne čuju od zavičajaca
povremeno si imala:
– dve ugnežđene rode na banderi pred kućom – piliće u šupi dok ne porastu za klanje
tvoji momenti od kojih te jure strah i sramota nisu mogli da se sakriju u žbunje ni među zidove tebe je otac kad mu dođe vijao po celoj ulici pred svima nama i pod celim tihim nebom da te izlema, jer je to doba dana kad više nema rakije i kad ga pogodi pesma i ono što on zove šuplje bez zavičaja da te izlema da i braća nauče kako će ako im se omakne žensko dete
ti bežiš dok te ne stigne mi posedamo u travu pravimo se da ne gledamo čupkamo neko lišće zovemo ga bokor pričamo kako leči kad imaš neku ranu
dobiješ batine tu pred svima nama pa se mirno vratiš da se igramo svaki put sem kad te dokači za kosu i razveže ti crvenu mašnu
tad znamo da ni ono što smo zvale bokor ne pomaže
****
ŠLJOKICE U BUNARU
naš grad i dalje nema vodu za piće ravnica još neukroćena da ljudima bude šta im treba da bi skroz bili ljudi
ali je naša ulica imala bunar
jednom je u našoj mesnoj zajednici gostovala lutkarska predstava mala princeza tu se princeza nagne nad dubok bunar iz usta joj prsne milion šljokica i tek tako odjednom gubi glas
naš bunar je plitak nemaš ni gde da se nagneš a grla nam puna pauza i trotački
a mala princeza propričala je nekako doduše tek pred aplauz posle kog je više nije bilo
***
GALINA MAKSIMOVIĆ rođena je u Zrenjaninu 1993. godine. Radila je kao konobarica, sezonska radnica, razvodnica u pozorištu, administratorka baza podataka, freelance content writer, filmska kritičarka, dramaturškinja/dramska autorka na nekoliko predstava i performansa, radnica u nevladinom sektoru. Suosnivačica je Kino kluba Zrenjanin. Dobitnica nagrade “Josip Kulundžić (Fakultet dramskih umetnosti, Beograd) i Best Young Critic (AltCine, Grčka). Poslednjih godinu i po dana zaposlena je u Rekonstrukciji Ženskom fondu. Najveći deo budno provedenog vremena posvećena je feminističkom/levom aktivizmu u različitim oblicima. 2021. bila je jedna od finalistkinja konkursa “Trgni se! Poezija!” izdavačke kuće Treći trg sa rukopisnom zbirkom “Devojčice za revolucije”.
ovde ti je grad u kom su proleterke i proleteri od blata i oblaka mesili smislene živote „treći u jugoslaviji“ po broju fabrika prosutih oko reke iz koje si navodno „supu mogla da skuvaš“ da si živela u jugoslaviji al’ ne u onoj pogrešnoj
na kraju kraja grada radnička kolonija iz šezdesetih kojom su prevukli vinograde pa u njoj tri veštačka peščana jezera i pedesetak odsečno išpartanih ulica
onda naša ulica ni kratka ni dugačka koju taksisti mešaju s onom ulicom pored
i u njoj kuće sa zidovima ne mnogo debljim od tapeta zidovima od čeličnog dima uglja, drva i cigara što svačemu ne da da izađe
i kad se krene ovim putem stigne se gde su nas zalivali da porastemo
majke mlekom babe belom kafom očevi i dede pivom i rakijom
***
MATER DETINJU
dečaci su valjali kad se krade kukuruz sa njive iza kolonije da njima psuju mater detinju
dečaci su valjali da na ćošku zapale vatru da svi zajedno pečemo kradeni kukuruz i da ga posle nikad ne jedemo
stariji dečaci posebno su valjali da nas naši puste da ostanemo duže dok nas stariji dečaci paze
dok
pečemo kukuruz za nejelo palimo palačke i kijamo pružamo ruke plamenu
i ne razumemo o čemu stariji dečaci pričaju zašto se tako podlo kikoću i nikad neće da kažu zašto i ne razumemo zašto je jedna od nas što je tad imala jedanaest ili dvanaest posle šetnje s tim jednim starijim dečakom svaki dan plakala i ubrzo se odselila
pečeno nam cveće koja od nas je rekla da je otišla jer smo je zezale kako laže da je dobila nagradu na teveu
***
SIR, UPALJAČ, KALENDAR, PLEJBOJ
prvo pravo sećanje: naslonjena na frižider u babinoj kuhinji jedem komad sira bez leba
mlekara, dedino preduzeće razmazilo me je od tog prvog sećanja dedi su za praznike slali pune kutije kačkavalja, edamera, tost sira kao nekad istaknutom radniku sad valjda istaknutom penzioneru
pa gomile rokovnika i hemijskih i upaljača da se igram kad niko ne gleda i kalendara više nego što imamo zidova da sa njih sečem slike radnih ljudi od kojih neke znam i pogona koje nikad neću znati
kad je deda baš baš ostario do godina-povoda za loše viceve u kutiji povrh sireva pakovali su novogodišnje plejboje
samo što sam ja prva otvarala kutije zbog sira i prva nalazila odštampane sise
posle su fabriku kupili neki francuzi i više niko nije slao ni sireve ni plejboje
***
KAD JE ZOKI BEZ RUKU JEDNOM U NEČEMU POBEDIO
bile su dve vrste strašnih priča kad se skupimo uveče
1. izmišljene – o duhovima iz napuštenih kuća po obodu kolonije – o utvarama žena u belom što stopiraju na drumu – o čudovištima od vodene trave u naša tri jezera
2. stvarne; dobro, njih je baš mnogo vrsta, ali na primer: – one što se dese oko kritične tačke imeđu terena na male goliće i kafane sa muralom dede s jagodinskim pivom – one kad se jednom godišnje neko mlad tragično utopi u jezeru – one kad nekog odvedu u zatvor a on neki miran povučen i svima dobar
(ima i onih najstvarnijih što su se lepile po našim zidovima iznutra ali to je već suviše nedobognikom i te priče neće tek tako da se kažu)
jedna od ovih običnih stvarnih i strašnih priča jeste priča o zokiju sakatom do ramena zokiju kom smo se divile što zna nogama da jede, nogama vozi traktor
ode zoki u kafanu razvali se ko i svi i kreće takmičenje
jedan kaže kolko je prošli mesec zaradio sledeći kaže ja sam dosta više sledeći kao kaže još više zoki ćuti, jer znaju da pije na crtu
jedan kaže popio je sinoć deset piva sledeći kaže jedanaest sledeći isto jedanaest al’ pio je i rakije zoki ćuti, svi znaju da zoki pije umereno
jedan kaže prebio je ženu eno je sva u modricama pa drugi nije to ništa eno ona moja pljuje krv pa treći kaže moja od bolova ni da mrdne iz kreveta zoki ćuti, on ni pijan nikad nije tukao ženu
ode zoki kući i sve se misli srećan je s njom nije bečka lepotica, koščata je, al’ vole se ko deca ne bi je ni takao ni kad bi imao kako
al’ prođu neki dani i prođe još kafane i još takmičenja ko je čime i koliko grdno dokačio ženu i zokiju bude krivo zna da mu se sakatom smeju makar u sebi
i ode zoki još jednom kući i onda šutne ženu da poljubi patos i uzme da je gazi, šutira je, gazi, šutira, gazi i oće di a podvikne al’ ne zna šta pa viče u sebi na kafanske kompanjerose na, na, oni će njemu da se smeju pa makar i u sebi
žena se tu, što kažu, nije snašla i posle joj danima ili godinama nije bilo dobro a zoki je za svoj podvig danima bio čašćavan pivom
eto, tako su tate pričale našim dečacima a naši dečaci nama dečaci su se smejali na to a mi smo za svaki slučaj prelazile ulicu kad vidimo sakatog zokija krvavih ruku
***
OBRUČI I ŽERAVICA
neke od priča iz ulice postale su strašne tek posle
na primer
leti su odnekuda dolazili mečkari sa olinjalom mečkom u suknji od veštačkog cveća i metalnim obručem sa šipkom do leđa da mečka ne podivlja
očevi naši iznesu za mečku gajbu piva mečka stuče zidarca u cugu mečkari puste glas i lupaju u kante igra mečka! igra mečka!
mi se sve postrojimo stidljivo pa sve bliže sve kolko nas puste pa igramo i mi tada nam još ne daju piva još ne vidimo obruč ni šipke do svojih povijenih leđa
dečaci stanu sa strane gledaju sa drveća bacaju kamenje mečki a pogađaju nas i neće bliže da priđu ne tako kao mi
očevi nam zaurlaju od pivske pene i smeha igra mečka! igra mečka! igra mečka!
majke mečkarima iznose para i kolača kažu valja se protiv uroka da mi ti sine ne budeš trontava
mečkari vode mečku u sledeću ulicu dok se zverina negde ne sruči od piva
tek ćemo posle saznati da je mečka učila da igra na žeravici ništa drugačije nego sve mi.
***
TRG
bila sam na četiri protesta samo ove nedelje svetom besni nepoznati virus i još nekoliko manjih apokalipsi na ulici sam jer kažu da opet liči na ono opasno i sirovo što nam je jednom donelo demokratiju vežbam valjda to sirovo opasno za kad stvarno dođe red na nas
sad ne znam je l’ mi gore što ću se možda zaraziti ili što sam pred policijom čiji su suzavci jedva malo mlađi od mene ili što marširam s tipovima punim vlažnih snova o povratku u srednji vek znate ih jedni takvi su nas pravili drugi rasli sa nama
ako se ipak opet sve sretnemo neka to bude na ogromnom trgu naša ulica odavno nije dovoljna neka trg pukne u odjeku marša kad nas konačno bude spremnih i kada kažemo sve
tačno znam ti što si živela kod transformatora rekla bi naši su trgovi premali za sve nas ti što si ljubila dečka na blic rekla bi ja nemam vremena i još neke biste rekle da vas bole grla od cigara od svađe s muževima od urlanja na decu od ćutanja
a to tako nema veze hajdemo i da ćutimo zajedno jer su nam i tišine ispunjene vriskom
i mi iz naše ulice i one iz mostarske i devetog maja i iz one neasfaltirane do jezera i iz ulica za koje i ne znamo da sve stanemo na taj trg da nas čuju kako ćutimo naše su ćutnje eksplozije ućutaće i oni što nam večito kradu vazduh iz pluća i glas iz grla
GALINA MAKSIMOVIĆ rođena je u Zrenjaninu 1993. godine. Radila je kao konobarica, sezonska radnica, razvodnica u pozorištu, administratorka baza podataka, freelance content writer, filmska kritičarka, dramaturškinja/dramska autorka na nekoliko predstava i performansa, radnica u nevladinom sektoru. Suosnivačica je Kino kluba Zrenjanin. Dobitnica nagrade “Josip Kulundžić (Fakultet dramskih umetnosti, Beograd) i Best Young Critic (AltCine, Grčka). Poslednjih godinu i po dana zaposlena je u Rekonstrukciji Ženskom fondu. Najveći deo budno provedenog vremena posvećena je feminističkom/levom aktivizmu u različitim oblicima. 2021. bila je jedna od finalistkinja konkursa “Trgni se! Poezija!” izdavačke kuće Treći trg sa rukopisnom zbirkom “Devojčice za revolucije”.
čovjek-časopis 