Month: December 2021

ROMAN SAVA BOJOVIĆA “PUT LUČICE”, Treći trg, 10/2021; odlomak

proza

Plavac Mali

Pre dva meseca mi je poginuo najbolji prijatelj.
Pao je sa terase, ili skočio. Niko nije siguran.

Business or pleasure?

Pitao me je carinik na aerodromu, kada sam stigao u Holandiju, u zemlju odakle je on bio. Robert, moj ortak. U toj zemlji smo se i upoznali. Tamo smo zajedno studirali.

My friend’s funeral

Odgovorio sam, slučajno. Carinik je lupio pečat. Nije me pitao koliko dugo planiram da ostanem. Nisam imao nikakav prtljag sem ručnog, pa sam zaobišao gužvu oko pokretne trake i prošao ispod natpisa nothing to declare.

Učinilo mi se da bi to bio bolji odgovor, da je bio istinit.

*

Sada sam na Lastovu.

Na terasi stare kamene kuće, što i nije tako posebno, jer su na ovom ostrvu sve kuće stare i kamene. Ovde sam s majkom i ocem, prvi put na odmoru sa njima od kad sam bio klinac. Ne znam koliko je ovo stvarno odmor, i koliko tačno više nisam klinac, ali znam da mi prija da gledam sa ove terase na more i da me svako jutro i veče neko pita šta bih voleo da pojedem, a onda mi to i napravi. Prija mi i da sam ovde, na terasi, više nego da sam negde dole na samoj obali, na suncu, i da se znojim dok razmišljam o tome da li bi mi prijao ulazak u vodu, makar kratak, iako ne podnosim da se kupam igde van kupatila. Ovako se znojim na terasi, pijem pivo i gledam na uzani asfaltirani put koji zavija oko kuće i spušta se dole, još pedesetak metara, do mora. Početak je juna i turistička sezona je još uvek dovoljno daleko da se tim putem spusti svega nekoliko vozila na dan. To je dobro jer me nervira buka, pogotovo ovih mašina, izakanih od rentiranja i načetih korozijom od slanog, vlažnog vazduha. Palim cigaretu i osećam kako mi graške znoja izbijaju na površinu ispod obe miške i klize niz unutrašnje strane nadlaktica, sve do lakata, gde konačno popuštaju pod zagrljajem gravitacije i kaplju, praveći male tamne fleke na kamenom podu oko mojih stopala.

Nije uopšte vruće. Mislim da već treći dan zaredom temperatura ne skače iznad dvadeset osam, devet stepeni. Čak i vetar duva, prijatno, rashlađujuće.

Trenutno u kući i oko nje nema nikog sem mene. Uzimam poslednji gutljaj piva, mlakog i jedva gaziranog, i razmišljam da odem u sobu, otvorim lap top i izdrkam. Dosta sam to radio po povratku iz Holandije, sa sahrane, pre dva meseca. Drkao i igrao basket. S nekim Kinezima, studentima, dole, na obali Pešte. S njima sam igrao basket, ovo prvo – sam.

„Mogli bismo rakijicu, a?“, čujem ćaleta kako dobacuje odozdo, pre nego što mu vidim sve ćelaviju glavu, pa onda i natopljen peškir oko vrata.

„Ja sam na nekom pivu“, odgovaram. „Ali može.“

„Malo francisko gustinjo, a?“, kaže on, samozadovoljno, sad već na terasi, aludirajući na agregatno stanje smrznute žestine.

Minut kasnije, on donosi dve čašice šljive. Pruža mi jednu i smešta se u ležaljku pored stolice u kojoj sedim. Onda vadi ajped i proverava raspored mečeva na Rolan Garosu. Izgleda da Đoković još neće na teren. U Parizu je kiša već danima.

Otpijam gutljaj rakije. Slatkasta je, malo i prodimljena, kad se razvuče po jeziku. Vuče na bure. A ima i novih, slanih tragova u ukusu, verovatno sa ruba čašice, tamo gde ju je pridržao prstima još mokrim od mora. Drugi gutljaj osećam i u želucu, kako prži. Vetar okreće suncobran u postolju i terasom pronosi zvuk prateće škripe. Podseća me na zvuk usamljenih vetrenjača iz starih vesterna, onih na žutim, suncem ispečenim poljima, imunim na crno-belu sliku.

„Mamu im jebem francusku“, kaže ćale, spuštajući ispražnjenu čašicu na pod, slučajno prekrivajući jednu od mojih fleka na podu. „Što jednom ne uzmu ovako da jebu Nadala.“

On je na ovom ostrvu služio vojsku, tamo negde ranih osamdesetih, pre celog sranja sa ratom. Lastovo je, kako ide priča onih koji pamte, bilo jedno od najtežih mesta za služenje roka u Jugoslaviji. Najdalje pozicionirano od kopna, uglavnom namenjeno za pešadiju. Gašenje požara, razbijanje i prenošenje kamenja na četrdeset i kusur stepeni, razni tako zabavni poduhvati. Njemu je tu kosku namestio njegov ćale. Da ne istripuje previše beogradskog šmekera, polulagodni život studenta medicine iz tog vremena. Da ne bude sisa. Na kraju je zavoleo mesto, skupio neizbežnu gomilu priča iz vojske za ponavljanje kroz decenije koje slede, i sad se ovde rado vraća, da letuje. Svake godine od dve hiljadite.

Otkako su se stvari primirile.

I jesu. Mislim da polako otkucava pun sat od poslednjeg skutera što je zatandrkao oko kuće. Ustajem iz stolice i ulazim unutra po još jedno pivo. Vadim ga iz zamrzivača, gde sam odvojio par komada namenjenih brzoj konzumaciji, i sklanjam zgrušane mrve leda sa limenke. Ožujsko. Bela slova na crvenoj traci i nesuptilna šahovnica svuda okolo. Na deklaraciji piše ime iste firme za koju sam radio do pre par godina, firme koja je vlasnik i Jelena. Firme iz Denvera. Srbi i Hrvati pod istim krovom vlasnika iz Amerike. Sve što mi pada na pamet je dosadno.

Nekoliko sati kasnije, na istoj sam terasi. Sedim za stolom nameštenim za večeru. Zapravo, dva spojena stola, prekrivena belim stolnjakom i tanjirima postavljenim za šest osoba. Toliko će nas biti na večeri. Dolazi bračni par iz apartmana ispod i žena iz apartmana iznad, vlasnica kuće u kojoj svi odsedamo. Sutra svi mi, gosti, odlazimo. Keva je htela to obeležimo zajedničkom klopom i druženjem. „Volim tako uvek“, kako kaže, iako su ovi ljudi, odozdo, prvi put tu. Htela je da sprema neku ribu, brancina ili oradu, ali, kao i prethodnih deset dana koliko smo ovde, u tome neće uspeti jer kod lokalnih ribara nema šta da se kupi. Sve što se ulovi unapred je poručeno za ribarnice i supermarkete u Splitu i odlazi tim putem svakog dana rano ujutru, prvim trajektom. Jebi ga, tržište, jednom dnevno kaže moj ćale, ne pomerajući oči sa ajpeda i fejsbuka, dok majka iznova izražava frustraciju.

Zato sam se danas tokom popodneva, pošto sam želucem očistio zamrzivač od piva, ponudio da odem do mesta, i vidim da li mogu kupovinom nečega da joj oplemenim bolonjeze od zamrznute junetine. Da bi se stiglo do mesta, tj. sela Lastova, istim ovim vijugavim putem što zalazi iza kuće treba ići strma dva kilometra uzbrdo. Bilo je već oko šest, pa samim tim manje pakleno nego što bi inače moglo da bude, ali u uskom porodičnom krugu podjednako cenjeno kao požrtvovan potez. I meni je šetnja dobro došla, da se malo razmrdam i ispodrigujem. Stigao sam u prodavnicu pola sata pred zatvaranje i suočio se sa rafovima koji su me podsetili na detinjstvo u bloku 37.

„Mora se ranije doći“, ljubazno mi je saopštila radnica dok sam izlazio.

Hteo sam odmah da krenem nazad, ali me je ugao pod kojim je sunce počelo da zalazi i baca svetlost po naselju naveo da se po njemu prvi put prošetam. Kao što je od obale do ove tačke bio uspon, tako je sa suprotne strane odavde pa sve do male kotline unutar ostrva bio rasprostranjen reljefno opadajući niz kuća iz XV, XVI veka prošaranih uskim kamenim ulicama (jedna trilingvalna tabla na zidu pored prodavnice je ovu moju pretpostavku pretvorila u činjenicu). Zaputio sam se tim ulicama, bez posebnog cilja, gledajući u isijavajuće fasade, ispucale zelene škure, razmišljajući o razlici između škura i žaluzina, ako je ima, pokušavajući usput da uočim koje kuće odaju znakove svakodnevnog života. Većina ih nije imala, ako bi se okom vidljivo delovanje pauka po ćoškovima izbacilo iz jednačine. Prošao sam pored izbledelog reklamnog natpisa oslikanog na jednoj od fasada, videoteka Feniks, pomislio kako bi to bilo najprikladnije ime za takav lokal kad bi se VHS ponovo vratio kao format, a onda, setivši se globalne najezde ljudi koji piju stvari iz tegli, razvijaju film iz dedine lajke, i nose naočare bez dioptrije, shvatio da je pitanje vremena pre nego što stvarno budem svedok nečeg sličnog u svom ili bilo kom drugom gradu. Dalje niz put, na samom kraju uskog prolaza, u ulozi ulice, nalazio se mali trg sa crkvom. Crkvom Svetog Kuzme i Damjana. Na tom mestu sam pomislio da sam pijan, jer nisam poneo nikakvu drogu na ovaj put, a iznad ulaza u crkvu visio je okačen natpis Dođite k meni maleni. Odlučio sam da je najpametnije da sednem na stepenike crkve i zapalim cigaretu, leđima okrenut toj nepristojnoj ponudi, s pogledom na ravno polje podno naselja gde se nalazio fudbalski teren. Sedeo sam i pušio i gledao na teren i baš tada mi je komad žara pao na majicu i progoreo je i opekao me po stomaku.

„Znala sam da mi je sin glup“, čujem topli glas svoje majke. „Ali da je gluv…“

Podižem pogled s praznog tanjira ka njenim raširenim zenicama i šiškama slepljenim za čelo, mokro od pare.

„Zovem te pet minuta, jebote“, kaže, hvatajući se za bretele od kupaćeg kostima. „Moram da skinem ovo govno i da se istuširam. Postavi escajg i iznesi salvete, pa onda cepaj atom.“

Poslušavši je, odlazim u kuhinju, pa nazad na terasu i postavljam sve kako treba oko svakog tanjira, levo viljuška, desno nož i kašika (zašto nož kad jedemo pastu, neka, ko ga jebe), tek tada shvatajući da je i otac na terasi, ali sakriven u mraku ćoška, lica obasjanog jedino ekranom ajpeda, dovoljno da vidim da mi se smeje, tiho, šišteći. „Kako sam ti ga uterao!“, kaže i nastavlja da šišti na ivici zagrcnutosti.

Prvi gost za stolom je naš domaćin, odnosno domaćica, vlasnica apartmana, koja ovim povodom donosi bidon crvenog vina i pruža ga mom ocu. Objašnjava nam da je to plavac mali, lastovski, da nema boljeg vina na svetu, da je onaj sa Pelješca samo na boljem glasu. Ćale predlaže da proverimo te nadahnute tvrdnje time što ćemo ga odmah otvoriti. Taj zadatak se odnosi na mene. Dok iz trolitarskog bidona točim tečnost koja se pod svetlima sveća sem po gustini slabo razlikuje od nafte, na terasu stupaju i gosti odozdo, bračni par. On u kasnim četrdesetim, ona u ranim tridesetim, on debeo, ona mršava, on iz Zagreba, ona iz Tuzle, oboje Nemci. Svi se rado pridružuju degustaciji, uključujući i moju majku, tako da sada zajedno nazdravljamo Lastovu, njegovom novom i ponovnom otkrivanju. Pominje se i hvali jačina vina. Vlasnica apartmana s neskrivenim ponosom kaže da ima oko 15%.

„Dve čaše i…“, kaže ona, odmahujući rukom, ne dovršavajući rečenicu.

Uskoro na sto stiže i prva hrana. Pladanj sa paškim sirom i pršutom. Vodi se razgovor o tome kako je stvarno šteta što ove godine ne može da se kupi sveža riba, kako bi nešto trebalo da se preduzme po tom pitanju, bar na nivou turističke zajednice. „Jebi ga, tržište…“, kaže moj otac, završavajući prvu čašu, signalizirajući mi da je vreme za drugu. Ova tema ispada dobar šlagvort za moju majku i njen lament nad obrokom koji ćemo imati, nasuprot onom koji smo mogli da imamo.

Tokom glavnog jela, količina hrane u tanjirima svih prisutnih demantuje svako žaljenje. Naprotiv, muž iz apartmana odozdo tiho podiže svoj umrljani tanjir i uvijeno u kompliment moli za repete šest minuta pošto je velika posuda sa bolonjeze sosom stigla na sto. Ja se slažem da je ukusno, u jednom trenutku to i naglas potvrđujem, napominjući da nema ribe koja bi mi večeras bolje legla. Svakako više pažnje posvećujem vinu. Kao i vlasnica apartmana, koja nakon kratke priče o ličnom nezadovoljstvu sinovljevim odabirom verenice, Australke, završava svoju drugu čašu kao tihi posmatrač daljeg toka večeri, postajući živo otelotvorenje svoje prognoze o tome šta sledi posle te čaše. Kod mene, sada već posle treće, nastupa žeđ i nebrojanje svake sledeće. Dalje, kad su brojevi u pitanju, saznajemo da je mužu odozdo ovo drugi brak, njegovoj ženi prvi. Pretpostavljam da bi to moglo da objasni razne stvari o njima, kad bih se naterao o tome da razmislim. Ovako, sledeći put mi pažnju skreću tek kada on ustane od stola i uhvati se za ogradu od terase. On je građevinac, saznajemo, i za vlasnicu apartmana ima neke savete o tome kako da uštedi pri budućim renoviranjima kuće.

„Samo treba bit’ pametan“, kaže, dok snažno drma ogradu.

„Da“, kratka je vlasnica apartmana.

„I da bude bezbjedno“, dodaje on, i dalje klateći ogradu. „Najbitnije je da bude bezbjedno.“

„I lijepo da bude“, prevaljuje vlasnica apartmana preko jezika.

„Naravno“, kaže on, vrativši se za sto. „Lako je to riješit’. Samo treba bit’ pametan.“

Svi glasno izražavaju saglasnost s tim zaključkom, sem mene, i svi uzimaju još po čašu plavca, sem vlasnice apartmana. Malo je još ostalo pri dnu bidona. Ostaci sosa polako počinju da se grabe viljuškama, a razgovor zadire dublje u teme profesija i karijera, kao dve validno odvojene kategorije. Lekarski poziv mojih roditelja nailazi na dobronaviknuto divljenje, dok moja izjava da sam student na postdiplomi u Budimpešti izaziva ćaleta da dodatno pojasni prateću pozadinu – da sam pre toga imao uspešnu petogodišnju korporativnu karijeru i šta sam sve od kampanja i reklama radio, i kako mora da su za neke od njih čuli. U pravu je, jesu, i dopale su im se, čak su i do Hrvatske neke od njih stigle. Zanima ih zašto se ne bavim time i dalje. Odgovaram da sam hteo da radim neke druge stvari, da to ne smatram dovoljno bitnim da bih tome život posvetio, i da sam se pre dve godine vratio studijama sa idejom da dobijem na vremenu pri odlučivanju šta ću dalje sa svojim životom. Kao i da sam uspeo da napišem taj neki roman, da je taj roman na engleskom, i da sad treba da vidim šta s tim. Na kraju se smeškaju, svi, i on i žena i vlasnica apartmana koja sve to već zna ali izgleda kao da sad prvi put čuje, i žele mi sreću. Ćale konstatuje da nije mogao baš da shvati moju želju da pišem, da se pitao koji mi je kurac, ali da me podržava u tome. „Meni je uvek bilo najbitnije da može da misli svojom glavom“, kaže keva, gađajući visoku kvotu ovaploćenja. „Šta god iz toga proizađe ne može da bude loše.“

Pred iznošenje deserta, u trenutku kada vlasnica apartmana drema u stolici, a bidon plavca je ponovo postao samo bidon, ja objavljujem da nisam raspoložen za slatko i da ću malo da prošetam, tu ispod kuće, do mora. Pozdravljam se s bračnim parom uz međusobne želje za srećan put, iako znam da ćemo se sutra opet videti na trajektu i proći kroz isto, jer ide samo jedan putnički trajekt dnevno i mali je. Navlačim espadrile, praveći mutnu, nepouzdanu mentalnu belešku da se ne okliznem negde usput jer su mi pete na njima izlizane.

Put je kratak, ali sad mi treba malo više vremena da njime siđem kroz mrak. Prolazim krivinom pored dve kuće, naseljene, ali ugašenih svetala, okružen disharmonijom zrikavaca, putem užim od svake ulice, iako njime nekako prolaze i kola i motori, pre nego što ponovo ugledam more. Odavde izgleda samo kao još jedna nijansa tamnog na horizontu. Prilazim mu bliže i sad je drugačije, jer ga čujem. Na dnu staze je betonirani prilaz trenutno preprečen velikim kamenjem koje glasno sprečava spuštanje novih plovila. Nisam to primetio ranije, tu prepreku, verovatno jer se ne vidi sa terase. Ne znam šta joj je uzrok, ali je zaobilazim i idem dalje, ka stenama na kraju male luke. Ovde se vidi i pena od talasa, jačih nego što bi se reklo po zvuku. Tu, na jednu od ravnijih stena, sedam i izuvam espadrile, stavljajući stopala na put talasima.

Nisu me izdale pete, zadovoljno konstatujem, hvatajući se za džep od šorca u kojem nisu cigarete. Shvatam da je poslednja bila ona što mi je danas progorela majicu, dok sam sedeo ispred crkve i gledao fudbalski teren u dnu kotline. Dok sam pokušavao da se setim kad sam poslednji put igrao fudbal i shvatio da je to bilo u Holandiji, s Robertom, pre osam godina, na turniru na faksu na koji smo se prijavili da bismo dobili jedan ekstra ESPB bod, i kako mi je on tada rekao da je do šesnaeste godine igrao profesionalno, da je čak jedno leto proveo u Vašingtonu trenirajući sa DC United-om, ali da je tada odlučio i da batali, jer je smatrao da je previše pametan da bi bio fudbaler. Da postoje druge stvari koje u životu želi da radi. Da je život mnogo više od jurenja za loptom.

***

SAVO BOJOVIĆ rođen je 1992. godine u Beogradu. Osnovne studije komunikologije završio je na Erasmus Univerzitetu u Roterdamu, a master studije iz filmske teorije na univerzitetu ELTE u Budimpešti. Zaposlen je kao predavač na FEFA fakultetu u Beogradu. Poeziju na engleskom jeziku objavljivao je u međunarodnim književnim časopisima. Rukopis njegovog prvog romana Put Lučice nagrađen je na konkursu za prozu Trećeg Trga i Beogradskog festivala poezije i knjige.

***

“Polazeći od prepoznatljivih beogradskih i eksjugoslovenskih toponima i karakterističnih likova iz kraja, preko evropskih aerodroma i skrivenih uličica svetskih metropola, na kojima se razotkrivaju sjaj i beda savremene Evrope, Bojovićev junak istovremeno je i putnik, ali i posmatrač sopstvenog putovanja. U nastojanju da popuni prazninu nastalu zbog intimne traume, te da sagleda svoje mesto na kulisama hiperkapitalističkog, materijalistički ustrojenog, digitalnog sveta, ovaj umnogome generacijski reprezentativan junak pokušaće da između dve ponuđene opcije, business or pleasure, ipak izabere – sebe.”

Srđan Gagić

KRATKA PRIČA LAZARA VELJKOVIĆA: ONDA (REDOSLED ONOGA ŠTO VAM SE DESILO)

proza

Prvo vam krajem februara prijateljica na poziciji u filmskoj industriji kaže da je čitala vaše kratke priče i da joj se sviđaju, da su kvalitetne i scenarističke, da dijalozi kidaju i da su naturalistički, da se seća da ste još pre deceniju bili zainteresovani za dramaturgiju i da bi mogla da vas preporuči za tim scenarista ako ste zainteresovani da pišete za serije.

Vi niste zainteresovani nego počnu da vam se tresu ruke od sreće dok čitate šta vam piše. Pitate je kako da se pripremite a ona vam kaže samo čitaj scenarije za serije, poslaću ti par scenarija na kojima radimo, nemoj nikom da kažeš. Vi nikom ne kažete, samo najboljem drugu i drugom najboljem drugu, i najboljoj drugarici, i bratu, i kevi i ćaletu, i baki, i jednoj devojci, i još jednoj devojci, i još jednoj devojci, i jednom komšiji koji radi u zdravoj hrani u kojoj kupujete lanene pločice jer ne goje i čoko biskvit i medena srca i gumene bombone, i terapeutkinji, i zbunjenom konobaru kog ste častili preveliki baksiši, i nikom više.

Onda vam prijateljica iz filmske industrije traži broj i pita kada može glavni scenarista da vas pozove da popričate a vi napišete u kaps loku U SVAKO DOBA DANA I NOĆI.

Onda vas sutradan u devet ujutru zove nepoznati broj a vi ste i dalje pospani i u bunilu i mislite da vas zovu neki Jehovini svedoci ili čistači klima ili kripto-preduzetnici ili piramidalni šemaroši ili predizborni SNS zastrašivači ali najverovatnije keva koja će da kaže ja sam na poslu već sat vremena a ti i dalje spavaš jer znaš da si bez posla već godinu dana kada si poslao poslednji CV do kad misliš da će ti drug dozvoljavati da živiš u njegovoj garsonjeri a da ne plaćaš kiriju i vi se onda javite direktno sa evo ustajem, ustajem ali to nije keva, to je glavni scenarista koji vam se predstavi imenom i prezimenom koje odma zaboravite i kaže vam da imate jaku preporuku i da bi vas on potencijalno uključio kao juniora scenaristu u jedan od svoja dva scenaristička tima i onda vam predstavi oba projekta tako detaljno i strastveno kao da on vas treba da nagovori da pristanete, kao da ste vi neko i nešto, a ne kao da bi nekom odma kurac popušili za priliku makar i da budete zaduženi za kuvanje kafa i naručivanje hrane u jebenom SCENARISTIČKOM TIMU, i onda vam glavni scenarista kaže da dobro razmislite do sutra koji vam od dva projekta lično više odgovara i pita vas da li imate pitanja a onda vam i kaže da zna da nemate ranijeg scenarističkog iskustva i da ne očekujete da ćete pisati čitave scenarije već da je to timski rad i da početnici dobijaju malo manje zadatke ali da vas to ne obeshrabri jer se od nečega mora početi a vi se mislite može, može, može, daj samo da imam posao a da ga volim i da pobegnem od kastmr suporta i marketinga, može, hoću početnički, sve hoću, hoću i za hleb da imam i da osećam da zapravo svojim umećem na bilo kakav način doprinosim bilo kakvom kreativnom procesu, imam tridesetpet godina i nije me strah da počnem opet i opet, i ne dam se, i neću da robujem marketingu i HR-u i da pišem projekte po mrtvim nevladinim organizacijama i da radim treće smene po hostelima i druge smene po američkim korporacijama, život je samo jedan, čitave dvadesete sam proveo u sobi i na internetu lažući sebe da nisam zabrinjavajuće depresivan, sada sam bolje i hoću da se borim za ono što volim, dajte to početničko, hoću da se dokažem, hoću da se raspadnem od posla koji volim.

Onda se razgovor završi i dalje je jutro i vi bi da svima kažete da ste se čuli sa čovekom i da vas hoće u svom timu samo da izaberete projekat ali ujutru svi ili spavaju ili su na poslu sem vašeg ćaleta jer vam je ćale novonastali penzioner. Onda pozovete ćaleta i hoćete da mu ispričate šta se desilo ali ne možete, prosto ne možete da mu ispričate ništa. Ne izlazi iz vas ništa, ćale vas pita jel sve okej zašto ćutiš ali vi i dalje ćutite. Pita vas jel ti trebaju pare, znam da me nikad ne pitaš ali znam da ti trebaju, hoćeš da se uzajmim a vi kažete da nećete pare, da imate lepe veste. On vas onda pita koje lepe vesti a vi opet ćutite. Onda on kaže samo polako i u tom trenutku shvatite da ne možete da mu saopštite jer ćete se raspasti, jer ste po prvi put u životu na ivici da ostvarite verziju dečačkog sna. Onda počnete da plačete a ćale ćuti i samo povremeno kaže sve je okej. Onda mu vi jedva, reč pa duga tišina, pa reč pa duga tišina, i to tako traje, slinavi saopštite radosnu vest i onda se zajedno radujete ali čujete u njegovom glasu pored radosti i brigu. Vi ste poslednji put plakali pred ćaletom kad ste imali deset godina ili manje. Vi ne plačete pred ćaletom.

Onda pošaljete mejl glavnom scenaristi jer ste odlučili koja serija vam više odgovara a glavni scenarista vam zahvali na brzom odgovoru i kaže vam da će vam ovih dana poslati dalje detalje.

Onda prođe dan.
Onda prođe još jedan dan.
Onda prođe nedelja.
Onda vi napišete mejl glavnom scenaristi i on vam ne odgovori.
Onda prođe još jedna nedelja.
Onda pitate prijateljicu na poziciji u filmskoj industriji šta se dešava i ona vam kaže da će da proveri.
Onda vam prijateljica posle nekoliko dana javi da se glavni scenarista posvađao sa produkcijom i da je dao otkaz.
Onda ne vrištite nego pobegnete od svega toga u ko zna šta i spašavate se ko zna kako.

Onda posle par meseci na tinderu upoznate jednu devojku.

Onda se, verovali vi ili ne, ispostavi da je baš ta devojka dobila baš taj posao koji vam je glavni scenarista nudio. Ispostavi se da je ta devojka završila dramaturgiju ali da mašta da radi u diplomatiji i da će upisati master na političkim naukama jer ima vezu za takav posao ako stekne diplomu i ispostavi se da ona zapravo najviše od svega mrzi da piše. Onda vi po prvi put još od onomad na glas nekom ispričate šta se sve desilo i ko vas je preporučio i šta vam je san. Onda vas ta devojka sa tindera gleda bledo i pita zašto bi neko time želeo da se bavi a vi je pitate zašto je završila dramaturgiju i ona kaže da ne zna, da ju je majka naterala jer ima veze. Ima veze. Ima veze. Onda vi počnete da nagovarate tu devojku da vam sredi. Zovete je da se opet vidite. Pričate samo o tome. Smarate je. Davite je. Samo o tome. Jasno i glasno joj kažete da ste se samo zbog toga sa njom našli i da vam je to najbitnija stvar i da razumete ako ne želi ili ne može da povuče neku vezu ali da pokuša da razume zašto toliko insistirate. Devojka vidi da sagorevate od želje, devojka pročita neke vaše kratke priče i vidi da tu možda i ima nekog potencijala i kaže vam da će da potegne vezu. Vi, najveći skeptik, počnete malčice da verujete u sudbinu.

Onda vas ta devojka sa tindera zove posle nedelju dana i pita vas da li možete OD SUTRA da počnete da joj pomažete oko pisanja sažetaka epizoda jedne poznate američke medicinske serije po kojoj njen tim piše scenarije. Vi kažete da možete i zamolite da vam pokaže tada, to veče, pred to SUTRA, kako se tačno to radi, onda vas ona pozove kod sebe u stan i vi odete do nje i za dva sata joj postavite dva miliona pitanja i shvatite kako se to radi i ništa više. Ona vam onda kaže da ako se pokažete dobro da će vas trenutni glavni scenarista onda pitati da uradite jedan test u vidu PISANJA SCENARIJA za celu epizodu. Vi se onda usudite da pitate koliko će trajati to pomaganje i ona vam kaže dve tri nedelje, zavisno koliko brzo radite. Vi se onda usudite da pitate da li će to biti plaćeno i onda devojka sa tindera počne da vam vrišti u facu kako ste nezahvalni i halapljivi a vi se izvinite a onda se odmah još jednom izvinete i kažete da će te pokušati što brže da završite pisanje sažetaka.

Onda sednete i pišete sažetke. Gledate epizode i pišete sažetke po dvosatnim uputstvima. Pišete najbolje i najbrže što možete i posle tri-četiri dana shvatite da morate da radite više od osam sati dnevno da biste stigli da završite za dve-tri nedelje. Onda pišete po desetak sati dnevno i vikendima i pokidate, završite za jedanaest dana. Onda vam devojka sa tindera kaže bravo svaka čast zvaće te glavni scenarista da te proveri kako ćeš napisati scenario za jednu celu epizodu. Vi ste naelektrisani. Čekate.

Onda vam se javi taj glavni scenarista i kaže vam da želi lično da vas upozna i da je čuo da ste super pisali sažetke i što je još bitnije da ste jako brzo pisali sažetke. Onda vi operete najpantalone, opeglate najkošulju, obujete cipele za svadbe, slave, rođendane i sahrane, i odete na sastanak u filmski grad, u zgradu produkcijske kuće, u salu u kojoj radi tim scenarista i sednete za sto sa glavnim scenarastiom i scenarstkinjom koja je druga po senioritetu i oni pohvle vaše sažetke i brzinu i kažu da se vidi da zna šta radite i pitaju čisto radi reda da li ste vi završili dramaturgiju i vi kažete da niste i od straha izlažete da ste završili opštu književnost koju ste inače samo kratko studirali. Onda oni mirno i potvrdno klimnu glavama i onda vam glavni scenarista ispriča o testu pisanja cele epizode i uzgredno vam objasni u par rečenica kako se piše scenario za epizodu serije koja se radi po kupljenoj licenci poznate američke serije i vama je to valjda kao jasno. Kaže vam da ne morate da žurite, da možete epizodu i sledeće nedelje da mu pošaljete.

Vi napišete epizodu. Vi pišući epizodu osetite sreću. Ne spokoj, ne zadovoljstvo, ne ljubav, ne uzbuđenost. Osetite sreću apsolutno ispunjujućeg rada, čak i za tu telenovelističku seriju. Osetite sreću. Osećate sreću. Sreću.

Onda pošaljete epizodu glavnom scenaristi i on vam kaže da vam je zapravo sve utegnuto baš kako treba ali da malo škripe dijalozi, da moraju da se skrešu i da mu pošaljete skresane dijaloge za maksimalno tri dana. Vi mu ih ne pošaljete za tri dana nego za dva sata. Zazvoni vam moblini i on vam kaže da je sada sve okej, da je tako ispravljeno sve na mestu, da pije vodu, da je glumljivo, da je prirodno, da može da vas vidi u svom timu i pita vas da li ste dramaturgiju završili u Beogradu a vi ga podsetite da ste završili opštu književnost, a niste. On kaže da će uskoro biti potrebe za dodatnim scenaristima u njegovom timu ali da uporedo kreće još nekoliko projekata/serija iste produkcijske kuće i da će vas rado preporučiti za bilo koju i da zvanično imate njegovo zeleno svetlo.

Isti taj dan vas pozove devojka sa tindera koja radi kao scenaristkinja i koja je potegla vezu za vas da vas pita šta vam je glavni scenarista rekao i vi joj kažete da vam je vratio zbog dijaloga ali da je posle dao zeleno svetlo i ona kaže STVARNO? PA TO JE SUPER ON SKORO SVAKOME VRAĆA SCENARIO PO NEKOLIKO PUTA.

Onda prođu dve nedelje i niko vas ne zove. Vi onda pozovete glavnog scenaristu i on vam kaže da je projekat na kome trenutno radi morao naprasno da prekine i da više neće da radi ta tu produkcijsku kuću ali vam kaže da on vama jeste dao zeleo svetlo i kaže vam da kažete devojci sa tindera koja tu radi kao scenaristkinja da vas spomene drugim glavnim scenaristima ili još bolje ŠEFICI. Vi odmah pozovete devojku i kažete joj da vam je glavni scenarista rekao da vas spomene ŠEFICI kao nekog koga mogu da zaposle i ko je dobio zeleno svetlo od njega i ona kaže da će reći šefici. Onda vas devojka zove posle sat vremena i kaže da je rekla ŠEFICI za vas, ko ste, da nemate iskustva ali da je taj i taj dao zeleno svetlo i kaže vam da joj ŠEFICA nije poverovala da je taj dao zeleno svetlo i da je na licu mesta pozvala na telefon tog glavnog scenaristu da potvrdi priču i on je potvrdio priču i onda je ŠEFICA još jednom pitala za vaše ime i prezime i upisala ga na nekom papiru i rekla da MOŽETE biti priključen na nekom od projekata koji treba da počnu.

Onda prođe jedna nedelja.
Onda prođe još jedna nedelja.
Onda prođe još jedna nedelja.
Onda pozovete devojku sa tindera koja radi kao scenaristkinja i pitate da li ima nečega i kažete da je i ŠEFICA rekla da se već početkom leta krenuti i do sedam projekata i da je sada početak leta i da samo želite da proverite šta se dešava. Ona vam kaže da ne ne zna šta dešava.

Onda vas posle par dana pozove ta devojka i kaže da ima jedan posao za vas ali da nije baš scenaristički i da će da vas pozove jedna producentkinja da vam objasni ako ste zainteresovani i vi kažete MOŽE jer mora da može. Mora da može.

Onda vas SUTRADAN pozove ta neka producentkinja čija je šefica ŠEFICA i kaže da je čula sve najbolje o vama i da znate da pišete scenarije i da zna da imate zeleno svetlo od onog glavnog scenariste koji je završio svoj projekat i kaže vam da joj je potreban neko ko zna da barata scenarijima pod hitno al da posao nije spisateljski već je tehničkije prirode i pita vas da li ste zainteresovani i vi kažete DA. Ona vas pita za adresu i kaže da će poslati šofera sutra ujutru da vas pokupi.

Onda vas sutra ujutru pokupi lični šofer ispred vaše zgrade u kojoj je garsonjera vašeg druga u kojoj živite za dž i šofer vas odveze direktno u Šimanovce, među ogromne bele hangare, svaki je po jedan gigantski studio, prolazite između tih hangara kao mrav i imate osećaj da ste ušlu u Vorner Bros ili Mirmaks ili Netfliks ili Univerzal ili Paramaunt, i upšte ne preterujete sa tom komparacijom, ti hangari verovatno jesu identični onima iz Holivuda. Onda čekate u kancelariji sat vremena producentkinju jer je na sastanku sa sindikatom filmskih radnika koji su se pobunili zbog uslova na radu, a u kancelariji je glavna režiserka najveće serije koja će ikada biti snimljena u istoriji srpske i jugoslovenske kinematografije i za koju i vas trebaju. U toj kancelariji je i njena pomoćnica ali i glavni scenograf koji na vaše oči plače pred režiserkom jer mu kasni plata i jer mu niko ne veruje da se pre dva dana onesvestio od sunčanice tražeći lokacije i završio na infuziji. Onda dođe producentkinja i ostali odu i vi imate sastanak sa producentkinjom i ona vam objasni da im treba neko ko je brz i vičan sa softverima, neko ko će scenarije dvestadvadeset epizoda prebaciti u najskuplji producentski softver kojim niko ne zna da barata dovoljno dobro i da joj treba da svaka kategorija u softveru bude popunjena sa svakim detaljem iz svake epizode, tačnije iz svake scene: lokacije, dani snimanja, glumci, kaskaderi, statisti, vozila, rekviziti, životinje, šminka, kostimi,set dresinzi, vizuelni efekti, specijalni efekti. Pošto ovaj posao nije bša scenaristički posao, kaže vam ona, ni plata nije scenaristička, ali, ceni ona, nije teško i nema mnogo. Kaže vam producentkinja da je spremna da vam za to plati šezdeset hiljada dinara i da je sigurna da to može da se završi za dve-tri nedelje. Vi pristajete.

Onda vi odete kući i učite taj softver dva-tri dana pa počente da se uhodavate i radite.

Onda shvatite da ako radite najbrže što možete osam sati dnevno i vikendima da će to biti gotovo za oko mesec dana. Tako joj i kažete. Ona to prihvati.

Vi onda ceo jun, trideset dana, presedite po osam-devet sati ispred softvera besomučno kategorizujući svaki detalj da bi produkcija mogla da počne da snima najveći serijski projekat u istoriji države i svih prethodnika države. Radite ali i čekate da vas pozovu na neki od projekata za scenaristiku ali nema ničeg. Pitate producentkinju da li ona zna nešto a ona se naljuti na vas što je to pitate jer vi imate svoj posao, posao sa njom. Vi nastavite da radite. Uradite sve po dogovoru. Završite tačno za mesec dana.

Onda javite producentkinji da ste završili. Ona vam se zahvali. Vi je pitate kada bi mogli da očekujete isplatu i ona vam kaže za sedam dana.

Sutra se ponovo javite producentkinji i pošaljete joj broj svog računa za uplatu a ona vam kaže da je otišla van zemlje, da je na letovanju, i da vidite sa ženom iz finansija.

Vi se javite ženi iz finansija a ona vam kaže da joj treba vaš račun i da će da pogleda šta se dešava sa vašom isplatom.

Onda vam ne legne plata za nedelju dana. Vi se javite ženi iz finansija a ona vam kaže da ipak morate da sačekate producentkinju da se vrati.

Onda vi čekate producentkinju dve nedelje. Procenite da je dve nedelje dovoljno da se vrati. Pogrešite, ne odgovara vam ni posle dve nedelje.

Producentkinja se vrati za tri nedelje. Ne javi vam se nego se vi njoj javljate iz dana u dan da bi vam tek nakon nekoliko dana odgovorila da je u haosu i da ne može sada da se bavi vama.

Vi nastavite da joj dosađujete svaki dan da bi ona opet nakon nekliko dana prvi put spomenula da morate da imate svoju agenciju da bi vam kompanija uplatila novac inače neće biti isplate.

Onda vi sa producentkinjom krenete da raspravljate o tome kako vam to niko do ovog trena nije spomenuo a ona kaže da je spomenula ali i da to u krajnjoj liniji nije bitno jer bilo je šta je bilo a stvari su sada takve kakve su. Morate da imate agenciju.

Vi tražite agenciju i nađete agenciji i javite producentkinji da ste našli agenciji ali producentkinja vam tek nakon nekoliko dana odgovori da agencija mora da se bavi filmskim i/ili producentskim delatnostima i da je to ta i ta šifra delatnosti i ako nemate agenciju pod tom šifrom da onda ne može da dođe do isplate.

Vi onda razmišljate da li da odete lično do filmskog grada i da im se najebete i oca i majki i da sve to snimate uživo da ide preko neta i da napravite frku i da im zablokirate ulaz i da se ne sklonite dok ne pozovu policiju ili dok vam ne daju pare ali se onda setite da vas možda čeka scenaristički posao, vaš san, u toj kompaniji i da možda ipak možete na normalan način da dođete do pošteno zarađenih i preko svake mere vam potrebnih para.

Provedete dane tražeći agenciju sa tom šifrom. A i kad biste našli ta agencija bi morala da vam učini da potpiše ugovor kao da je ona uradila posao i da vam da te pare kada ih dobije, ako ih dobije.

Na kraju se setite da znate ljude koji drže jednu medijsku agenciju na lokalu i da možda oni mogu da vam pomognu i da možda oni rade pod tom šifrom. Ne rade, ali hoće da vam pomognu jer ste bliski sa njima pa pozovu nekog čoveka da im uzvrati nekadašnju uslugu time što će da potpiše ugovor u vaše ime a taj čovek drži agenciju koja je pod tom šifrom a čovek samo ima dronove i možete da ga platite da vam snima svadbu ili koncert ali je to na svu sreću ista šifra delatnosti.

Onda javite producentkinji da ste našli tu i tu šifru i ona vam odgovori opet nakon nekoliko dana da će ipak to morati da proveri sa ŠEFICOM. Producentkinja se opet ne javlja par dana. Vi joj opet pišete besomučno, šaljete poruke, dosađujete, bivate uporni jer vam taj novac baš, baš treba inače da imate neki stalni prihod napravili biste neko sranje i oterali hoštaplere u kurac.

Opet pišete producentkinji i ona kaže da mora u ugovoru da stoji tačno to i to i da mora da se pošalje FIZIČKI potpisani ugovor i nikako skenirani. Vi onda cimate ljude iz medijske agencije da cimaju čoveka koji radi sa dronovima da šalje ugovor brzom poštom. On pošalje.

Onda producentkinja opet tek nakon nekoliko dana kaže da ugovor nije dobar i da mora da se prepravi, da ipak mora da piše ne to i to nego to i to, da mora opet da se šalje novi. Onda vi cimate ljude iz medijske agenciej da opet cimaju čoveka koji radi sa dronovima da opet šalje malo drugačiji ugovor poštom. On pošalje.

Onda opet nema producentkinje da se javi. Vi joj opet pišete. Ništa. Tek vam tamo neki četvrti ili peti dan pisanja napiše da je prezauzeta i da će možda moći da vidi oko toga nešto sledeće nedelje. Onda vi i dalje bivate kulturni jer vam treba taj novac i sačekate tu sledeću nedelju ali ona ne odgovara. Odgovori one tamo nedelje i kaže da je ugovor traljavo skeniran i da je poslat namašćen i da se ne vidi šta piše i da pokušava ta agencija nešto da je prevari pa da je posle tuži. Onda ste vi baš, baš kulturni i ubeđujete producentkinju da nije tako ali ona opet ne odgovara.

Onda shvatite da imate dve opcije: nasilje i kuknjavu. Ostavite nasilje ipak za kraj i pređete na kuknjavu. Počnete malo intenzivnije da pišete producentkinji kako vas jure zbog dugova (polu-laž) i kako će vas stanodavac izbaciti iz stana ako ne platite kiriju (laž) i kako ne možete da verujete da vas je stavila u poziciju da morate da joj pričate o svojim ličnim problemima i kako ste mislili da je ona profesionalnija od toga.

Onda vam onda odgovori posle jednog dana i kaže da ipak mora digitalni ugovor da se pošalje, nikako fizički. Vi onda zovete medijsku agenciju i bliske ljude koji tu agenciju drže da cimaju onog čoveka sa dronovima da opet šalje potpisani ugovor ali sada digitalni.

Onda vi kažete producentkinji da je poslat digitalni ugovor a ona vam kaže da je prezauzeta i da opet pričate sa ženom iz finansija. Vi onda opet pričate sa ženom iz finansija koja nekoliko dana odlaže da vam kaže da li je sve okej i vi onda morate i sa njom da pređete na onu istu kuknjavu, samo još jaču.

Onda vam posle ukupno tri meseca od završenog jednokratnog posla legnu pare.

Vi onda čitate oglase za posao u marketingu. Čitate oglase, čitate.

I čitate.

I čitate.

***

LAZAR VELJKOVIĆ rođen je 1986. godine u Zaječaru. Studirao na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i na odeljenju za Etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Nakon nezavršenih studija je trbuhom za kruhom ušao u svet marketinga, te u tridesetima naučio sebe nužnom eskapizmu iz agencijskog i korporativnog života putem kratke, prozne forme. Završio početnu i naprednu godinu radionice kratke priče HILA koju vode Vladimir Arsenić i Srđan Srdić, urednici izdavačke kuće Partizanska knjiga. Objavio dve kratke priče u časopisu Razvitak (2019-2020).

ČETIRI PJESME BORIVOJA VEZMARA (iz novog rukopisa)

poezija

DA SAM JA PESNIK

Da sam ja pesnik pisao bih samo neozbiljne pesme,
hermetiku bih prezirao, na kritike se ne bih ni osvrtao,
u stihove bih stavljao i ono što se ne sme!
Da sam ja pesnik, pisao bih samo neozbiljne pesme.

Sav svet bih mogao skupiti u kaplju.
Pomenuo bih na primer da me žena u prolazu
podseća na senicu, ili neka druga na dugonogu čaplju što u kljunu nosi gusenicu.
Ne bih se slepo držao rime. Sav svet bih mogao skupiti u kaplju.

Rekao bih kako ta čaplja zapravo i nije čaplja,
već u kanalu kišnom sred otpada
labud snežnozelen-

i kako mu upravo leže u oko
moj pas,

krilati jelen.

***

STAR SAM

Star sam i nemoćan isceđen iznuren
potrošen
umreću nema mi života
ružan ružniji nego ikada
neugledan isisan izgustiran
izmrcvaren izglodan
starac na umoru
neću još dugo
umreću.

Jao meni!

Moja se duša ne raduje suncu
neću još dugo
bela sveta gledati

umreću uskoro
nema mi života.

Jadan ja!

Star i gadan
ni tuge u meni nema
sparušen isušen
neću još dugo.

Žalosno je i pretužno
koliko sam nemoćan –
umreću.

Nemam ni suza
davno prežaljen
neću još dugo.

Umreću napušten star i sam
u šupku vaseljene

star i sam
ubogi starkelja.

Jao meni.
Jadan ja.

***

NAJLEPŠI

Kao što vidite, lepši sam i od samog Mitra Mirića.
Pišem bolje od Pištala, Gatalice i Bajca
skupa. ( a uzgred, i bolje izgledam od njih).
Jači sam pesnik od Nikole Živanovića i od Boška Suvajdžića zajedno.
Ma šta od Nikole i od Boška –
bolji sam i od samog Tanasija Mladenovića!

Neodoljivi sam ljubavnik i nenadmašan pustolov.
Vikendom katkad siđem do Starog Slankamena,
na šarana i bermet.
Sem toga, volim da svrnem do Titela, pod les.
Radim, zapravo pijem u biblioteci.
Mogu da sednem u stolicu Pavla Popovića
kad god mi se prohte
i da tako ostanem da sedim – do jutra,
i mogu da ližem jezikom posvete iz devetnaestog veka, sve sa datumima.

Sem toga, prelep sam
i prepošten.

O sebi mislim
sve naj naj
a o drugima
uglavnom loše,
ili me se ne tiču.

***

ZLATNE ŠARKE

Prepodne je prijatno
no ja i nisam u njemu –
slušam komšiju majstora:
u krmaču je, kaže, spakovao
burgiju Robija
i zlatne šarke od prohroma.

Lebdim izmeđ dva
vremena –
u svakom naši nepovratni dani
zlatne šarke od prohroma
krv mi lipti iz nosa,
dva Azazela lica otiskuju
u lokvu od oblaka –
jedno je svetlo,
drugo, ugašeno

(kanim li iskusiti
Celinu,
moraću napustiti
svaki njen posebni
deo
navek, i nepovratno).

***

BORIVOJ VEZMAR rođen je 1971. godine u Pakracu, Hrvatska.
Objavljene su mu četiri zbirke pesama: Opis mesta (Pančevo, Grafos, 2000), Ploča se otvara (Beograd, Zora, 2005), Noć u čitalištu (Zagreb, SKD Prosvjeta, 2008) i Zidovi i pismo (Presing, Mladenovac, 2019.). Pesme su izlazile, između ostalog, u časopisima: Treći trg, Književna reč, LMS, Koraci, Braničevo, Književni magazin, Polja, Povelja, Mons aureus, kao i u Ljetopisu SKD Prosvjeta te u Srpsko dalmatinskom magazinu.
Radi u biblioteci Filološkog fakulteta u Beogradu.

književna premijera: ZBIRKA PJESAMA JULIJE KAPORNJAI “PANACEJA”, KOV, 12/2021; četiri pjesme

poezija

SVLAČENJE BELOG

Od strahova koji me muče
Strah da ću zgaziti goluba
Jedan je od snažnijih jer
Takoreći mitska ptica
Ne seća se više krila
Mada još nisu zakržljala
Pred gumama bicikala
I nogama nervoznih šetača
Uvek je u potrazi za rukom
Koja će baciti poneku mrvu
Napuniti joj kljun
Kad maslinova grančica usahne
I pero po pero
Počne da ispada
Varajući naivne prolaznike
Da su tuda proleteli anđeli

***

POVEZIVANJE POJMOVA

Plavi cvet na
Šolji za mleko
Iz detinjstva
Ne zove se
Različak
Niti bi reč
Etimološki
Trebalo da ukazuje
Na bilo šta
Osim na različito
Svedeno deminutivom

Pa ipak
Nebo je plavo
Poput različka
A noću se zvezde
Na istom
Nebu otvaraju
I imaju oblik
Različka

Ne znam
Otkud najednom
Bruno Ganz
Lice otelotvorenog anđela
Prislanja uz moje
I tiho
Pevuši na uvo
Hej, Sloveni
Nakon čega ustajem i
Hodam poput mesečara
Dugo, baš dugo

***

U EPIKUROVOM VRTU

Prijatno je sedeti u vrtu
Deliti jednostavan obrok
S prijateljima

Posmatrati leptire i
Učiti se vrlini
Neopterećen čudima
Svoditi ih na slučajnosti

Poput iznenadne i ubrzane
Deobe ćelija
U mladom telu
Genija fizike

***

ZAGRLJAJ

Pod mostove uviru reke
A mi premrežavamo ih
Koračajući uvek meko
Ne kvareći virove
Privlačimo suprotnu obalu

Tvoje postojanje tamo
Sasvim dovoljno je
Misao se izoštrava
Trnje pod noktima
Naglo cveta
A lica u mimohodu
Svetli su lampioni

Sve miriše na praznik
Na prisustvo detinjstva
I gorko-slatke kolačiće
Kojim su nas hranili –
Zašto bismo se opirali?
Taj spori zamah tela
Inercija je klatna
Nezadrživa

***

JULIA KAPORNJAI rođena je u Vrbasu. Objavila pesničke zbirke: Živi čvor (2002), Belo sunce (2005), Iz kapi mora (2019) i Panaceja (2021). Povremeno piše kratke priče i književne prikaze. Objavljuje u književnim časopisima. Od 2010. je član DKV-a. Živi u Novom Sadu.

TRI PJESME ANĐELE MILINKOVIĆ

poezija

VISOKO KOTIRANI MLADIĆ

izgovarao je
citate Vitgenštajna
tako da se čak i beli
svileni baldahin
odupirao vetru
samo da bi ga čuo

njegove
pantalone dior
prkosile su habanju međunožja
dok je jašući crvenog zmaja
krstario gradom

nekad bi na licu osetio
lepljivu boksersku rukavicu
ali uglavnom je uspevao
da drži visok gard
naprežući svoje
popajske bicepse

uvek mi je delovao
da sve što želi je
da neko dođe i kaže mu
volim te

***

SAUDADE

azuleho šare
sa pločica zgrada
razlivaju se
po talasima reke Težo

gledam je
zajahanu mostom
najdužim među
evropskim zvezdicama

odbacujem strojeve
belih pomoćnika
koje sam oslobađala
iz srebrnog celofana

ramena stoje
na mom telu poput
sigurnog akrobate
na žici

gnjurim lice
u pastel de belem
sisam žinžinju iz otvora
toplih zidova

danima se budim
u skvotiranoj fabrici
gde mačići naskaču
na šuplje prozore

pod nebom podeljenim
na crveno i zeleno
gledam taj betonski put
preko reke

na tren bljesne slika
mojih udova od praha
koje je na beogradskom mostu
razduvao vetar

***

u = (REM: zoni) => (‘je bezbedno’)

razdvojene = ‘orlovskim’ + ‘zidom’;

tvoje.oči = plešu(lindiHop);

ispod = spuštenih || kapaka;

daLiSiIm();

_BAR = u(‘snu dozvolio’);

da(igraju) {

jedno_uz_drugo();

};

// [‘zastori’, su, ‘navučeni’]

ne = (brini) => (

({neće: ‘ih’}) / niko === videti;

);

***

ANĐELA MILINKOVIĆ je 1987. godište, živi u Beogradu. Završila je istoriju umetnosti s akcentom na modernu umetnost. Bavi se i zanimaju je i druge stvari poput poezije, aikidoa, psihodrame, aktivističkih horova, putovanja, panka i rokenrola i sve ono što ti svetovi nose sa sobom. Pesmu u kodu napisala je u saradnji sa svojim prijateljem, Nebojšom Kosijerom, kao ko-autorom. Pohađala je pesničke radionice Zvonka Karanovića, a poezija joj je objavljivana u zborniku Šraf, časopisu Buktinja i na portalima astronaut i strane.ba.

PRIPOVIJETKA NENADA PERKOVIĆA: TRAŽEĆI LUKRECIJA (iz rukopisne zbirke “LJUBAVNE ZGODE IWAARA LUTALICE”)

proza

– Kažu, prijatelju, da muškarac koji jednom legne s vilom gorskom, ili šumskom, više nikad neće poželjeti žene ljudske, tako da je to najveće blaženstvo i prokletstvo istovremeno. E, vidiš, mogu ti reći da to nije istina. Ne treba uvijek vjerovati narodnim predajama, baš kao niti učenim knjigama. Najbolje ćeš naučiti iz vlastitog iskustva.

Mladić koji je Iwaara poveo svojim kolima na cesti prema gradu pucnuo je uzdama i pogledao u neobičnog putnika. Ćaskali su oni već neko vrijeme o ovome i onome, kako to već bude među suputnicima na dugom i sporom putu, pa su tako došli do neizbježnog razgovora o ženama.

– Kako to misliš “vilom gorskom”? – upita. Taj dio o “lijeganju sa ženama”, inače njemu dosadne govorancije, živo ga je zainteresirao.

– Učenjaci ih zovu driadama, – objasni Iwaar, – One su šumska bića nadnaravne ljepote, predivna glasa. Zavode muški svijet ako tko zaluta u šumi, i zatvore ga u svoje kraljevstvo slasti i požude dok se zlosretnik ne iscrpi i umre. Ako bi se nekako spasio slatkih uza, taj čovjek više ne bi pogledao žene jer ni jedna više nije usporediva s vilinskom ljepotom kojom se oslastio.

– Aha… – momak je probavljao rečeno, – Znači, ti poznaješ nekog takvog?

– Još kako! Meni se to dogodilo!

– Ma hajde! I vidim, izvukao si se… – momak postane nepovjerljiv, osjetilo se u njegovu glasu.

– Jesam.

– I više ne liježeš sa ženama? A još si sasvim mlad!

– Liježem, i te kako!

– Ah, znači zato kažeš da priče nisu istinite… – mladić je bio bistro momče, pa upita: – A kako znaš da je to bila ta… dirida… možda je bila naprosto neka cura u šumi, pa te prevarila…

– No, no! Ispričat ću ti, pa ti sam prosudi! Ovako je bilo:

“U zemlji Čarobnjakovoj, ponad luke Biblosa, prostiru se šume nepregledne. Jedva smo se bili domogli tog grada jer brod nam bijaše gadno oštećen, a mi, i putnici i mornari, bili smo u lošem stanju. Oluja nas bacila na strme i negostoljubive obale tog kraja i pukom srećom nismo se razbili o stijenje. Brod je stradao, većina tereta, a bome i nešto posade. Teško je iskazati radost svih nas preostalih kad smo nekako doplutali kroz dubok i miran zaljev u kojem se sakrio Biblos, i napokon se dovukli na čvrsto tlo.

– Lijepo je to, imali ste sreće, – komentirao je Jaspis, mladi krčmar kod kojeg smo se smjestili, naše jaukanje i zaklinjanje kako nikad više nećemo stupiti nogom na lađu, nego od sad uvijek kopnom, – ali vi ćete gospodo vrlo brzo uvidjeti da je Biblos neobičan grad i da je s kopna također okružen morem: šumskim morem. Bolje reći, nepreglednom prašumom.

U to vrijeme već sam bio doznao da je ‘medvjeđi’ jezik kojem me naučio pokojni otac zapravo tajni govor šumskih ljudi, točnije rečeno svećenikog reda kojeg su na istoku zvali druidima. Također sam dobio uputu da potražim stanovitog Lukrecija koji bi mi mogao pomoći razmrsiti misterij oko očeve smrti i ostavštine, što je bio problem koji me tada mučio. Fernao, druid sa sjevera kojeg sam nedavno upoznao poslao me u Čarobnjakovu zemlju.

– Pođi do velike prašume i traži Lukrecija,- rekao je Fernao, – a ako pitaju ‘kojeg Lukrecija?’, kaži: Lukrecija zvanog Hrast. Kad ga pronađeš, on će ti kazati sve što treba dalje.

Pa kad sam se već našao na ‘obali’ šumskog mora, oboružan najboljim naputcima koje sam mogao dobiti, nisam vidio bolje prilike da ga započnem tražiti! Eto, tako razmišljaju mladići od devetnaest ljeta, kakav sam ja tada bio…

Krčmar Jaspis vrtio je glavom u nevjerici i kazao mi sasvim otvoreno:

– Poginut ćeš. Ne budali!

Nije mi padalo na pamet poslušati. Moj pobratim Olif, s kojim sam preživio naš mali brodolom, bio je razumniji i odlučio je poslušati Jaspisa, pa je ostao. Zaklinjao me da ne idem, da ćemo već pronaći tog čovjeka:

– Pa valjda i on mora nekad doći u grad! Vidiš i sam kolika je šuma. Gdje bi ga uopće tražio?

Ostadoh tvrdoglav. Zaputio sam se u šumu.

Zaista, nikad nisam vidio šumu tako veliku i gustu, iako je Dornival, rodni mi otok, poprilično šumovit. Moglo bi biti da je ova šuma veća i od Dornivala! Ispruženim granjem dodirivala je grad s tri strane. Sa četvrte, južne, tukli su ga valovi mora.

Ipak, iz sjevernog predgrađa, vodila je jedna duga, uska i grbava cesta ravno u šumu. Već sam zaboravio prema kojem odredištu, valjda prema pokrajinama Gornje marke s druge strane šume, do kojih se inače plovilo uokolo, morem i velikom rijekom. Nije tu bilo vidjeti ni putnika ni prolaznika. Tko zna kad i zašto bi se tkogod ovuda zaputio? Pa zašto onda ne bih ja? Na kraju krajeva, netko je napravio taj put, pa nečemu valjda i služi…”

– Ili je nekoć služio… – mladić prekine Iwaarovo pripovjedanje svojom upadicom.

Iwaaru je, pak, to bio znak da ga momak pažljivo sluša i da je očito nestrpljiv. A znalo se i zašto. Htio je čuti sočne detalje o šumskoj vili, a ne putositnice o dalekim krajevima i nepoznati gradovima.

– Tako je, “ili je služio”. Vidim, bistar si i nestrpljiv. A ja sam, baš kao i ti sada, bio nestrpljiv, pa nisam htio počekati i vidjeti hoće li tkogod proći šumskim putem, ili možda uputiti se iz grada, pa da krenem u društvu. Samo što sam ja bio nestrpljiv pronaći dotičnog Lukrecija, za razliku od tebe koji jedva čekaš čuti o prostaklucima!

Bistro momče smjesta dometne:

– Pa sigurno ne želim slušati o Lukreciju…

– Pametan, nestrpljiv, a napose i drzak! – obrecne se Iwaar.

Momak slegne ramenima:

– Širok ti je put, prijatelju. Uzeo sam te na kola da ne pješačiš, a ti si sam počeo priču…

– Što jest, jest, u tome imaš pravo, – pomirljivo će Iwaar, -dopusti da se ispravim: Pametan, nestrpljiv, drzak i nadasve dobra srca!

Momčić se nasmije:

– Razumijem. Nestrpljivo si se i drsko uputio šumskim putem. Nisi se bojao? Razbojnika? Ja bih premro od straha…

– Nisam, ne baš… Ovako sam razmišljao: kog bi vraga razbojnici radili na starom napuštenom putu kojim nitko ne prolazi? Poslovanje bi im propalo i mogli bi lijepo stavit ključ u butigu…

– Pa dobro… ali vukovi, zvjerad?

– Životinje mi nikad nisu bile problem. Ipak sam od šumskih…

– I? Pričaj dalje!

– Najprije sam šetao gore dolje po toj cesti. Jer kad sam malo odmakao, najednom mi se šuma nije više činila tako bezazlenom.

– Svih mi bogova, izbacit ću te s kola! – mladić je već stekao dojam da ga se ovdje ozbiljno zafrkava, – Pa šetaj gore-dolje po ovoj cesti!

– Ne moraš me izbacivati, sam ću sići, – sad se Iwaar našao uvrijeđenim.

Hitro i spretno skoči s kola i nastavi putem oslanjajući se na svoj dugi putnički štap.

– Oprosti, popni se nazad! Malko sam pretjerao… zanima me što si pričao – pomirljivo će mladac.

– Neka, dobro je meni i ovako!

– Daj! Zanima me sad! Što je bilo dalje u šumi?

– Ako mi platiš groš, ispričat ću ti, – Iwaar će drsko ovaj put.

– Ma daj, pa povezao sam te! Sam si bio sišao, nisam ozbiljno mislio da ću te izbaciti…

– Svejedno, sad sam dolje! Vratio me na kola ili ne, srebrnjak na sunce, pa ću ti ispričati!

– Voda da te nosi! Evo! Ali bolje da priča bude dobra!

– Ne može biti loša ako je nešto što nikad prije nisi čuo! – Iwaar spretno skoči natrag na klimavo sjedala do momka, – Evo, da nastavim:

“Šetao sam neko vrijeme gore dolje po šumskoj cesti, u nadi da će se netko ipak pojaviti, pa makar i banditi. Uostalom, tko kaže da te i razbojnik neće naputiti ako ga lijepo upitaš… Kad sam napokon sreo neku babu s naramkom suhih drva, i nakon što je upitala ‘kojeg Lukrecija?’, a ja pun nade odgovorio ‘Lukrecija zvanog Hrast!’, ona se načas zamislila, a onda rekla da je velika hrastova šuma kakva dva-tri sata na istok, ali da pazim na divlje svinje jer ih tamo ima obilato, i da je to jedino što bi mi znala reći.

Baba me tako i ostavila. Što sam drugo mogao, poslušao sam unutarnji osjećaj i zaputio se kamo je kazala, uzeo sam susret s njom kao omen. Šuma je postajala gušća i mračnija, zvukovi sablasniji, ali ja sam koračao vedro i bodro, siguran da ću naći Lukrecija u staroj šumi hrastova. O, naivna i bezbrižna mladosti…

Pa me napokon zatekla i noć. Neću reći da me bilo strah, nije mi to bila prva noć u divljini, ali imao sam taj čudan osjećaj kako nešto nije u redu, ali nikako nisam mogao utvrditi – što. Tek mnogo godina kasnije spoznao sam odakle taj osjećaj. Bilo je to prisustvo magije. Ali, tada nisam znao.

Ono što jesam znao, bilo je prirediti bivak u šumi, pa sam tako i uradio. Još prije nego se smrklo pronašao sam zgodno mijesto u plitkoj udubini ispod jedne stijene, zapalio vatricu, prepekao pogaču i par vrganja, prostro tanku hasuru i pokrivač preko svježeg lišća spremivši se na počinak.

Pred zoru, umjesto slavuja začuh pjesmu, tihu i snenu. Tanano i nježno, neka žena je pjevala. Kao da je dolazilo iz daljine, a opet, razgovjetno i blizu. Zbunjen, zagledah se uokolo, ali nisam vidio nikoga, niti sam mogao razlučiti odakle pjesma dolazi. Pa ipak, kao da sam znao, jer me nešto ponukalo da ustanem. Odabrah smjer i naprosto se zaputim, ne misleći na bivak, na stvari, na okolinu. Samo da vidim tko je to. Mislio sam: kakvog bi tu moglo biti zla? Pjesma nije prestajala i bio sam siguran da je slijedim, iako zadugo nisam mogao nikoga vidjeti.

Na pustom proplanku, još pod iskričavim tepihom rosne trave, bijaše veliki brijest-samotnjak. Je li moguće da stablo pjeva vilinskim glasom? Nikoga pod drvetom nije bilo vidjeti. Ipak, glas je nedvojbeno dolazio baš s te strane.

Odmah sam trebao znati da to neće dobro završiti. Ugledao sam je kad sam prišao već sasvim blizu i obišao stablo. Sjedila je s druge strane, između dva korijena. Kad me ugledala, pjevati je prestala. Na tren me spopao strah i silan nespokoj, kao da sam naslutio da sam u nekoj zamci. No tada se osmjehnula i skočivši na noge kazala jednostavno:

– Zdravo!

Bila je prelijepa. Ne mogu to opisati. Nestvarna, a opet tu, pred mojim očima. I nije se pretvorila u neku harpiju koja će me živog proždrat!

– Morao sam vidjeti tko tako lijepo pjeva! Očarao me tvoj glas, a sad vidim da si očaravajuće lijepa.

Zamaknula je za drvo uputivši mi tek jedan pogled. Nekako automatski posegnuo sam rukom za njenom, no bila je hitra. Nisam namjeravao ganjati se oko drveta, pa sam povukao ruku i ostao mirno na mjestu.

– Dolaziš li? – upitala je s druge strane stabla.

Opet sam se pokrenuo, a ona opet zamakne. Hitro se okrenem na suprotnu stranu ne bih li je dočekao u naručje, no prevarih se. Prozrela je igru i ostala na suprotnoj strani.

– Hej, nije mi do dječje igre! – doviknem, i namjerim se otputiti natrag odakle sam mislio da sam došao. Nešto me je svejedno zadržavalo na mjestu, nisam mogao objasniti što. Pomislih kako mogu upitati za Lukrecija Hrasta, kad sam već ovdje, no ni to nekako nisam mogao, sve uslijed neke smušenosti koja me potiho spopala.

– Hej! – još jednom uzviknem ni sam ne znajući zašto.

– Dođi već jednom! – opet će djevojka.

Ovaj put krenem polako, sve pipajući uz deblo, kao da sam u omaglici. I dalje je nisam vidio. Čuo sam samo njezin laki krok i jedva čujno šuštanje vilinskog ruha.

I opet je nije bilo s druge strane stabla. Međutim, na kori drveta napipao sam široku pukotinu, a iznutra je dopirao miris njezine kose i njezine puti.

– Gdje si? Djevojko? Vilo? Gdje si, ne vidim te?! – povikah.

– Uđi, zaboga, već jednom! – odgovori.

Pojavi se njezina mala ruka ravno iz pukotine i ja je prihvatim bez razmišljanja. Kao da me neka sila povukla kroz pukotinu, nađoh se unutra…”

Momak ga pogleda u nevjerici:

– Unutra? U drvetu?

– Točno.

– Ma daj…. Vraćaj srebrnjak!

Iwaar slegne ramenima:

– Dobro. Ne želiš čuti dalje? Sad je tek zanimljivo.

– Uh, pričaj dalje! – momak je već bio dovoljno izluđen da mu je postalo svejedno za izgubljeni novac. A i

htio je čuti dalje, sad kad je već dovde dogurao.

Iwaar spremno nastavi:

“Bio sam u drvetu. Znao sam to. Hoću reći, znao sam da je nemoguće, ali nije moglo biti drugačije. No stvari su postale još čudnije kad su mi se oči privikle na mrak. Bio sam u praznom prostoru, kao u nekoj duplji. A prostor je bio velik, kao da je drvo veće iznutra nego izvana. U čudnom plavkastom osvjetljenju vidio sam da se nalazim unutar prostorije za život, ništa manje od unutrašnjosti kakve kolibe, ili jurte. I više od toga, vidio sam druga vrata i prolaze, što je značilo da prostora ima još! Kako je to bilo moguće? Možda sam se smanjio? Ili je pukotina samo ulaz na vrhu, a sad sam negdje pod zemljom? Podigao sam pogled, no nisam mogao vidjeti nikakvog ulaza na stropu.

– Došao si! Napokon!

Sad sam vidio i djevojku. U tom čudnom polumraku, nisam je opazio dok nije progovorila. Ležala je na neobičnom prostiraču na podu, kao na nekom gnijezdu od mahovine, ili takvo što. Gola, kao od majke rođena, pozivala me prstom k sebi.

– Moraš se odmoriti. Lezi pokraj mene. Bit će ti ugodno, – rekla je.

Zaista, osjećao sam veliki umor. Možda od pomutnje u glavi, od prejakih mirisa, od njezine ljepote, ili od prekrasne pjesme… ruke i noge mi postali teški, kapci također. Ništa mi se nije činilo primamljivije od toga da legnem. Možda me to spasilo, taj nagli umor. Inače bi čarobna djevojka bila primamljivija, pa bih poželio nju, a onda tko zna što bi se dogodilo. Ili je ona pogriješila u svom čaranju, pa mi je sugerirala umor, umjesto da je poželim smjesta obljubiti. Kako god bilo, ispružio sam se pored nje i zaspao. Dok sam tonuo u san osjetio sam da me grli, da prelazi rukama preko mojih grudi i ramena, da mi zavlači prste pod košulju, da me mazi sve niže, preko tbuha do rasporka na hlačama i da raskopčava dugmad tamo dolje. Ali to je bilo sve čega se sjećam jer sam duboko zaspao.

Kad se probudih, gladan i žedan, sjedila je pokraj mene i promatrala me. Bilo mi je neugodno. Dok sam spavao, svukla me, pa smo oboje bili potpuno goli.

– Dugo si spavao, – reče.

Nisam mogao biti sasvim siguran, ali glas kao da joj je zvučao pomalo razočarano.

– Što se događa? – upitao sam pospanim glasom.

– Zaljubili smo se! – ona će veselo, – i sad ćemo napokon voditi ljubav. Nisam mogla dočekati da se probudiš!

Nije mi se svidjela njezina dobrohotna nasrtljivost pa sam je blago odgurnuo.

– Nisam se zaljubio. Došao sam vidjeti tko pjeva tako lijepo… – rekoh, – Osim toga, ja te niti ne poznam.

Ona se nasmije:

– O jesi, jesi! Inače ne bi došao ovamo. Zovem se Sylvana.

Opet mi se sasvim približila, i ovaj put je više nisam odgurivao. Poljubila me. Mirisala je po svježini mlade šume, a poljubac je imao okus vode s izvora. Više je ne bih odgurivao sve i da sam mogao, jer je već sasvim polegla po meni. Grudi su joj pritiskale moje, poljubac je bivao sve duži i sve dublji. Uskoro me objahala golim bedrima dok sam ležao nauznak. Na doljnem dijelu trbuha osjetih njezin vlažan čuperak, a usne među njezinim nogama utisnuše vruć poljubac uz korijen mog uda. Spretnim pokretom ruke učinila je da moja vruća tvrdoća glatko sklizne u njezinu vrelu mekoću, kao da tamo oduvijek pripada. Od tjemena do nožnog prsta zadrhtah od slasti i strasti, na što i ona još jače zadrhti, zabaci glavu i kosu i zaječi grlenim glasom kojeg sam se, moram priznati, malo uplašio.

– Ako ćeš me i pojest sad, nije me briga… – prostenjah.

Nije me čula, ili nije razumjela riječi. Samo se nastavila zibati na mojim preponama…

Orgazam me onesvijestio. Ne znam koliko je trajalo, vjerojatno tek par časaka, no ona nije djelovala ekstatično. Mirno me gledala kao netko tko strpljivo čeka, a to je, zapravo, i radila. Ležala je uz mene oslonjena na lakat, dok je u drugoj ruci držala drvenu zdjelicu.

– Popij ovo. Želim još, – rekla je.

– Ne mogu dalje, malo pričekaj… – odvratim, no ona me nutkala zdjelicom.

– Popij! – već je zvučala nestrpljivo, – Ovo je Snaga drveta. Vidjet ćeš, odmah djeluje!

Sad mi je već gurala napitak pod nos i morao sam otpiti malo. Bila je to vrlo ukusna voda, okrjepljujuća.

Smjesta mi se vratila snaga, a i Snaga drveta u moje doljnje dijelove. Prevrnuo sam je na leđa, polegao po njoj poput vjetra preko polja zrelog žita, a ona je opet izvela svoj trik naglog i dubokog spajanja. Uhvatio sam, ili me uhvatio, dug i lagan ritam na rubu ekstaze, a poslije nikad sličnog vrhunca, dug i lagan san.

Probudih se bolnih leđa i stražnjice, jer mi bijahu ozbiljno izgrebani. Ležao sam potrbuške, a Sylvana mi je pomadom mazala ogrebotine, što je ugodno hladilo.

– Oprosti, – rekla je, držeći se pritom kao da je to nešto šaljivo.”

Iwaar zašuti i zagleda se nekud naprijed, očito ponesen sjećanjem. Stanka potraje. Momak je također šutio, tek ovlaš pogledavajući Iwaara. Naposlijetku izgubi strpljenje:

– I? Što je dalje bilo? Kako si se na kraju izvukao? Slušajući ovo zadnje, pitam se zašto bi uopće htio!?

– Razumijem zašto tako misliš, i ja bih na tvom mjestu. Zapravo, tako sam tada i pomislio! Ali, vjeruj, nije bilo ni lako ni dobro, već nakon nekog vremena…

“Ni sam ne znam koliko vremena je prošlo. Brada mi je već ponarasla podosta duga. Što je najgore, niti sam jeo, niti spavao, niti ikud izlazio,a jedva da sam i ustajao s tog ležaja. Samo sam pio tu moćnu vodu. Kad ne bih vodio ljubav s njom, a to je bilo ako bi ona na kratko otišla, ležao sam u nekoj smušenoj omaglici, jedva sposoban sjesti ili prohodati koji korak uokolo po kući. Kad bih to i uspio, tražio sam hranu, neku čvrstu hranu, nešto što bih grizao! Ili sam tražio izlaz, no to mi nikako nije uspjevalo. Svaka vrata su vodila u druge prostorije, još memljivije i mračnije od glavne, a neka koja bi vodila van ili su bila dobro skrivena, ili ih uopće nije bilo!

– Molim te, daj da izađem, – preklinjao bih je, – želim vidjeti malo sunca.

Ona bi me samo ignorirala.

– Možeš sa mnom! Neću uteć’! Možemo u lov, da pojedem nešto. Ili bar da naberemo bobica… moram po stvari, imam neke sitnice koje sam ostavio u bivku onog jutra kad smo se sreli…

Opet me ignorirala, samo što je, jednom ili dva put, donijela šaku malina i velikodušno mi ponudila.

Pokušao sam i silom, no svaki put me nadjačala, jer bi me iznenada spopala malaksalost. Jednom sam uspio vidjeti kako otvara prolaz na zidu dok je izlazila, ali nisam uspio skočiti za njom jer su mi noge odjednom bile kao od olova. Tada sam se dosjetio da možda sanjam. U snu čovjek može imati tako olovne noge! No ovaj je bio dug i mučan, unatoč slalsti i strasti kojom me moja tamničarka obasipala, i nisam pronalazio načina da se iz tog sna probudim.

Stoga je nisam prestajao moljakati, jer ničeg drugog se nisam mogao dosjetiti:

– Molim te, moram pronaći Lukrecija! To mi je vrlo važno!

Inače uvijek nasmijana, kao da su moje muke neka šala, ovaj se put malo namrštila:

– Kojeg Lukrecija?

– Lukrecija zvanog Hrast.

Na to je samo nešto prosiktala i izvela bijesnu kretnju. Bio je to prvi znak da sam joj možda pronašao slabu točku, pa sam nastavio kad god bi bila priilika:

– Molim te, moram pronaći Lukrecija!

Kad sam to jednom rekao usred strastvenog čina, gurnula me i udarila u lice:

– Prestani!, – a onda se opet nasmijala kao da je riječ o šali, iako, primijetih, pomalo usiljeno i prijetvorno. Nešto u vezi toga nije joj bilo svejedno.

Vrijeme je prolazilo, moj čemer je rastao, a tijelo kopnilo, osim moje vesele kite koja je postajala kruća i veća, kako se činilo, što sam bio mršaviji i slabiji, i uvijek, očito čarolijom, na usluzi nezasitnoj gospodarici. U očajanju, počeo sam zazivati Lukrecijevo ime i kad sam bio sâm, i kad sam se pokušavao praviti da spavam, i kad sam, naposlijetku, osjetio da tonem u permanentno bunilo.

No jednog dana, a kako sam kasnije uvidio, nakon mnogo mjeseci, Sylvana je, kao i obično, pošla nekim svojim poslima iz kuće. Rastvorila tu prokletu pukotinu u kori drveta. Kao i obično, nisam mogao ni pomaknuti noge. Danjeg svjetla, kao i obično, nisam vidio, tek osjetio okrijepljujući svjež uzduh sa šumske livade; ovog puta činilo se da miriše na snijeg.

Iznenada, dogodi se nešto neobično! Sylvana uleti natrag u “kuću” i padne na leđa posred poda, kao da ju je kakva snažna sila odbacila. I bila je! Kroz procijep uleti pastirski štap, onaj zakrivljen na vrhu. Kao da je bio uvećan, što li, u brzini i omaglici nisam mogao razaznati. Spretno je zgrabio Sylvanu za vrat i povukao je opet van, dok je mrmljala svoju bajalicu za zatvaranje ulaza. Tako se zbilo da se procijep sklopio dok je ona bila u sredini, i čvrsto je priklještio. Bolno je kriknula, zvučalo je strašno, kao krik kave ptice ili zvjerke uhvaćene u zamku.

– Mladiću! Izlazi! Što čekaš!? Iskoči, odmah! – začuo se gromak, dubok glas.

To mi je vratilo svu izgubljenu snagu, barem na trenutak. I zaista, poskočio sam kao prestrašeni srndać. U tri koraka pretrčao sam prostor svoje udobne tamnice i naglavačke se bacio prema slobodi. Problem je bio što je pukotina bila uska, a prolaz je spriječavala zaglavljena Sylvana koja se ritala, udarala i vrištala. Očajnički sam se pokušavao provući, ali, jednostavno, nisam mogao. Uspaničen, u strahu da će me snaga opet izdati, učinio sam posljednji napor i gurnuo Sylvanu ispred sebe, prema van, u nadi da ću i ja proći prije nego se izlaz zatvori. Neću uspjeti, prođe mi kroz glavu, kad ogrovski snažne ruke dograbe i mene i nju poput krpenih lutaka i povuku nas van, na livadu. Ogroman čovjek u medvjeđoj koži tresne Sylvanom o tlo tako da se ošamutila od udarca. Mene jednostavno baci sebi iza leđa pa sam se otkotrljao kao igračka nekoliko metara. Potom pljesne i protrlja velike dlanove i promrmlja nešto nerazumljivo, a iz ruku mu sukne vatra i zapali drvo iz kojeg nas je izvukao. Stoljetno stablo planulo je kao žigica, plamen se podigao možda i pola milje u zrak – sigurno se vidio nadaleko. Istovremeno, Sylvana je opet vrisnula. Ovaj put u agoniji. Krivila se i uvijala kao pričepljena zmija, udovi su joj se deformirali, i poprimili oblik grana ili korjenja hrapave kore, a koža na tijelu koja je još bila ljudska osula se opeklinama i plikovima, premda smo svo troje bili dovoljno daleko od vatre.

Čovjek se počeo brzo odmicati unazad kako je plamen jačao, povukavši i mene za sobom. Teturao sam uz njega kako sam mogao, dok napokon nismo bili na sigurnom razmaku. Sylvana je ostala na svom mjestu pokraj buktinje, sad već više nalik na skvrčeni ugarak nego na prelijepu vilu šumsku.

Ošamućen i zbunjen, sjedio sam tako neko vrijeme i promatrao. Čovjek se zadovoljno podbočio i promatrao lomaču. Napokon sam ga mogao bolje pogledati. Bio je visok skoro dva metra, korpulentan, odjeven u medvjeđi kožuh. Na velikoj bradatoj glavi nosio je kapu skrojenu od medvjeđe glave s njuškom, očima i ušima, uvjerljivim kao da su živi.

– Hvala vam, gospodine, – reknem napokon.

– Molim, – odgovori, – Kako si dospio ovamo? Koji te vrag natjerao, uopće?

Slegnuh ramenima, preumoran i iscrpljen da bih sve pripovijedao od početka. On je nastavio ne čekajući odgovor:

– Veliki brijest samotnjak u hrastovoj šumi! Zar ti to nije bilo čudno, sumnjivo? – vrtio je glavom u nevjerici. Potom doda kao za sebe: – Oduvijek mi je smetao. Dobro je ispalo sve skupa, bilo je vrijeme da ga se riješim…

Onda opet usmjeri pozornost prema meni:

– Jesi dobro? Možeš hodati? Bilo bi dobro maknuti se, plamen je stvarno ogroman. Sigurno će privući pažnju i znatiželjnike. Ako je budan, mogao bi doći i Zeleni Rok, zmaj iz stare prašume, pogledati što se događa…

Zagrcnem se, ali me odmah umiri:

– Daleko je prašuma, treba i njemu vremena doletjeti… Ali, u svakom slučaju, ne trebamo ovdje ostati! Hajd’, na noge te klimave!

Smiješio se, dobro raspoložen. Nemajući što drugo, krenem za njim.

– Hvala vam još jednom! Dugujem vam život! Kako se zovete, gospodine? – upitam.

– Lukrecije!

– Ha? – nisam mogao vjerovati, i kao kakav blesan, upitam: – Koji Lukrecije?

– Lukrecije zvani Hrast!

Dugo se još grohotom smijao, tako da mi se činilo kako otpadaju žirovi sa krošanja hrastove šume.”

***

NENAD PERKOVIĆ rođen je 1966. u Zagrebu, gdje je završio gimnaziju i fakultet.

Pjesme, prozu, osvrte, kritike i druge tekstove objavljuje od početka osamdesetih u Poletu, Pitanjima i Oku, kasnije u Quorumu, Zarezu, Libri Liberi, Vijencu.

Do sad objavljene knjige:

“Studentska kuharica”, kulinarski priručnik za posljednje od pripadnika Alan Ford generacije čiji je koautor uz sadašnju suprugu Andreju Jureković. Zagreb, Mladost, 1990.

“Bilo kakav Jeruzalem”, tarot-triler o tajanstvenom rukopisu kupljenom od Ciganina za jeftine pare, u izdanju Grafičkog mozaika 2005.

“Mirko uči zen” prvi hrvatski zen-roman objavljen integralno u časopisu Libra Libera br. 23, Zagreb 2008.

“Zlatousti – knjiga pitanja i odgovora” strip, gdje je autor teksta (autor crteža je slikar Davor Krelja) u izdanju Erasmusa 2011.

„Zapisi iz čudne šume“ , zbirka kolumni, tekstova i crteža, u izdanju Eneagrama, Zagreb, 2013.

Godinama radio kao novinar i urednik u brojnim redakcijama. Danas uglavnom njeguje mali vrt, kuha i pomalo piše.

temat SUICID: DVIJE PJESME SNJEŽANE RADETIĆ

poezija

MAGLE SU KRIVE

jednog maglovitog popodneva možeš
zamračiti prozore zakračunati vrata
oprezno se popeti u sobu na katu
i ceremonijalno ući u ormar
jer lakše je u besprizorju mraka
poput bake Vladimira Baločanskog
prostrijeliti vlastiti mozak

ili uspeti se na tavan
u rano jutro prije svitanja
pri svetim tišinama dok svi još spavaju
skriveno i suzdržano
omči prepustiti glavnu ulogu
u priči o praskozorju
koje nikada nećeš dočekati

ali što ako je ormar prepun
i ne prihvaća te u svoju utrobu
ili već godinama živiš u potkrovlju
gdje je jedini prozor okrenut zapadu

što ako bešćutna sveudilj nasrće
krade ti boje davi oblike
dezorijentira oduzima
što ako bijelo bezobličje
ustrajno ti volju sakati
i otima

ti prigrli njeno sablasno bjelasanje
pa izađi u sumrak kreni niz cestu
i predaj se rijeci
blago udahni i šapni joj
došla sam, mila moja,
svoju glad i žudnju
u divljim virovima tvojim utažiti

***

LJUDI UMIRU, ZAR NE?

Bit ću lijepa za tebe.
Nemoj da te smrt plaši.
Taj dan kad me voda primi
i ugasi sve moje vatre,
kad me obgrle riječne trave
i vodene vile odvuku do dna,
otići ću mirno i bez straha
jer sam te voljela do samoga kraja.

Ti ćeš kriviti sebe, znam.
I nastojati još jednom zagrliti
moje podbuhlo tijelo,
sumanuto tražiti moje izbuljene oči,
zgrčenu čeljust, ukočene prste.
Nemoj!
Pusti me da odem lijepa za tebe.

Neka mi se kosa zaplete u mulj.
Neka ribe i rakovi pojedu sve što si volio,
a voda rastopi sve što nas je dijelilo.
I ne ljuti se na rijeku.
Ona me konačno oslobađa
da zauvijek mogu voljeti bezuvjetno.

***

SNJEŽANA RADETIĆ rođena je 30. lipnja 1964. u Puli. Nakon osnovnog i srednjoškolskog obrazovanja u Poreču upisuje Filozofski fakultet u Zagrebu, smjer Jugoslavistika i dodiplomski studij bibliotekarstva. Po završenom studiju zapošljava se 1990. kao profesorica hrvatskog jezika i književnosti u porečkoj srednjoj školi. Nakon 27 godina razredne kreativnosti i nadahnutosti srednjoškolcima, prelazi na funkciju ravnateljice ustanove u kulturi i cjeloživotnom obrazovanju. Živi i radi u Poreču.

SIMO MRAOVIĆ (Kutina, 1966. – Zagreb, 16.12.2008.), dvije pjesme iz zbirke “LAKU NOĆ GARBO”, POP&POP, Zagreb, 2001.

poezija

Kroz godinu u raznim prilikama.
Posjete me ljudi kojih više nema.
Iza nove godine javi mi se stric.
Kaže sinovac ovđe gore ne rastu jabuke.
Nego flaše konjaka da sam znao.
Ne bih se onoliko mučio u životu.
Sretnem i tetka na putu.
Junaka iz antifašističkih filmova.
Mogao je za pet minuta.
Oboriti pola šume.
S dvije motorne pile.
Kao šrafcineger.
Veli on meni.
Vidiš kako je dan okupan.
A već je skoro zima.
Vidim kažem ja.
E vidiš ja ti fino rano ustanem.
I pronalazim jednu po jednu.
Pletericu rakije.
Što je tvoja tetka sakrila.
Dok sam još bio živ.
Danas sam tako popio.
Već osam litara.
Tetak pa nemoj toliko piti.
Moram moram borim se protiv zla.
Kad sve popijem pobjeda je opet naša.

***

Jelena je bila tu.
Inače kao što znate.
Jelena je žena koje nema.
No sada je ovdje na mojem krevetu.
Došla je kod starog Simota.
Usprkos velikom riziku.
Nabavio sam ex.
Čim je došla uzeli smo po pola.
Čudna je to droga.
Grije oko srca i uma.
Zavodljiva i opasna.
Kao i ovaj naš život.
Koji se proteže između usana.
Skuplja se i širi kao kovački mijeh.
Naposlijetku te pusti.

književna premijera: ZBIRKA PJESAMA MIRJANE NARANDŽIĆ “SPOTICANJA”, BIRN, Sarajevo, 12/2021; četiri pjesme

poezija

BIOGRAFIJA LIRSKOG SUBJEKTA 1

teža nego plastične kese
za jednokratnu upotrebu
sa nekoliko kilograma voća
kad ga nosiš
na peti sprat bez lifta
usecam se u dlanove
remetim linije života i ljubavi
a ne razumem ni prvo ni drugo
kontrolišem svaki deo svog puta
praveći se da ne znam
da on ponekad pripada još nekom
svoje greške pravdam nesigurnošću
tuđe nazivam produktom kalkulisanja
komentarišem izbore drugih
jer se ne usuđujem da napravim svoje
listam stare poruke
jednostavno ne umem da pustim
pravim se da umem
dok zabavljam nepoznate
slušam iste pesme
pogodi me stih koji sam čula
hiljadu puta
uvek pijem isto piće
ležem u isto vreme s mišlju
da mi rutina može doneti smiraj―
u stvarnosti me čini još nemirnijom
paranoičnijom
kreiram planetu na kojoj
svi sede i preda mnom razgovaraju
o mojim
nedoslednostima
netalentima
sitnim lažima
i prosečnostima
smeju se dok gledaju moje fotografije
okačene ne bi li
inspirisale prvi korak
za trač je potrebno
dvanaest ljudi
dovoljno je da jedan od dvanaestorice
bude iz kariota
jedan poljubac da pomislim
da mi rade o glavi
30 srebrnjaka da kreiram
još jednu planetu na kojoj
nema gravitacije
i sve deluje mnogo lakše

***

TEARS DON’T DRY ON THEIR OWN

možda se samo dosada
razlila u iluziju
da jedno znači drugo
kraj je uvek kraj
kako god ti nazvao
to odsustvo razumevanja
reči umiru
postaju slova
lagala je amy
tears don’t dry on their own
briše ih vreme
ili neko drugi
zavisi od osobe
da sam juče rezervisala
avionsku kartu u jednom smeru
sada bih gledala u more
pokušavajući da se setim
kome sve nisam pokazala
bokokotorski zaliv
jer je ono što
eufemistički nazivam
nepreciznom sintagmom
„odsustvo razumevanja“
drugačije tamo
lakše se spira
tišina sa ukusom soli
nego ova gradska, obična
što miriše na izdaju i cigarete
ima ukus svih
nepopijenih rakija
a pritiska kao sve popijene

***

UPUTSTVO ZA UPOTREBU

sve baci
četkicu za zube
neotpakovanu
i onu otpakovanu
korišćenu jednom
ili dvaput
cipele od pretprošle godine
parfem sa berlinskog aerodroma
vrlo malo
za jedno prskanje, eventualno dva
baci sve
novine sa tekstom
u kome me nazivaju
mladom nadom
pocepaj
stavi ispod saksije
zapali vatru
gledaj kako gori
pažljivo gledaj
umesto filma
u bioskopu
za dvoje ljudi
što drže distancu od
drugih dvoje, troje,
četvoro
ne vidi se u polumraku
najjasnije
koliko je tu glava
na čijem ramenu
prežvrljaj moje ime
u gornjem desnom uglu stranice
napiši svoje
neka bar neko
od nas dvoje
postupi kako treba

***

DRUGA BIOGRAFIJA LIRSKOG SUBJEKTA

dobra u
uveravanju bližnjih
da nije sve tako crno
dok suštinski veruje
da je beo samo lekarski mantil
na početku smene
i da se već nakon prve pauze
vide mrlje od kafe
ili nekog pacijenta
loša u
primenjivanju
već savladanih
obrazaca ponašanja
jedne emancipovane žene
odrasle na seriji
o životu
četiri prijateljice u njujorku
solidna u
podizanju ega
u ogromne visine
u kojima ga mahom
uništi sunce
ili oduva vetar
ne tako dobra
u ispunjavanju
želja i obećanja
ne tako loša
u izmišljanju
biografije
lirskog subjekta

***

MIRJANA NARANDŽIĆ rođena je 1992. godine u Beogradu. Studirala je srpsku književnost i jezik sa komparativnom književnošću na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Tekstove objavljivala u različitim zbornicima i na različitim relevantnim portalima.
Godine 2016. ušla u najuži izbor konkursa „Mladi Dis“.
Naredne, 2017. godine njen rukopis „Nema veze“ objavila je Matica srpska u okviru edicije „Prva knjiga“.
Nakon što je 2018. godine dobila Nagradu „Spasoje Pajo Blagojević“, koja se dodeljuje najboljem mladom pesniku sa svih prostora bivših jugoslovenskih republika, pobednički rukopis „Da se ne javim uvek“ je 2019. godine objavio Centar za kulturu Plužine u Crnoj Gori.