Što sve nisam činila molila da potraje obećavala se nudila zvala ga u sobu zagovarala očaravala služila se malim lukavstvima smišljanim za tu prigodu vraćala kazaljke unatrag ulagivala se presvlačila se pred njegovim otvorenim očima samo da ga zaustavim Moglo se reći da sam se ponašala nedolično mojim godinama čak raskalašeno Ništa nije pomoglo Dan je jednostavno prošao ne dodirnuvši me Na moje prazno zrcalo i na grad spustila se noć zatvorena za bilo kakvu mogućnost
/Zagreb, 3. listopada 1995./
***
SVAKI PUT IZNOVA
Okrećem novi list ozdravila sam pisat ću opet o ljubavi govorim sebi u bradu dok se prepun autobus opasno naginje u zavoju kao plavi cvijet na pretankoj stabljici Potrošit ću ovaj dan na razgledanje svježe oličenih pročelja u sjajni austrijski oker na Zrinjevcu Napunit ću oči sadržajem iz izloga s talijanskom robom koja dobro izgleda jedino na šiparicama Potrošit ću nešto novca na beskorisne sitnice U lijepo uređenoj prodavaonici stišan radio govori nove vijesti o nastavku borbi Broj mrtvih odgovara konfekcijskom broju majice s bijelim utkanim perlama koju gledam Na vješalici se njiše prazan rukav u kom se ničim potaknut povremeno nervozno trza zamišljeni batrljak Izlazim na sasvim ravan pločnik i dišem kao na uzbrdici Prolaznici me čudno zagledaju a ja sam sunčane naočale ostavila jer je padala kiša kad smo bježali iz opkoljenog grada.
/Zagreb, 13. studenoga 1994./
***
NEPRILAGOĐEN PRIZOR
Ponašam se kao sat koji i dalje tvrdoglavo odbrojava vrijeme unatoč činjenici da su kuću odavno već svi napustili A što ću reći ako mi se jednog dana pojave na vratima istovremeno svi prosjaci pokraj kojih sam bez samilosti prolazila Ili još gore Ponašam se kao drvo od kojeg je davno napravljen prozorski okvir a ono nesvjesno nove uloge još uvijek luči onu istu smolu koja se svaki put ponovno skameni na dnu pukotine A što ću odgovoriti ako mi se ti jednog dana pojaviš na vratima s pitanjem u što sam potrošila radost koju si mi donosio
/Zagreb, 12. lipnja 1996./
JOZEFINA DAUTBEGOVIĆ (Šušnjari, Derventa, 1948 – Zagreb, 2008.)
Nedeljom uveče često poželim da se ubijem jer ujutru moram u školu, a više nisam đak jer ne repriziraju “Srećne ljude” na RTS-u jer je baba umrla, pa moram da se očešljam sama jer se setim kako me je tata ispitivao tablicu množenja jer još uvek ne znam tablicu množenja, a i zbog toga što je i on mrtav.
Nedeljom uveče često poželim da se ubijem jer moram da zaspim u deset da bih ustala u šest, a san neće na oči jer sam ostala bez pilula za spavanje jer komšije započinju dnevne aktivnosti u ponoć jer ti spavaš u svom krevetu, kilometrima daleko od mene i hladno mi je, a mrzi me da ustanem po jorgan.
Često poželim da se ubijem i drugim danima, ali najviše nedeljom jer nedeljom najviše patim zbog toga što niko više nije srećan.
Ljudi ulaze u autobuse, svijet nije nastao svjetlom nego pogledom na lokve u azbestu kolodvora, kvadrat noćnog neba i pliš na sjedalu ispred Život je u kidanju pupčane vrpce, u onome što se izgovori na jeziku drugog, u svakom izlasku iz ugrijane sobe, u početku stiha koji može postati drukčiji i u nadi koju nose kao košticu u nekom od slijepih puteva Nitko nije rekao kako stvari zapinju dok život čeka da se dogodi tamo iza stotinu znakova na autocesti, na predjelu gdje se samo šikara odupire svemu, a srce sunca vrti se ispod skeleta slušajući godinama svoju prvu pjesmu
***
GOTOVO DIVLJE ŽIVOTINJE
Majke su zaboravile empatiju, smiju se glasno i nehajno dok trzaju zečje kosti njihove djece, ispuhuju dim, gutaju kavu i tablete; Majke demoni o kojima se ne govori kao ni o očevima-pračovjecima o njihovoj nemoći i ljutnji polupanim srcima i suvišnim budilicama jer ustaju prije pet i svaki dan se vrti kao oluja, krvoločno divlja kao prilozi dnevnika dok se ne nasuka u kadi ili krevetu i umre
Da bude tiho, da vibrira mekoća vremena u sobi, ili ne mora biti soba, prostranstvo je poželjno, dobra kafa je poželjna, možda mačak kakvog sam nekad imao, dostojanstven i glamurozan, ne treba muzika jer treba da bude tiho, životinjski tiho, u ovim godinama muzika i razgovori su često suvišni, previše je prostrelnih rana, previše prisustva željenog i neželjenog, može recimo i ovde na poslu, imam reku i daljinu, imam oblake one slične Bodlerovim dok je jeo supu i posmatrao ih, ovde je sve u staklu, moglo bi i ovako, misao nađe svoj put, samo treba spustiti jagodice na tastaturu, tad prizoveš ritam, tražiš da misao krikne nesputana, može i vetar da je obuče, mogu žene da je rastiru negde u predgrađu, može zalutati u postavljene tanjire za ručak, mogu je kamioni krijumčariti preko granice, šta je granica za misao, ako padne pod točak ponovo će ustati ako je samo malo tiho, ako na trenutak nema nikog biću blizu pesme, trebam je kao disanje
***
NEBO USAMLJENO
Iznenada tvoje lice, moje lice, žurba, prelazak ceste tamo gde ne bih smeo, dobrovoljni haos, slana zima pod cipelom, dilema sazdana od buke: ljudi popravljaju put ili put popravlja ljude; kiša kao atmosferska pojava, kiša motiva u glavi, na to prosedo srce odgovara da nije ovde ni tamo, oseća nedostatak heroja u gradu, nedostatak odgovora u pesmi, državi, zemaljskoj kugli, i vidi nacrtani kontinent na jednom palom listu
dok tražiš slobodu između drveća, u pesmu se uvuklo vreme, u rukave bačene plastične sudbine, u mrtvu pticu poluraspadnutu, a nebo je tako usamljeno da te stiska u grudima
***
TAJNA
Ima li boljeg mesta od mosta da se rešite tajne? Kad se nagneš, između je neshvatljiva jama praznine. Čak ni nesvesno stezanje ledene ograde rukom ne pomaže. To je prostor koji te tišinom podseća na sve tvoje gluposti.
Površina vode nagoveštava sa mrtvom nadutom ovcom, celom krošnjom koja je pokretno ostrvo za ptice i večnom plastikom da negde ispod u mulju pored bicikla bez guma može leći neka tvoja tajna i zaspati skrivena.
Vremenom će izgubiti svoju prvobitnu nameru i htenje. Neispunjenost ili nikom rečenu ispunjenost. Daviće se stapajući sebe s drugim oblicima. Propadaće ako je nezgrapna još dublje, zauvek će zametnuti trag gubeći tvoju jednu po jednu osobinu do iščežnuća.
Barža će gurati ugalj preko nje. Fabrika će izliti svoju tajnu, otrovnu hemikaliju. Sa jahti će bacati prazne flaše na nju. A ti se možeš okrenuti i otići, sve si vodi dao i voda te umirila. Ona neće izroniti. Tajne su teške kao izgubljena sidra.
***
DOLAZAK PESME NA RECI
Ovako počinju ratovi Ovako se kaže Hladno Daleko Ovako se skrasio apsurd pokreta Poslanica talasa zbori da vredi živeti Kao debla što plove zamišljajući zemlju I svoje korenje u njoj I čuju kako se grad konačno predao Tražeći milostinju od vremena Daleko od noći na vodi Da se sagneš i potražiš sudbinu Pronađeš pesmu Prošlost svog lica Prijateljstva u odelima prašine Veliki san da ćeš videti svet Kad ti bistrina noći govori da je i znoj na dlanovima plač Patnja mesa u jarmu tame Zato što noć ne zna za reči Reka ne zna rečenice Ništa ne znači ako napišeš da će doći zora Samo shvataš da si prostranstvo Da je prostranstvo još neko tebi nepoznat I čime ga ispuniti U nikotinskom raju na svakih dvadesetak minuta Šta su minuti u pisanju U metežu besmrtnosti Sad mi se luta Pesma bi da nastane i da luta od reke do grada i nazad Da vidi kako će ulice ponovo osvanuti i napuniti se hodanjem Da vidi kako će zgrade baciti bol Razgovor Smrt U reku I reka će doneti sve Reći će Oseti me Ja sam ono što si tražio da vidiš Neispričani pejzaži i neispričani ljudi Progovoriće šta ih muči Doploviće skupljene muke gradova Sva neba svih tih gradova sa popisom godina Bačene galaksije soba pored soba Porođaj nekog dvorišta koje želi da ga zagrliš i previješ Porođaj vremena koje kaže uzmi me i biću tvoje vreme Pusti me da odrastem u tebi i da dodirujem vekove Oružje i rđu Grob gde je neko ostavio kašiku I drugi gde ima ordenja i romantičnih pisama I svaki sledeći gde je neko prekrstio ruke da lakše spava Da shvatiš koliko noć vapi Kako prah miriše na razumevanje koje je nedostajalo
***
GITARE NA TERASI
Gitare na terasi, kiša samo što je stala, prosulo se žuto. Žuto na noktima, žuto na lišću, žuto na prozoru. Muzika postaje stvarna kao ovaj svet koji čeka rat pred vratima ali i dalje bere jabuke, sprema zimnicu, nastavlja da reže drva posle kiše. Nas dvojica smo tako mladi i lutamo u tonovima. Vazduh ih je promenio, svaki škripi, nesavršen je, liči na život mada mi to još ne znamo, samo smo zaneseni dok baka izlazi i kaže da nas je već pet puta zvala, ručak će se ohladiti.
***
NE BRINI
Ne brini, ulica je uvek ista, ti joj pripisuješ preobražaj, opravljaš rupe na cesti, raspoređuješ prolaznike i razgovore na propisanu diskretnu razdaljinu, brineš o sreći da ne istrči pod auto, hraniš pse, čistiš sneg, lišće, skupljaš glagole, vremena, sprečavaš tuče, posmatraš kad se neko doselio, kad se odselio, čuješ kako iz stanova s godinama napada sve lošija muzika, otključavaš i zaključavaš vrata, a ta vrata nas dele od u l i c e, hodnika, drugih lica, raja, ne brini, ulica je tamo blistava od kiše, sve si rekao i učinio i to te ne razdvaja od hrabrih ljudi, dok stojiš na rubu kao i uvek grad te oplakuje naftalinskim pogledom, znamo da je bilo dovoljno da se kaže, bilo je dovoljno da se veče pomiri, ali svi su opet otišli misleći da će pronaći bolje reči
MIRO BLAGOJEVIĆ rođen je 8.4.1972. u Novskoj, R. Hrvatska. Od 1991. godine živi u Beogradu. Studirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, odsek filozofija. Objavio zbirku pesama “Sinkope” ( K.O.S. 2013 ). Zastupljen u više zbornika i književnih časopisa.
druga renesansa je bila mrtvorođenče. zatim smo se pojavili sa stogodišnjom soli u venama i srcima punim nikotina i kofeina, jedva kucajući prsti nam se tresu. nosimo kofe, transparente, olovke a usne su nam otrnule od plastičnih zviždaljki i nedočekanih poljubaca. cigarete pušimo do filtera i tražimo zakopano blago i čitamo i pišemo i napisano bacamo; besnimo i gorimo sa vatrom svih izgubljenih revolucija i pričamo o kiši i moru i suzama koje nam se suše na obrazima i pričamo o hladnim rukama na toploj koži i prazninama i unutrašnjim demonima i govore nam da smo kliše na dve noge. čitamo i pišemo i reči urezujemo u kožu dok nam srca ne pomodre. drogu nalazimo između zagrada i tačaka jer nigde ne možemo sebi da je dozvolimo, naša ljubav se krije po parkinzima i uskim uličicama i delimo je jer nema dovoljno za sve nežnost menjamo za očnjake i kandže zarijamo u sebe, razmenjujući uvrede slađe od poljubaca i slatko šapućemo upozorenja (beži beži beži beži beži) nemamo vremena za tišinu, vrištimo dok ne promuknemo, dok krv ne okusimo u grlu stisni zube, progutaj, iskašlji ih na papir, (nijedno ne donosi slavu) prodaj je, ispljuj je, zatvori je u bocu, stavi je u beznadežnu magiju – dve kapi izgubljene vere, prstohvat uništenih snova, promešaj dok ruke ne prestanu da te bole tamo gde si ih posekao prosipaj je u čašice, prevrtaćemo ih dok dodir ne postane bezbedan. a svet se već okreće, okreće se, drži me čvrsto dok pokušavam da ga zaustavim.
***
РОМАНТИЧАРИ
втората ренесанса беше мртвороденче. потоа се појавивме со стогодишна сол во вените и срца полни никотин и кофеин, едвај чукајќи прстите ни се тресат. носиме кофи, транспаренти, пенкала а усните ни се отрпнати од пластични свирчиња и недочекани бакнежи. цигарите ги пушиме до филтерот и бараме закопано злато и читаме и пишуваме и напишаното го фрламе; збеснуваме и гориме со огнот на сите изгубени револуции и зборуваме за дождот и морето и солзите кои ни се сушат врз образите и зборуваме за ладни раце на топла кожа и празнини и внатрешни демони и ни кажуваат дека сме клишеа на две нозе. читаме и пишуваме и зборовите си ги врежуваме во кожата додека срцата не ни помодрат. дрогата ја наоѓаме помеѓу загради и точки бидејќи никаде не можеме да си ја дозволиме, нашата љубов се крие по паркинзи и тесни улички и ја делиме бидејќи нема доволно за сите нежноста ја менуваме за песјаци и канџи ги зариваме во себе, разменувајќи навреди послатки од бакнежи и слатко си шепотиме предупредувања (бегај бегај бегај бегај бегај) немаме време за тишина, врескаме до засипнување, додека крвта не ја вкусиме во грлата стисни заби, проголтај ја, искашлај ја на хартија, (ниедно не ти носи слава) продај ја, исплукај ја, запечати ја во шише, стави ја во безнадежна магија – две капки изгубена верба, прстофат уништени соништа, промешај додека рацете не престанат да те болат кај што си ги расекол истури ја во чашки, ќе ги превртуваме додека допирот не стане безбеден. а светот веќе се врти, се врти, држи ме цврсто додека пробувам да го запрам.
RINA JANKULOVSKA (1996, Skoplje)
s makedonskog preveo ĐOKO ZDRAVESKI, urednik makedonske književnosti u Rukopisima
MEHMED ĆURČIĆ, NOMADSKI RASTANAK (za violinu i orkestar)
Ime Mehmeda Ćurčića prvi put sam čuo, ako me sjećanje ne vara, krajem 1988. godine, u kafani koja je ostala poznata kao Ćumez, a gdje sam, sa svojim prijateljima, provodio sve one sate bježanja sa opštenarodne odbrane, istorije i fizičkog vaspitanja. Ispijali smo jeftinu kafu spravljenu na šporetu na drva, zalijevali smrekom i udisali duhanski dim koji je tih godina imao ukus nepoznatih nam ženskih tijela. Tri školska časa bila su dovoljna za priče koje bi i Šeherzada rado prisvojila i život produžila za bar još jedan mjesec. Zoka je nabrajao članove Deep Purple kao da su fudbaleri – Blackmore, Gillan, Lord, Coverdale, Paice, Hughes, Glover, Evans, Bolin, Simper… Šaki je analizirao prošlu noć odgledane „Marijine ljubavnike“, Modže opisivao očevu smrt za vrijeme davno odigranog gradskog derbija, a Karim je pričao o ljetovanju u Cannesu i pokazivao nam crtež što mu ga je poklonio izvjesni Ivo Milazzo. Grafitnom olovkom nacrtan lik Kena Parkera, a iznad njegove glave, u oblačiću, kratka poruka: „So long, Karim!“. Mi, momci iz četvrtog tri, kao zla braća kralja Šahrijara, neosjetljivi na priče o izmišljenim junacima, tražili smo bar nemoguće. I dok je Zoka ubjeđivao gazdu kafane da pusti „Lile su kiše“, Karim nam je otkrio dio biografije čovjeka o čijem životu je slušao u Francuskoj, od lokalnih jazz muzičara.
Mehmed Ćurčić je rođen 1881. godine u Sarajevu. Volio je putovanja, muziku i muškarce. Legenda kaže da ga je jedna od tih ljubavi natjerala da 1901. dođe u Beč, a potom i u Pariz. Dvije činjenice su provjerene – u Francusku je doputovao vozom, samo par mjeseci kasnije postaje pariški student, a ubrzo i jedan od prvih školovanih bosanskih muzičara. Kreće se u umjetničkim krugovima, upoznaje sa brojnim violinistima koji inspirišu njegov budući rad, ali najzanimljiviji trag njegova boravka u Parizu pronalazimo u knjizi „Lectures de Proust“, Jean-Yves Tadiea, francuskog pisca i jednog od najznačajnijih biografa Marcela Prousta. Sarajevski violinista prisutan je u četiri, za Prousta vrlo bolne, a za svjetsku književnost presudne godine. Naime, 1903. umire piščev otac, a 1905. i majka, te on polako zatvara sva ona vrata okrenuta prema svijetu. U njegov dom ulaze samo rijetki, a među njima je i Mehmed Ćurčić, momak sa violinom.
U julu 1907. zatičemo ih u ljetovalištu Cabourg, na sjeveru Francuske, gdje stižu u pratnji mladog šofera Alfreda Agostinellija. U poslovnim knjigama Grand Hotela još uvijek stoji podatak da je Marcel Proust, prilikom svojih dolazaka, redovno uzimao pet soba. Jednu da u njoj spava, a četiri preostale „da smjesti TIŠINU“. Postoje izvjesne sumnje, i dobronamjerna nagađanja, o prirodi odnosa među ovim saputnicima, ljubavnom trouglu koji će se raspasti iste godine Mehmedovim odlaskom u Beč.
Tamo druguje sa nekoliko sarajevskih studenata, te redovno obilazi, pored kafana, i bolesnog pjesnika Silvija Strahimira Kranjčevića koji posljednju godinu svog života, provodi u bolnici. Inače, na pjesnika ga je uputio rođak, Vejsil Ćurčić, arheolog i jedan od budućih direktora Zemaljskog muzeja. Mehmed postaje revnosan posjetilac bolesnog Kranjčevića, ali ga ovaj, sudeći po pismima, nije podnosio. Naziva ga „gnjavatorom prvog razreda“, a netrpeljivost je, bez sumnje, izazvana političkim uvjerenjima mladog Sarajlije. „Strašno me gnjavi svojim učenim teorijama, pripovjeda o ‘našoj stranci’… Donio mi je i neki anarhistički članak. Danas mi ne bi bilo milo da me ko posjeti. Najviše se bojim mladog Ć. – taj će skresati milijun bogova jučerašnjim kandidatima, ukoliko nijesu socijal-demokrati. A uz to, laže da ne može gore!“, piše Silvije u pismu svojoj ženi Eli.
Iz Sarajeva stižu sve ružnije vijesti, vlada „velika uzrujanost i ogorčenje protiv Švaba“, ali Mehmedovu pažnju privlači sudbina njegova rođaka Vejsila Ćurčića, bivšeg bečkog studenta. Na njega je „dignuta hajka“ jer je, na zgražanje „intelektualaca i begova“ – promijenio vjeru. Poglavlje zatvara Kranjčević svojim pismom u kojem kaže: „Što se tiče Vejsila, mislim da bi mu ljudi iskazali najveću uslugu, kad se ne bi toliko za nj zanimali. Prosto ne znam, kakovo je to neviđeno čudo što je prešo na drugu vjeru… muslimani i katolici i pravoslavni mogli bi već naučiti, da ne plaču za svojim „šugavim ovcama“… A Vejsil imade i ženu i dijete pak to mu budni i Bečom i Peštom, i nek se ne obazire na tursku inteligenciju…“
Godine 1908., u oktobru, nekako baš u vrijeme Kranjčevićeve sahrane u Sarajevu, Mehmed Ćurčić napušta Beč, a onda ga, kao poslije kakve sjajne iluzionističke tačke, na trenutak gubimo iz vida, da bi se 1914. pojavio u blizini Praga. Prepoznajemo zvuk njegove violine, muzika dopire iz dvorca Konopište, Mehmed ima 33 godine i jedan je od muzičara koji su pozvani da sviraju u posljednjoj rezidenciji Franza Ferdinanda. Na repertoaru su im djela Pabla de Sarasate, španskog kompozitora, a najdvojvodina supruga je naročito zaljubljena u „Zigeunerweisen“, komad pisan za violinu i orkestar. Legenda kaže da je u martu 1914. čula Mehmedovo izvođenje djela koje je donio iz rodnog Sarajeva, te da je to presudilo u ubjeđivanju muža da na put u Bosnu povedu i muzičare. Sophie je, pišu istoričari, planirala da posjetu Sarajevu okončaju koncertom koji će pokloniti uglednicima grada domaćina. „Nizamski rastanak“ odsviran na violini Mehmeda Ćurčića trebao je olakšati posao uplašenim prevodiocima i napetim oružnicima.
Nadvojvoda Franz Ferdinand sa svojom svitom polazi iz Beča, preko Graza, Ljubljane i u Trstu se ukrcava na „Viribus Unitis“, borbeni brod koji će ih duž Jadranske obale odvesti do ušća Neretve. Kratko se zaustavljaju u Mostaru, a potom nastavljaju vozom do Ilidže. Na dan kad je planiran koncert, ujutro 28. juna, Franz Ferdinand i Sophie završavaju molitvu u Hotelu Bosna i odlaze ka Sarajevu. Koncert nije održan, a Mehmed Ćurčić nikad nije svirao u rodnom gradu.
Narednih desetak godina putuje Evropom, pratimo njegove notne tragove po Italiji, Španiji, kratko zadržavanje u Crnoj Gori, a onda ga vidimo kako početkom 20-ih godina šeta ulicama današnjeg Istanbula. Svira sa izvjesnim Leonom Avigdorom, a njegova violina otkriva jazz i sretno se zaljubljuje. Mehmed nema sreće kao njegov instrument, primoran je na „čuvanje tajne“, ali zato osniva bend i daje mu ime „Yorukler“ (tur. hodati). U knjizi „Midnight at the Pera Palace“, pišući o rađanju jazza u Turskoj, Charles King mu posvećuje dvadesetak rečenica. Mehmed Ćurčić se ne zaustavlja i ne prekida svoje umjetničko putovanje; u četrdesetoj godini ulazi u svijet teatra. Nakon što je upoznao Andre Antoinea, Francuza koji je u Tursku pozvan da pokrene pozorište, postaje jedan od prvih muzičara saradnika Darulbedayia, istanbulskog gradskog teatra. Naredne tri decenije svira i komponuje za pozorište, a Balkan ostaje njegova stalna inspiracija. Umro je 1952. godine.
Momci iz četvrtog tri, oni sa početka priče, nikada se više nisu okupili u Ćumezu. Časove opštenarodne odbrane, istorije i fizičkog vaspitanja, pokazalo je vrijeme, nisu uspjeli izbjeći. Zoka je konobar u Velikom Gradištu, mjestu „gdje je snimana serija ‘Više od igre’“, Modže je svoj „prvi kurban zaklao u rodnom gradu Muhameda Alija“, a Šaki kuša vina i „Trumpovu vanjsku politiku“…
Karim je poginuo u Sarajevu 1995. godine i sahranjen je u haremu Ćurčića džamije, svega par metara dalje od mezara sarajevskog violiniste. Tog avgusta gledao sam kako Semezdin Mehmedinović, zajedno sa Karimovim ocem, spušta tabut u zemlju, a tek večeras, dok privodim kraju ovu priču, posve sam siguran da je i na tom groblju ukopano bezbroj – nomada. Znate, to su oni ljudi koji ne samo da putuju u potrazi za boljim mjestom, oni čak i svojim odsustvom čine dobra djela.
Oni su kao tišina u četiri sobe Marcela Prousta.
_______________________________________________
ALMIR IMŠIREVIĆ rođen je 10.3.1971. godine u Bihaću. Na Akademiji scenskih umjetnosti diplomirao na Odsjeku za dramaturgiju, te od 1998. radi kao predavač i dramaturg. Autor je drama: „Kad bi ovo bila predstava…“, „Balkanski đavo Sram“, „Circus Inferno“, „Po istinitoj priči“, „Mousefuckers“, „Kad bi ovo bio film“… Drame su mu nagrađivane na festivalima u Bosni i Hercegovini, izvođene u mnogim zemljama Evrope, te uvrštene u francuskoj i bosanskoj antologiji savremene drame. Kao dramaturg radio je u skoro svim profesionalnim teatrima BiH. Do sada je objavio dvije knjige drama, te knjige kratkih priča „Strana 212“ i „Najljepši od svih svjetova“. Teatarske kritike, prikaze i eseje objavljivao u sarajevskim časopisima. Autor je i nekoliko scenarija za televizijske projekte rađene u BiH i Hrvatskoj, te scenarista igranog filma „Mliječni put“. Bio je jedan od rukovodilaca Otvorene scene „Obala“, niz godina nalazio se na funkciji šefa Odsjeka za dramaturgiju, a danas je redovni profesor na predmetu Pisanje za teatar.
Sevalo je i grmelo, kiša je padala sa svih strana i tako jako kao retko kada. Sa sobom nije imao kišobran, ali je našao sklonište ispod drveta kraj groblja. Bio je na brežuljku, tako da je imao odličan pogled na inače razorenu okolinu. Posmatrao je dugačku kolonu crnih kišobrana kako se polako približava plavoj crkvici. Među poslednjima u koloni je ugledao nekoga, ko je veoma ličio na gradskog grobara Atenaguosu Moreiru de Jesusa. Sigurno je bio on. Juče ga je čuo kako govori da će najbolje proći one porodice koje ostanu bez leševa bližnjih. Oni makar neće morati da vide raskomadana tela. Ali njemu to nije rekao. „Da su bar zazvonili alarmi.ˮ Samo to mu je ponovio više puta. 25. januar 2019, dan, kada alarmi nisu zazvonili. Bilo je vreme ručka. Brana je pukla i prljava reka je preplavila velik deo gradića. Proždirala je sve što joj se našlo na putu: kuće, imanja, polja, životinje, automobile i ljude. U roku od pet sati sve je stiglo do reke, iz koje pijaću vodu crpi više okolnih gradova. Niko ne zna zašto je brana pukla. To se tek tako dogodilo. Do juče su vlasnici garantovali da je sigurna. Neke ljude je spasila vika šoferke Ane Paule da Silva Mota. Tog dana, kao što mu je sama rekla, vozila se prema menzi, da bi konačno otišla na ručak. Ni sama nije tačno razumela, jer su te sekunde protekle tako brzo. Blato se zaustavilo samo nekoliko metara od njenog kamiona. Učinilo joj se, više puta je naglasila, kao da joj se ikonica Bogorodice pod retrovizorom osmehnula. Brzo je zgrabila radio i počela da viče u njega. Htela je svima da vikne da beže, neka pokušaju da se spasu. Više puta se klela da ni danas nije sigurna šta je zapravo vikala. I oni, koji su čuli taj prenos, nisu znali šta je rekla. Ako već nisu zazvonili alarmi, makar ih je ona spasila. Makar neke. Menza i svi u njoj su već nekoliko minuta bili pod deset metara debelim slojem blata. On je imao sreće, jer tog dana nije bio u Brumadinju. Išao je u Belo Horizonte gde je imao važan sastanak. Završili su tek posle jedan popodne. Na povratku, prema autobuskoj stanici, u izlogu prodavnice sa igračkama video je najlepšeg plišanog lava. Odlično, pomislio je, ne moram više da razmišljam o poklonu. Kupio ga je i potrčao ka stanici. Umalo je zakasnio. U autobusu je kružio trač da je opet pukla neka brana, ali niko nije tačno znao šta se zaista dogodilo, jer je po internetu kružila gomila protivrečnih informacija. Kada je nekoliko sati kasnije izašao u Brumadinju, tamo je zatekao samo očaj i ruševine. Crna kolona je počela da ulazi u crkvicu gde će se navodno pokopati prve žrtve. Prve od mnogih u budućim mesecima. Odlučio je da ne ode. Radije je sedeo ispred groblja i čekao. Naravno, nije bio sam. Sa sobom je imao plišanog lava, kojeg je bezveze kupio za osmi rođendan svoje Eve Lúcie. Usred te noći zazvonili su alarmi dvaju brana u gradovima Barao de Kokais in Itatiajusu. Nakon dva dana još dva u Novoj Limi. Samo u Brumadinju nisu. U aprilu iste godine, inspektori službe za bezbednost multinacionalnog preduzeća Vala, vlasnika svih pomenutih brana, nisu želeli da garantuju za stabilnost najmanje 18 brana i nasipa u Brazilu.
***
KOLONA ČRNIH DEŽNIKOV
Bliskalo je in grmelo, deževalo je z vseh strani in tako močno kot le redkokdaj. Pri sebi ni imel dežnika, a si je našel zatočišče pod drevesom zraven pokopališča. Bil je na gričku, tako da je imel odličen pogled na sicer razdejano okolico. Opazoval je dolgo kolono črnih dežnikov, kako se je počasi bližala modri cerkvici. Med zadnjimi v koloni je zagledal nekoga, ki je bil zelo podoben mestnemu grobarju Atenaguosu Moreiri de Jesusu. Gotovo je bil on. Včeraj ga je slišal razlagati, da jo bodo najboljše odnesle tiste družine, ki bodo ostale brez trupel svojcev. Njim vsaj ne bo treba videti raztrganih teles. A njemu tega ni rekel. „Če bi vsaj zazvonili alarmi.” Samo to mu je večkrat ponovil. 25. januar 2019, dan, ko alarmi niso zazvonili. Bil je čas kosila. Jez se je zrušil in umazana reka je preplavila velik del mesteca. Požirala je vse, kar je našla na svoji poti: hiše, kmetije, polja, živali, avtomobile in ljudi. V petih urah je prišlo do reke, iz katere črpa pitno vodo več mest v okolici. Nihče ne ve, zakaj se je jez sesul. Kar zgodilo se je. Do dneva prej so lastniki zatrjevali, da je varen. Nekaj ljudi je rešilo kričanje šoferke Ane Paule da Silva Mota. Tisti dan, kot mu je sama povedala, se je vozila proti menzi, da bi lahko končno šla na kosilo. Še sama ni točno razumela, saj so tiste sekunde minile tako hitro. Blato se je ustavilo le nekaj metrov stran od njenega tovornjaka. Zdelo se ji je, to je vedno dodala, kot da se ji je Marijina podobica pod vzvratnim ogledalom nasmehnila. Hitro je prijela za radio in začela kričati vanj. Hotela je vsem zakričati, naj bežijo, naj se skušajo rešiti. Večkrat je prisegla, da še danes ni prepričana, kaj je kričala. Tudi tisti, ki so slišali ta prenos, niso vedeli, kaj je rekla. Če že niso zazvonili alarmi, jih je vsaj ona rešila. Vsaj nekatere. Menza in vsi v njej so že več minut bili pod deset metrov debelo plastjo blata. On je imel srečo, saj ga tisti dan ni bilo v Brumadinhu. Šel je v Belo Horizonte, kjer je imel pomemben sestanek. Zaključili so šele po trinajsti uri. Ko se je vračal proti avtobusni postaji, je v izložbi trgovine z igračami videl najlepšega plišastega leva. Odlično, je pomislil, ne rabim več razmišljati o darilu. Kupil ga je in stekel do postaje. Skoraj bi zamudil. Na avtobusu je krožila govorica, da se je spet zrušil nek jez, a nihče ni točno vedel, kaj se je zares zgodilo, saj je tudi po spletu krožilo ogromno nasprotujočih si informacij. Ko je par ur kasneje stopil z avtobusa v Brumadinhu, je tam našel le obup in razdejanje. Črna kolona je začela vstopati v cerkvico, kjer naj bi bil pogreb prvih žrtev. Prvi od mnogih v naslednjih mesecih. On se je odločil, da ne bo šel. Raje je sedel pred pokopališčem in čakal. Seveda ni bil sam. S seboj je imel plišastega leva, ki ga je brez veze kupil za osmi rojstni dan svoje Eve Lúcie. Sredi tiste noči sta zazvonila alarma dveh jezov, v mestih Barão de Cocais in Itatiaiuçu. Čez dva dni spet dva druga v Novi Limi. Le v Brumadinhu niso. Aprila istega leta varnostni inšpektorji multinacionalke Vale, lastnice vseh omenjenih jezov, niso želeli jamčiti za stabilnost vsaj 18 jezov in nasipov v Braziliji.
ALEX KAMA DEVETAK (Gorica, 1992.) magistrirao je komparativnu književnost i slovenistiku. Neprestano je rastrgan između dva svijeta, između Italije i Slovenije, između književnosti i filma, između proze i poezije, između romana i stripa. Nekoliko je godina bio organizator studentskog književnog natječaja Crvena nit i filmskih večeri u Trubarovoj kući književnosti u Ljubljani. 2018. bio je polufinalist na pjesničkom turniru izdavačke kuće Pivec, a 2019. i 2020. objavljen je u zborniku poezije i kratke proze mladih s prostora bivše Jugoslavije – Rukopisi. U posljednjih godinu dana odustao je od pisanja kritika i posvetio se pisanju kratkih priča i pjesama. Trenutno predaje slovenski jezik u Trstu i uređuje rubriku proze u književnom časopisu Novi zvon. Također sanja o dramama, komedijama i romanima, ali njegov posao i uređivanje zbirke kratkih priča oduzimaju mu sve vrijeme da bi im se ozbiljno posvetio. (žb)
sa slovenskog prevela NATALIJA MILOVANOVIĆ, urednica slovenske književnosti u Rukopisima
ŠTA STE OČEKIVALI KADA STE ME NAZVALI PO ČOVJEKU KOJI JE DOSLOVNO IZGUBIO GLAVU
često se uhvatim kako razmišljam o dedi ne o onom kome je ona stvar došla glave već o onom drugom čije ime nosim
bio bi ponosan na tebe kaže mama pomagao bi ti da riješiš električna kola naučio te da voziš traktor vodio na utakmice zvezde a onda samo naglo umukne kao da je upravo glavom i brkom ušetao kroz vrata vratiće se govorila je baba nije mrtav ima drugu ženu i djecu u argentini rekla joj jedna žena što gleda u pasulj vratiće se mora se vratiti jer čak i psi s vremena na vrijeme dobiju kost-dvije a mi poslije 25 godina ni toliko
avgust devedes pete mog dedu bole leđa i muka mu je od rata sakrij se vlado izginućeš neće mene vide da me boli avgust devedes pete moj deda ne zna kako ću se zvati niti da više ne mobilišu vojnike po kućama već brojke koje bi im baš fino legle kako na papir tako i u masovnu grobnicu oktobar devedes pete moja mama zamišlja želju dok gasne svih 26 svjećica u sjeni njenog stomaka ali svadbarski meci su bogovima rođendana izrešetali uši i oni joj sad mogu dati samo još krvi maj devedes šeste po prvi put za markovdan baba po kući ne traži stolicu viška
kad su svu djecu njihovi djedovi ljuljali na koljenu ja sam imala nevidljivog dedu i to je bilo nekako kul jer moj je deda mogao meni da sjedi u krilu i traži igračke za svetog nikolu kad su drugu djecu njihovi djedovi vodili na sladoled ja sam svog za ručicu vodila u školu da nauči da čita i piše ali brinuo se i on o meni on je bio u mojoj pesnici kad sam se branila od dječaka ljutitih i za glavu viših on je bio moj plišani zec kad mi niko od drugara nije došao na rođendan on je bio stranac koji me uhvatio za kosu kad sam se davila u rijeci moj deda heroj deda prkosni deda snažni jednom se rukom drži za bolna krsta dok drugom pridržava glavu da mu se ne skotrlja sa ramena i juri brzinom svjetlosti kao vin dizel u onom filmu s bebom da me zaštiti od zalutalih metaka mina u polju pazi me od zastava i telećih glava raznoraznih kukavica koji bi da me vode tamo gdje sami ne smiju
e moj deda opet si se zajebao u računu sve ove godine strijepio si od pogrešnih stvari dvaput zaključavao bravu u slučaju da se vrate sinovi ljudi koji su te odveli kao da meni išta može metak geler grom možda nosim tvoje ime ali ja sam perlić deda a mi perlići ginemo od metka samo ako je prvo bačena rukavica ili nas pokupi kamion dok se na neosvijetljenom bajsu vraćamo iz kurvanja nisi me sačuvao deda ja sam pravoj opasnosti išla na noge penjala se preko balkona i ulazila kroz prozor dok svi spavaju nisi me spasio deda poludjela sam deda srce mi je bolesno deda deda daj doleti na svom nebeskom traktoru i reci da izgubiti glavu i nije sad neki smak svijeta
***
GODINA KAD JE BRAT POČEO DA VJERUJE U VANZEMALJCE
te godine brat je krenuo u medicinsku školu i tako se zauvijek upisao u redove skeptika. majka je tri noći plakala za njim, sipala mu svetu vodicu u kafu i tamjanom mu krišom kadila sobu, neće li se vratiti pod okrilje vjere. majka nije znala da bratovljevo nebo nije ostalo prazno, kako je ona zamišljala. on se sad noću iskradao kroz prozor svoje sobe i peo na krov da posmatra zvijezde i iščekuje otmicu. nije mati to shvatala, sve to naukovanje ni njihove bezbožničke alate poput šprica, koje mu je nalazila u sobi i odmah pomišljala na najgore. mati je bila jednostavna žena i sad joj se počelo činiti da možda ipak nismo sami. jer ako nisu vanzemaljaci, ko je onda oteo dijete?
***
KAKO SU ME VANZEMALJCI UBIJEDILI DA TAJ PATRIJARHAT I NIJE NEŠTO
Kad sam bila dječak, bila sam najhrabrije dijete u ulici. Koja god se vratolomija smisli, ja sam je prva uradila, dječake za dvije glave više od mene tukla i, naravno, svaki put popila batine, al’ sam ih tukla. Kad se brat plašio da fudbalsku loptu udari glavom, svi su mu se smijali, a ja, ne bih li zadivila tatu i dječake iz ulice, ja sam uzela košarkašku loptu i napucala je čelom iz sve snage, tako da je sve zvonilo kao pred službu. Niko nije ni obratio pažnju na mene. Zato sam je uzela ponovo i udarila, i opet niko nije obratio pažnju na mene. Zvonjava je već postajala nepodnošljiva. A kad sam je uzela i treći put u ruke, na nebu su se pojavili vanzemaljci i dobacili mi: „Ti nisi pravi dječak.“ Tako sam počela da nosim haljine na cvjetiće i volim nježne dječake koji svoju glavu više vole upotrijebiti za neke mekše stvari.
***
AKO TI SE NE SVIĐA MJENJAČ, OK JE PREĆI NA AUTOMATIK
od nje imam tremu dlanovi mi se znoje kako se ono zovem kako se ono zovem ona je bajkerka bez motora i kožne jakne kad ona uđe u prostoriju sve oči se zalijepe na nju kao muve na extra strong traku za insekte. mislim da se i mom momku sviđa. ona je jedna od onih djevojaka koje su nevinost gubile odozgo zabijale golove dječacima kroz pišu odjebale princa i smuvale aždaju gacale preko blata do gležnjeva da dođu do duge dok je mater za njima vikala ne preko oranja sine isfleka novu haljinu. nikad nije uzmicala ni pedlja kad baba zakolje pijetla a on trči onako u krug par minuta bez glave tako je i dobila ožiljak na koljenu u obliku rogova ta đavo djevojka čini da se svi osjećamo suvišno njoj ne treba niko da joj promijeni sijalicu osigurač ulje u autu otvori teglu ajvara s mjenjačem se snalazi bolje nego sa pa neću sad da budem vulgarna. ta kaktus djevojka šta ona radi kad se umori od toga da bude sin? da li se prospe po kuhinjskom podu pa jeca slini da li kaže bože hoće li iko zavoljeti kći u meni? ne ona ona to ne radi ona je snagator djevojka kristijan golubović djevojka o njoj se pričaju razne priče kako je jednog izbola nožem jer ju je ufatio za dupe bez pitanja drugog išamarala jer joj je podvalio pepsi umjesto kole ta seksi brat djevojka mislim da se i moj momak zaljubio u nju. kad bi samo htjela da ga udomi na jednu noć pa da ima nešto lijepo i moje da do zore u njoj ženu ljubi.
VLADANA PERLIĆ (1995, Banja Luka) diplomirana je profesorica francuskog jezika i književnosti. Dobitnica nagrade Ratkovićeve večeri poezije 2020. Za rukopis „Kucanje na vrata kule“, dobila je nagradu „Novica Tadić“ za 2020. godinu, bila je finalistkinja konkursa Trećeg Trga 2020 i SKC-a iz Kragujevca 2020, dobila drugu nagradu na konkursu „Slovo Gorčina“ u Stocu za 2018. i 2020. godinu i treću nagradu za drugu pjesničku zbirku konkursa Carpe Diem 2020. Trenutno je u finalu Festivala poezije mladih u Vrbasu i Međunarodnog festivala kratke književne forme Zaton. Poezija joj je prevođena na francuski, njemački, engleski, mađarski, poljski i hindi.
pušiš sedmu cigaretu za malim polovnim stolom pravili smo šnicle njujork opet ne spava mi se krijemo u stanu dva sata kasnije plačem u čašu vina dok pričaš o kući svog dede na jugu o novcu o penziji kao živećemo u srbiji a radićemo po svetu svaki san ti je protkan svilenom pupčanom vrpcom a ja plačem jer vidim da smo deca lepo nam je i zbog toga nas grize savest
***
PRAZNA PROSTRANSTVA (po rumeni bužarovskoj)
nekada mi je reč amerika odzvanjala u ušima kao kilometri slobode u osnovnoj sam sanjala sekvoje i jelke olga i ja smo pisale referat iz geografije o putu posutom narandžastim peskom zamišljala sam to je zemlja gde uvek imaš prostora da se vrtiš ispruženih ruku pevajući
prošlo je skoro šest godina još nisam videla sekvoje mekani zalasci naziru se između nebodera stojim usred tornada od koraka ambulantnih kola i njihovih sirena čekam da se raščisti pa da vidim preriju da sve konačno stane da zapevam
***
MISIONAR
bio si levičar kad smo se upoznali a možda sam to i izmislila da bolje zvuči jednog jutra usmerio si moju prostirku za jogu ravno prema meki tri dana kasnije rekao si da moramo da se venčamo levičar iz bajke koji mi pravi čaj od hibiskusa moje najkompleksnije autorsko delo raspršio se u hiljade čestica tad mi je prvi put neko umro pred očima
***
PODSETI ME PREKO SKAJPA
inostranstvo je dobro za nas nesvrstane možeš da tumaraš bez postavljenih pitanja polažeš račune samo kod kuće a tamo u žbunovima piksela zaboravljaju da je svuda isto pa pričate o mostovima i gugenhajmu o nesagledivom zelenilu central parka mora da je život zapravo uzbudljiv možda bi trebalo uroniti u njega i plivati, plivati kroz užurbana stopala plivati kao glatki delfin leđno dok svi trče biti sporiji iskoristiti tu mnogo puta opevanu nonšalanciju zaista tumarati
VIŠNJA BEGOVIĆ (1995, Beograd) odrasla je na Zvezdari. Diplomirala je pevanje na Berkliju (Boston). Trenutno završava master studije u Njujorku s temom menadžmenta u kulturi. Finalistkinja je konkursa “Timočka lira” i dobitnica druge nagrade na ovogodišnjim Ratkovićevim večerima poezije za neobjavljenu zbirku “Šta će biti s kućom”. Piše, peva i komponuje.
Sa vidikovca vidim groblje onda grad. U njemu ne raspoznajem ništa osim crkve. Ona se ističe za sve (naše) pare Djevojčica pored mene pokazuje na spomenike: „Vidi, puno stvari, tamo se kriju ljudi!“ Savršeno mjesto za igru žmurke jednom se sakriješ i više te nikada ne pronađu. Grad neće ni primijetiti 3…2…1 Polazim.
***
Svi jezici su most koji razdvaja Jezik grebe vazduh, desni krvare Čuje se samo škripa vokalnih pokušaja Vratne žile izlaze dok izgovaram pravu riječ I bojim se da nije vrijedna toga
***
TARABA
Između jutarnje kafe i večernjeg kuvanog vina krčkam mozak na niskim stepenima egzistencije
Um je vodeni dušek udobno funkcionalan samo ne skači previše po njemu
Oko mene notifikacije umjesto lica Ja sam im ništa i ništa su mi Još jedan usputni lajk sujetnim očima pregledan story Insta pseudonim umjesto imena uče me da svaka riječ počinje tarabom Još jedan profil zaboravljene društvene mreže Na ličnoj karti piše 9 ljudi liči na tebe klon, kalup, klovn #K**ac
***
Zasadio je voćnjak Sto stabala pomorandži Kaže da bi mi se dopalo
Čini mu se već miriše čitava kuća na kožu, na utrobu narandžaste boje
U ormanima vise vrećice i u njima narendana kora da zamirišu kaputi
Tvrdi da sam umjetnica, a umjetnici vole voće Narandže su poetične
Obećava da ćemo piti čaj i jesti biskvite od pomorandže na tremu, u suton
On me konačno poznaje Samo da se vratim, sada zna Obojiće mi čitav svijet u narandžasto
Kažem – Ja oduvijek najviše na svijetu zbog boje, ukusa i mirisa i iz sto nekih vitaminskih razloga mrzim pomorandže.
MILENA RADEVIĆ rođena je u Podgorici 1998. godine, studentkinja je Francuskog jezika i književnosti u Nikšiću. Članica je književne grupe Forum mladih pisaca u čijih pet zbornika možete čitati njenu poeziju. Pjesme su joj objavljene i u Rukopisima 43, prevedene na njemački i uvrštene u antologiju konkursa „Vrijeme (bez) utopije“. Dobitnica je treće nagrade na konkursu 50. Ratkovićeve večeri poezije, 2020. godine.
čovjek-časopis 