REŽIM UTIŠAVANJA ZVUKA
Da bude tiho, da vibrira mekoća vremena u sobi,
ili ne mora biti soba, prostranstvo je poželjno, dobra
kafa je poželjna, možda mačak kakvog sam nekad
imao, dostojanstven i glamurozan, ne treba muzika
jer treba da bude tiho, životinjski tiho, u ovim
godinama muzika i razgovori su često suvišni,
previše je prostrelnih rana, previše prisustva željenog
i neželjenog, može recimo i ovde na poslu, imam reku
i daljinu, imam oblake one slične Bodlerovim dok je
jeo supu i posmatrao ih, ovde je sve u staklu, moglo bi
i ovako, misao nađe svoj put, samo treba spustiti
jagodice na tastaturu, tad prizoveš ritam, tražiš da misao
krikne nesputana, može i vetar da je obuče, mogu
žene da je rastiru negde u predgrađu, može zalutati
u postavljene tanjire za ručak, mogu je kamioni
krijumčariti preko granice, šta je granica za misao,
ako padne pod točak ponovo će ustati ako je samo
malo tiho, ako na trenutak nema nikog biću blizu
pesme, trebam je kao disanje
***
NEBO USAMLJENO
Iznenada tvoje lice, moje lice, žurba, prelazak ceste
tamo gde ne bih smeo, dobrovoljni haos, slana zima pod
cipelom, dilema sazdana od buke: ljudi popravljaju put
ili put popravlja ljude; kiša kao atmosferska pojava,
kiša motiva u glavi, na to prosedo srce odgovara
da nije ovde ni tamo, oseća nedostatak heroja u gradu,
nedostatak odgovora u pesmi, državi, zemaljskoj kugli,
i vidi nacrtani kontinent na jednom palom listu
dok tražiš slobodu između drveća, u pesmu se uvuklo
vreme, u rukave bačene plastične sudbine, u mrtvu pticu
poluraspadnutu, a nebo je tako usamljeno da te stiska
u grudima
***
TAJNA
Ima li boljeg mesta od mosta da se rešite tajne?
Kad se nagneš, između je neshvatljiva jama
praznine. Čak ni nesvesno stezanje ledene
ograde rukom ne pomaže. To je prostor koji te
tišinom podseća na sve tvoje gluposti.
Površina vode nagoveštava sa mrtvom
nadutom ovcom, celom krošnjom koja je
pokretno ostrvo za ptice i večnom plastikom
da negde ispod u mulju pored bicikla bez guma
može leći neka tvoja tajna i zaspati skrivena.
Vremenom će izgubiti svoju prvobitnu nameru
i htenje. Neispunjenost ili nikom rečenu
ispunjenost. Daviće se stapajući sebe s drugim
oblicima. Propadaće ako je nezgrapna još dublje,
zauvek će zametnuti trag gubeći tvoju jednu
po jednu osobinu do iščežnuća.
Barža će gurati ugalj preko nje. Fabrika će
izliti svoju tajnu, otrovnu hemikaliju.
Sa jahti će bacati prazne flaše na nju. A ti se
možeš okrenuti i otići, sve si vodi dao i voda
te umirila. Ona neće izroniti. Tajne su teške
kao izgubljena sidra.
***
DOLAZAK PESME NA RECI
Ovako počinju ratovi
Ovako se kaže
Hladno
Daleko
Ovako se skrasio apsurd pokreta
Poslanica talasa zbori da vredi živeti
Kao debla što plove zamišljajući zemlju
I svoje korenje u njoj
I čuju kako se grad konačno predao
Tražeći milostinju od vremena
Daleko od noći na vodi
Da se sagneš i potražiš sudbinu
Pronađeš pesmu
Prošlost svog lica
Prijateljstva u odelima prašine
Veliki san da ćeš videti svet
Kad ti bistrina noći govori da je i znoj na dlanovima plač
Patnja mesa u jarmu tame
Zato što noć ne zna za reči
Reka ne zna rečenice
Ništa ne znači ako napišeš da će doći zora
Samo shvataš da si prostranstvo
Da je prostranstvo još neko tebi nepoznat
I čime ga ispuniti
U nikotinskom raju na svakih dvadesetak minuta
Šta su minuti u pisanju
U metežu besmrtnosti
Sad mi se luta
Pesma bi da nastane i da luta od reke do grada i nazad
Da vidi kako će ulice ponovo osvanuti i napuniti se hodanjem
Da vidi kako će zgrade baciti bol
Razgovor
Smrt
U reku
I reka će doneti sve
Reći će
Oseti me
Ja sam ono što si tražio da vidiš
Neispričani pejzaži i neispričani ljudi
Progovoriće šta ih muči
Doploviće skupljene muke gradova
Sva neba svih tih gradova sa popisom godina
Bačene galaksije soba pored soba
Porođaj nekog dvorišta koje želi da ga zagrliš i previješ
Porođaj vremena koje kaže uzmi me i biću tvoje vreme
Pusti me da odrastem u tebi i da dodirujem vekove
Oružje i rđu
Grob gde je neko ostavio kašiku
I drugi gde ima ordenja i romantičnih pisama
I svaki sledeći gde je neko prekrstio ruke da lakše spava
Da shvatiš koliko noć vapi
Kako prah miriše na razumevanje koje je nedostajalo
***
GITARE NA TERASI
Gitare na terasi, kiša samo što je stala,
prosulo se žuto. Žuto na noktima, žuto
na lišću, žuto na prozoru.
Muzika postaje stvarna kao ovaj svet
koji čeka rat pred vratima ali i dalje
bere jabuke, sprema zimnicu, nastavlja
da reže drva posle kiše. Nas dvojica
smo tako mladi i lutamo u tonovima.
Vazduh ih je promenio, svaki škripi,
nesavršen je, liči na život mada mi to
još ne znamo, samo smo zaneseni
dok baka izlazi i kaže da nas je već
pet puta zvala, ručak će se ohladiti.
***
NE BRINI
Ne brini, ulica je uvek ista, ti joj pripisuješ
preobražaj, opravljaš rupe na cesti, raspoređuješ
prolaznike i razgovore na propisanu diskretnu
razdaljinu, brineš o sreći da ne istrči pod
auto, hraniš pse, čistiš sneg, lišće, skupljaš glagole,
vremena, sprečavaš tuče, posmatraš kad se neko
doselio, kad se odselio, čuješ kako iz stanova
s godinama napada sve lošija muzika,
otključavaš i zaključavaš vrata, a ta vrata nas
dele od u l i c e, hodnika, drugih lica, raja,
ne brini, ulica je tamo blistava od kiše,
sve si rekao i učinio i to te ne razdvaja od
hrabrih ljudi, dok stojiš na rubu kao i uvek
grad te oplakuje naftalinskim pogledom,
znamo da je bilo dovoljno da se kaže, bilo je
dovoljno da se veče pomiri, ali svi su opet
otišli misleći da će pronaći bolje reči
_________________________________________________________________________
MIRO BLAGOJEVIĆ rođen je 8.4.1972. u Novskoj, R. Hrvatska.
Od 1991. godine živi u Beogradu.
Studirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, odsek filozofija.
Objavio zbirku pesama “Sinkope” ( K.O.S. 2013 ).
Zastupljen u više zbornika i književnih časopisa.
čovjek-časopis 