NA OBALI
Sedimo na pojasu gradske plaže
u senci topole otrgnute od kasnog avgusta.
Sa slepoočnicama punim zlatnog cimbala
posmatramo bitisanje balegara.
Zmija izlazi iz vode, gmiže letnjom zemljom
tragom se opirući imperijalizmu obale.
Linije želje nemušto meandriraju
između uposlenih dečjih mesnatih dlanova.
Unaokolo razbacane plastične crvene i plave
lopatice i kofe podučavaju sticanju i podelama,
zbrajaju ono što se ne može prebrojati.
U sumrak munkovski će zevati na peni oseke.
Sidrom sna oremo prostrano vodeno polje.
Fatamorgana i nautičke stope
na horizontu podrhtavaju poput želatina.
Pustinja pogleda u pogledu pustinje.
Prohladni večernji vetar raznosi nabore peska,
otisak šake u nervaturi vremena.
Što manje poznajemo, više imenujemo.
Na tri mesta preskočen Dunav.
Učimo trajanje od mostova, nevini kao
rečni tok u koji nikada nije bačen kamen.
Kap znoja sa čela izliva se u beli zarez
o koji će smrt prvom prilikom okačiti bademantil.
***
GALIOT GOVORI
no picture is made to endure nor to live with
but it is made to sell and sell quickly
with usura, sin against nature
Ezra Pound
Ovo je doba trgovaca,
cifara, banaka i fiskalnih računa;
kredita, kamata i krupnog kapitala;
biznismena, menadžera i privatnih preduzeća.
Ovde se vrednosti mere drugačije – contra naturam.
Ovo je doba trgovaca,
telom i unutrašnjim organima;
lakom zabavom i teškim opijatima;
intelektualnom svojinom i porodičnim nasleđem.
Ovde moral ima širok osmeh sa zlatnim zubom.
Ovo je doba trgovaca,
iščašena čula u utrobi robe za široku potrošnju.
Mislimo da uvek nešto želimo,
tražimo način i pokorno radimo da bismo to dobili.
Ovde treba preispitati vlastite životne potrebe.
Ovo je doba trgovaca,
ali ja nemam nešto što bih mogao da razmenim,
osim nekoliko pesama i reči o pročitanim knjigama
za nepotkupljive oči i dlanove plitkih džepova.
Ovde se vrednosti mere drugačije – contra naturam.
Ovo je vreme izobilja,
na ovoj galiji poezija je slepi putnik.
Stihovi u sitim danima ne pale vatru iznutra.
Ovo je pesma galiota,
ispisana crvenom tintom na trgovačkoj hartiji.
***
ELEGIJA O UMORU
Noge i leđa opterećeni težinom
uslužnosti prema drugima,
romoru bujice što nadire u talasima
želje i potrebe u tokovima potrošnje.
Oči i jezik nagrizeni umorom
više ne osećaju žeđ i glad, odsustvo
interpunkcije, velikog i malog slova.
Pesma nastaje prema sećanju mora
u čije virove se sliva pismo galiota.
Zamišljaš kako ćeš leći blažen,
počinuti bez podešenog alarma,
praznovati godišnji odmor svog tela,
a sutra te diktat odgovornosti
neće strovaliti u košmar vremena,
ispljunuti iz mekanog jedra postelje
u cokule obaveza i žvaku društvenosti,
stepenice raspoloženja i turpiju rutine,
klupko emocija i omče rokova.
Onaj dan kada će te probuditi svežina
dužinom stiha kojem sanjivo pružaš
ruke iz ramena, lake kao zamahe vesla,
što bi da zagrle ništa i obuhvate sve.
Možda samo slapove kasnojutarnje kafe
ispod giljotine zidnog časovnika,
sa leđima u naslonu visoke stolice
i nogama u slobodnom padu iznad tla,
na koje ćeš za nekoliko sati ponovo stati.
***
DANAS SE NIJE DOGODILO NIŠTA BEZNAČAJNO
Za Z. K. (1984–2018)
Leto je šešir na visokom čelu heliotropa,
doba što blještavo traje u mesecima
što ne poznaju glas r.
Topao vazduh, težak i vlažan,
slana voda se oslobađa,
napušta telo i natapa tkaninu.
Opori, kiseloslatkasti vonj
podiže se u nozdrve i sve više osvaja
ispunjeni prostor oko savršenog spavača.
Čulne utiske dana prevodim u reči.
Noć: tmina pupi na jeziku kupina,
diše usporeno i duboko.
Kroz otvoren prozor prodire
zrakasti zvuk zrikavaca: striže i hrče
iz pomrčine šipražja;
bridi strahom u drhtavim prstima,
treperavim srcima zvezdâ
rasprsnutih na aliteracije, rime i metafore.
Krajem prvog kvartala
smrt se seli u predele
oslobođene kotrljajućeg sonanta.
Sa crnom lanenom tunikom,
do zemlje, i još dalje, duž nje, dođe da upije
ispuštene suze i znoj, da vrati ih moru.
Ušunja se nasumično u poznato ime
da načini predah na mestu zajedničkog slova
što ispira grlo dok vibrira u vremenu.
14. avgust, i tišina glasnija od pulsa.
Glava suncokreta klonula pod prozorom.
Danas se nije dogodilo ništa beznačajno.
_________________________________________
BRANISLAV ŽIVANOVIĆ (1984, Novi Sad), objavio je sledeće knjige poezije: Pogledalo (2010), Crno svetlo (2012), Sidro (2017), Pesma galiota (2019). Jedan je od urednika portala za književnost, filozofiju i društvenu teoriju Rizom i član uredništva časopisa Dometi. Živi i radi u Novom Sadu.
fotografija: “Mračna komora”, ytb kanal, video snapshot
čovjek-časopis 