Jedan dan su me bolele noge godinama, i, prosto, nisam mogla više da izdržim. Čak je i pesničenje prestalo da pomaže, a glavu mi je jedino smirivala pomisao na neke ogromne tregerice okačene o oblak, sa kojih bih visila, ljuljala se i posmatrala sve pod sobom, u želji da nikada ne dotaknem zemlju i ne osetim pritisak gravitacije.
***
Brzo sam se obukla, obula vunene čarape, gumene papuče i izašla iz sobe. Polako sam zatvarala vrata da nikoga ne probudim. Nisam se ni okrenula kada je neko iza mojih leđa iznenada ciknuo, uplašila sam se da nisam nekom stala na nogu, da nisam nekom prebila prste?! Dobro jutrooo, kaže, rastegnuto i veselo, pa shvatim, svi prsti su na broju samo neko ima potrebu da i u cik zore ciči i bude dobro raspoložen. To bi trebalo detektovati kao problem, a ne moju mrzovolju. Nerado sam se nasmejala i potvrdno klimnula glavom. Nikada mi taj višak ljubaznosti nije prijao, ujutru posebno ne, nemam ništa ni protiv koga, ali mislim se, ženo, nemojte meni molim vas, ni ne poznajemo se. Očito neka ženica što ovde radi, treba se čuvati takvih, jedan nepromišljeni upliv u razgovor ili bilo kakvo brčkanje u istom značilo bi obavezu. Posle određenog vremena smatralo bi se normalnim da svaki put razgovaramo kad se sretnemo. Zato, jezik za zube i mimika može da kaže šta treba umesto mene. Mimika je i ostala u hodniku da se praćaka na suvo pred tom ženicom. Da imam dvojnicu nazvala bih je Mimika.
„Zbogom Mimika!“ kažem joj i ostavim njih dve iza sebe, a ja se uputim ka kuhinji da uzmem kafu i nešto za doručak.
***
Čak je i Komšinica retko kupovala ananas, možda ga je devedesetih u našoj zemlji slabo i bilo. Naletela sam nedavno na stare fotografije u svom računaru. Na bar dvadeset fotografija nalazili smo se Borko i ja, u raznim delovima našeg starog stana u predgrađu koji je otac dobio od vojske, tačnije u svakom mogućem ćošku tog stana (iako taj stan nije ni imao puno ćoškova), ni manje ni više nego držeći baš ananas. Lica su nam na svakoj fotografiji bila razdragana, prepuna utisaka, smešaka i rupičastih obraza, kao što je mešen hleb prepun palčeva. Držali smo ananas u ruci, na glavi, ležali s njim u krevetu, stavili smo ga na wc-šolju i klečali pred njim sklopljenih ruku kao da mu se molimo, cereći se malim rumenim licima od plastelina. Setila sam se da je to bio dan kad je mama prvi put kupila ananas, naš ananas, i donela ga u kuću. Borko je govorio kako vrh ananasa liči na palmu a ja ponovo nisam znala šta je to jer nikad ranije nismo bili na moru, sve do tog puta kada su nas u goste pozvali neki očevi prijatelji, ratni profiteri koji su imali stan na primorju, da besplatno letujemo kod njih. Nisam znala šta su ratni profiteri, ali sam znala šta su profiterole, vodio nas je jednom u poslastičarnicu otac moje najbolje drugarice. Od njega smo pozajmili „Fiću“, natovarili gepek gajbama krompira, paketima brašna, mleka i šećera, a zadnje sedište smo napunili željama i maštarijama o tom moru koje je jedna velika voda, navodno slana kad je poližeš, i krenuli. Put je bio spor i vreo, i dok mi se slani znoj slivao niz lice, hvatala sam ga jezikom kao što žaba hvata muve i smešila se u sebi. Jedva sam čekala da uhvatim jezikom to more i vidim da li je sve to najobičnija laž. More se, ni manje ni više, ispostavilo da je stvarno slano.
***
Dve vojne enciklopedije sa očeve police bile su tačnog formata za jednu tablu oblande, deset enciklopedija, pet oblandi. Ukoričene u braon kožu sa zlatnim slovima, ređala sam ih po oblandama stalno istim redosledom: Abadan-Brčko, Brdo-Foa, Foča-Jajce, Jakac-Lafet, Lafos-Naukrat, Nauloh-Podvodni, Podvodno-Ratna mor., Ratna priv.-Spahije, Sparta-Tirana, Tirani Žužul. Uvek sam ih ređala tačnim redom bez preskakanja, i znala sam napamet naslov svake. Otac, kad bi došao kući iznova bi i iznova galamio što se vojne enciklopedije Jugoslavije ređaju po oblandama, a mama bi ga sasvim jednostavno ućutkala; jel voliš da jedeš oblande, voliš, i on bi ućutao. Ja sam za to vreme lizala fil iz činije i recitovala, Abadan-Brčko, Brdo-Foa, Foča-Jajce… Oca bi to iz nekog čudnog razloga raznežilo i odobrovoljilo, a ja sam recitovala svaki put sve brže, nekada i po dva puta, kao bajalicu: Abadan-Brčko, Brdo-Foa, Foča-Jajce…
***
Vukla sam se do svoje sobe, čini mi se, satima, i najzad se zaključala unutra. U sobi sam bila potpuno sama, sasvim sama, bez igde ikoga. Sama kao šarena varalica kojom pecam po praznom moru. Ideja o praznom moru je nešto najstrašnije što mi je ikad palo na pamet. Potpuno prazno more je strašnije od mora punog ajkula.
***
Promenila sam svoje navike i počinjala sam da pijem odmah po dolasku na posao. Pila sam najčešće votku umesto prve kafe, a predveče bih prešla na viski. Posle mesec dana pila sam više od svih njih, pila sam flašu viskija dnevno. Dobacivanje iza mojih leđa je prestalo, primljena sam u pleme babuna. Oduvek sam znala da se uklopim.
***
Ne patiš ni od kakve smrtonosne bolesti, kaže, ali nam tvoji rezultati ukazuju na jednu, kako bih rekao, sveopštu zapuštenost organizma. Vanja, ne čujem te, kažem. Moramo malo da povedemo računa o tome, kaže, o ishrani, o spavanju, moramo da vodimo računa o zdravlju, ne moram to da ti pričam, znaš i sama. Vanja, ne čujem šta pričaš, ne čujem te, čujem samo bol, čuješ li me, bol, boli me, bolivija, boldvin, da li se čujemo? Vanja je drobio nešto sam sa sobom, nisam ga slušala, nije ni on mene, bili smo sami, svako za sebe, iako smo sedeli u istoj prostoriji, sve dok nije došao Boldvin. Boldvin se pojavio u meni kao larva, niotkuda, tiho i strpljivo. Čekao je dugo da mu dam ime, da prestanem da ga ignorišem, da prihvatim da postoji i da mu dozvolim da poleti. Boldvine, evo, pokloni se, kažem mu. I ta tvoja izopštenost, kaže Vanja, i dalje priča sam, kao da nas dvoje nismo tu. Ti nisi prva koja je mlada zbog alkohola dobila šećer, kaže. “
***
Zapalila sam cigaretu i počela da je vrtim po obodu piksle, htela sam da pretvorim gornji ravni zapaljeni deo u oblu kupicu tako da čitava cigareta liči na raketu sa tim vrhom, pa sam onda ponovo uzela dim, pa ponovo oblikovala vrh u kupicu i sve tako dok nisam popušila celu cigaretu. Prosečna cigareta je u sebi sadržala desetak takvih kupica i desetak puta bivala raketa kojom sam bezuspešno pokušavala da se lansiram negde drugde.
_________________________________________________________________
MILICA VUČKOVIĆ je akademska slikarka, rođena 1989. u Beogradu. 2014. objavljena joj je zbirka kratkih priča “Roj” (Apostrof), a 2017. dobila je prvu nagradu na Biber konkursu za priču “Jedu ljudi i bez nogu”. Njen prvi roman, “Boldvin” (Lom, 2019.) našao se u užem izboru za Vitalovu nagradu.
čovjek-časopis 