Month: November 2019

TULINA SMRT

poezija

Kada smo drugi put stigli na ostrvo jelena
priznao si mi čega si se bojao sećajući se
ovog mesta, ove vode

U tihim noćima gde zidovi žvaću tupe zvukove
kratkotrajnih radnji – nečije dežurne klompe
odlaze do toaleta

U tvojoj kutiji jedan je krevet od juče prazan
i samo tupkanje citostatika uliva se kao more
kroz usku cediljku insomnične noći

Vid ti se muti, koža postaje tuđa
ježi se i drhti od ideje da voda je voda
I da bi opet želeo vodu na tom ostrvu

Zvukove talasa, smeh naše dece
pesak na bosim tabanima, večeru sa mnogo začina
i pogleda u koje se naselilo toplo septembarsko more

Tada si već znao – opet ćemo ovde doći
ali taverna sa najboljim suvlakijem bi mogla biti zatvorena
jer Tula je stara, a starci umiru

Tako to ide, misliš u toj polujavi
čekajući da istekne beskonačna kap
koja će razoriti podivljala tkiva
i dozvoliti ti da opet odeš na ostrvo jelena

A tamo, baš kao i ovde, gde klompe odlaze od
kutije do kutije, od braunile do braunile,
Tula se šeta, gega i preporučuje večeru,
Jer na njihovom meniju samo večera postoji

Osmeh joj je velik kao ostrvo samo
ne sluti da će sledeće godine u isto vreme
stolovi biti puni osušenog lišća
iako je leto

A ti mi kažeš da se bojiš da izgovoriš
ono čega si se bojao i tada, u tihom bloku VMA –
Bojiš se Tuline smrti
Bojiš se da nam više nikada neće poslužiti
sve one voćne dezerte na račun kuće

MILENA ILIĆ MLADENOVIĆ (Beograd, 1986.)

POEZIJA MEDIHE ŠEHIDIĆ

poezija

NARUDŽBA

Otac zakačen
za zavjesu
kao štofani leptir
gleda kako na papiru
sa pečatom rudnika Raspotočje
krivotvorim njegov potpis

Dvije ili tri tone
pitam
dvije je dovoljno
za dvoje
kaže

U direkciji Rudnika
lakirana požutjela vrata
na kojima stoji iskrivljenim
rukopisom napisana cedulja
narudžbe do dvanaest

Unutra sjedi žena
ima njegovane
male kandže
i ogroman crveni kljun

Daj ličnu
nemam
koliko ti je godina
osamnaest slažem
ko je potpisao
otac
gdje je
radi
majka
mrtva
ne može bez lične
imam pare dao otac
hajde na blagajnu
dvije tone
adresa brodska
biće za dvije sedmice

Vraćam se kući
i pored srpske crkve
ugledam oca
naslonjenog na ogradu
gleda me i kaže
lažeš
i ja sam umro

Zastanem
postiđeno
što me opet
uhvatio u laži
i proučim mu
fatihu

***

RASTOČIVOST

Ovčiji izmet na putu
Zakorio
Tamni brabonjci korali osunčani
Sjaje
Žuti orah u zelenoj olupini
Zrije
Iskričave misli čestice
Otpuhane
Čatrnja u žegi i hladnoći
Napukla
Stara košćela u avliji
Nakrivljena
Samoća svetac po vodama
Hoda
Harem obilat dragoljubom
Zaključan
Mještani trbuhom za kruhom
Otišli
Ruka žene modru zemlju
Razgrće
Čovjek naslonjen na hrast
kovčeg svoj leđima
Grli
Sasušen list duhana
Mrtav.

***

SESTRA

Oni odlaze kao da
tamo nema praznih ulica
izmišljene ljubavi
i rasipanja
koraka u prazno
ne pružaju ruku
kako dolikuje
odgojenim bićima

Djeca uredno
začešljana i snena
stoje i čekaju da im mahnu
na prvoj stanici
iza horizonta

Otac je sagnuo glavu
stid ga
a majka kaže
život nije stolica za ljuljanje
koju tapaciri iz Sloge
vraćaju u prvobitno stanje
kad se podere od izležavanja

Zanata i obuke nemamo
zato nespretno vežemo
pokidane čvorove
na krutom kanapu
a kad uđemo u kuću
žuljeve bušimo
makazama za nokte

Hrabrost nije uvijek plemenita
govori neki čovjek
sa šarenom kravatom
iz televizora
sa crno-bijelom slikom

Dva pohabana srca
obučena u dronjke
kucaju iz jastuka
kao
kao
kao
da je jednostavno
razumjeti nerazumljivo

Brat ponekad vrišti
iz stolice za ljuljanje
koje nema
baš kao ni bašte sa cvijećem
što nema
ni bora zimzelenog
nema

Ima zapisano
a ima i otpisano
sve što ode i treba da ode
kaže stara komšinica
čovjeku koji
odlazi na put
bez povratka
prepisujem njenu misao
i prestajem čekati
sve što ode i treba da ode

U tišini brzo navikneš
da razgovaraš sa mislima
koje se kroz prostor kreću
kao olinjala mačka lutalica

Plač je sramota
kaže hodža
ja ne želim
da se sramotim
pa postajem sretna
brat kaže da sam
i sreću
od nekog
prepisala
ali ja sam starija
i s lakoćom ga
uvjerim
kako nam se
stvarno posrećilo
jer smo preživjeli
u stolici za ljuljanje
koja nikada nije postojala
u našoj bašti.

Danas sam gledala
u njegove ruke
i priznala sam
da sam sve izmislila
i oca
i majku
i baštu
i stolicu
kako bi nam bilo lakše
kad uzimamo kramp u šake
i kad na njegovim
prozirnim dlanovima
vidam žuljeve
koje nisam morala
izmišljati.

______________________________________________________

MEDIHA ŠEHIDIĆ rođena je 12. septembra 1964. godine u Zenici.
Od 1995. godine živi i radi u Beču. Završila je socijalnu akademiju, po zanimanju je socijalna radnica i radi u jednom savjetovalištu.
Ima objavljenju knjigu proze „Brodska cesta bb“ – izdavačka kuća Buybook Sarajevo.
Pisanjem se ne bavi. Bavi se životom, a kako se i život bavi ljudima, ona nekada samo pribilježi ono što joj živeći nije moglo ili hjelo promaknuti.
Voli jednu kćerku i jednu unuku.
Naklonost pokazuje i prema ljudima. Iako je u stalnom bijegu od njih, stalno im i se vraća.

NOVE PJESME ŽELJKA DIMITRIJEVIĆA

poezija

HERBARIJUM

Psa bude udarci opalih jabuka
o krov šupe
akustikom praznog stomaka

Pomeram stolicu
kako se pomera hladovina
oko severne sobe

Jedanaest sati. Prsti mi
mirišu na
papriku,
rđu
i cigarete

Oko tri popodne:
uzdiše traktor sa prikolicom na uzbrdici
uzdiše pas
uzdišem ja

Peckaju muve i skupljaju se
oko stola pred kišu
stavim parče lubenice na trem
dođu ose
nema više muva
i takvi problemi se reše
u zavisnosti koje više voliš

Negde pred mrak
čuje se kosačica
i sve što je
iznad 12 centimetara
pada

***

SCENARIO

Bili Kol drži ruke spuštene
niz telo, diše i stoji sa obe noge čvrsto na zemlji
zato što ne zna šta bi drugo i mogao da radi.
Debela olinjala mačka češka svoje
debelo olinjalo mačije telo o
trotoar na suprotnoj strani ulice.
Hoda šapama, misli želucem, gleda brkovima.

*
Devojka nosi kafu, čaj i limunadu nasute
u plastične čaše uredno poređane na poslužavniku
koji joj leži na dlanovima.
Kašicice i kesice sa šećerom i medom.
Ona preskače dve šine koje
trojica mladića u majicama bez rukava i izbledelim
farmericama montiraju za pokretnu kameru.
Jedan od njih se okreće levo-desno,
zatim seda na kutiju sa alatom.
Tu je i neki čovek sa kačketom i plastičnom karticom
Zakačenom na rub džepa košulje
klještima crne, fino izlivene šnale.
U levoj ruci drži fasciklu i
žvaće gumicu na vrhu grafitne olovke.

*
Ušavši u hol hotela, čim je ugledao natpis
„Hvala vam što ne pušite“
ispisanim ugraviranom crvenom farbom
na lim zakačenim o zid tik uz
aparat za gašenje požara,
Bili Kol smesta baci cigaretu na pod i zgazi je,
mrdavši stopalom u jednu pa u drugu stranu,
kao da mrvi bubašvabu Ili neku sličnu gamad.
Na recepcionarevo „Dobro veče“ otpozdravi.

*
Devojka ulazi u kamp-prikolicu
pored ostalih vozila sa opremom i
dodatnim reflektorima i kostimima.
U svoj notes upisuje
„Džon Hjuston nikada ne bi to uradio“
„čuvaj se zamke sveznajućeg pisca“,
dodaje
„ovo bi možda moglo lepše da se opeva“
i
„kupiti novi notes“.
Svetla u šminkernici se gase
pa opet pale.

***

MILOST

Prelazio sam vlažnom krpom
natopljenom sredstvom
za čišćenje kupatila
preko maglovitih otisaka
stopala na pločicama

podigao dasku na
wc šolji u kojoj žive
i hrane se
kolonijalno
crvene alge

i savijenih kolena
prstima hvatao
vlasi kose
tuđe žene
po parketu

prstohvat
po
prstohvat
po
prstohvat

ŽELJKO DIMITRIJEVIĆ rođen je 1981. godine, živi u Beogradu, bibliotekar. Priprema prvu zbirku poezije.

OVE SU POBJEDE UZALUDNE

poezija

Istina je
da te sve manje ima
u dodirima s drugim.

Sjene se bune protiv
prividno smirene krvi.
Neprijatelja više nema, i zato
ne znaš kome da ponudiš
prag, so i hljeb, kome da daš
ono što nesmiren nosiš
od prvog plača (od prve pobjede),

i da li postoje
ruka, usta i voda
koji će tvoje darove raznijeti
na bezbroj strana svijeta.

Lutaš, strepeći za darove
koje nosiš. Lutaš,
sve bliže zemlji
od koje uzalud bježiš

FERIDA DURAKOVIĆ (1957, Olovo; Sarajevo), iz časopisa Lica, br. 2., 1978. godine

Ferida Duraković je pjesnikinja, autorica kratkih priča, kolumnistica, spisateljica za djecu. Diplomirala književnost i srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Sarajevu, davno. Objavila 15 knjiga poezije, proze, prevoda s engleskog i književnosti za djecu. Između ostaloga, objavila Srce tame (poezija), Vjetrov prijatelj (bajka), Putnici kroz (ne)vrijeme – 50 godina Sarajevskih dana poezije (koautorstvo), Pokret otpora (kolumne i eseji). Između ostalih, nagrađena nagradom Hellman-Hammet Fund for Free Expression 1992. godine, a za pjesničku knjigu Heart of Darkness (White Pine Press, Fredonia, New York, 1999) dobila nagradu Vasyl Stus Freedom-to-Write-Award, koju dodjeljuje PEN New England, SAD. Nagrađivana za poeziju i dramske tekstove. Knjige pjesama objavljene u SAD, Bugarskoj i Italiji. Poezija prevođena na dvadesetak jezika. Do 2013. godine radila kao izvršna direktorica PEN Centra u BIH.

NOVA POEZIJA ANITE PAJEVIĆ

poezija

THE NELKEN LINE

svemiru su raznijeli tjeme
meko dječje tjeme
zakrčeno pulsirajućim opnicama
jednom će netko reći
svemir je najveća carina
kozmonautskih mrežica za disanje
mene moje mojem nosi
tebe tvoje tvojem

od njih počinje nepoznat jezik
u jeziku podmetnut zločin
prsti im se skupe u kapsulama vode
fiksiranim za bioničke ruke
svoja lica mažu margarinom
nemoj da voda u kojoj se umivaju umre
ribe izbijeljene

na prozoru se skorio čovjek
pticama s juga približava se mraz
načetu štrudlu jezika
guraju mi u grlo
molitveni mlinovi škripe
(mislim da su mi u ušima)
okupljeni smo oko svojih kvarcnih peći u mrtvoj prirodi
mrači se
liježemo
travu smo pod nama uštirkali

prljavi smo i goli
ližemo ugljik iz stabala
jutros sam,
kad sam se krenula provjeriti,
na vratu otkrila pčelinje maljice
svejedno jesu li slatke uopće

ispirem kuglu iz sebe
sve mi je začepila
od ljudi u svoje nježnosti bježim

zimo, zimo
idi mi iz laktova
ti ptico na skijama
prstom imitiram kamiončić sunca
da te od mene otjera

***

O DEPRESIJI SVE NAJGORE

za doručak sam pojela
malu crnogoričnu šumu
i u njoj jednu vjevericu
presovala na ubrus
i spremila među novine
jutra su otada
strašna, nejestiva, jutra su
pseudojutra od toga jutra
propinje se za mnom iz novine
njišti i cijuče
nešto bi da prenese odbacivanjem kolutičavog repa
plaši me ukočenost njezina uha i dva jaka prednja zuba
sve skočne zglobove mi je zavrnula
tako su u njima zapele
male žive rode
bilo ih je više ako bih plakala
i one bi plakale zbog mene
(noćas ću potopiti sejtan u vodu
žmiriti, a sanjati vjeveričje meso
kao da je dvaput oprano tijesto)

ANITA PAJEVIĆ (Mostar, 1989.) – pjesnikinja, autorica zbirke “Perlinov šum” (2016.) i urednica fb stranice “Poeziju na štrikove” https://www.facebook.com/Poeziju-na-štrikove-585143491835827/)

književna premijera: ROMAN IVANA TOKINA “NELI”, Vulkan izdavaštvo, 10/2019; ulomak

proza

Tog jutra nebo je bilo prekriveno oblacima, bilo je sparno, vazduh se nije pomerao. Neli je ležala na svom krevetu. Istuširala se i mokra je ležala na leđima, tako da kroz prozor može da vidi mnogo neba, skoro celo. Njeno telo, s kapima vode na koži i mokrom kosom, vlažnom belom posteljinom i licem bez izraza, očima koje kao da su gledale uprazno, delovalo je zastrašujuće. Oblici i linije koje su ih iscrtavale, senke i svetlucave kapi vode, obećanje mirisa njenog daha, ukusa njene pljuvačke, i pomisao na dodir, paralizovali su Marija.

Tog jutra nebo je bilo prekriveno oblacima, bilo je sparno, vazduh se nije pomerao. Mario je ležao na krovu svoje zgrade i pokušavao da locira zgradu u kojoj je bila spavaća soba u kojoj je ležala Neli. Pokušavao je da zamisli šta ona radi, ako je kod kuće. Gledao je u nebo i pomislio da i ona možda gleda u nebo. Zamišljao je kako leži na krevetu, gola, zagledana u nebo, želeo je njene mirise i ukuse, toliko ih je želeo da je osetio nemoć, sva njegova snaga gorela je u toj želji.

Telefon na stolici pokraj Nelinog kreveta je vibrirao. Pisalo je ‘Mario’

– Ej.
– Šta radiš?
– Ležim.
– Na krevetu?
– Da. Reci.
– Radimo danas?
– Sad mislim na to. Ne znam. Tebi se radi?
– Da.
– Ajde onda, vidimo se tamo.
– Čekaj. Gledaš li u nebo?
– Gledam. Što?
– Nemam pojma, samo mi je palo na pamet da možda gledaš u nebo.
– Vidimo se posle.

Prvi put posle dva dana, setila ga se. Nije ni sada mislila o njemu, kroz glavu su joj prolazile samo slike, on kako vozi, njegov smeh, glas, ili način na koji izgovara neke reči. Onda se setila da mu je rekla da leži na krevetu, pa je pokrila grudi belom majicom. Uznemirio ju je. Ustala je, sela za bubnjeve i svirala. Prvo je udarala bez plana, nije vežbala, udarala je kako joj je dolazilo, zatvorenih očiju, i to joj je pričinjavalo zadovoljstvo, ali nije zato počela da uči da svira bubnjeve. Ritam. Nije imala osećaj za ritam. Melodija je za Neli bila sve, ritam je bio suvišan, ali i njen spas. Nije joj bio potreban za igru, bio joj je potreban da zaboravi sve. Dok je pokušavala da odsvira zadate ritmove, da na tačno određene načine razdvoji i uskladi kretanje ekstremiteta, u njoj nije ostajalo mesta ni za šta drugo, ni za delić bilo čega drugog, osim želje za savršeno odsviranom vežbom i koncentracije koja je zahtevala svu snagu njenog bića. Šta je to sve šta je zaboravljala, od čega se sastoji, da li ga se plaši, da li boli ili ne, da li je to još jedan hir ili joj je samo dosadno, to ne znamo, a možda ne zna ni Neli, ali vežba, i dok vežba, lakše joj je.

______________________________________________________

IVAN TOKIN rođen je 1971. godine. Do sada je objavio roman Najnormalniji čovek na svetu, zbirke kratkih priča Molekuli i M2 Multiverzum i knjigu Pas. Proza mu je prevođena na engleski, ruski, švedski i slovenački jezik. Radi kao kopirajter u advertajzing agenciji. Živi u Beogradu.

POEZIJA IGORA BOŽANIĆA

poezija

 

USLOVNA LJUBAV

nikad me nećeš zagrliti isto
nikad mi nećeš dati svoju ruku da je mirišem
da spavam na njoj
da dišem kroz tvoje ćelije
kroz tvoja saća koja me drže

živjeli smo sve ove godine u pčelinjaku
u stomaku punom pčela
bruje bruje bruje
je li to ta uslovna ljubav
kojom se ponosiš
kojom me nosiš

tvoje suze su ulje
kojim pržiš jaja
jesu li iz tvoje utrobe
ili iz kokošje
ne pitam
samo trpam u usta
dok još mogu
dok imam šta jesti
dok ne presušiš
dok ne umrem u tebi

***

TRAŽE TE

sa tvog vrata
kapa muzika
u moja usta
i ja je pijem
svaku kap
i onda popijem tebe
i onda popijemo
i onda se vratimo kući
i šutimo svom širinom sobe
i mrak je prijatelj
i mjauk sa ulice doziva
i izlazimo mu
i pozdravljamo se
i onda legnemo spavati
i ljudi nas tjeraju
i pobjegnemo u četiri zida
i četiri šape
i četiri ruke
se prepliću
svjesno vođeni nebu
gore je lijepo
mekano
mekano kao tvoj vrat
da bar
tvoj vrat je grub i oštar
i često se udarim ili posječem
i često mi ljubiš modrice
i često mi ližeš krv
i često mi piješ krv
i često mislim o tebi
i često legnem i plačem
i često se opomenem da ne vrijedi
i često se uopšte ne opominjem
jer svijet traži ljude
jer zemlja ne vjeruje u naše zapetljane udove

***

137

vraćam se kući
istom ulicom po 137. put
trebalo bi da plačem
jer plakanjem se pravda bol
onda ne lažem
i sve što osjećam je iskreno

– kroz neke natjerane stvari
kroz svršavanje i plakanje
cijedi se iskrenost

nokti niz leđa
sudnji 137. orgazam
vučem bijeli konac kroz drvorede da se ne izgubim

ti

vraćam se kući
mirno motam konac oko vrata
zapnem li saznaće sve

__________________________________________________________

IGOR BOŽANIĆ (2000, Banja Luka) je banjalučki kantautor koji se muzikom bavi od 2016. godine. Objavio je tri mini albuma sa pjesmama na engleskom i srpskom a potom nastupao na mnogobrojim muzičkim festivalima u regionu razvijajući svoj zvuk sa primjesama kantautorskog folka i sevdaha. Pisanjem poezije se bavi odnedavno čemu je doprinijela radionica pisanja pod vođstvom Tanje Stupar Trifunović.

književna pretpremijera: ZBIRKA PJESAMA STEFANA STANOJEVIĆA “NAPAD PANIKE” (Edicija Najbolja, Pančevo, 2020.), tri pjesme

poezija

PRUGA

Probudio me kašalj u šest ujutru.
Sećam se neprospavanih noći
koje sam proveo udišući bosiljak
razne masti i sirće iz obloga
obmotanih na zglobovima.
Otac mi je tada oblačio jaknu
uzimao ključeve od auta
i vozio do pruge na kraju naselja.
Na kastefonu je pustio “Mutnu rijeku”
od Atomskog Skloništa
da me zvuci saksofona i motora smire.
Posmatrali smo teške teretne vagone
koji su sporo nailazili.
Voz se oglasio kao dinosaurus
otac je zatrubio, nasmejao se
mahali smo mašinovođi
i uzvraćao je.

Tip s kojim radim čekao je u kombiju
vozili smo se na drugi kraj grada
bez muzike na radiju.
Utovarali tri stotine kutija
bez izgovorene reči.
Svaka nam je bila dodatak
već postojećem teretu.
Gledao sam njegov okamenjeni lik
kad smo završili i seli u kabinu.
Naišli smo na šine i spuštenu rampu
uključio je radio i čula se poznata pesma.
Voz je prilazio i zatrubio
pružio sam ruku preko vozača i table
pritisnuo volan i mahnuo mašinovođi.
Otac me pogledao i nasmejao se.

***

MALE-VELIKE POBEDE NA KRAJU DANA

Priključujem se čoporima pasa
i čistačima koji lutaju usnulim ulicama.
Vetar mi namešta kragnu košulje i frizuru
pobrine se da mi dim cigarete ne ide u oči.

Dok ceo grad spava
moje misli hodaju naokolo
kao ljudi koji će za nekoliko sati
ispuniti svoja mesta
koja su sami sebi odredili.
Oni su nekada sanjali i voleli
a sada su gušeni rukama
gneva, mržnje, kapitalizma i 21. veka.
Zaboli me tup udarac činjenica
kako će većina umreti bez ostvarenih snova
i u momentu zagrlio bih svakog prolaznika
ali to bi bilo grljenje bodljikave žice
koja se razvlači od svog kreveta
do radnog mesta.

Moji džepovi su prazni
ležem sam i tako se budim
bez bilo čijeg zagrljaja.
Moje su male-velike pobede
na kraju nečijeg bezvrednog dana.
Dok negde nečiji muž glasno hrče
bombaš ubija 150 ljudi
nekoliko milijardi čeka mesiju
kralj skitnica šeta svojom ulicom.
Vozovi u daljini sviraju mu u fanfare
a gole lipe salutiraju mu
duž beskrajnog bulevara.

***

NAJKRAĆA PESMA O SREĆI

Probudio sam se bez mamurluka
bila je nedelja
svi ukućani bili su tu.
Majka je pevušila pesmu sa radija
a za stolom uz ručak
slušali smo Dorse, Hendriksa
i ćutali.
Otac, brat i ja kasnije smo se smejali.
Bio sam niko
i prijalo je.

_________________________________

STEFAN STANOJEVIĆ rođen je 17. avgusta 1995. godine u Pančevu, gde i danas živi. Studira srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavljen na više internet portala, u onlajn i fizičkim izdanjima časopisa, u zborniku Rukopisi 39, 40, 41 i 42. Bivši je dopisnik nedeljnika „Pančevac”, bio je autor kritike na internet portalu „Konkretno – zdrav razum i javna kritika”, novinar časopisa „Draft” – omladinskog informatora pančevačkog Doma omladine i dugogodišnji saradnik portala blacksheep.rs Povremeni dopisnik portala 013info. Prvi je neafirmisani pesnik u Pančevu i okolini koji je održao više od trideset samostalnih večeri poezije i time vratio učestala čitanja poezije u svom gradu prvi put od 2003. godine. Od januara 2018. uređuje jedini pančevački književni serijal „Punchtown poetry” u klubu „Štab Pogon.” Objavio je knjigu poezije „Mladi Atlas” (2016)

POEZIJA JOSIPA ČEKOLJA

poezija

IZGORJELE LISICE

(Sestre, sestru sprovodimo)

Isušena korita rasprostiru se tvojim čelom,
Ispod očiju nekoliko slapova crveni se gorčinom,
Leći ćeš noćas u sve napuštene kuće svojega sela, u svakoj ćeš
Ostaviti ružu svojih žila da podsjete nekog slučajnog putnika na tvoje teške grudi

Ova je zemlja posuta željezom i prašinom,
Divokoze se veru plećima žena, pasu im bijele lasi
I igraju se posljednjim harmonikama, teža je ova zemlja
Od težine svijeta, naša se sestra obojila u crninu noćnoga leptira

Tko smo mi da branimo
Jednoj grani bukve da odleti s olujom
I tko smo mi da poreknemo da su ova grla odavno isušena

Zaklopi oči, noćas kada mjesec spusti svoje ljestve,
Zaklopi oči, uzveri se kao djevojče od slame na mjesečeve ljestve,
Zaklopi oči, čujem svježe konjanike od srdžbe, jure prema našim pustim rukama

***

PROLJETNA KRUNIDBA

Tisuće svetaca spustilo se u plavim haljama na polje,
Tisuće preplašenih skakavaca poskočilo je u vrelo jezero,
Tisuće ljubičastih cvjetova rastvorilo se na mojem zadivljenom licu

One noći,
znaš koje, one noći, kada su vrazi, one noći, znaš koje, štipali tvoje obraze,
one noći, znaš koje, kada sam te stavio, one noći, znaš koje, na nosila od jorgovana

***

STVARANJE SVIJETA

Kada me noć povuče za noge
I toplim mi dahom pospe krijesnice na lice,
Pretvaram se u lasicu koja grabi slatkokrvne zvijezde

Kada plešem pod plavim svjetlima,
Govoriš mi da sam uskrsli arhanđeo,
Dječje priviđenje stvoreno pod crkvenim freskama

Želim ti darovati
Vilenjačka gnijezda koja mi rastu u prsima
I satirova kopita koja sam našao kao suvenire na putu,
Ti me vučeš u dubinu svoje zapaljene utrobe kada te pregazi samoća

U toplini haustora
U svojim očima prikazivat ću ti tarantinovske filmove
I listati sicilijanske tučnjave i crno-bijele fotografije svetaca umjetnosti

U tihom satu, u prasku zore,
Nedostaju nam majčini poljupci i prve knjige
O čarobnjacima i junacima, nedostaju nam neizgovorene riječi
I neprimjetni dodiri ramena iz doba kada su golubice znale iznad kojih mora
Moraju ploviti, nedostaju nam beskonačne kule u koje smo se mlađi i naivniji kleli

Kada me noć povuče za noge
I toplim mi dahom pospe krijesnice na lice,
Okrećem ti leđa i prepuštam se bojama svojega tijela

___________________________________________________________

JOSIP ČEKOLJ rođen je u Zaboku 1999. godine. Student je kroatistike te etnologije i kulturne antropologije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Dosad je objavljivao pjesme i kratke priče u hrvatskim i srpskim časopisima i zbornicima poput „Rukopisa“, „PoZiCe“, zbornika Gornjogradskog književnog festivala, Po(e)zitive i drugih te na portalima „Kritična masa“, „Strane“ i „NEMA“. Sljedeće godine izdaje dječju slikovnicu u nakladi „Mala zvona“. Trenutno kandidira za nagradu „Na vrh jezika“ 2019. godine.

mikropriča NATAŠE SKAZLIĆ iz zbirke kratkih priča “ONI – HUMANI BESTIJARIJ”, 2008.

proza

OBJEKT

Kiša zauzima nebo, voda grad. Nema kud. Njegov klub je poplavljen. Jučer su ispumpavali vodu, ali danas je ona probila vrata i prelaku drvenu barijeru te, žureći niz stube, polako grlila metalne stolce. Sad već sigurno opija drveni šank. On leži kraj mene, ruku prepletenih pod potiljkom, prekriženih nogu, gol.

„I kako se samo pripremila. Pozvala me bez razloga, petljala nešto da joj pogledam statiku na kući, a već jesam, ali znaš, oni kažu da nije dobro, da treba opet. Ma znao sam odmah, slutio sam da me hoće i nije mi bilo žao. I taj stol prepun hrane, ej, mozak je pohala, pa krmići i torta, masna i teška, puna margarina, kričavo roza i sve to u deset ujutro. Sjedio sam za tim pretrpanim stolom, jeo sam i rekao joj kako ima krasne oči. Ti boga, kad sad razmislim, ni ne znam kakve oči ima. Samo sam što prije htio ustati i povaliti je i… čuj, nije išlo. Nikak. Ona je nešto rekla, kao ne ide, teško je to. Mislila sam da ćeš ti uspjeti, i bila je to prva rečenica u kojoj mi nije persirala. A ja sam shvatio otkud taj očaj, nestrpljenje, zbunjenost i… pao mi je. Kak bi se uopće mogao uzbudit kad me oće samo da je probijem? To bi ona trebala operativno riješiti. Ti boga, pa ona ide tako od jednog do drugog, procjenjuje snagu i veličinu… Osjećao sam se tako… objektivizirano. Da, baš objektivizirano. Nisam je zvao poslije. Ona se javljala. Rekla je da nitko nije bio tako nježan i obziran. Zove me da dođem. Kaj oće, da opet probam? Možda se i zaljubila. A kaj će mi? Pa ne mogu je pošteno ni pojebat!“

I ništa nisam rekla.

_____________________________________________________________

NATAŠA SKAZLIĆ rođena je 1965. u Puli. Prozu i poeziju objavljivala u periodici i skupnim zbirkama. Romanom Bidon predstavljala Hrvatsku na European First Novel Festivalu 2016. godine. Živi i radi u Zagrebu.
Objavila: Oni – humani bestijarij (priče, 2008), Bidon (roman, 2015).

cijelu zbirku možete pročitati na https://elektronickeknjige.com/…/ska…/oni-humani-bestijarij/