PRUGA
Probudio me kašalj u šest ujutru.
Sećam se neprospavanih noći
koje sam proveo udišući bosiljak
razne masti i sirće iz obloga
obmotanih na zglobovima.
Otac mi je tada oblačio jaknu
uzimao ključeve od auta
i vozio do pruge na kraju naselja.
Na kastefonu je pustio “Mutnu rijeku”
od Atomskog Skloništa
da me zvuci saksofona i motora smire.
Posmatrali smo teške teretne vagone
koji su sporo nailazili.
Voz se oglasio kao dinosaurus
otac je zatrubio, nasmejao se
mahali smo mašinovođi
i uzvraćao je.
Tip s kojim radim čekao je u kombiju
vozili smo se na drugi kraj grada
bez muzike na radiju.
Utovarali tri stotine kutija
bez izgovorene reči.
Svaka nam je bila dodatak
već postojećem teretu.
Gledao sam njegov okamenjeni lik
kad smo završili i seli u kabinu.
Naišli smo na šine i spuštenu rampu
uključio je radio i čula se poznata pesma.
Voz je prilazio i zatrubio
pružio sam ruku preko vozača i table
pritisnuo volan i mahnuo mašinovođi.
Otac me pogledao i nasmejao se.
***
MALE-VELIKE POBEDE NA KRAJU DANA
Priključujem se čoporima pasa
i čistačima koji lutaju usnulim ulicama.
Vetar mi namešta kragnu košulje i frizuru
pobrine se da mi dim cigarete ne ide u oči.
Dok ceo grad spava
moje misli hodaju naokolo
kao ljudi koji će za nekoliko sati
ispuniti svoja mesta
koja su sami sebi odredili.
Oni su nekada sanjali i voleli
a sada su gušeni rukama
gneva, mržnje, kapitalizma i 21. veka.
Zaboli me tup udarac činjenica
kako će većina umreti bez ostvarenih snova
i u momentu zagrlio bih svakog prolaznika
ali to bi bilo grljenje bodljikave žice
koja se razvlači od svog kreveta
do radnog mesta.
Moji džepovi su prazni
ležem sam i tako se budim
bez bilo čijeg zagrljaja.
Moje su male-velike pobede
na kraju nečijeg bezvrednog dana.
Dok negde nečiji muž glasno hrče
bombaš ubija 150 ljudi
nekoliko milijardi čeka mesiju
kralj skitnica šeta svojom ulicom.
Vozovi u daljini sviraju mu u fanfare
a gole lipe salutiraju mu
duž beskrajnog bulevara.
***
NAJKRAĆA PESMA O SREĆI
Probudio sam se bez mamurluka
bila je nedelja
svi ukućani bili su tu.
Majka je pevušila pesmu sa radija
a za stolom uz ručak
slušali smo Dorse, Hendriksa
i ćutali.
Otac, brat i ja kasnije smo se smejali.
Bio sam niko
i prijalo je.
_________________________________
STEFAN STANOJEVIĆ rođen je 17. avgusta 1995. godine u Pančevu, gde i danas živi. Studira srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavljen na više internet portala, u onlajn i fizičkim izdanjima časopisa, u zborniku Rukopisi 39, 40, 41 i 42. Bivši je dopisnik nedeljnika „Pančevac”, bio je autor kritike na internet portalu „Konkretno – zdrav razum i javna kritika”, novinar časopisa „Draft” – omladinskog informatora pančevačkog Doma omladine i dugogodišnji saradnik portala blacksheep.rs Povremeni dopisnik portala 013info. Prvi je neafirmisani pesnik u Pančevu i okolini koji je održao više od trideset samostalnih večeri poezije i time vratio učestala čitanja poezije u svom gradu prvi put od 2003. godine. Od januara 2018. uređuje jedini pančevački književni serijal „Punchtown poetry” u klubu „Štab Pogon.” Objavio je knjigu poezije „Mladi Atlas” (2016)
čovjek-časopis 