Tag: Milica Cvetković Bojić

PISMO POSLATI NA KROV OD KOROVA

Ne kupujem zamene za tvoje knjige
Mnoge sam naslove našla bez muke
Proizvode štamparije, monohrom stranice
Bez penkalom ispisanih margina
Nema si u praznini hrapavog papira
U odsutnim koricama traže novi dom
Ne pružam im utočište

Naprslinama tvog krova ne penjem se
Mada bih umela da ga pronađem
U korovu mira, raskoši katapultiranih duša
Ne odvajam za tebe dane i nemam
Ništa da ti poklonim

Ravnodušna sam na slabašni epitaf
Sigurno misliš bilo je boljih za tebe
Jeftin komad mermera, izgnanik sa slavlja
Tvog života, tvoje bitnosti u vremenu
Ne verujem da si spokojna

Nedostaju mi tvoje fotografije iz mladosti
Nikada nisam sa svojim uporedila
Tvoje lice u odsustvu tereta na kapcima
Ne osuđujem umišljajno uništenje
Verujem spalila si podsetnik na sebe
Nisi podnela nepreciznost – dobru ili lošu

Nosim zemljom, vodom i vazduhom
Tvoj razmak između kečeva
Kazaću ti u poverenju: lažna je vest
Da ljudi sa razmakom svuda imaju sreće

Obeležavam te gde ožalošćeni ne idu
Podvlačim svoje redove u tvoju čast
Neobično im je
Što u vrelu kafu sipam malo vode
U korovu tvog krova ne slavim te
Bojkotujem dane za duhove i mermer
Proizvodim antitela na generička sećanja
Obeležavam te onako kako si otišla
Sama
Na margini.

***

KVAKA

strah je tako mali
majušan ni grama nema
od straha odeš ispod zgrade
pobegneš pod toplu sijalicu tuđe sobe

ljubav veru nadu tromeđu mekanog
u sred prijatelja koji nisu zauzeti
od straha brzo postaneš devojka
diže se kao magla

odleti sa očevim tamno plavim odelom
pred jutro
perce iz jastuka je strah
uhvatiće ga onaj kome kažeš da

vraća ga samo nepovoljan vetar
lagan kao rupa pocepanog kaputa
nije kao kvaka
koju ima i sklonište

***

PRAZNICI

Grad se koleba u umornoj euforiji
Radost se plašimo da uvredimo
Tvoj vatreni kraj je utihnuo
Više liči na kamin sa svicem

Pristrasnih vatrometa boje se psi
Deca su zauzeta lažima
Sve što smo čekali nije se dogodilo

Vetar pokušava da slomi jelku
Ulice su sagle glave
Iskaču lica u strojevima
I nijedno nas ne spašava

Hoćeš li da zapalimo grad?

Znam da misliš na mene
Misliš li o šipkama za vezivanje pacijenata
Sloboda je lepa i u rukama samo

Znam da misliš na mene
Misliš li o prihvatilištu za odrasle
Tu gde je tvoja beda nečiji je dom

Da li možeš zbog mene da zapališ grad?

Diode nisu zamena za plamen
Neka sprže same sebe
Obmanutoj deci u nama nedostaje osveta
Želim da saučestvujem u tvom vaskrsnuću
Znaš li da nema čopora na ulicama
Prećutali smo uklanjanje onih bez posuda

Sve što sam čekala nije se dogodilo
Sakrila sam benzin i šibicu
Čekaju me kolica u marketu
Ja sam ona kojoj nedostaje dosije
Vapim za mrljom koja će da iznedri novo

Misli o šipkama
Budi bolji

____________________________________________

MILICA CVETKOVIĆ BOJIĆ rođena je 1986. godine u Beogradu, gde i danas živi kao diplomirana pravnica i zaljubljenica u poeziju, koju i piše. U planu ima zbirku pesama koju će izdati baš onako kako je želela njena baba po ocu, koja je bila poeta.

POSETA VEŠ MAŠINI

Kada obmota očaj zbog
Ustajalosti i prljavštine u kojima plivamo 
Kao otrovane ribe u rekama
Neka svako za sebe 
U intimi mraka pred zoru
Gleda hipnotisano, zgroženo i zadivljeno
Na najdužem programu 
U svoju mašinu za veš

Posmatrajmo kako spira znoj sa glava 
Rastapa šminku, oruđe za prevaru 
Omekšava posmrtne govore u džepovima
Neka nam ne promakne ni to
Da u roze boji belu kožu 
Dovodi skoro pred davljenje one 
Koji razumeju tek kada je smrt blizu

Ako gledamo primetićemo  
Ta posvećena, odreknuta od sebe majka 
U penu i talase baca srećnu decu 
Koja nikada nisu bila na moru 
Razdvaja blizance kao čarape 
Da ne budu svezani u istim okolnostima
One stidljive, nežne i tanke obmotava
Oko nesavladivo krupnih koji mogu
Da ih iskidaju ako požele

Ne bi bilo pošteno da nas uznemiri
Nagli obrt na drugu stranu 
Nešto nije u redu sa nama 
Ne volimo prevrate 
Jer samo u njima osetljivi isplivaju
Potisnuti zatočenici dna izađu na prozor 
Nešto zaista nije u redu sa nama 
Uvek nas štrecne promena u drugima 

Da li nam se pomalo gadi 
Kada najprljaviji izađu iz centrifuge beli 
Hoćemo li se uporno sećati kontaminacije
Sva čistoća ne koleba našu rigidnost
Regrediramo dosledno na ispranu zarazu
Zlopamtimo, osvrćemo se da niko ne vidi
Vadimo se pred sobom na iskustvo
Ne može nas niko prevariti da je obnovljen

Važno je ne propustiti iritantne slučajeve  
Kada po neadekvatno tretiranim ostanu Grumuljice i mrlje
Možemo tada da priuštimo kolut očima
Izražajno, imitirajući bubanj 
Sasvim je u redu da osudimo 
Sve te narušitelje harmonije
Sa flekama koje nisu stvorili sami

Nešto nije u redu sa svetom koji se pere
I to sigurno nismo mi, jer mi
Suvi smo i netaknuti 
Nešto nije u redu sa nama, rekli bi 
Ali mi se ne mešamo sa gomilom u bubnju
Nama je veoma važno da drugi budu  
Besprekorni i mirišljavi. 

***

BOLEST ZAVISTI

Kada sam imala nevidljivu bolest 
zavidela sam svima sa onim vidljivim 

ljudima koji čekaju operacije tumora
vađenje bešike, izlučivanje na kese
ženama koje čekaju da im se uklone materice 
jajnici 
jajovodi 
zavidela sam

svima prikovanim za krevet 
od kojih se ne očekuje da ustanu
najviše onkološkim pacijentima 
na morfijumu i ogrlicama od trodona 
svi znaju da će otići sa pravom bolešću 

u mislima sam menjala svoju bolest
za njihove 
nisam išla kod lekara ni za šta 
i nadala se
da će u jednom buđenju 
da me sačeka ogroman, upaljen 
limfni čvor 

to bi bila adekvatna kompenzacija 
za grč sakriven plahtama 
onako kako se pokrivaju antikviteti
u praznoj, predratnoj kući

verovatno bih obožavala veliku bol
koju konačno osećam kao svoju
i bilo bi manje važno 
da napipavam po sebi onu neuhvatljivu 

presađuje mi duh u zemlju
besmrtna i hladna 
puni mi pluća otrovnim vazduhom 
koji dalje odlazi u krvotok i širi se po telu
zagađuje mi misli i hrani samo jednu želju
da se ne osvestim u stvarnosti 

razmena se nije dogodila
ozdravila sam 
brinu me laboratorijski rezultati 
i pandemija 
ne bih sebi poželela nijednu bolest

čitam zavist kao dete koje zna mimiku
ne promiče mi ni kada se javi u česticama 
postala sam ultrazvuk 
za zavidne promene u telima
za sintagme koje predstavljaju čestitke 
osećam im na jeziku gorčinu 

saosećam sa zavidnima 
kao i moja odbegla bolest 
zavist teži da se ne vidi 
oboleli ulažu sve resurse 
u uklanjanje forenzičkih tragova
dok ona traži svoj smisao
u tuđoj propasti 

razjapljen osmeh koji sebe samog 
učvršćuje 
potapanjem u kreč i zabranjuje očima 
da se smeju 
najtužniji je prizor na svetu 

***

DOBRA VAM NOĆ I SAMO POZITIVNO

Prerušena u poštara odlazila bih na vrata 
onih Glorija i Insta domova 
čijim patosima nije gazilo ništa 
osim paročistača i 
sredstava za blistavost za koja nikad nisam čula 

ukućani imaju intoleranciju na prašinu 
i na tugu
u njihovim jastucima 
ne razmnožavaju se strahovi 
u okačenim kaputima ne bude se duhovi 

srdačno da svakom nesklopivom osmehu 
ponaosob
čestitam još jednu dobru noć 
čije pozne sate neće dočekivati trzajući
uznemirene kapke 
da bi što duže ostali budni 
jer u zoru možda izgube moć treptaja

unapred da poželim pozitivno jutro 
sa pozitivnim suncem koje udara u prozore 
bez mrlja na staklima
u kom se neće nekoliko minuta prestravljeno pitati 
da li su osvanuli u stvarnost ili je došla 
konačna spoznaja Raja 

***

U IME NARODA  

Stiglo je jutros pismo od sudske vlasti
pišu sudije: u ime naroda 
više nismo zajedno 
naša čela odavno nisu spojena
u snovima  
ali da vidimo šta kaže predsednik veća

veće u docnji konstatuje stvarnost
imamo dužnost da trpimo tvoje i moje 
odrekli smo se prava na žalbu 
nemoralno je žaliti se na sopstvene izbore
piši nemoralno je

svako je od sebe želeo da pobegne
a zajedno od nas
piši klinički mrtav duh 
ne reanimira se poricanjem
pokušali smo 

usvojili psa, volimo ga i dalje 
nikad utvrdili ko ga kada šeta
padali u bezdan egzistencijalnih kriza 
ljubav nam bolovala od metastaze trauma
karakteri nam se borili pod adrenalinom
iako su svi pisali da su nam fotke prelepe
piši prelepi, ne koriste morfijum i sedative

nezahvalno posedujemo sve
piši dobar dušek piši predivan tepih 
piši lica bez bora piši smeju se zaljubljeno
narod šta kaže to se uvodi u zapisnik
piši imali su sreće 
piši! imali su sreće

poslednjih godina razdvojili spavaće sobe 
jer ti noću voliš neprekidni Netflix lanac
da ne čuješ uragane
a ja da zaspivam u okolnoj tišini
da moj narcis neometano analizira

niko nije morao da u ime naroda trpi
baš ništa 
samo u svoje ime, ako mu se trpi
piši stalno skidaju burme 

stajaće mi zauvek podsetnik u MKR
da više ne postojimo
kao da ne znam da odavno ne postojimo
osim u hiljadama fotografija na telefonu
kaže narod sa imenom: baš autentičnih 
piši da znaju sve institucije
i narod, jer je u njegovo ime 

strašna gomila propisanih rokova
u kojima se može izvršiti neka radnja 
nijedan za emocionalni kolaps 
nijedan za povratak funkcija duha
nakon neumesno dugog rolerkostera
meni se mnogo puši
narod se time ne bavi
piši cigarete skraćuju život

trebalo je da pitam dok sam studirala
šta se radi sa udavljenom decenijom
umesto mnogo glupih uzvika na nebitnosti
to sam propustila da saznam 
piši nije saznala 

sami se snalazimo 
sa napuknutim nervima
sa poludelim sinapsama 
kako sa ambivalencijom
piši postavila glupo pitanje
ambivalenciju leči matičnjak

ne brini
pravnosnažno je odmah
i obrazloženje se ne piše
nisam više ljuta
nadam se da si zdrav i srećan 
da živiš kako želiš 
veće govori u alegorijama
znam da si shvatio

jebe se narodu

_____________________________________________

MILICA CVETKOVIĆ BOJIĆ rođena je 1986. godine u Beogradu, gde je i diplomirala na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Specijalistkinja je za zaštitu podataka o ličnosti i zaljubljenica u poeziju. Pohađala je radionicu poezije kod pesnikinje Ognjenke Lakićević. Živi i radi u Beogradu.