S onima s kojima si odrasla nikad ne razgovaraš o detinjstvu. Razgovarate o ovom ili onom događaju, o nečemu što ste zajedno doživeli i upamtili kao izuzetno. O učiteljičinoj frizuri na sprat, o dečaku koji je išao na dijalizu pa se jednog dana nije vratio, o komšiji koji je bacao đubre u ženinim klompama. Ali sve ono što je uz tebe bivalo svakog dana i što je, ni po čemu izuzetno, sačinjavalo suštinu mesta i vremena, zauvek ostaje izvan razgovora. Kao što platno ostaje izvan slike.
Sada je samo jednom reči, imenom slikara, Danica u razgovor prizvala suštinu jednog dugog i sveprožimajućeg sećanja.
Sećanje, poput dobrog pripovedača, sažima i destiliše događaje koji se ponavljaju. Ono što se dešavalo svakog dana, mnogo godina kasnije postaje događaj koji je možda kolaž svih prethodnih, a možda je zaista pravo sećanje na neki koji je po nečemu naročit. Ili pripada naročitom danu ili trenutku u kome je stanje duše one koja pamti bilo takvo da se baš tada sećanje tu ugnezdilo i ostalo zauvek netaknuto.
Magrit. Magrit. Magrit. Marta je ponavljala u sebi. Nikada ona i Danica neće uporediti asocijativna polja koja je ta reč osvetljavala kao što su upoređivale debljinu konjskog repa, ožiljke od vakcina, obim butina i veličinu grudi. Ali suština je morala biti ista: čovek bez lica u kaputu i polucilindru, ili, preciznije, mnogo malih muškaraca koji padaju kao kišne kapi iz vedrog evropskog neba.
Martina verzija Golkonde odvija se jednog letnjeg popodneva, a ona još ima jednocifren broj godina.
Tokom raspusta nečuveno dugi dani počinjali su još dužim jutarnjim senkama četvrtastih zgrada i slutnjom pustolovine, osećanjem da se do zalaska sunca može stići do kraja sveta, zaspati u nepoznatoj postelji, pa čitave noći sanjati na još nenaučenom jeziku. Deca Bloka C budila su se, pa užurbano umivala i prala zube, doručkovala sendviče od hleba belog kao sneg, pila mleko koje se moralo prokuvati, pa istrčavala iz stanova sunovraćujući se niz stepenice i konačno se prosipala po sivilu asfalta.
Sećanje je, naravno, kvarilo sam događaj u želji da ga popravi, pa su ta jutra sada Marti mirisala na šumu, vazduh pokraj auto-puta bio je čist, a sunce umilno.
Da sećanje nije nepouzdano zbog svoje sklonosti da sve pretvori u kandiranu verziju istine, ne bi bilo ni dobrih starih vremena, ni poteškoća u prihvatanju promena koje donosi marš godina. Marta nije bila sentimentalna prema prošlosti – ni stvarnoj, ni upamćenoj.
Prosuta deca okupljala su se u grupe i otpočinjala kompleksne pregovore o tome kako će rasitniti i utrošiti još jednu blistavu obdanicu. Ubacivala su novčiće u аutomat vremena, a on ih je samo gutao zaboravljajući da ispljune nešto zauzvrat. Srljala su u budućnost.
Deca su često utrčavala nazad u ulaze i, preskačući po dva stepenika, bez daha uletala u stanove da uzmu rolšue, bicikle, loptu, lastiš, sličice, klikere, lutke, pa se ponovo okupljala i nastavljala igru. Senke su se skraćivale, a sunce postajalo sve teže. Nije bilo flaširane vode, niti dečjih naočara za sunce, pa im nisu ni bili potrebni. Ritam igre prilagođavali su ritmu dana, usporavali i povlačili se u betonske senke pred podnevnim usijavanjem.
Marta, Danica, Katarina, Ognjen, Brka i još troje-četvoro dece našli bi se zajedno svakog jutra i posle par sati na igralištu potražili bi omiljeno mesto u hladu.
Dugačka petospratnica koja se lomila u ćirilično slovo П na zglobovima je bila popeta na betonske stubove, pa joj je na ta dva mesta trbuh, umesto na zemlji, bio u vazduhu, iznad njihovih glava. Taj prostrani prolaz, uvek u senci, omeđen s četiri stuba i dva naspramna zida od fasadne cigle, bio im je omiljeno igralište tokom vrelih letnjih popodneva. Igrali su se crvene kraljice i šarenih jaja i između dve vatre, koju je Marta mrzela, kao i neka bije, kao i svaku igru gde je postojala mogućnost da je neko fizički povredi i u kojoj se zahtevalo da ona pokuša da povredi nekog drugog. Povetarac ili promaja koja je u Martinom sećanju uvek šašoljila lebdeći trbuh zgrade zagrevala se, da bi sredinom popodneva postala vrela kao dah fena za kosu. Dečje noge postajale su teške, a kapljice znoja milele su niz obraze i upadale u udubljenja iznad ključnih kostiju. Pare za sladoled bile su potrošene, lopte prljave, prsti lepljivi, a cevanice plavlje nego ikad. Pravila su se kršila, duge rasprave prekidale su igru i postajale igra sama. Iz stanova je dopirao miris prženog luka i zaprške. Marti je delovalo da će ceo svet zadremati obešene glave, okupan znojem. Ipak, nisu želeli da idu kućama, jer slutnja pustolovine nije posustajala. Baš tada, dok joj vrela promaja suši znoj i ona počinje da čezne za nekom vrstom kraja jer preokreta nema, počinje Martina Golkonda.
Iz svog zaklona u vreloj senci ona gleda staze Bloka C, do maločas prazne, a sada kad je balon popodneva naduvan do pucanja, počinje ofanziva i njima stupaju vodovi muškaraca u sivomaslinastim uniformama. Za Martu su uniforme zelene kao borove iglice na suncu, ali zvanični naziv boje je SMB. Muškarci na sebi imaju SMB pantalone, SMB košulje kratkih rukava i SMB šapke, u rukama nose smeđe aktovke, a u srcu čežnju da prilegnu posle ručka. Hodaju odlučno, kao muškarci u uniformi, kao ljudi odeveni u boju koja ima naziv. Još su daleko i još nisu očevi koji se vraćaju kući. Nemaju oružje. Marta ne vidi desant, iako su pločnici Bloka C sada već prekriveni istovetnim figurama u uniformi. Ne ume sebi da objasni šta vidi, jer jasnost Magritove Golkonde čeka je u budućnosti, ali dok upija prizor, preplavljuje je strašna dosada pomešana s tugom, i strah da se nikada ništa neće promeniti. Brojne kopije ljudi SMB boje sve su bliže, i svi očevi su isti, sve je sivozeleno od njihovih koraka, pitanje je trenutka kad će neko dete prepoznati oca, otrgnuti se iz poretka igre i otrčati mu u zagrljaj. Ali to se još ne dešava, istovetni muškarci hodaju terajući ispred sebe istovetne kratke senke, a nad njih se nadnose istovetne zgrade ispod čijih se trbuha njihova deca kriju od sunca.
I onda prvo dete potrči ka ocu kao ispaljeno iz praćke i sve ponovo postaje obično, znoj nastavlja da kaplje, muškarci skidaju šapke, izbliza nisu sasvim istovetni i Marta, do sutra, zaboravlja na pretnju večnom monotonijom i kratkotrajni očaj.
Obraz njenog oca hladan je i glatko obrijan, osmeh mu je dobar kao hleb, a ruka koja uzima njenu nežna. On i majka se još uvek vole. Deca se međusobno ne pozdravljaju, poslušno odlaze s očevima, poznata mehanika dana se nastavlja, ručak i kućni red, agonija zatišja pre nego što se ponovo prospu na pločnike.
_______________________________________________________
MIRJANA DRLJEVIĆ, rođena 1971. u Beogradu, autorka je drame “San o Svetom Petru Cetinjskom” igrane u Crnogorskom narodnom pozorištu i javno čitane u Narodnom pozorištu u Beogradu, kao i drame “Suncokreti” izvođene u Narodnom pozorištu “Sterija” u Vršcu.
Njen debitantski roman pobedio je na prvom konkursu za neobjavljeni roman izdavačke kuće Booka i ušao u najuži izbor za NINovu nagradu za 2022. godinu
Pripovetkom “Moj otac” osvojila je prvu nagradu za prozu na regionalnom konkursu časopisa Ulaznica.
Čita, piše, živi i radi u Beogradu.
čovjek-časopis 