čovjek-časopis

I
Ludača, bun, veliko bilje, golemo bilje, luda trava, vučja trešnja, pasja jagoda, lepa gospa, mrmljala je Valada dok je prstima gnječila crne bobice.

„Baci to“, prenuo je ženski glas.

„Ne mogu, Dajka, ne znam šta ću“, odgovorila je i briznula u plač.

„Na proleće ima da bude, ja kad ti kažem“, rekla je starica i obrisala joj šaku keceljom.

Kad je rodila Predraga, Dajka je prva došla.

„Vidi, Dajka, ovo ti je moj Predrag“, kazala je i podigla zamotuljak.

„Ćuti tamo!“, ciknula je Dajka.

„Šta ti je?“, zbunila se Valada.

„To ti je od sad Lola“.

„Kakav Lola, jesi poludela?“

„Jedva si i to jedno rodila, ne sme ime da mu se zna“.

Kad je porastao, Lola nije bio poput drugih dečaka. Sklanjao se, više je voleo da bude u kuhinji nego napolju. Otac se mrštio – „Curu si od njega napravila“, korio bi Valadu, a ona je sina sve više krila, da bude samo njen. Stalno bi mu nalazila neke poslove oko kuće. Pretakao je mleko iz jedne zdele u drugu, sirio, radio oko cveća što je u širokim pojasevima okruživalo kuću. Ruke su mu od toga bile još mekše, a koža mirisnija. Molim ti se, bože, šaputala je Valada kad misli da svi spavaju, sačuvaj mi ovo dete.

Rastao je Lola, od mleka ili od boga, Valadi je bilo svejedno. Kad bi joj lice obujmio šakama, srce bi joj jače tuklo. „A jeste videli kakav je moj Lola?“, pitala bi rođake kad bi ih srela negde u selu. „Lep, Valada, ko devojče“, odgovarale bi joj, pa bi se, kad bi mislile da se dovoljno udaljila, u glas zakikotale.

Kako su godine prolazile, Lola je bivao sve lepši. Plava kosa mu je padala preko čela, a iznad pravilnog nosa šepurila su se dva svetla oka. Ipak, ocu nije bio po volji – ne priliči momku da je lep, brecao bi se kad bi Valada pričala o sinu. Još mu je više smetalo što je vitak, kao trska što je ostala sama na pustoj njivi. Zbog toga se sklanjao. Loli to nije smetalo – otkinut od ostatka sela, nije znao kakvi su drugi očevi.

Jednog proleća, bilo mu je oko sedamnaest godina, zaneo se u bašti. Nije video da otac sedi u hladu šljive, pa je zapevao:

„Mene dragi po sokaku šeta,
Nisam cura pa mu neka šteta“

Stari je doleteo u dva koraka, dohvatio ga za vrat, podigao i bacio na zemlju. Stajao je iznad njega, poput hrasta u koji je udario grom. Onda se podigao na prste, kao da hoće da bude još krupniji, i zaurlao:

„O Predraže, sine! Oo, Predraže!“

U dvorištu je sve zalajalo, zamaukalo, zakokodakalo, digla se galama. Valada je dotrčala iz kuće, glas joj se stapao s preplašenom živinom.

„Nemoj, Puriša, ko boga te molim“, zapomagala je.

Otac je sina još jednom prostrelio pogledom. Onda se okrenuo i otišao. Lola je ležao među polomljenim zumbulima. Valada je ostala naslonjena uz zid kuće, kao senka. Molim ti se bože, šaputala je tu noć kad je mislila da svi spavaju, da mi sin bude k’o i drugi sinovi što su.

Ali Lola nije bio kao ostali seoski sinovi. Bujalo je u njemu nešto toplo, meko, ni sam nije razumeo šta. Bilo mu je jasno da to mora da krije, ali nije znao kako. Počeo je da se sklanja od kuće. S Dajkom je odlazio u šumu. Vraćao bi se tek pošto svi legnu. Starica je bila strpljiva s njim. „Čuvaj ga, Dajka, ko boga te molim“, šaputala bi joj Valada dok joj je u torbu gurala kajmak i hleb, ili šta god drugo što bi se tog jutra našlo na stolu.

Učio je o travkama – koja je odoljen, koja iva, omana, strašnik, ruta, bršljan, šta je crni glog, a šta predvorna tisovina, kakav je vučji zub, a kakav orlov nokat i medveđa kandža. Pravio je amajlije, čajeve, masti, kuvao i mešao. Lepše mu je bilo među drvećem, čak i noću. Nema te životinjke, govorila bi mu Dajka, što će da te nagrdi k’o što čovek može.

II

Tog proleća je u selo stigao Neven. Od kad je ostao sam, išao je od mesta do mesta u potrazi za bilo kakvim poslom. Visok, krupan, stasit – lep. Seljaci su se utrkivali koji će pre da ga zaposli. Puriša je, kao najbogatiji, uvek imao najbolje sluge.

„Vidi ga, momak i po! A ne ono tvoje…“, rekao je Valadi kad ga je doveo kući, „Daj mu večeru i pokaži mu gde će da spava“.

Neven se na nove gazde brzo navikao. Sve poslove je obavljao s lakoćom, najviše oko stoke. Ustajao je pre svitanja i s kravama odlazio prema šumi.

Lola o novom pomoćniku nije znao. Mimoilazili su se sve do jednog popodneva, kad ga je ugledao na padini koja se spuštala od šume k selu. Celog jutra je brao razne travke, pa je pomislio da mu se potkrala neka bunika. Protrljao je oči, ali mladić je i dalje bio tu. Polako mu se približavao.

„Ti mora da si Lola!“, povikao je.

„J-j-jesam“, promucao je Lola.

„Mladi gazda“, dodao je Neven.

Loli se od toga zavrtelo u glavi. Neven mu je prišao i spustio mu ruku na rame. Mirisao je na mleko i tek pokošenu travu.

„Dobro sam, dobro sam“, odgovorio je Lola i seo.

Neven je seo pored njega.

„Lepo vam je ovde“, rekao je.

„Lepše je u šumi“, odgovorio je Lola.

Posle toga je svakog popodneva čekao na proplanku, tobože udubljen u misli. Kad bi stigao, Neven bi sedao pored njega. Krave su lenjo šetale oko njih. S njihovih vratova zvonila su krupna zvona. Ćutali su i puštali da ih ta muzika nosi. Loli se činilo da vidi daleko kad pogleda u Nevenove oči.

„Napravio sam ti ovo“, rekao je jednog popodneva i pružio mu teglicu se beličastom masom, „Za kosu“.

Neven je odvrnuo poklopac i vratio mu teglicu.

„Ajde ti“.

Lola je prstima desne šake zahvatio smesu i protrljao je između dlanova. Potom je prste uronio u Nevenovu kosu. Zamrsili su se u crne vlasi. Napravio je nekoliko pokreta. Neuredna masa je dobila oblik, iznad čela se podigla kao talas.

„Eto, lepše je, a neće više ni da te svrbi“.

Neven ga je uhvatio za ruku i poljubio je. Lola se trgao, ali je šaku ostavio u njegovoj.

III

Kad je leto počelo da se primiče kraju, shvatili su da im je potrebno sklonište.

„Ima koliba gore u šumi“, rekao je Lola jednog popodneva.

Drvena kućica ležala je na čistini. Iz kamenog temelja podizali su se zidovi od dasaka. Krov je bio od najfinije ćeramide. Unutra jedna velika soba, nasred nje – ognjište.

„Dajka ovde ponekad čuva svoje bilje, zato je tako čisto“, rekao je Lola kad su seli.

„Trebalo bi popraviti krov, i pokositi oko kuće. To ću ja“, odgovorio je Neven.

U kolibu su dolazili kad god bi otac otputovao u grad, ili kad nije bilo posla. Pešačili su kroz šumu, a kad bi stigli bacali su se na krevet koji je Neven napravio od slame.

„A da ostanemo ovde?“, pitao bi Lola svaki put kad bi kretali.

„Ja mogu, ali ti imaš oca i majku“, odgovarao mu je Neven.

Pošto bi se vratili kući Neven bi se penjao na tavan, Lola se zatvarao u sobu. Kad je došla zima bilo im je teže – koliba je bila daleko, sneg dubok. Sastajali su se u štali, na brzinu. Bez šume i Nevena Lola je bezvoljno sedeo pored ognjišta. Ni s majkom više nije razgovarao kao pre. Molim ti se bože, šaputala je noću, da mi vratiš ono moje dete.

Jednu noć, kad više nije mogao da izdrži, iskrao se iz kuće. Neven je spavao u štali – bilo mu je toplije nego na tavanu. Lola je polako otvorio vrata, ušao u prostoriju, došao do mesta na kojem je Neven spavao i legao pored njega. Ovaj se trgao.

„Jesi lud? Pobiće nas, budalo!“

„Svi spavaju“, odgovorio mu je Lola i uronio nos u njegovu kosu, „Kako to da ne smrdiš kad spavaš ovde?“

„Smrdim, samo tebi to nije važno“, odgovorio je Neven.

„Nije mi važno“, složio se Lola i spustio mu usne na čelo.

U dvorištu se čulo komešanje. Vrata su se otvorila s treskom i Lola je ugledao oca.

„Nemoj, Puriša, ko boga te molim“, zapomagala je Valada iza njegovih leđa.

Otac je stajao na vratima, kao da mu neka sila ne da unutra. Onda je poleteo k njima. Dograbio je Lolu i izvukao ga iz sena. Vukao ga je kroz dvorište, sve do kuće. U bunilu je čuo majku kako jeca, učinilo mu se da leži u snegu. Otac ga je uneo u kuću, odvukao do sobe, bacio na pod i zaključao vrata.

Kad je ujutru otključao, Lola je i dalje ležao na podu. Nije ga ni pogledao.

„Polazi!“, komandovao je i bacio mu zavežljaj pred noge.

Izašli su iz kuće, majku nije video. Krenuli su k šumi. Išli su polako, teško – ćutke. Otac ispred, Lola za njim. Pokušavao je da prepozna put, ali je sve bilo sakriveno snegom.

„Šta si mu uradio?“, pitao je kad je skupio hrabrosti.

Otac je ćutao.

„Gde je Neven?“, pitao je ponovo.

Opet ništa.

Kad su stigli do kolibe, laknulo mu je. Ponadao se da je Neven već tu. Otvorio je vrata, u kući nije bilo nikog. Okrenuo se k ocu.

„Dole“, počeo je otac i stisnuo pesnicu, „Ti više nema mesta“.

Onda se okrenuo i otišao. Lola je držao zavežljaj u rukama. Ostao je na vratima do duboko u noć.

IV

„To velebilje ti je celo otrovno – i koren i list i cvet, a posebno bobice“, objašnjavao je Bogdan i živo mahao rukama.

„Šta?“, pitao je Veljko zbunjeno i skinuo slušalice.

„Jel slušaš ti mene?“, uzvratio je Bogdan nervozno.

„Pa kao“.

„Kažem – to velebilje je skroz otrovno. E, ta moja baba Valada je bobicama htela da se otruje. Mislila je da ne može da ima dece, a u to vreme ti je to bio kraj“.

„Pa jel se otrovala?“

„Kako je mogla da se otruje kad se ćale još nije rodio? Idiote!“

„Daj, ložim te. I šta je posle bilo. Volim te tvoje priče. Kasandra, jebo te“.

„Pa pričao sam ti već, zato smo i krenuli ovamo“.

„Pričaj opet“.

„Pa nije se otrovala – logično“, nastavio je Bogdan, „I posle je rodila Predraga“.

„To je taj stric peder?“

„Jeste, mada sam te sto puta molio da ne koristiš tu reč“, negodovao je Bogdan.

„Ja mogu, jer sam ja šta? Peeeeder“.

„Boli me kurac baš“.

„Daj ne drndaj se, nastavi. U stvari, ja ću – dakle baba se nije otrovala, rodila ti strica i on se zaljubio u nekog čobanina, onda ga deda oterao u šumu i…“, rekao je Veljko i prasnuo u smeh.

„Nije smešno“.

„Pa majke mi jeste! Baba za dedu, deda za pedera i – španska serija!“

„Ok, jebi se“.

Autobus se u tom trenutku zaustavio.

„Momci, ovde silazite!“, doviknuo im je vozač.

Kad su sišli, oko njih su bile puste njive.

„Gde su kuće, Bogdane?“

„Tu su, malo ćemo da pešačimo“.

„Kako se zove ova divna vukojebina?“

„Mrakaj“.

„Normalno“, dodao je Veljko i ponovo se zakikotao.

Neko vreme su hodali ćutke. Bogdan napred, Veljko za njim. Onda su u zaklonu iza drveća ugledali prve kuće. Vrelo julsko popodne je sve oteralo u skrovišta. Krupni, crni pas ležao ispred prvog dvorišta na koje su naišli. Jezik mu se otegao do zemlje. Ustao je, lanuo jednom, a onda ponovo legao na zemlju.

„Čekaj, a otkud tvoj ćale u celoj priči? Mislim, što nije branio brata?“, pitao je Veljko nakon nekog vremena.

„On se rodio posle“.

„Pa što se baba onda nije vratila i po drugog sina?“

„Umrla na porođaju“.

Ćutali su sve do kuće.

„E, ovo je valjda to“, rekao je Bogdan i otvorio kapiju.

Veliko dvorište se sakrilo ispod visoke trave. Vladala je neobična tišina.

„A čiji ste vi?“, čulo se najednom.

Kad su se okrenuli ugledali su staricu koja im je izdaleka ličila na baštenskog patuljka.

„Ja sam Zavidin“, odgovorio je Bogdan, „Valadinog i Purišinog sina“.

„Čiji?“, ponovila je starica.

„Zavidin!“, odgovorio je Bogdan glasnije, „Došao sam da obiđem kuću i šumu“.

„Aaa, Zavidin! A kako je Zavida?“

„Umro je“.

„A to ti je brat?“

„Partner“

„Kakav panter?“

„Muž, baba, muž“.

„Šta kažeš?“

„Daj, prekini“, uskočio je Veljko“, „Jeste strina, rod najrođeniji“.

„Ako, ako, mladi ste“, odgovorila je starica, „I ja vam dođem neki rod. Moj Sojko i vaš deda…“

„Znam, baba, znam“, prekinuo je Bogdan, „Mi bismo sad da se odmorimo, dugo smo putovali“.

„Ako, ako…“

„Baba, da ne znaš možda kako da stignemo do one kolibe gore?“

„A ne znam ti ja to… A šta ćeš tamo?“

„Da vidim jel mi stric još tu“.

„Šta kažeš?“

„Strica da nađem!“

„A kojeg strica?“

„Predraga!“.

„Ne znam ti ja ko ti je taj… A, Lola! Čula sam za njega kad sam se udala, ali ne silazi ti taj dole. Ko zna da l’ je živ… A za kolibu ti zna moj sin, pitaj njega“.

Kad je starica odmakla, ušli su u kuću.

„Au! Za internet neću ni da pitam!“, rekao je Veljko.

„Nemoj ni za vodu, hahaha“, odgovorio je Bogdan.

V

Tek što su se probudili, neko je pokucao.

„Evo!“, viknuo je Bogdan, a onda se okrenuo k Veljku – „Pređi u drugi krevet“.

„Ne pada mi na pamet!“

Bogdan je odškrinuo vrata. Ispred je stajao muškarac od pedesetak godina s parčetom hartije u rukama.

„Poslala me majka da vam dam ovo“, rekao je i pružio mu papir, „Put do kolibe“.

„Hvala“, odgovorio je Bogdan, uzeo mapu i zatvorio vrata.

„Oblači se, idemo!“, rekao je Veljku kad je ušao u sobu.

Od jutra je ostala samo vlažna trava kad su krenuli k šumi. Bogdan je gledao u papir, okretao ga levo-desno.

„A da uključim Google Maps?“, pitao je Veljko.

„Sigurno, i ukucaj – koliba u šumi“.

Već su stigli do padine. Dole su se prostirali zapušteni voćnjaci, s ožiljcima od vrućine, gore je počinjala šuma. Bilo je prijatnije nego u gradu. Bogdan je razmišljao da bi mogli da provedu tu neko vreme, kad ga je prenuo Veljkov vrisak.

„Krpelj!“

„Gde?“

„Eno, vidi koliki je“.

„Nije to krpelj, idiote“.

„Nego šta je“.

„Kamen“.

Kroz šumu su se teško probijali. Napuštene staze zarasle su u nisko žbunje s velikim crnim trnovima.

„Ti stvarno misliš da gore živi neko?“

„Ne znam“.

„Ja ne verujem. I odakle ti sve te priče?“

„Od ćaleta. Pričala mu baba Dajka“.

Nakon dva sata pešačenja stigli su na zaravan. Drveće je bilo drugačije – kao ga je neko namerno sadio u krug. Oko stabala su rasli žbunovi divljih kupina, kao živa ograda. Kroz njih se probijala staza koja je vodila do čistine. Koliba!

Ispred kuće je sedeo starac. Pogledao ih je, a onda je ušao u kuću. Malaksali od umora i gladi, seli su na uredno pokošenu travu. Nije prošlo mnogo, starac je izneo hranu – paradajz, sir i sušene pečurke.

„Dobar dan“, rekao je Bogdan kad im je prišao, „Ja sam Bogdan, Zavidin“.

Starac se štrecnuo – „Neka“, rekao je kratko.

„Ti si Predrag?“

„Lola“, odgovorio je starac.

„Lola, da. Eto, došli smo da te posetimo. Ovo je moj muž“.

Lola se zagledao u njih. Preko levog oka mu se navukla bela skrama, ali je osim toga izgledao zdrav.

„Ako“, rekao je naposletku. Onda je otišao do vrata, ušao u kuću i – zaključao.

„Deda!“, viknuo je Bogdan.

Tišina.

„Deda!“, viknuo je još jednom. Opet ništa.

Onda je ustao i otišao do vrata. Pokucao je. Tišina. Još jednom. Opet isto. Veljko mu je prišao i zagrlio ga. „Pusti ga. Idemo“.

Dok su se spuštali k selu Bogdan je stiskao pesnice.

„Koji sam ja degen!“, rekao je nakon kraće tišine.

„Pa šta si očekivao? Da ti deda pusti Florence & The Machine i da zaplešete u suzama?“

„Ne seri!“

„Ozbiljno ti kažem, istripovao si. Lud čiča otišao u šumu. Kakvi čobani, kakvi ljubavnici“.

Dok su se provlačili između žbunja Veljko je mislio na zmije, Bogdan na oca. Onda se začula lomnjava. Zvuk je dolazio iz pravca sela. Zaustavili su se. Divlja svinja!, pomislio je Veljko. Bogdan nije mislio ništa.

Na čistinu ispred njih izašao je starac. Visok, krupan. Iznad četvrtastog čela podizao se čuperak bele kose. Na trenutak je zastao, a onda nastavio u pravcu kolibe.

– priča je originalno objavljena na stranicama XXZ magazina, 3.4.2021. https://www.xxzmagazin.com/deca-velebilja

__________________________________________________

MILAN ŽIVANOVIĆ rođen je 1982. godine u Kruševcu. Studirao srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 2009. do 2017. radio u e-novinama, od marta 2017. radi u XXZ magazinu gde, između ostalog, uređuje LGBTIQ rubriku. Piše i za Optimist, te za novi portal Glavne.