Trudnice su nadirale iz parka i preko jednosmjerne ulice u grupama osvajale trg Samo Bog zna kuda su se uputile
Sjetih se kako sam jedne zime gol spavao pod otvorenim prozorom Napolju su lepetale pahulje i ja sam htio umrijeti zbog nesporazuma s majkom
Šta bi o tome mogle misliti one koje jesenjim ulicama sad pronose proljetne svoje plodove? Šta bi mislile o tome da njihovo dijete poželi umrijeti? Te kolijevke i ti kovčezi naših tijela
***
PORTRET
Portret u stanu moje majke ne liči na mene Tako izgledam samo njoj i lošem portretisti iz Orebića
Sebi sam tu sasvim a drugima vjerovatno dovoljno neprepoznatljiv
Ona me svaki dan gleda kao u iskrivljenom ogledalu i što se mene tiče, taj u njenom stanu to nisam ja
Dugo već nisam ja
***
NESPORAZUM
Ponekad odem majci Portret na zidu iznad kauča ne liči na mene i kad mene više ne bude niko taj ugljeni crtež više neće spojiti sa mnom Ona je uvjerena da sam to ja to je moje pravo lice Ono koje nikad ne vidim
Između moga i bratova portreta je slika plavokose djevojčice sa šeširom i vrpcama Kaže da je to ona kada je bila mlada I ja je onda vidim onakvu kakvu sama sebe želi vidjeti iako znam da ta djevojčica nije ona
Brat te pozdravio, veli, i srče vrelu kafu Jučer smo se čuli Pozdravi i ti njega, kažem Nas troje smo skupa samo još u njenoj mašti
***
ČUVAJ ME
Dopadale su mi se djevojke malih očiju, ili velikog nosa, one kratkonoge, ili one bez grudi. Ono što im je nedostajalo, ili je bilo višak, sam sam popravljao
Dopadale su mi se te nježne strune, njihova violinska tijela amaterski pravljena, taj višak smisla što su ga nosile sve te nagluhe, polunijeme i hramljuće ljepotice i voljele su i one mene. Bile su nježne i zle, te okrutne čuvarice
I bila je nekada ta luda bibliotekarka sa očima koje su svijet listale Prestala je osjećati ljude, rekla je, onda kada više nije mogla osjećati knjige Knjige, cvijeće, hrana, automobili i drveće pod prozorom biblioteke, sve je izgubilo miris. Samo ti još mirišeš govorila je
NEDŽAD IBRAHIMOVIĆ – U Nizozemskoj završio studij televizijske režije. Studirao jugoslavenske književnosti i postdiplomski studij na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Režirao dokumentarne filmove za različite televizijske kuće. Objavljivao književne i filmske kritike u časopisima: Život, Sineast, Odjek, Izraz i bio u redakciji časopisa “Yu-film” (Beograd). Objavio dva romana (”Inkapsulirana tijela” i ”Kuća Teodore K“), jednu knjigu pjesama (”Mala povijest smrti i pisanja”) i tri knjige eseja. Zaposlen na Filozofskom fakultetu u Tuzli. Online.
UTICAJ KLIMATSKIH PROMENA NA REORGANIZACIJU POSLOVANJA
Njene boje su svuda unaokolo, i još mnoge druge sitnice. Kad god se okrenem, oborim nešto. Zatresem štafelaj sa započetim platnom, istresem četkice iz prazne krigle obložene skorelim temperama, ili prospem šolju kafe. Pa još nekoliko njih na putu do toaleta. Jednu za drugom. Iznenade kao mine. Ostavlja ih na različitim mestima. Na vodokotlić, preko mašine za pranje veša, uz ivicu prozora. Skoro uvek se isflekam pred odlazak na posao. Haotična bračna zajednica. Ona se sapliće o debele, bele čarape. Udobne su za duge šetnje. Zato obožavam da ih nosim. Podiže i baca usrane gaće sa stolice. Gazi fakture po podu. Ponekada na njima crta. Pravi skice. Onda se svađamo i otimamo oko istog papira. Njoj su od interesa crteži, a meni su bitne brojke. Ja svodim račune investitorima za hotele na primorju, brodogradilištima, trgovcima duvanom i privatnim medicinskim klinikama. Ona slika. Umalo deveta godina kako priprema svoju prvu izložbu. Moja žena besni kada je probudim. Noć ili popodne. Telefon ili dodir. Nema razlike. Najviše na svetu voli da spava. Ja najviše na svetu volim da posmatram buru. Takvi smo mi. Mazimo se naizmenično. Masiramo stopala. Ona moja, ja njena. Istovremeno. Brojimo plodne dane. Vodimo ljubav. Ispijamo vino. Spremamo večere. Uglavnom paste. To je najjednostavnije. Različite varijante. Morski plodovi, povrće, stari sir, list svežeg bosiljka. Isključivo s taljatelama. Dosađujemo se. Prdimo. Bodrimo se. Biramo nameštaj. Uvek nešto iznova preuređujemo. Ja bih svuda da postavim police za svoju literaturu iz ekonomije. Ona traži prostora za slike. Onda se svađamo. Ostavljamo jedno drugo. Odlazimo zauvek i psujemo. Delimo imovinu. Pojebemo se. To bude jako dobro. Pa se mirimo i zahvaljujemo Bogu što smo se upoznali. Zadovoljni smo i bezbrižni. Ideja da zauvek ostanemo zajedno zaista ima smisla. „Šta bi ti bez mene?” „Ništa. Sve bi bilo jedna velika praznina”, odgovorio sam. Nedugo zatim je nestala. Najpre je prestala da drema vikendom popodne. Obično se nakon obilnog ručka zavalimo u ljuljašku i kusamo sladoled dok nam glave ne klonu. Jadran šumi u daljini. Leto. „Ne mogu više ovako”, samo je iznenada rekla. „Okej, ne moramo da se ljuljamo. Hoćeš da gledamo neki film, ili da igramo monopol? Ni meni se ne drema.” „Ma, ne znam. Prestala sam da budem strastvena po pitanju spavanja.” Počela je da se budi noću. Hodala bi po dnevnoj sobi do jutra. Ponekada bi izlazila. Lutala dvorištem. Čupala travu i tresla drveće. Poslednjih šest meseci uopšte nije spavala. Našla se zarobljena u čudnom stanju. Onda su joj doktori rekli za tu retku bolest. Nasledna je. S majčine strane. Pogledala me je izgubljeno i rekla da je sreća što nemamo dece. Ubrzo nakon toga oduzela je sama sebi život. Sreda na četvrtak noću. Zubnom pastom. Ne jednom, već dve. Žvakala je i gutala. Penilo je dok se nije udavila. „To je zaista nemoguće”, rekla je doktorka hitne pomoći. „To se ne bi dogodilo da je imala zdrav san”, rekao je doktor prilikom zaključivanja njenog slučaja. Dobro sam se isplakao. Nagutao sedativima i zaspao. Jadran je napolju divljao.
***
Moja žena je često u društvu govorila kako sam ja njen armadilo. I to se jednog dana u julu, pre šest godina zaista i dogodilo. Najpre je sve izgledalo kao mala bubuljica između plećki s kojom je trebalo biti strpljiv i naglo je stisnuti čim sazri, ali ona je bivala sve veća i tvrđa. Iz nje je izronila kost i počela da se grana. Tako sam u roku od dve nedelje dobio oklop na leđima. Deca naših poznanika su mi se rugala. Njihovi očevi imaju čelične udove, peraja, sabljaste zube ili surlu. Oklop je retka i nepopularna stvar. Neki ljudi su mislili da sam gliptodon, ali ne, ja sam bio armadilo. I to nisam mogao da promenim. Nakon izvesnog vremena, navikao sam se na to što jesam. I izgradio samopouzdanje. Postao sam tvrd i uspešan. U svim segmentima života. Napredovao sam na poslu. Oklop mi je otpao dva dana nakon njene smrti. Najpre je počeo da truli. Oko krajeva. Sredina je bila još uvek dobra. I prilično čvrsta.
***
Nikada nisam posebno mario za persijsku mačku koju je moja žena obožavala. Ali, po navici, krenuo sam da sipam hranu. Metalna činija je puna. Zdela s vodom netaknuta. Vratio sam sadržaj šake u džak i pozvao Dobrilu. Tako je zovemo. Tako smo je zvali. Otvaram ulazna vrata. Vičem. Mrzim tu mačku. Nema je. Nema ni njene kutije s peskom. Zovem svastiku. Ona gaji neka posebna osećanja prema tom dlakavom jastuku s nogama. „Uspeo si.” „Kako to misliš?” „Otarasio si je se.” „To nije istina. Voleo sam je.” „Voleo si je?” „Volim je.” „Pa, gde je onda?”
***
Dobio sam deset radnih dana da se dovedem u red. Nije mi bilo potrebno toliko. Ali, iz firme su insistirali. Oni vode računa o privatnim problemima zaposlenih. To je bitna stavka. Žele da pomognu. Zaključili su, iscrpnim istraživanjem, da srećni i zadovoljni radnici doprinose više. Prvog radnog dana, nakon pauze, otišao sam ležerno obučen. U adidas trenerici. Onako kako sam se i probudio. Nikome nije smetalo. Ili nisu hteli da me gnjave korporacijskim sranjima. Košulje. Košulje. Sakoi. Odela. Ti predstavljaš firmu, čoveče. Ti nisi ti. U radno vreme ti si mi. Mi smo zajebani. Uverljivi. Jedinstveni. Kravata. Šta je s kravatom? Ništa od toga. Nosim klompe. Crne. Diskretne. Divan dan. I glavonja je strpljiv. „Svestan sam koliko si sada ranjiv, ali vremenom češ opet da očvrsneš.” Sedim u kancelariji i ispitujem prostranstvo. Terasasti vinogradi u daljini su u magli. To me čini deprimiranim. Volim da posmatram te redove. Nisam raspoložen za predmete i teget registre. Crvenih se bojim. Udišem. Izdišem. Polako. Dovoljno je samo da postojim. Čudan osećaj. „Koliko još da čekamo?”, rekao je nakon pauze za ručak. „Šta se desilo s pejzažom?”, pitao sam. Još jednom je pokušao da me digne i motiviše. Nakon šestog puta je procenio da i dalje nije pravi trenutak, ali je ipak pokušao. To mu je u opisu posla. Da se šepuri. Namršten sam i zamišljen. Vreme prolazi. Najpre je govorio o klijentu, pa o tome koliko je sve to bitno za nas. Njegovo šareno perje podrhtava, dok izgovara ustaljene fraze sa zadrškom. Ide mi na kurac. Paun. Ćuran. Bljak. Moram da se potrudim. Svi jedemo isti hleb. Jedina bitna stvar u životu je da stignemo na vreme. Brzo i kvalitetno. Jedinstven koncept uspeha. Klijent mora da bude zadovoljan. To nas čini velikim. Po tome smo iznad ostalih. Njegove reči u početku jako odzvanjaju. Bla! Bla! Bla! I to što govori ima smisla. Bla. Bla. Blablablabla… Onda sve gubi draž. Najpre mnogo jasnije čujem kako kolega na kraju hodnika gužva papir. Grize selotejp traku. Neki automobil napolju štuca. Čujem osobu koja trči, dok joj ključevi zveckaju u džepu. Onda čujem vetar i talase, pa morski krastavac kako se pomera u plićaku. Srećan sam.
***
Alarm u sedam. Naglo ustajem iz kreveta. U meni se budi želja, kao svetlucav žar koji se pali. Ponovo volim svoj posao. To je odlično. Najbitnija stvar za postizanje cilja. Vrela pomisao da sam dobar u tome što radim. Dokazivanje. Iznova i iznova. Karijera. Rezultati. Napredak. Izazovi čekaju na mene. Vrebaju. Kao gladna zver. Perem zube. Oblačim košulju. Siva košulja. Roze košulja. Kravata. Obuvam spenserice. Preskačem stepenike. Ne smem da zakasnim. To je bitno. Kao što glavonja kaže, mi smo ovde da uspemo i pobedimo ostale. Onda sam osetio vetar. U garaži. Neočekivano. Vrata su zatvorena. Automobil je nestao. Zakasniću. Kao šestogodišnjak, mislio sam da vetar zapravo ne duva. Mislio sam da imam taj osećaj na licu zato što tako brzo trčim. I bilo mi je lako da pobeđujem izmišljene suparnike trčeći po proplancima i izbrazdanim oranicama s jeseni. Sada sam u velikoj planetarnoj trci. Njen kraj, a ni početak, ne mogu da provalim. Ovde nije poenta koliko brzo trčim. Prestiže me grupa usko zbijenih sredovečnih džogera u sportskoj opremi. Žurim na posao. Na velikom zidu koji pregrađuje humanost i oholost, između pozorišta i odvratne nacionalističke političke opcije, iscrtan je grafit vizionari se osvrću na budućnost, a mi na prošlost. Shvatam jednu istinu. Dugo mi je trebalo. Perfidni i glupi ljudi osvajaju svet. Tome se suprotstavlja jedna bundeva. Koj kurac se ovde dešava? Viču kočijaši koji su ostali bez konja. Sve ovo nema nikakvog smisla. Ni neko sutra, ni juče, a ni ovo danas. Moj posao. Moja situacija. Alarm u sedam. Glavonja. Njegovo perje. Persijska mačka. Muškarac – žena. Odnos. Institucija. Gutanje zubne paste. Armadilo. I tikva. Tikva. Prostranstvo gde je do juče bila ogromna zgrada i parking, popločano je belim keramičkim pločicama. Prstom čeprkam svežu fugu. Moja karijera je nestala. Sedam na jedan od preostalih ivičnjaka i čekam. Nailazi tramvaj. Poslednja stanica. Oglašava se vozač. Nadalje nema šina. „A moj posao?” „Nema ni njega. Potraži nešto drugo. Pametan si. Nisi dete. Snađi se.” „A tako smo lepo sarađivali.”
***
Kada sam imao sedam, čitav svet mi je izgledao kao fabrika lizalica. A onda je nestalo magije i odraz u ogledalu postao je distorzirana java. Od tada se sve promenilo i mutiralo u gadan, masan vic. Svet se promenio. Ili je možda ostao isti. Ja sam se promenio. Postao sam sličan njemu. Imun na laži. Prisećam se prvog intervjua za posao. Baš na ovom istom mestu. Tu gde sam proveo pola svog života. Nekoliko dana nakon diplomiranja. Kao da sam prestravljen kročio u močvaru punu aligatora. Sa zebnjom gledam u samouverenog poslodavca. Vlasnik firme. Predstavio se skraćenicom CEO. Pitam ga šta to znači. Sležem ramenima. Ljubičasta maramica viri iz džepa na sakou. Na reveru ima izvezen logo firme. Sveže obrijan gospodin do njega čisti prašinu s porodične slike. On kaže da je CTO. Treći gospodin stoji. „Dobar dan. Prvo, želeo bih da zahvalim svima na interesovanju za posao u našoj firmi”, grmi kao da govori kroz megafon. Ona je CHRO. „Pred vama je test koji će nam pomoći da broj kandidata koji ulaze u finalni krug ograničimo na šest. Srećno!” Dugo me je vlasnik firme odmeravao dok nervozno češam bradu. „Recite mi, vidim odlično ste uradili ulazni test, gde vidite sebe za pet godina?” Gde? Gde? Gde? Gde? Gde? Gde? Gde? Gde? Gde? Gde? Odjekuje. Gde? Gde? Gde? U Indiji. Na Kubi. Na Tibetu. U čeljustima aligatora koji se muči da me proguta. Gazda firme je Bog, ali ja nisam verovao u takva božanstva. Oduvek sam gajio simpatije k Dionisu. Kupke, vino i seks. To je prava stvar, dečače. Pomahnitale orgije s Menadama. Doživljavam ekstazu i oslobađam se svih ovozemaljskih stega. Zdepasti Silen poliva me vinom iz amfora i postajem satir s konjskim ušima, repom i nabreklim kurcem. Igramo slobodni i grešni u dugoj, pijanoj povorci. „Jezik ti je zelen”, rekao sam. „Žvaćem dolare”, rekao je. Gazda firme u koju su me primili je Nemac. Duplo božanstvo. Chase money, not women. Ponavljao je kao mantru. Uglađen. Smiren. Staložen. Sa srebrnim pipcima. U godinama kada ne bi trebalo ni da mu se diže bez vijagre. Ali hormoni ga neverovatno pucaju na ambicije. Za vreme sastanka popije litar zelenog čaja. Za poslovnu večeru pije konjak sa zrncima kafe. Njih krcka savršeno belim zubima. Lagano. Dok mu pričam o sebi. On je kao fazan koji trguje nojevim jajima. Mogao sam mnogo da naučim od njega. Umesto toga, protraćio sam svoje vreme na sanjarenja.
***
Zatvaram se u kuću. Otvaram konzervu pasulja. Sipam u tanjir i podgrevam. Kroz prozor gledam komšiju, iz petospratnice preko puta, kako pokušava da patuljastog šnaucera izvede u šetnju. Kusam. Brišem brkove. Bacam pogled na našu zajedničku fotografiju. Moja pokojna žena se smeje. Ja duvam maslačak. Jedina uramljena koja je preostala. Sve druge su isparile. Kao i većina mog donjeg rublja, alata iz ostave i posuđa. Ker zastaje na trećem stepeniku i neće dalje. Korpulentni vlasnik se savija i ljubi ga u njušku. Umiljava se. Moli ga da krene. Pas odbija. Ulica između ograde mog dvorišta i trotoara naspramne zgrade je pod belim pločicama. Ceo grad polako postaje toalet. Pas se napokon spušta i zapišava ivičnjak. Posle toga beži natrag k ulazu. Vlasnik besno pritiska interfon. Zgrabio sam mobilni i krenuo redom po imeniku. Želim da razgovaram s nekim. O nebitnim stvarima. Besposlen sam. Nemam hobi. Nemam ideju. Okrećem brojeve. Redom. Isti, po nekoliko puta. Zauzeto. Onda se neko javlja. U telefonu piše moler. „Dobar dan.” „Ne radim više”, rekao je. „Vi ste jednom krečili kod mene. Sve u belo. Sećate li se?” „Tako se najlakše vidi kad je prljavo. Žao mi je, ne radim više”, rekao je. Onda se začulo nepodnošljivo šuštanje. Zovem dalje. „Doktore!?” „Više nisam lekar, sada sam šinter”, prekinuo je vezu. Pozivam sve redom. E. F. G… Niko nije raspoložen za razgovor. Jedna gospođa je vidno uplašena. Rekla je da joj je nestao zec. Rekao sam da je razumem. Onda je dugo plakala i nije prozborila ništa. Odlučio sam da naslikam nešto na praznim ženinim platnima. Nisam mogao da pronađem četkice. Slikam prstima. Razvlačim nekontrolisano boje. Napolju besni oluja. Nestalo je struje. Osećam se kao zgnječeni paradajz. Zavlačim se pod jorgan. Iznenada je utihnulo. Otkrivam lice. Oko mene jeziva belina. Mlečno nebo i pločice. Tvrde i hladne. I ničeg više. Sve je nestalo. U daljini vidim crnu tačku. Krećem k njoj. Najpre oprezno, a potom sve brže i brže. Jurim. Znoj mi se sliva s čela. Tačka prerasta u čistačicu. Nosi teget mantil. Briše ravnomernim dugim pokretima. Pred njom žuta tabla s natpisom: Pažnja, klizav pod! Pogledala me je i nasmešila se. „Gotova sam za danas.” Čvrsto sam stegao džoger.
MILJAN MILANOVIĆ rođen je 1982. godine u Zaječaru. Fasciniran istraživanjima u oblasti veštačke inteligencije i kreativnošću mašina. Više se ne bavi muzikom. Jedri i spravlja destilate vrhunskog kvaliteta. Objavio je zbirke priča „Bending” (2010.) i „Produžetak vrste” (2019.). Priče su mu objavljivane po časopisima i zbornicima (ARS, Dometi, Povelja, Trash) i uvršćene u uži izbor književnih nagrada u regionu (Europe Short Story, Lapis Histriae, Zvona i Nari, Andra Gavrilović, Miodrag Borisavljević).
Terasa je sva od sunca i jutro opet poništava tvoju vjeru u nasilne početke iz kojih klijaju dobri vrtovi i kišnica sama puni posude za sutra Iz prekida signala nastale su i gore mitologije koje ukida pjesma, dolazak u to mjesto gdje su prozori s griljama iza kojih iz sebe izvlačiš naknadnost u žute rečenice a dani su preplanuli starci koji prolaze i uporno šute u tebe kao da ništa ne trebaju, kao da će ti sve još donijeti
***
MLIJEČNI ZUBI
Umorni starci učahurili su strah strah se pretvorio u kvržicu i brojeve koji prelaze granice Kad ih prisile da ga puste, on se izlije do stopala u kojima se sve zgušnjava, a trzaji mišića maleni su grčevi onog što preostane
Teško je misliti o gustoći crvenog o plitkom disanju i stvarima koje iz ruku prelaze u krv, iz krvi u meso dok tamo kamo će opet stići njihove majke kuhaju tigrovo mlijeko, pjevaju o djevojčicama i makovima i zauvijek samo što nije stiglo jutro u kojem će ponovno sjesti pokraj njih
***
KOŠTICE
Mi nemamo koštice iz kojih niknu pitomi gradovi zato stalno presađujemo iz dnevne sobe u podrum iz podruma u dvorište podmitljive misli o sreći Ako dođe netko tko ih želi uzeti, predat ćemo ih mirni jer drugi brinu o njima Treba živjeti i misliti misliti i živjeti ravnomjerno odstajati na zraku, završiti zimu, treba jednom dnevno vodu sa šećerom, kvasac u mlijeku kažemo i zatvaramo vrata za dobrim ljudima koji su odnijeli naše koštice Sad trebamo samo živjeti
KATARINA HAMUNAJEC rođena je u Čakovcu, a u Zagrebu studira anglistiku i kroatistiku. Pjesme su joj objavljene na portalu Strane ( http://strane.ba/katarina-hamunajec-cetiri-pjesme/ ). Bila je finalistica natječaja Na vrh jezika prošle godine, a 2018. njezina je pjesma uvrštena među tri pobjedničke pjesme na Cekapeovom natječaju za poeziju.
stanko vraz ljubio je tri žene, svaka od njih htjela je muškarca urednog rukopisa, urednog jezika, urednika
sa svakom je imao sina, nijedan plave kose: oni se ženama nisu nudili oni nisu ilirci oni su očevi pseudonimi
tri su žene ljubile stanka vraza nijedna se nije dugo zadržala: sve plave sve ljubice sve odreda moje majke
***
STRANAC
htjeli bismo ići na plažu “la playa” – kažeš i zaključiš kako je španjolski dobar jezik za snalaženje u prostoru
što ćemo na plaži – ne znam, sunčati se nećemo, sunce je na jugu jako, a naše su kože svijetle, ne pokazuju put
put do plaže ne znamo, ne znamo lokalni jezik, što se ovdje jede, koje će nas sintagme odvesti na zahod
zato plaža nije ni bitna, ono što si nakanio možeš učiniti i na asfaltu, na cesti do plaže, revolverom ili rukama
***
KOLAR, BREZA
u glavnoj ulozi svirepa djevojka, za nju se borimo, a ja već znam scenarij:
“marko, ti to vsakoj veliš, ti vsaku prevariš i ostaviš”
znam glumiti, blijedo sam i tanko usađen u tlo, gotovo pomiren da ću roditi
zašto sam zao, ne znam, a lijepa sam, blijeda i tanka i znam da me nećeš posjeći ___________________________________________________________________
FILIP MARKOVIĆ rođen je 2000. godine u Zagrebu, živi u Novim Jankovcima, slavonskom selu pored Vinkovaca. Nakon završene Gimnazije Matije Antuna Reljkovića u Vinkovcima upisuje Rudarsko-geološko naftni fakultet u Zagrebu. U srednjoj školi intenzivno počinje pisati poeziju te tako za rukopis “Pantera” 2019. godine osvaja drugu nagradu na Goranovom proljeću. Iste godine sudjeluje na smotri LiDraNo. Na vinkovačkoj pjesničkoj manifestaciji Jutro poezije u sklopu Dana Ivana i Josipa Kozarca osvaja prvo mjesto.
U podne su nas redom pozivali u kadrovsko i uručivali nam rešenja u potpunoj tišini. Niko nije bio iznenađen. Veb-sajt nas je već odlično zamenjivao i iako smo bili potpuno neupućeni i nezainteresovani za način na koji te stvari rade, rezultati prodaje su se na kraju svake nedelje jasno ispisivali na velikom monitoru prodajne sale od kojeg smo skretali poglede. Samo je Viki, čiji su brojevi bili niži i od mojih, počela da diše kratko i brzo. Neprimetna Viki, u čiji su pregradak, misleći da je prazan, jednom prilikom isporučili celokupan kancelarijski materijal. Shvatili smo da je tu, tek kada je počela da se izvlači ispod kutija. Čim je njeno prezime izgovorio androgeni glas na zvučnicima, potrčala je ka staklenom paravanu iza kojeg je šef pokušavao da simulira telefonski razgovor i udarala ga pesnicama. Povukli smo je od paravana, pre nego što na nju nasrnu radnici obezbeđenja. Želeli smo da joj sačuvamo bar malo dostojanstva. Otimala se i pljuvala. Dok smo je uvlačili u lift, pljuvačka se još slivala po staklu. Znao sam da mi je svaki plaćeni dan poklon, ali sam se nadao da ću biti preskočen bar u prvom naletu čistke. Nekoliko meseci pre toga, uspeo sam da se prikradem šefu na puš-pauzi i pitao ga da li uopšte postoje neki planovi za budućnost. Bilo je jasno da nas vreme ostavlja iza sebe i da ćemo sve teže prodavati papir. Učestalo sam primao elektronsku poštu potpisanu sa: Ne štampaj – spasi drvo. Šef je iskrivio lice kao da je zgađen mojim prisustvom i zgnječio polovinu cigarete. U odlasku je promrmljao: „Ljudi će uvek brisati guzice papirom.” Ceo dan sam proveo razmišljajući o tome. Poslao sam Saški poruku trenutak pre nego što sam zamoljen da vratim telefon u vlasništvu kompanije. Poslao sam joj: „Postali smo digitalni. Vidimo se kod kuće.” Nije nam više bilo dozvoljeno da ulazimo u liftove. Usmerili su nas ka klimavim gvozdenim stepenicama za evakuaciju, niz koje smo se spuštali trapavo, kao tek oždrebljeni konji. Prolazili smo kroz fabrički krug, pa kroz široku kapiju koju smo viđali samo kroz prozor toaleta. Oznojeni radnici dizali su poglede s mašina koje su nadgledali i posmatrali kako nam se odela i kravate, u skladu sa kodeksom odevanja, lepe za tela od vodene pare u vazduhu. Automobili su nam ostali parkirani pred upravnom zgradom. Većina je ionako bila u vlasništvu kompanije. Krenuli smo peške na jednu stranu pored fabričke ograde, dok neko iz gomile nije glasno procenio da je bliže ako krenemo na drugu stranu i onda smo se podelili. Bezglavo smo hodali čas u jednom, čas u drugom smeru, pa se vraćali i zbunjeno sudarali. Polako smo odustajali i sedali na trotoar da sačekamo da se stanje smiri. Sedeli smo tu skoro do kraja radnog vremena i ćutali sebi u bradu. Viki je stajala nasred ulice i ridala kao dete. Cepala je odeću sa sebe. Prvo nam je izgledala tragično, pa komično. Onda nam je dosadila. Razmišljao sam o Saški i o njenom poslu. Uvek nas je zabavljala činjenica da ja prodajem papir na kojem štampaju njene kolumne. Još jedan mali dodatak bliskosti. A ako je tačno ono što mi je šef rekao, ako će ljudi večno brisati dupeta papirom, uvek ostaje mogućnost da se njeni novinski članci štampaju na wc-papiru. Ljudi ionako imaju naviku da čitaju u toaletu. Pročitaš, iscepaš, obrišeš se. Nisam siguran da bih smeo to da joj kažem. Naročito ne u ovakvom trenutku. Sve je manje trenutaka koje Saška smatra pogodnim za šalu. A možda je u pravu. Možda se stvarno majmunišem samo kada se nađem pred problemom. Zato što znam da će ga ona rešiti. Stigla je kući pre mene. Kada sam ušao, čuo sam je kao izlazi iz toaleta i onda stoji u hodniku. Imala je neke pripremljene rečenice, ali se predomišljala. Konačno je ušla u trpezariju i zagrlila me. „Snaći ćemo se. Idemo malo do reke da razbistrimo glave. Sutra ćeš lepo razmisliti.” Nisam mogao da joj kažem da već mesecima razmišljam i da zaista ne znam. Gledao sam kroz prozor i žvakao kriške voća koje mi je dodavala. Jabuka, kajsija, pomorandža. Bilo je nešto neobično u tom prizoru. Shvatio sam da su šaloni širom otvoreni. „Šta je sa Tomom?”, pitao sam, dok sam ustajao i gurao glavu kroz prozor. Nije bilo ničega na simsu. Stala je pored mene i spustila mi ruku na rame. „Izgleda da je odleteo”, rekla je, „kada sam stigla kući nije bio u gnezdu. Baš lepo, zar ne?” „A gnezdo?” pitao sam, „šta ako bude hteo da se vrati?” Gledao sam u nebo, ali nisam video nijednog goluba. „Počistila sam sve. Uradili smo za njega sve što smo mogli. Imao je sreću što se izlegao kod nas, dalje će morati sam.” Dok je sunce zalazilo, izvezli smo bicikle iz podruma. Saška je podigla kosu i prčvrstila je ukosnicama. Na betonu pod našim prozorom video sam hrpu golubjeg paperja ulepljenog krvlju. Nisam ništa rekao. Kada je imala devetnaest godina, Sašku je silovao četrdesetogodišnji poznanik. Nije rekla silovao, rekla je nasrnuo. U jednom od naših tadašnjih noćnih razgovora, kada nismo stizali da kažemo sve što želimo jedno drugom pa nismo ni spavali, ispalila je sve to brzo, u jednom dahu i onda duboko udahnula. On je nasrnuo, ona je pokušala da se odbrani, ali je shvatila da neće uspeti. Prepustila se i pokušala da uživa. Sutradan ga je pozvala i iznudila poziv na večeru. „Znao sam da ćeš zvati, mala”, rekao joj je, a ona je gutala pljuvačku da ne bi povratila. Nakon deserta, rekla je da njihova veza nema perspektivu, poljubila ga u obraz i otišla. Tako da to nije bilo silovanje, nego „vrlo kratka neprijatna veza, a ko još nije imao takvih?”, pitala me je sa ozbiljnim izrazom na licu. Vozili smo se se lagano do reke uobičajenim putem kraj parka i groblja, obilazili stubiće i izbegavali iste rupe u tišini. Usporio sam kraj zida na kojem sam je jedne davne noći naslikao. Bio je prekriven video-bilbordima, ali mogao sam da prepoznam deo Saškinog oka u pozadini. Pretekla me je i nastavila da vrti pedale bez osvrtanja. Gledao sam kako joj se sêde presijavaju na potiljku. Pred pešačkim mostom spustili smo po jednu nogu na tlo i zastali da predahnemo. Saška je nemo micala usne i čkiljila kao kada sabira u onoj našoj svesci troškova. „Kako je nebo crveno iza mosta”, rekao sam. Pogledala me je, ali me nije odmah videla, trebalo joj je nekoliko sekundi da ispliva iz cifara. „Biće teško.” rekla je, „Bilo je teško i bez ovoga, a sada će biti baš teško”. „Znam”, rekao sam. Ali nisam znao. „ Hajde, pričaj mi, šta se desilo? Izbaci to iz sebe, pa da vidimo šta ćemo dalje.” Rekao sam da su otpustili više od polovine ljudi iz prodaje. Malo sam preuveličao. „I ti si baš u toj polovini? Koliko puta sam ti rekla da ozbiljnije shvatiš situaciju. Znam da ti sada to ne treba, samo kažem, zbog narednog posla.” I nije mi trebalo. Rekao sam da mislim da nisu gledali rezultate. Prećutao sam svoje cirkularno pismo klijentima sa potpisom: Odštampaj – spasi radna mesta. Rekao sam da su u ovom prvom naletu preskočili porodične ljude. One s decom. Oženjene. Udate. „A, tu smo. Znači, ja sam kriva.” „Nisam to rekao. Ali možda bi me taj papir sada spasao, samo to.” Želeo sam da prećutim dete. Još jedan problem koji je rešila u trećem mesecu i koji više nismo pominjali. Ali osetio sam se sićušno. Osetio sam da mi treba bar jedna pobeda. Rekao sam to što nije trebalo da kažem. Pustila je vazduh kroz zube i zagledala se u reku. „Nije da nisam želela da imam dete. Nisam želela dete s tobom, u tom trenutku. Htela sam da sačekam da odrasteš, a to se nikada nije desilo.” Podigla je nogu na pedalu i odvezla se preko mosta. Nešto je gorelo u meni. Grabilo je brzo na gore i ispunilo mi glavu. Vozio sam u besu. Stigao sam je u podnožju mosta, pred nizom malih prodavnica i udario prednjim točkom u njen zadnji. Poletela je u stranu pre nego što sam shvatio šta radim i udarila licem u beton. Bicikl je začangrljao i varničio. Prednji točak je otklizao nekoliko metara dalje. Saška je brzo ustala i u šoku skupljala patike po putu. Prišla mi je oprezno. Grlila je patike na grudima. „Jel’ to bilo namerno?” pitala je. Gledao sam kako joj obraz brzo otiče i podigao ruku da ga dodirnem. Uzmakla je. „Nikada, nikada, niko, nije bio tako nasilan prema meni.” rekla je. Povlačila se unatrag i ušla u jednu od prodavnica. Vrata su zazvonila kada je nestala iza njih. Skupljao sam delove bicikla po putu i slagao ih na gomilu. Čekao sam da izađe, ali se nije pojavljivala. Otvorio sam vrata i ugledao je bosu kraj zamrzivača. Držala je pakovanje sladoleda na obrazu. Žena za kasom je ustala i preprečila mi put. „Zvaću policiju!” vikala je. „Sve sam videla. I kada si je šamarao i udario pesnicom i kako si je šutirao dok je ležala na podu. Sve ću da im kažem.” „Ne treba gospođo, hvala vam”, rekla je Saška tiho. ”Nemoj da ga štitiš, takvi se ne zaustavljaju ako ćutiš.” „Ništa se zaista nije desilo, stvarno. Pala sam s bicikla. Baš sam nezgodno pala.” Glas joj se iskrivio. Kasirka se nije pomerala. Odmeravala me je sumnjičavo, pa se osvrtala i gledala u Sašku. „Dobro”, rekla je i podigla kažiprst, ,,ako mi se samo učini da si je ružno pogledao…”, pa se sklonila se da me propusti. „Ne zaboravi da sam tu”, viknula je Saški preko mog ramena, „samo kaži i zovem policiju. I probaj da staviš grašak. Onaj mladi u zelenoj kesi, taj meni uvek pomogne.” Saška me je pozvala rukom i spustila mi glavu na grudi. „Kako smo došli dovde?”, pitala je. Gledala me je bez treptaja. Stvarno je očekivala odgovor. Nisam znao šta da joj kažem. „Kako je sve tako brzo prošlo. Kako je proletelo. Kako?” Rekao sam joj da je udarila glavu i da bi trebalo da odemo kod doktora. „Kasnije”, rekla je, „Može da sačeka. Šta ćemo da radimo?” „Naći ću posao, kakav god. Preživećemo.” „Ne želim tako. Neću više da budeš stalno nesrećan, nisi bio takav kad smo se upoznali.” Spuštala je kesu graška s obraza za svaku rečenicu koju je izgovarala, a ja sam joj ga vraćao na otečeno lice. „Hoću da radiš nešto što voliš. Bar to. Prestao si da slikaš. Mogao bi opet da počneš? Mogla bih da se raspitam kod mojih. Možda im za neko izdanje trebaju ilustratori. Možda nisu shvatili da im treba ilustrator, ali bih ja mogla da im dam ideju.” Video sam da pokušava da mi namigne, ali joj je to oko već bilo zatvoreno. „Moramo kod doktora”, rekao sam pomogao joj da se obuje. Kasirka me je promatrala u prolazu. Izvukao sam novčanik, ali je odmahnula rukom. „Pamet u glavu”, rekla je. Krenuli smo nazad preko mosta. Nosio sam ostatke njenog bicikla, a ona je lagano gurala moj. Već se potpuno smrklo, ali nebo nad nama je treperilo crvenom bojom. Vazduh je smrdeo na paljevinu. „Nešto se zapalilo”, rekla je. Stali smo na sred mosta i gledali kako gori fabrika papira uz obalu. Saška je posmatrala i mene i požar blago razmaknutih usana. „Sačekaj me ovde”, rekla je, skočila na moj bicikl i odvezla se bez osvrtanja. Držao sam iskrivljeni točak u jednoj i roze ram u drugoj ruci i gledao za njom dok nije potpuna nestala. Vozila je jednom rukom. Plašio sam se da opet ne padne. Dim je zaklanjao Mesec. Fabrika je brzo netajala u požaru i vatra je počela da zahvata okolne magacine. Odraz je prekrivao reku. Dok su vatrogasni čamci plovili ka požaru, osetio sam da je ograda mosta topla. Vatra je brzo napredovala i bilo je malo verovatno da će bilo šta uspeti da spasu. Saška se vratila sa blokom za skiciranje i drvenim bojicama. Vadila ih je iz kese sa iskrivljenim osmehom. „Samo ovo sam našla, ali poslužiće?” Klimnuo sam glavom i poljubio je u otok. Bio je leden. „Hajde, crtaj”, rekla je i oslonila se leđima na ogradu. Grašak se topio i voda joj je kvasila majicu. Stajao sam nepomično pred licem koje sam odavno prestao da proučavam. Dok sam mogao da je naslikam po sećanju, mera oka je bila veća, čelo je bilo niže i uže. Otok mi je narušavao simetriju i nisam bio siguran da li uopšte da pokušavam. Nešto od toga je, činilo mi se, pročitala na mom licu. Sklanjala je kosu sa čela i zbunjeno se smešila. Nisam smeo da odustanem. Crtao sam. Gužvao sam papire i bacao ih u vodu iza sebe. Odustajao sam i ponovo počinjao. Zglobovi su mi bili ukočeni i trebalo je vremena da se ponovo opuste. Nije išlo onako kako smo planirali. Onda se odnekud pojavio taj par. Zagrljeni momak i devojka su stajali iza nas i posmatrali. Gurkali su se ramenima i šaputali da nam ne smetaju. Saška me je gledala. Razumeo sam taj pogled. Mislila je: Sećaš se? Momak je telefonom fotografisao ceo prizor. Mene, leđima okrenutog objektivu, sa blokom u jednoj i crvenom bojicom u drugoj ruci. Roze bicikl bez točka. Sašku oslonjenu na ogradu mosta s kesom zaleđenog graška na obrazu. Veliku vatru u pozadini koju su mlazovima rečne vode napadali vatrogasni čamci. Fotografija je štampana na naslovnoj strani Saškinih novina koje su iz dana u dan opširno pratile istragu. Požar je, pisalo je, verovatno podmetnula neidentifikovana ženska osoba koja je u njemu i stradala. Naišao sam na istrgnutu naslovnicu dok sam pregledao novije radove. Čuvam ih u onom omotu bloka koji je Saška kupila. Skica bube na leđima. Nedovršen akvarel praznog čamca na reci. Skica drveta na brdu. Onda rendgenski snimak Saškinog lica sa vidljivo naprslom jagodičnom kosti, pa naslovnica novina s našom fotografijom. Crtež je Saška odnela. Možda još postoji, negde okačen ili sakriven, ali nikada nisam saznao. Možda ga nije ni odnela. Možda ga je samo izbacila kroz prozor kada se pakovala. Možda više ne postoje ni crtež, ni Saška.
NIKOLA PETROVIĆ (1978) živi i piše u Beogradu. Autor zbirke priča “Papir brzo gori” (Treći Trg, 2019) – nagrada Beogradskog festivala poezije i knjige Trgni se! Poezija! 2019 Prozu objavljuje u periodici (Ulaznice, Međaj, Književna fantastika, Grad, Znak Sagite, Emitor), zbornicima i antologijama (Istinite Laži, Biber 03, Gradske priče – Fantastika, Gradske priče – Vodenica, Najkraće priče 2005 – 2007, Alisa u zemlji priča) te sajtovima Art-Anima i Zvona & Nari (Hr). Književne prikaze objavljuje u Emitoru i Književnoj fantastici.
Neko je pokucao na vrata, pritisnuo zvono, kada si ih otvorio nisi zatekao nikoga, ko je to bio, poštar, nema pisma, računa, književnog časopisa koji ti redovno stiže, možda mlekadžija, nema mleka u flašama još iz devedesetih, kada ga je čika Mile donosio na bicikli čak iz Huma, kakvo je to gusto mleko bilo, dva prsta kajmaka, ko je to bio, nestrpljivi prosjak, ili komšijin prijatelj koji je umesto svetla pritisnuo zvono, pusto stepenište, zatvoriš vrata, oni koji te vole nisu prisutni, oni koji su te voleli nisu prisutni, oni koji će te voleti nisu prisutni
izgubio si omiljenu olovku, onu što najlepše tragove ostavlja u malom notesu u kojem si zapisao adresu pesnikinje iz Severne Irske, broj telefona turističkog vodiča u Asprovalti, i spisak stvari koje si nabavio za proslavu godišnjice, jednom si probao da zapišeš i pesmu, nije ti uspelo, svejedno, oduševljen si bio žvrljom, jer omiljena olovka je ostavljala sigurnu putanju za sobom, onu koja priliči sudbini, priliči odlučnosti da se istroši do kraja, i šta ćeš sada bez nje, odustao si od traženja, nisi otkrio tajnu putovanja, ne mora sve da bude zapisano kad već nisu prisutni oni koji te vole, kad već nisu prisutni oni koji su te voleli, kad već nisu prisutni oni koji će te voleti
***
PAKAO TO SU DRUGI
Pakao to su drugi, napisao je premudri, nisam mu verovao, zašto mu nisam verovao, nisam bio toliko mlad, već tada sam osetio mržnju na svojoj koži, i zavist, i gorčinu izdajstva, napuštenost, i glad, i ljubomoru, lukavstvo, škrtost, i laž, da, bio sam mlad, i sve sam shvatao olako, važno mi je bilo to što sam imao narandžasti stereo gramofon, što sam do iznemoglosti slušao Physical Graffiti, ploču iz Engleske koju mi je poštar doneo na ruke, (plaćanje pouzećem u dinarima) što sam velike postere iz Džuboksa slobodno kačio na zidove svoje sobe, niko mi nije branio dugu kosu i zvonarice, niko mi nije zanovetao što se smucam Deliblatskom peščarom, i Dumačom, o blagosloveni mirisi čistog peska, i snolikih borova na valovima čistog peska, između progala, kleke i bagremovog gustiša, na Rujevim urvinama, gde zastane srndać, pretrči divlja mačka, grokće divlja svinja, a visoko u valovima plavog peska lebdi orao, onaj koji vidi svaki pokret, tekunicu, miša, sve sam shvatao olako, i tajnu putovanja čaplje tik uz vodu močvarne Đurice, između ševara i potopljenih čamaca sve do ušća Kanala u Dunav, na čijim obalama smo nalazili grnčariju iz neolita, sve sam shvatao olako, i to što je silno vreme prošlo nezapaženo, hej, od neolita, igrao sam fudbal dok god u danu ima i tračka svetla, mnoge sam dane proveo u čistom bunilu, čitao Hesea i Froma, obilazio grobove na Katoličkom groblju, čitao imena umrlih olako, udvarao se olako, i stideo olako stihova izgovorenih na mesečini
Pakao to su drugi, glava ti je u rukama, posle mnogo vremena, za zvezde samo olinjali trenutak, ništa nisam naučio, o premudri, ispred ogledala nema nikoga
ZORAN PEŠIĆ SIGMA bio je urednik časopisa za književnost, umetnost i kulturu Gradina. Autor je više knjiga poezije i proze. Rođen je 1960. u Beloj Crkvi, a studirao je fiziku u Nišu. Bio je urednik, glavni i odgovorni urednik i v.d. direktora niškog Studentskog kulturnog centra (1985-1990). Od 1990. do 1999. radio je u Domu kulture Niš kao urednik filmskog programa, urednik Niškog analitičara, letopisa kulture grada Niša, te kao glavni urednik programa. Pesme su mu prevođene na bugarski, makedonski, poljski, italijanski, rumunski i grčki. Između ostalog, dobitnik je književne nagrade “Biljana Jovanović” za 2018. godinu, koju mu je Srpsko književno društvo dodelilo za knjigu “Biće sve u redu”. Preminuo je 17. septembra 2019. u Nišu u 59. godini.
* Ježurka vesel, uvek drven, poskakuje, svrbuje vrbe – odgojiteljice postaju drvne erektične eklektične šume. Pijana polutka klizi niz grudi u noge jave, dok pakujemo mesa u spremište naše. Šume se jave, isparavaju komunizme hladne. Ako jastreb sprovodi teror u šumi u vreme ručka, na ručak ga zovi! Ponudi orale razbojniku jastrebu, trebalo bi da je srčom krcat. Da rekom, valom, grozdom nagrađuje različke grla.
I tako: po prvi put u logu dočekujemo – dolaze uzvratne posete. Svetli gost ima garež mrtvih mrava. Kada gost prođe kroz talase, kosine, hororične livade, weltschmerz boli hiljade i pridev je. Žena mi spremila zmije anakonde. Oh, izvrsno, draga, izvrsnosti bala, u slast u slast. (Mada, nju frustrira kućni/šumski rad, samerava ljudske dane učinak pranja granja, ali) Ko će moje dete da spere, dete što urođeno miriše na vulkanizerove sperme?
(HOR) Ш.
* Tu-ki-mi, tu-ki ti. T u k i m i – t u k i t i. Volim da s(m)rducne ti. Kad te blagu smustim do pola u baru, zaove podstrekuju femicide. Ustajte femicidne, dajte ruke žene ubijane, strašću umivene. Svekrve su vas vedre kredom opcrtale da preuzmu vaša mleka, da šumi. Rekao sam tvojoj mami: Gospođo, vaša kći je kurva. Zar Zara? Rekao sam svojoj mami: Mamaaa, žena mi kurva. Sine, lukase, ubij je.
I nije na tome stala; imala je pobožne argumente: Hoću nešto konzervativno, izuzetno takvo, kao prestol. Kao umak. Ograničeno kao presvlaka leptira. Budno oko i kao rešetka. Hoću članarine. Sina, zdele.
HOR
Ćase! Hoćemo ćase! Ćase, ćase, ćase, ćase!
ANTIHOR
Izraz ĆASA sastoji se iz 4 karaktera što je za 4,8 manje od prosečne srpske reči. Sadrži 2 (50%) samoglasnika, što je za 7,2 procenata više od proseka. Ć a s e. Na rubu (analitičke) propasti.
Nešto što legitimiše. Hoću, fascikle, stečajne obrve, prosto da sam jarbol, mačkica u lišću. Hoću da sam reč parastos. Hoću da sam urvina parastosa. Urbanistički pitom i da se pritom stežem oko vrata čitavom školstvu nepoćudnom, hoću sve što tumači neće.
Nadnica domara ti je podnevni pomor konja. Zato će te obesiti sindikat domara. Bar će u pečurke hor albanaca pogledom da te zaključava.
A ti samo kažeš: Da hoću i ja bih – u erdogane. Da hoću i ja bih aj-fone.
BOJAN MARKOVIĆ (1985) objavio je knjigu poezije Riba koja je progutala svet (Nagrada Mladi Dis, 2013). Koautorski je priredio knjigu o lektiri i čitanju Piknik za Irmu – imaginarna lektira (2017). Urednik je pesničke edicije „Svoja struja“ u izdavaštvu Doma kulture Studentski grad.
Bilo je to vrijeme kada sam pisao gomilu novela, koje su mi izlazile u velikim nakladama, i kada sam se zaljubio u nju. Inače, ja sam svemirac i kod nas krajolikom prevladavaju žitna polja žute boje koja su uvijek bila žuta i sa kojih se posebnim poljskim vozilom usisavalo zrnje, nakon čega bi na njihovu mjestu potom raslo novo te koja su počinjala od cesta do daljine od nekoliko obzorja… četiri, pet. Ona nije bila iz svemira i tamo su prevladavala zelena žitna polja koja nikad nisu žutila. Zrnje je brao, isto kao i u svemiru, usisnik zrnja koje bi naknadno zorilo te bi na ogoljenim klasju raslo novo zrnje zelene boje. Bila su smještena na pristojnoj udaljenosti od cesta. Kad sam je prvi put ugledao sa njezinim društvom koje je poznavao moj prijatelj sa kojim sam te večeri izašao vani u potrazi za svim onim za čim mladi tragaju, pomislio sam kako je lijepa. Nikada nisam vidio ljepšu. I dok je malo govorila, dala se vidjeti njezina čestitost, zdrav razum i zavidna intelektualna kapacitiranost. Moje ljubavi su inače bile snažne i velike te isto toliko neustrajne. Pomislio sam, gledajući je, da bi sa njom moglo biti drugačije. Nakon nekoliko mjeseci, kupajući se u jednoj uvali podno mog kvarta i bijele petokatnice u kojoj sam živio od tođenja, nježno sam dotaknuo njenu ruku i tu je počelo. Bilo mi je zanimljivo da kad bi je god upitao zašto je kod njih van svemira žito uvijek zeleno, ona bi se blago nasmijala i napravila pokret kratko i lagano podižući ramena uz niječno mahanje glavom. Kasnije mi je njezin ujak ispričao priču o permanentno zelenom klasju, njegovom biološkom ciklusu i ulozi u životu izvan svemira, kao i njegovoj pristojnoj udaljenosti od cesta kojem nije razlog niti neka prometnograđevinska, niti biolotehnološka strategija već kulturološki od izvansvemirskih vremena velikih starih kultura koje su nosile za buduća pokoljenja materijalne i pisane dokaze kao i otvaranje prostora istraživanju i tumačenjima civilizacijskih općih mjesta i njegova pandana naše svemirske kulture, npr. one frankokantabrijske vezane za slikarstvo i uopće vizualne umjetnosti. Nju sam upoznao sa Majkom i Ocem i ona mene sa svojima. I jedan dan je pila prvi put kavu sa mojom Majkom koja me dojila držeći me naslonjena glavom na svoju desnu dojku. Mi iz svemira smo se dugo dojili. Ona je to znala i nije bila niti iznenađenom niti joj je smetalo. Ona se dojila kao nesvemirka 18 mjeseci i to je u njenom svijetu bilo, može se reći, pomalo neobično i više nego uobičajeno. Otac je bio na putu i nadgledao izgradnju ukopnog vojnog objekta kojeg je i projektirao. Ljudi iz okolice gradilišta, koje je bilo uz more i gdje je uvijek puhao jak sjeverac, donosili bi Ocu na poklon uglavnom neku ulovljenu ribu, gotovo uvijek ugore i katkad školjke. Najčešće kamenice. Dok su njih dvije pile kavu, Majci se iz mojih usta izlilo malo mlijeka i ta zmijolika odtoka je kliznula te pokapala preko mrežice neočišćeni očev crni Braun koji je bio na stoliću uz rub trosjeda gdje je Majka sjedila. Nastavila je sa dojenjem i rekla da nije nikakav problem. Zazvonio je telefon također postavljen na stoliću gdje i očev crni Braun. Mama je podigla slušalicu. Zvao je Otac i rekao da se vraća večeras oko sedam. Rekao je i da donosi dva velika ugora. Majka je završila sa dojenjem. Sjeo sam nasuprot Majke. Ona, moja ljubav, uhvatila me rukama za moju desnu ruku. U tom trenu sam se sjetio moje ljubavi iz srednje škole sa kojom sam išao i u vrtić. Sjetio sam se kako smo slikali gusto žuto polja sa debelim crnim stupovima na kojima su bile razapete crne debele žice. Nebo je ostajalo neuslikano boje sivog kartona na kojem smo to slikali. Pomagali smo i drugima da slikaju ta naša uvijek žuta svemirska polja žita. Prenula me zvonjava na vratima i ona se trgla i ispustila na tren moju ruku prekinuvši nekakav razgovor koji je vodila sa mojom Majkom. Poslije mi je rekla da su pričale o mojim novelama. Majka se digla i otvorila vrata majice sa vlažnom flekom mirisa mlijeka kojim me dojila. Ušao je Otac i mirno pozdravio tek lagano uzdahnuvši te dodavši Majci najlon vreću sa dva ugora. Otac je skinuo mantil i otišao do zahoda i kupaone dok je Majka brzo odnijela ugore u kuhinju. Vratili su se oboje u isto vrijeme do dnevnog boravka. Otac se nasmijao jer mislim da smo Ona i ja izgledali pomalo zbunjeno i prestrašeno. Pitao je kako smo i što radimo. Ja sam rekao da pišem o našem žutom svemirskom žitu. Ona me lagano cimnula lijevim laktom stojeći mi sa desne strane. E da. Zapisali smo se kod matičara idućeg 26-og. Subota. Mama se lagano nasmijala onako od dragosti i pogledala prema Ocu. Otac se također lagano nasmijao i rekao dobro i bravo. Iza toga smo se svi onako lagano nasmijali i opustili muskulaturu bez riječi. Onda je Otac zaključio kako je izvan svemira pristojno odmjerena udaljenost zelenog žita od cesta izvrsno rješenje.
DARKO ALFIREVIĆ (Split, 1964.) je splitski umjetnik i doktor medicine, specijalista patološke anatomije, subspecijalista hematološke patologije. Već desetak godina radi kao predstojnik Kliničkog zavoda za patologiju, citologiju i sudsku medicinu Sveučilišnog kliničkog bolničkog centra u Mostaru.
Ne znam čemu taj izbezumljeni pogled, Julija. Poznaješ me dobro. Poznaješ svu moju nesposobnost da zadržim čovjeka, da mu pružim zadovoljstvo, da ga natjeram da ostane doma. Takvu bliskost ni s rođenom majkom nikad osjetila nijesam. Znaš da posrćem, da dižem tenzije, da pravim dramu tamo gdje drami mjesta nema.
Poznaješ me dobro, djevojčice s plamenom u kosi. Svu svoju providnost stavljam sad pred tebe. Očaj se upali kad ugasim male lampe. Snagu položim na jastuke kojima se opkolim da ne budem sama. Dušu sam već poklonila onima koje sam otrgla od sebe. To me drži budnom. To me ispunjava dok me praznina udara po nosu.
Znaš da loše kuvam, sigurna sam da ti je pričao o tome. Kako mu se gadi nezačinjena hrana i mirisi nezadovoljstva u njoj. Da sam još uvijek tu zbog malih stopala koja tapkaju u mjestu, a ne zbog velikih kojima je potrebna njega da bi ličila na nešto. Neopleglane košulje, posoljene kafe, pune pepeljare. Priznajem, nemarna sam. Ova naša čajanka je jedino na šta sam fokusirana u posljednje vrijeme. On bježi. Isklizava iz moje svakodnevnice, ignorišući da je moja svakodnevnica naša, jer se njemu to može. I onda ga nema.
Ti ne znaš kako nedostajanja vrište, Julija. Ti ne znaš kako želja ostavlja za sobom sluzav trag. Neugašene strasti evoluiraju i postaju neukrotive zvjeri koje bi se i iz lanaca oslobodile, jake, nezavisne, kao žene koje cijepaju drva. Ti svojim djetinjim pogledom ne možeš da obuhvatiš ni pola onoga što ja moram da provučem kroz prste svakodnevnice.
Džaba pušiš kurac kao suicidalna žena, Julija. On će se vratiti u toplo, jer ljudi uvijek, to je zakon prirode, ne izmišljam, traže svoje mjesto u toplom i u blizini vode. Ti nijesi ni voda, već vodopad, bezbojni mlaz koji će ga uvijek vući na dno. On je svoj tamo gdje mu ne smeta čarapa iz koje viri palac, svoj je tamo gdje podiže noge na sto dok gleda skijanje, tamo gdje mu nije važno je li se okupao danas ili prije tri dana. Svoj je uz mene. I njih. Stopala koja tapkaju u mjestu.
Ne prepoznaš licemjera kad ga vidiš, Julija. Površnog samoživog stvora koji te gleda očima djeteta, a kuva ti mozak riječima zrelog diktatora. Ne znaš da se braniš, grizeš prste, jer nokti su ti sad već premalo, imaš hladnoću središta crkve, a oči ti gore ognjem krematorijuma. Jednako ti je i kad si gola i kad si odjevena. Bila sam na tvom mjestu jednom. Bila sam ista kao ti, nesnažena, zaljubljena i bezbrižna. Znam zašto je izabrao tebe. Prepoznajem život u tebi. Prepoznajem sve ono što znam da voli. I sve ono što će jednog dana da mrzi.
Takvi su ljudi, malena. Rastrgnu te na komade, pa te onda ostavljaju da se sama sastavljaš. Griju ti grudi i vrat, a noge su ti dovijeka hladne, jer to nije njihov problem. Ja sam tu kad se bori s viškom čarapa, ja ga pokrivam kad zaspi na kauču u pola filma, pržim jaja za doručak, jebena jaja, ali pržim ih i dobacujem ključeve od auta u prolazu do spavaće sobe gdje provjeravam spava li najbolje od njega. Ja sam ona koja nosi tople napitke i prepečene kriške hleba, žena s majčinskom predanošću i sestrinskim razumijevanjem, i, nažalost, sad ništa više od toga. Čim se restartuje, otrči do tebe za ostalo. Da gazi tamo gdje još gazio nije.
Trebalo bi da se sabereš, Julija. Da digneš ruke od njega, da bi sačuvala sebe. Postoji moj prostor u koji nikad nije trebalo da zakoračiš. Radije se zamjeram tebi, nego što bih stvarala sukob unutar tog svog sigurnog kutka. Ne brini, nasmijem se gorko u sebi kad izgovorim to „sigurnog“.
Otpij, Julija. Od čaja se još niko zagrcnuo nije. A ovog se ionako nećeš sjećati.
***
DEMIJURŠKA (BES)POSLA
Ono kako odrasli muškarci tvrde kako ne mogu da ručaju bez salate, i ono kako ţene tvrde da u svojim torbama nose samo najosnovnije, to je predivan prostor na kome mogu da osmislim njih dvoje, da ih uvaljam u ljubav kao u jaja i u prezlu, da ih zagrlim na svakom ćošku odavde do kasarne, da im platim piće u ozloglašenoj kafani na drugom sastanku.
Njega mogu da obučem u plavo, nju u zeleno. Mogu i sve to da svučem s njih u manje od dva stiha, da ih u narednih pet redova ne skidam jedno s drugog. Da im ubacim zračak sunca kroz slomljenu roletnu iznajmljenog stana u svitanju poslije, da im u pozadini zasviram Elton Džona ili nekog drugog džona.
Stidljivi osmjesi ugušeni između pokušaja pogleda, zima, a njima da ne bude hladno. Neki koraci po kiši, neki poljupci u voćnjacima, tuđim, a kao da su njihovi. Sve to mogu.
I da ih ugušim voljenjem sve dok njoj ne pukne film od sjeckanja salate svakog dana, i njemu ne pukne film od traženja upaljača u unutrašnjosti njene torbe.
Ali nebo nije list hartije, Ali gore nijesu kalemovi.
***
IZVOD IZ HODNIČKOG DNEVNIKA
U oboru ljutnji koje se sudaraju jedne o druge, u uskim hodnicima gdje zabrinutosti govore ljudskim glasom da ne bi plakale, da ne bi vrištale, da krikom svojim ne probude prekasno zaspale; tu svako od kuće ponese najgore od sebe i maše svojom bitnošću dok iskašljava sjećanje na juče, i svako drugo juče u kojima se disalo bolje i lajalo bolje i cviljelo glasnije. Sve je to ostalo na prelasku između dva dana. Bilo koja dva dana. Na mjestu s kog gledam u leđa svijeta, vrijeme se mjeri udisajima jedvadišućih. Ljudi šapuću, ali riječi odzvanjaju i klize niz svježe okrečene zidove pravo na kičmeni stub. Ovdje svi uzimamo po dio tereta onih najbližih desnoj ruci. Nijesu to saosjećanja, to su sebičnosti koje se kriju iza fraza pseudobrižljivih o brižnosti.
Ne, gospođo, ne želim da gledam fotografije vaše djece, kažem. Ne želim da znam ništa o propadanju vaše materice, o tome koliko ste ljekaru dali da vas pregleda i šta je sve curilo iz vas onda kad ste se predali sistemu. Da ne kašljete toliko, možda bih vas zagrlila. Imam ja sopstvene neugodnosti. Nijesam došla ovdje da me fotografišu za dokumenta.
Kroz mješavnu psovki i pogrešno izgovorenih dijagnoza, u skupini riječi koje ne bih razumjela ni da su pravilno izgovorene, na mjestu koje bi moglo biti i autobuska stanica i red na kasi, ali je izabralo da bude bezličnije, puno, a praznije, pokrivam se po ušima da ne postanem dio mašinerije za proizvodnju lažnih ljubaznosti, dok se žena u bijelom, vječita nevjesta sistema goreg od zlog, izdrkava na starije od sebe, nemoćnije, ne shvatajući da u smrdljivom prolazu između svih neznanja i površnosti svi smo isti. I niko ne zna šta nam je.
Pokrivam se po ušima u čekanju da dobijem papir koji kaže da mi je mjesto negdje drugo, da dobijem oslobađajuću presudu i s njom napustim omeđenu patnju što se zalijepi za klupe i čeka nove obamrle i polusvjesne iz grada u kome svaki treći telefon zvoni Šobićevu pjesmu.
Pamet postaje raspamet, strpljenje se gasi kao posljednje nade davljenika. Svi smo došli samo nešto da pitamo, i svi ćemo otići bez odgovora, da negdje drugo čekamo. I pitamo. I ne znamo. Dok nas priroda ne rasporedi na prava mjesta.
DRAGANA ERJAVŠEK rođena je u Baru, završila Filozofski fakultet u Nikšiću, po zanimanju je novinarka, po ubjeđenju pjesnikinja. Objavila je tri samostalne knjige i zastupljena je u nekoliko poetskih zbornika. Živi i stvara u Nikšiću.
Žan je odahnuo; otac je ponekad znao zbog takvih riječi – obiteljskih obveza, ručaka, blagdana, zajedničkih izleta i sličnoga – konkretno gnjaviti. Vjerojatno je pomagalo što su išli prošli tjedan i vjerojatno su onim neuspjelim polusatnim obilaskom svoju dužnost obavili. No, bar za nekoliko mjeseci, već za prvi studeni će ih opet siliti na hodočašće od groblja do groblja, po tragovima kostiju i krvi predaka i daljnjih srodnika, koje ni sam nije nikad sreo ni upoznao. Žan je taj morbidni izlet, koji su obično obilježavale magle, hladnoća i rominjanje kiše (uvijek rominjanje, nikad pravo nevrijeme) zadnjih godina nekako uspijevao izbjeći. No sad će biti teže, od pogreba je prošlo tek nekoliko mjeseci i prve godine se na slične rituale možda gleda malo strože nego inače. Kratak pisak ga je upozorio na primljenu poruku; iz džepa je potegnuo telefon, začuđeno se namrštio i poslije kraćeg razmišljanja odgovorio. Potom je ustao s kauča i brzo otišao u svoju sobu, prije no što se Mojca stigla transformirati u svoju ulogu amaterske gatare iz taloga kave, što bi na vlastito veselje i gnjavažu drugih ponekad činila. Sada je okrenula vlastitu šalicu na tanjurić te pomalo sumnjičavo pogledavala prema njima. Željela je, naravno da se željela malo poigrati, na dnu Tonetove šalice otkriti strijelu, na stranicama razaznati obrise zapaljene kuće ili što malo manje očito, malo više simbolično, pa ipak dovoljno jasno. Tone se tomu njezinomu, naravno, uvijek ponovo izrugivao – poslušao bi; odmahivao rukom kada bi rekla što lošega, zadovoljno kimao kad bi predviđala sreću. Ponekad bi pogodila, ponekad ne; u svakom slučaju, to ide u dvije faze: najprije moraš vidjeti i raspoznati što smećkaste mrlje uopće predstavljaju, te je potrebno ono viđeno još riječima obrazložiti. Ni sama nije zbilja vjerovala u sve to zajedno, bilo joj je zabavno kratiti vrijeme nagađajući što će donijeti budućnost. Unatoč tomu nije nikad izmišljala stvari, uvijek je pokušavala reći istinu, jednostavno ono što joj se činilo da vidi i što je zaključila da znači. Toliko praznovjerja je u njoj ipak bilo i zato se oduprla iskušenju da se našali. Zato, a i zato što nakratko nije znala što da izmisli da bude dovoljno uvjerljivo. Okrenula je svoju šalicu. Na tanjuriću je bio uobičajen polukrug, koji nije govorio ništa. Možda mjesečev obod. Iako je krug bio skoro previše zatvoren; rastrgana kružnica bez očite sličnosti s bilo čim osim samom sobom. Zavirila je opet u šalicu. Tu je sad bilo malo zanimljivije: ugledala je psa, njegovu glavu, zapravo. Zatim drvo, nagnuto drvo, koje se naherilo kao da će svaki trenutak pasti. I pticu nad njim; ptice su se uopće pojavljivale vrlo često. Na dnu je bilo lice, patničko, lice koje viče, lice sa široko otvorenim ustima – malo nalik onomu s one poznate slike, čiju reprodukciju je Tina imala dugo vremena nalijepljenu na svom ormaru. Sve zajedno je bilo previše, ona nedovoljno raspoložena da bi joj se zbilja htjelo povezivati stvari u smisleno objašnjenje.
Tone je jednim okom gledao ekran na kojem je žilavi Namibijac još stajao na nogama, a drugim okom škiljio prema Mojci; htio ju je pitati što vidi u svojoj šalici, ali onda bi još mislila da shvaća njeno čaranje ozbiljno. Radije se prihvatio nacrta obnove kuće; ovaj vikend ionako neće moći učiniti puno, pospremit će i počistiti po sobama, toliko da se da normalno spavati. Ako bude vremena, možda će još urediti okolicu: pokositi i posjeći razraslo grmlje pred hižom. Nešto više vjerojatno neće stići. Bolje da si još jednom sve točno pogleda, možda fotografira. Ne smije zaboraviti uzeti fotoaparat. Potom će izraditi precizan plan: što, kako i kojim redom. Onda izračunati koliko bi sve zajedno stajalo, naravno. Odjednom neće ići, to mu je bilo jasno. Ali za dvije, tri godine to će biti najljepša hiža u okolici! Malena, lijepa, ugodna. Dovoljno je blizu doline i dovoljno osamljena da imaš mir kad hoćeš. S lijepim crvenim krovom, žućkastom fasadom i bijelim obrubima oko prozora. Tako svijetla, malo suvremenija, ali još uvijek domaća. Onda Mojca ne bi više prigovarala kako je sve neuređeno, primitivno i prljavo. I Žan će ga moliti da dođe onamo s kolegama na par dana tulumariti. Ili s kakvom curom na dopust. I Tina bi išla na vikend te u miru slikala; koliko on vidi, ona ima ruku, samo nema vremena i posve nema uvjeta da bi se tomu ozbiljnije posvetila. Šteta bi bilo da ne razvija svoj talent ako je već odlučila ići u tom smjeru… Kad kuća bude sređena, svi će ušutjeti, čak će i Igor morati zatvoriti svoja velika usta; iako zapravo niti ne govori toliko, samo uzvišeno diže onaj svoj dugi nos, kao da je u najmanju ruku milijarder. Sad vrdaju, sad izbjegavaju, a poslije će im biti žao što nisu htjeli više pomagati! I susjedi i svi drugi u selu, koji gotovo na sav glas ogovaraju kako Arčnikovo propada, neka si sad daju oduška, poslije više neće moći! “Naj, naj! Buju još vidli!” naglas je zamumljao po domaće, a Mojca ga je začuđeno pogledala.
U tom trenutku je Antonija Krničnik široko otvorila oči. Ljepilo, kojim joj je Peter Kotnik spretno zalijepio kapke, inače je uvijek držalo; pogrebnik je dobro znao svoj posao, na koncu konca, na ukupno zadovoljstvo mještana obavljao ga je dovoljno dugo da je naučio par trikova kako urediti mrtvaca da ne zijeva, da ne otvara oči ili da drugačije ne uznemirava djelatnike na pokopu. I ako je varao pri debljini i vrsti drveta za križ, kvaliteti tkanine za tapeciranje, na pijesku za posipanje grobova i na skoro svim drugim stvarima, prema samim se truplima ponašao s puno poštovanja; u zamjenu za posrebren ručni sat, zlatni lančić ili prsten nudio im je najbolju skrb koju je mogao i za koju je bio sposoban. Tako ni kapke nikad nije lijepio nekakvim jeftinim, nego je uvijek koristio prvoklasno univerzalno ljepilo, koje je u malenim tubama nabavljao preko granice u maloj specijaliziranoj trgovini u Schwanbergu. Ne, za otvaranje očiju Antonije Krničnik nije bilo krivo loše ljepilo; ono je uvijek držalo, nego se tanka, oštećena koža na kapcima predala raspadanju, pokidala i pomaknula nagore kad je rub gornjeg kapka s trepavicama ostao čvrsto prilijepljen o donji. Ono što je pri svemu tome bilo najviše iznenađujuće je da su lijevi i desni kapak popustili skoro istovremeno, s razmakom od sekunde. Antonija je sada mutnim očima, koje su se već sasušile i propale duboko u očne duplje, slijepo zurila u tamu, onkraj koje se jedva dvadeset centimetara iznad njezina lica težina zemlje i kamenja upirala u tanku smrekovu daščicu, iznutra presvučenu sintetičkom kineskom tkaninom, izvana spretno prebojanu i prelakiranu da izgleda poput masivnoga drveta.
TOMO PODSTENŠEK (Slovenj Gradec, 1981.) piše kratku prozu, romane, dramske te tekstove za djecu. Svi njegovi tekstovi izazvali su značajnu medijsku pažnju te bili dobro ocijenjeni od kritičara, ali i prihvaćeni od publike. Romani »Sodba v imenu ljudstva« (Presuda u ime naroda) te »Papir, kamen, škarje« bili su nominirani za nagradu Kresnik za najbolji slovenski roman godine. Preveden je na hrvatski, mađarski, srpski i makedonski jezik, a jedan je i od glavnih organizatora Alpe-Adria festivala prihajajoče literature (Alpe-Adria Festival of Forthcoming Literature), koji se održava u Mariboru. Urednik je elektroničkog književnog časopisa arslitera.org. Živi i radi u Mariboru.
čovjek-časopis 