O KNJIZI: Nina je nestala. Možda se izgubila, možda je odletela, ili se samo negde zaturila. To niko ne zna sa sigurnošću, a najmanje glavni junaci ove knjige koji kreću u potragu za njom. Ta potraga, opisana linijama, crtežima, slovima i stranicama “Sporazuma”, odvešće ovaj dvojac na razna poznata i nepoznata mesta i omogućiće im da nađu čak i ono što nisu tražili. A da li će i kako pronaći Ninu?
***
***
***
***
O AUTORU: UROŠ RISTANOVIĆ rođen je 1994. godine u Beogradu. Diplomirao na katedri za Srpsku književnost i jezik sa komparatistikom Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, gde je završio i master studije Srpske književnosti. Pri Slavističkom institutu Univerziteta u Kelnu završio je master studije Cultural and Intellectual History between East and West. Nakon završenih master studija pohađao je doktorske studije srpske književnosti na Univerzitetu u Beogradu. Trenutno radi kao asistent pri Insitutu za Slavistiku Univerziteta u Beču. Osnivač Studentskog književnog lista Vesna pri Filološkom fakultetu, urednik rubrike Poezija u časopisu Eckermann. Objavio zbirku pesama Sutra (Edicija SENT, Novi Pazar: 2018), roman Vivid (Otvorena knjiga, Beograd: 2020) i knjigu Sporazumi (Otvorena knjiga, Beograd: 2021). Objavljuje poeziju, eseje i kritiku u periodici. Živi na Umci i u Beču.
Geometrija je napokon izvučena Iz iverice. Čitavo prijepodne Okretali su njeno tijelo U suprotnom pravcu od Kazaljke na satu. Ko ražanj. Ona je drsko isprsila Silikonske grudi Šaputajući zaboravljene anegdote Cvijeću. Matematici. I žirafama.
Njena prijateljica Rotirajuća planeta Okliznula se U središnjoj Skandinaviji Na koru od južnog voća. Od tada je ravna ploča.
I dok kačketi postaju Kolektivna memorija U čudu se našao Jednostranični trokut Jer mu se izdužila jedna stranica. I izrasle magareće uši.
(Čini mi se Da su šestari podivljali Prepušteni sami sebi.)
***
KAD SUNCE ZINE KO KONOBARSKI NOVČANIK, A BAKŠIŠ BUDE ISPLAĆEN U ŽIVCIMA
Pastrmke u akvariju. Začinjena riža. Kikiriki razlijepljen U sos od sateja. Dva sata jela i pića Bez ograničenja. I ti. Ozbiljno sam sumnjao Da sam dobio pribor za štrikanje Umjesto escajga.
Nakon usklađivanja stanja s evidencijom Za vrijeme kratke puš pauze Ubrajala si me U inventar svoga srca.
Pokazalo se…
Da knjigovođa i nije neko posebno zanimanje Između začepljenih sudopera U kineskom restoranu.
Pokazalo se…
Da je noć trenutak Kad bez traga nestaje Šta je osuđeno da nestane. Gori gorljivo. I hladi hladno. Kad bez napora traje Šta treba da traje. I nestaje bermudski trougao I viole dobivaju drugu šansu.
Naoko Vrijeme je pristojno. Mada moj izbor garderobe Zna ponekad Da bude naprasit.
(Povijenog vrata Tjelesni metabolizam pada U voštanu groznicu Ko plamen svijeće na košavi u tvojoj ulici.)
***
NOĆNA TRIKOTAŽA
Noć nas ostavlja Same Zbog pogrešnog znaka U horoskopu. Izabrala je Staru spavačicu Iz bivše Jugoslavije Ispod koje Stidljivo Proviruje zvjezdano rublje. Živo. Ko far automobila.
Razumijem trenutak u polutami. Prvi sumrak postaje aktivista Udruženja građana Protiv malih hidroelektrana.
Hiruškog osmijeha Dišeš pored mene Sa pamučnom maskom Preko lica i usta.
(Bezvoljno doznajem Da sam iz zemlje Gdje uključuju Respiratore u ponoć Zbog jeftine struje.)
***
ELDIN EMINOVIĆ rođen je u Derventi. Objavio je romane ‘Muzej’ (Beograd, 2004), ‘Hodnik’ (Beograd 2005) , ‘Mersiha iz Nijmegen’ (Sarajevo, Zagreb, 2011) i ‘Šund, propaganda i literarna prostitucija’ (Beograd, 2018), te jednu knjigu moderne proze ‘U zemlji zakašnjelih sjena’ (Beograd, 2005). Objavljivao je tekstove na mnogim portalima. Zastupljen je u književnim zbornicima ‘Dobro jutro’ (Lukavac, 2001), ‘Balkansko pero’ (Sarajevo, 2009) i antologiji ‘Domovina – podijeljena sjećanja’ (Berlin, 2015).
reklamni slogan nas je prevario “održiva kuća je izvodljiva danas a izdržljiva u budućnosti”
u nekom sada već prošlom životu pravila si u vazduhu kuću od vaša četiri dlana građevinu od toplog ljudskog mesa kostiju tetiva i zglobova temelje postavljala na površinu kuhinjskog stola prekrivenog mrvama od ručka i večere dlan na dlan na dlan na dlan sve brže i brže tvoj preko njegovog njegov preko tvoga jedan se izvlači ispod drugog jedan je uvek na vrhu usklađeni ste i to te raduje
tako su se nekad smenjivala i godišnja doba ali klima više nije kao pre
sada je već desetu godinu neprekidna jesen lice u ogledalu kaže: telo ti nepovratno vene na drugačiji način nego lišće čovek nije ni drvo ni trava truljenje ne ostavlja odmah očigledne tragove na površini još uvek se nisi dovoljno razgradila ali ne brini to je nepovratan proces brži je nego što ti se čini bakterije gljivice sitne životinje u pozadini rade svoj posao noćne bube izlaze ispod poda naseljavaju ti stomak grlo i oči dok spavaš posle se ničega ne sećaš u nekim namerama si uspela kad su druga dva dlana postala vlažna zemlja divlji šipak i korov između crnih mermernih ploča ptice pevačice se više nisu vratile sa juga plućima si sa uzdahom nehotice zarobila gole oštre krošnje i zgusnute oblake i zbog tebe tu danas više niko živ ne stanuje
ovih dana ulice sporo putuju ka svojoj unutrašnjoj tišini u oronulost i sigurnu glad ulice preko noći odrastaju ulice su napuštena deca bez tople odeće zaboravljena uplakana i ćutljiva vetar je danas ponovo naneo opalo lišće na staze ispred kuća ti ćeš i ove jeseni uzeti metlu da ga počistiš kasnije zasaditi u voćnjaku na mestu stare novu kajsiju razbacati humus po travnjaku iznova napuniti kompostarnik lišćem usput razmeniti reč-dve sa susedima golim rukama očistiti blato sa ašova pojesti natrulu jabuku ujedajući unutrašnjost obraza na kraju dana na kraju dana kao na kraju svih drugih dana obići ćeš njegove zakopane dlanove jednostavnost i rutina su tako divne i podatne za lagano umiranje na tom mestu i ti svaki put nepovratno izgubiš poneki delić tela pomisliš da ste i dalje usklađeni i to te raduje
premalo je svetlosti kažeš nepodnošljivo su dugo prozorska okna neprozirna od kiše nije bitno sa koje si strane svakako ćeš biti mokra do gole kože od bola humka u duši od toga raste usne postaju sivlje na vrhove prstiju na rukama si već navikla hladni su godinama kao u mrtvaca znala si odmah niko nije morao da ti kaže toplota se više nikada neće vratiti jer koža je prevelika odeća soba kuća prevelika a jorgan od sitnog paperja ptica nema dovoljnu težinu da te ugreje
nije jorgan kao toplo ljudsko telo da se priljubi uz tebe da te pritisne u potpunosti da te od dodira izlomi da te od dodira zaceli da se glasno zaceniš od smeha da se otopiš od vreline da potpuno prestaneš da dišeš zatvoriš oči i na trenutak prestaneš da razmišljaš o smrti
***
LOVCI NA OLUJE
verovatno nikada neću imati priliku da odem u ameriku na severoistok nebraske da budem lovac na oluje sa amaterskom kamerom i gledam kako se rađaju mala i velika tornada
ali ipak dobro je znati dok sediš hiljadama kilometara daleko u svojoj toploj kući napravljenoj po preciznom statičkom proračunu kako se zaštiti od zemljotresa tornada i uragana erupcija vulkana lavina topljenja ledenih glečera nezaustavljivih bujica i šumskih požara
jednu ženu iz nebraske je na putu presreo veliki tornado potom su manja tornada počela da kruže oko velikog pojavio se i njegov zli brat blizanac bila su to dva tornada kamera je sve beležila žena je vrištala na sav glas komentator je rekao bila je to prevelika cena radoznalosti da sam bio na njenom mestu ubacio bih automobil u rikverc i pobegao što dalje nažalost za nju je bilo kasno ali vi što ovo gledate zapamtite dobro ako uočite opasnost na vreme postoji način da se spasete ne smete paničiti vozite prema putanji tornada pod pravim uglom ili ostanite u automobilu vezani sa spuštenom glavom nipošto ne tražite zaklon ispod mostova
moja baba se borila sa drugačijim nemanima ali sa jednakom strašću svake subote ujutru bi ritualno sa mnogo posvećenosti i volje pravila male fabrike smrti mešala hranu sa otrovima postavlja zamke i mamce raznim štetočinama rekla bi ovo je velika kuća ali je od slame i blata (dalje nije izgovarala naglas i znali smo na šta misli ne valja crtati vraga na zidu i prizivati nesreću) ne treba ti ni poplava ni požar ni zemljotres ako ne vodiš računa nešto bi kuću moglo potkopati mogla bi nam pasti na glavu zidovi bi mogli popustiti plafon se urušiti previše tu ima duša jer u kući postoje paralelni svetovi pod drvenim daskama našeg poda pacovi imaju svoje carstvo ulice kružne tokove i tržne centre ispod žive i miševi krtice gušteri stonoge gliste vodene bube crni i žuti mravi na ovako malo mesta izgrađene su čitave metropole a ne smemo zaboraviti ni ono najvažnije tu su ponekad i ovi naši sa obližnjeg groblja i oni s vremena na vreme dođu mi ih ne vidimo i ne čujemo ne traže ništa ali su gladni i usamljeni sedaju uz nas za sto na prazna mesta dok ručamo ližu so sa naših noževa sakupljaju suve mrve sa poda za njih je dobro u tanjiru ostaviti poslednji zalogaj
iako nikada nije bila u nebraski baba je znala sve o smrti prirodnim katastrofama i višim silama na svoj osamdeseti rođendan je posle nekoliko čašica rakije dok smo razgledali stare fotografije o tome progovorila
pre više od dvadeset godina pokojni deda ju je dozivao u snu obgrlio je rukama snažno kao da želi da pleše čas grubo čas nežno vukao ju je u središte tornada plehani orkestar je glasno svirao raspadala se cela kuća raspadala se čitava ulica i sve stvari su bile u vazduhu obradovala se što je došao veselo mu se osmehnula naslonila čelo na njegovo rame a on je nešto pokušavao da joj kaže ali ne bi nam ona ovo sada pričala da je ostala još malo u njegovom zagrljaju sva sreća pa je bila stari iskusni lovac na oluje znala je da je najvažnije dobro proceniti kada je vreme za povlačenje
***
GRETA
moj prijatelj se preselio u švedsku jer nije želeo da rizikuje da se od stresa razboli plašio se bio je nežan kao pahuljica nekad bi sanjao delovi njegovog tela oni koji lagano trnu oni koje vremenom sve manje oseća oni koji otupljuju na dodir postaju medicinski otpad njegova tkiva i organi završavaju u duploj žutoj kesi
imao je jasan stav i on želi da bude među najsrećnijim ljudima sveta da bude sunarodnik grete tunberg da tečno govori švedski popraviće sve zube i smejaće se na sav glas švedska je obećana zemlja parkovi i šume su im kao iz bajke vazduh nije opasan za disanje i svi su dobronamerni i srdačni kao mlade prodavačice u prodavnici dečijih igračaka
jedina mana su oštre zime pa ipak nije hladnoća ono što te učini depresivnim kod nas su leta topla i duga ali ako nemaš para za more jedino možeš da poludiš gradski bazeni su prepuni hlora i mokraće i napaljenih tinejdžera
kad mu je do kupanja i sunca moj prijatelj uplati neko egzotično putovanje i uroni kao čovek u nežno-plavo more sa osmehom i otvorenim očima miluje jagodicama prstiju beli pesak kida vodu zubima dok roni na dah takmiči se sa samim sobom obara lične rekorde
moj prijatelj kaže da mi koji smo ostali ovde nikada nećemo biti kao šveđani nikada nećemo biti kao greta tunberg otvorenog uma i vizionari ona je preplovila okeanom jedrilicom koja ne emituje štetne gasove (hvala na tome princu od monaka bio je to nestvarno human gest) jer greta nema dlake na jeziku svima je rekla bez pardona vi nam kradete detinjstvo i mnoge je naterala da debelo porazmisle o svemu
kažem mu da mi je iskreno žao ako mu to nešto znači ja nikada nisam putovala avionom ni prekookeanskim brodom trudim se da ne konzumiram konzumerizam nas su u detinjstvu osećaju za pravdu učili na primerima iz srednjovekovnih bajki sležem nemoćno ramenima potom još dodajem izgleda da u to vreme još nije postojala empatija
moj prijatelj kaže sve razumem možda sam malo preterao nije ni meni uvek lako velike korporacije nemaju milosti bogate države su uhodane mašinerije za prikupljanje poreza moraš uvek biti u plusu na računu ne smeš da kasniš sa otplatom kredita i kirija je strašno visoka ali za sve se pronađe izlaz vikendom možeš da se kao čovek odvališ od alkohola petkom i subotom i mladi i stari po povratku iz kafana i noćnih klubova završe u nekom parku a ti parkovi su prelepi kao iz bajki zamisli ležiš pijan na travi treba li ti od toga veća sreća
***
DANIJELA REPMAN rođena je 1976. godine u Somboru.
Osnovne studije završila na Pedagoškom fakultetu u Somboru, a master studije za komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Nagrađivana na regionalnim konkursima za poeziju i kratku priču. Bila je finalista na 14. Festivalu europske kratke priče, Zagreb-Rijeka 2015. i Vranac – najbolja kratka priča 2016. Knjiga kratkih priča Kvadratno disanje nagrađena je na konkursu Trećeg Trga i Beogradskog festivala za poeziju i prozu 2018.
Objavila je tri knjige poezije: Cikličnosti, Slavija, Novi Sad, 1997. Mesto za savršen beg, Gradska biblioteka Karlo Bijelicki, Sombor, 2015. Šećer, led i varikina, Treći Trg i Srebrno drvo, Beograd 2021.
i dve knjige proze: Tragom rasutih trenutaka, Prometej, Novi Sad, 2014. Kvadratno disanje, Treći Trg, Beograd 2018.
Mislim da dolazi leto. Tridesetogodišnje šetnje Od politike i nazad. Lepo bismo se slagali Da smo umetno rđavi Ovako, Ceo jedan svet pravih Ljudi U visinama Folklornih vrednosti. Izgovoriti reč I verovati u nju Otpisati strast Pregaziti je.
Hoću da svoje Betonsko ognjište Pretvorim u metak I tako ispucam Zrnevlje smeha. Ponosno je posmatram. Ona bi mogla biti žena Nekog drugog mene. Lepo bismo se smejali Na vrhovima srebrnih kašika – Između dva ručka Treba se dobro najesti!
***
PREDAH
Reke niskih kostiju Na bregovima od dasaka – Moja se senka Mešala u vrtlozima. Ja Nisam umeo Voleti.
***
PREPISANA PESMA (Gradim svet)
Nemoj da me pitaš Kako gradim svetove. Živeti na ivicama linija I voleti obešene brojeve. Nemoj da me pitaš Kako obaram neuk Jer Kad sam svestan Ne umem ženstvenosti Pretvarati u mora Tek U prvim visinama kostiju Govorim Da utrobe svetla Počivaju u svetu. Nemoj da me pitaš Zašto je Bog mrtav Kad se već neživ Otrgavaš. Prvi put Obesno Udaram tišinu, povlačim reku I prolazim. Kao čovek, kao ubica! Dete što voli čoveka.
Goleme mreže grafike Putuju svetom A ti me još pitaš Zašto te ne mogu opcrtati. Beslovesne padine U umeocima naših stvari. Budim se retko Tek U prvom jutru naše obale Umem raspametiti okuku, odavno postajem čovekom. Zato Nemoj da me pitaš Kako gradim svetove! Mogu se podsmehnuti Na ovaj tvoj.
***
ŠĆEPAN POPOVIĆ rođen je 1999. godine u Nikšiću gdje je završio Gimnaziju. Nakon gimnazije upisuje Arhitektonski fakuktet u Podgorici. Član je književnog kluba Poenta Poetika. Kao osnovac, objavio je manju zbirku poezije pod naslovom “Mađioničar”. U pripremi je knjiga poezije koju će nasloviti “Zemlja Kurtalisana”.
Bip. Notifikacija za novu poruku na Telegramu pokrenula je krv u Aninom telu na gore – pocrveneo joj je čak i vrh čela. Znam šta to znači – haos. Idemo.
,,Ko je Ana?’’
,,Ne razumem. Ti si Ana.’’
,,Ko je Ana kojoj je namenjena poruka? S kojom treba da se nađeš?’’
Sad joj je krv otišla negde drugde, čak je i prebledela. OK, sad ustvari kreće haos. Skupljam stvari i palim.
,,Gde ćeš?!? Pitala sam te nešto!’’
,,Vidi, odoh ja, ti se iskuliraj malo. Zvaću te.’’
Izlećem kroz vrata dok još nije dohvatila nešto. Četrdesetosam stepenika, brzo, ulazna vrata, ne čujem da je krenula za mnom, ulica, OK, mislim da je to uspešno rešeno.
Tras! Saksija me promašila za dvadeset santima.
,,Jebote, Ana, leči se! Ovo stvarno nije normalno!’’
,,Pička ti materina! Ko je Ana?!? Šta zakazuješ?!?’’
Pola tela joj landara kroz prozor dok me psuje. Providi joj se košulja. OK, je l’ realno da me ovo loži?
Kako da smirim situaciju na drugom spratu, iz prizemlja? Ne pada mi na pamet da se vraćam gore. Baba sa prvog me gleda i odmahuje glavom. Koza. Signaliziram Ani da ću sad da je zovem. Sklanja se sa prozora.
,,Šta je?!? Dođi gore, pa da pričamo!’’
,,Ne mogu, moram da idem. Izvini, objasniću ti, ne mogu preko telefona. Znam da si u PMS-u, žao mi je što te nerviram.’’
,,Ozbiljno?!? U PMS-u sam?!? Ti ustvari mrziš žene, znaš?!? Kapiram da je to teško!’’ Prekinula je.
Jebote, stvarno je zajebano kad ti se dilerka i riba isto zovu. Kud promaših kome šta šaljem. Tresu mi se ruke, triput proveravam kome sad pišem. Bip. ,,Za 20 min. Kod tebe.’’ Moram da požurim.
Konačno subota, i konačno mogu da izađem. Slobodan dan, posle tri nedelje. Do kioska na brzinu, cigare, četiri konzerve Nikšićkog, dve stanice busom, u sekund. Ana me već čeka.
,,Ćao, šta ima?’’ Stvarno ima lep osmeh, ili se samo radujem što je vidim.
,,Evo me, Anči, kako si?’’
Upadamo na gajbu, otvaram pivo, ona već pravi mesto na stolu. Izvukla je lajne dok zatvaram i zaključavam vrata. Profi, to se ceni. Moja luda riba i zabuna su tema sledećih pola sata, dve konzerve odoše, spid isto, smejemo se, dajem joj pare i otvaram vrata.
,,To ti je ta drolja?!?’’ Vidi, Ana. Koliko me ovo sranje radi?
Profi Ana je elegantno, ali brzo, zaobilazi i beži. Izdajica. Moja Ana mi se unosi u facu i šišti, ne mogu da je pohvatam. Fljus! Šamar. Je l’ realna? Izvrćem joj zglob i nabijam joj glavu uz zid. Sve me puca, moram da se iskuliram. Je l’ ona to stenje?
,,Slušaj me, moraš da se smiriš, i moram da se smirim, ili će neko gadno da najebe, jasno? Idem napolje.’’
Ključ, mobilni, novčanik, na ulici sam. Loša ideja, svi me gledaju, gde ću sad da zapalim? Upadam u prvu prodavnicu, bežim između rafova.
,,Dobar dan, izvolite,’’ već druga osoba koja mi se unosi u facu u poslednjih 15 minuta, koji kurac?!? OK, možda tripujem, iskuliraj. Šta je bre ovo, ne prepoznajem ništa na ovim policama, kese, kutije. Smisli nešto, uzmi nešto. Hvatam se za belu kesu i nosim je na kasu.
,,Koliko Vam je stara maca?’’
Maca? Šta? Ne kapiram. Nemoj da paničiš, lupi nešto.
,,O-o-osam meseci.’’ To je OK.
,,Divno, još je mala. Dobro je da ste je sterilisali na vreme. Mužjak ili ženka?’’
Je l’ realna ova likuša? Pričaj, aj, i pali odatle.
,,Ženka, hvala, doviđenja.’’
Hvatam kesu i izlećem, spuštam je deset metara dalje, na klupu. Heh, klupa, vidi, lepo vreme, zvaću Marka.
,,Ej, ’de si, aj na pivo na klupu. Biću ispred tvoje zgrade za pet minuta.’’
,,Ma samo naruči, čak pet minuta imam da se nacrtam?’’ Smeje se u slušalicu i kašlje. Sići će, uvek siđe. Ipak imam najbolje priče o ribama.
Ispred Markovog ulaza bleji gomila klinaca. Opet mi je Ana u glavi, je l’ mi sad bivša riba? Klinci mi se mršte, mrštim se i ja njima. Jedan pali džoint, oho, krećem prema njemu, ali Marko izleće ispred mene.
,,Ne seri da su te pustili s posla? Neverovatno!’’ Smeje se i kašlje. Kupujemo pivo na trafici i pričam mu o mojoj možda bivšoj ludoj ribi. Posle dvadesetak minuta se selimo u kafanu prekoputa. Dorađujemo se u wc-u, na smenu, Ana stvarno ima najbolju robu. Bip. Telegram. Vidi, Ana.
,,Popodne treba da idemo na rođendan kod Milene, kapiram da se ne sećaš.’’ Moja Ana. Izgleda nije bivša. Hm, smirila se, ili je to zamka? Baš dobro izgleda u onoj košulji.
,,OK. I dalje si kod mene?’’
Eksiram pivo, plaćam račun, jebiga, Marko, vidimo se drugi put duže, lažem po običaju, on se ovaj put ne smeje, samo kašlje, stvarno bi trebao kod lekara zbog tog kašlja, ali nebitno, Ana kaže: ,,Nisam, ali mogu da budem za 15 min, smirila sam se.’’. Ako ništa, vrlo je ponizna i zahvalna na razumevanju kad je prođe histerija, tad je zapravo i najjebozovnija. Ubrzavam i kucam: ,,Dođi ’’.
Ulećem u stan pet minuta pre nego što će stići, usput je bilo kratko peglanje u kanti ispred zgrade, pa perem zube i sklanjam gomilu stvari sa kreveta, luftiram, vadim pelinkovac i čaše, nameštam kosu, mirišem pazuh, podnošljivo.
Zvrrr! Otvaram vrata. Ana se smeška. Nema brus. Zvrrr! Super miriše. Odmeravam je. Zvrrr! To je telefon, jebote.
,,Izvini sekund.’’ Preturam po džepovima Zvrrr! Nije tu. Sto. Nije. Zvrrr! Krevet. Ne. Zvrrrrrr! Ana izvlači mobilni iz hrpe veša. Mršti se dok mi ga dodaje. Zvrrrrrrrr!
,,Halo?’’
,,Inspektorka, znam da je slobodan dan, ali imamo baš veliku zaplenu spida. Nema ko da preuzme.’’
Ani je pocrveneo vrh čela.
***
KATARINA FIAMENGO ALISPAHIĆ rođena je 10.3.1984. u Kladovu (Srbija). Piše poeziju, haiku i kratke priče. Urednica rubrike poezije u elektronskom časopisu ,,Afirmator”. Živi u Beogradu. Knjige: ,,Rcioadina” (zbornik radova sa književne radionice CSM-a, 6 autora, radionicu vodio Draško Miletić, Beograd, Srbija, 2005), ,,Profili” (zbirka poezije, KK ,,Branko Miljković”, Knjaževac, Srbija, 2007), ,,Veče pre” (zbirka poezije, nagrada Spasoje Pajo Blagojević, Pivske večeri poezije, Centar za kulturu Plužine, Crna Gora, 2009), ,,Simbiozi” (zbirka poezije u prevodu Elene Prendžove na makedonski, ,,Sovremenost”, Skoplje, Makedonija, 2015), “Razglednice” (zbirka haiku poezije, Presing, Mladenovac, 2020.) i “Putopisi” (zbirka poezije, nagrada na Presingovom konkursu za najbolji neobjavljeni rukopis poezije za 2020; Presing, 2021). Prevela sa makedonskog izbor iz poezije Elene Prendžove ,,Politički korektna poezija/ Ljuboljubiva’’ (,,Sovremenost’’, Skoplje, Makedonija, 2015).
Ako odlučim nestati Ako se ubijem u 27. vjerujući da sam rok-zvijezda. Još koja godina pa Bog. Ako konačno nečemu pripadnem: nije, mama, čovjek rođen da bude sam. Ako me megalomanija zavede Ako me tuga uspava Ako odlučim izabrati nepostojanje: Želim da znaš da se sjećam tvojih trepavica koje su me čuvale od kiše ruku koje su bdile iznad onog što bi moglo postati zlo Očiju kojima vjerujem da će se vratiti po mene u vrtić. Kvasca, hmelja i slada u tvojoj kosi koje hrane moje potrebe i tatine slabosti. Taman odlučim nestati pa odustanem: sjetim se da sam ja tvoja najveća slabost: ja sam zbog tebe zbog tebe samo rok-zvijezda bez ijedne napisane note.
Gutam tvoje prste i utapam se u mrljama koje si ostavio otiscima prstiju dok sam spavala, nesvjesna tvoje prisutnosti i ništavila koje vuče do točke usijanja, do središta vriska izgubljene večeri potopljene noćnim morama. Izvlačiš me udicom i ubijaš sidrom kao da smo u nekoj krvavoj igri koju si pred san u šali osmislio.
***
O ČEMU MI ŠUTIMO?
Izgubljeni smo u počecima, godinama koje nam prolaze dok ih pokušavamo uhvatiti prozirnim prstima. Hvatam oblake tvoje mašte dok sanjaš da me poznaješ. I vidiš. Stojim u sjeni mojeg ja izmišljenog u tvojoj glavi u noćima kad razmišljaš da su naše istine iste. Ali moraš shvatiti… Moja istina nije tvoja istina, a tvoja istina nije moja istina, sve dok se naše istine ne spoje u jednu čarobnu laž.
***
IRIS SPAJIĆ, rođena 23.9.1993. u Osijeku, trenutno je asistentica na Filozofskom fakultetu u Osijeku, doktorandica na Poslijediplomskom studiju Književnost i kulturni identitet i (književna) prevoditeljica. Živi (posvuda). Život joj je, osim plesom, oduvijek isprepleten jezicima i književnosti, stoga čita i piše (poeziju, kratke priče i dramske monologe) na hrvatskom, engleskom i njemačkom jeziku, a u tim jezičnim kombinacijama i prevodi. Sudjelovala je u mnogim radionicama pisanja i književnog prevođenja, kao i na raznim književnim natječajima. Naizmjenično piše i kreativno blokira.
Svi su ga znali. Ipak, niko nije želeo da bude u njegovoj blizini. On je nekako bio uvek tu, hteli to ili ne. O njemu se malo znalo. Bio je sugrađanin. Odakle je došao, iz kakve je porodice, mogli su samo da nagađaju. Neko je rekao da je pobegao od nekakve tragedije. Nekad bi samo sedeo za šankom. Nije se moglo znati da li sluša ljude oko sebe ili tek tako sedi udubljen u sopstvene misli, da li želi učestvovati u njihovom razgovoru ili je navratio na kratko. Nadali su se da će uskoro otići. Ostaviti ih i nestati. Niko se nije usudio da ga otera ili izbaci. A i zašto bi? Da li je on ikome išta nažao učinio? Nekad bi seo u društvo iako ga niko ne bi pozvao. Došao bi, naručio piće i počeo. Jovana je pitao da li pamti Biljanu. Da li se seća njenog lica kada je otišao i ostavio je sa malom Minom, a ovaj bi samo oborio pogled. Za drugim stolom razvila bi se diskusija o politici. Pitao je Stevića da li će se sa novim partijskim kolegama poneti isto kao sa starim, pitao ga da li se seća šta je obećao u kampanji i šta je morao da uradi kako bi svog kuma postavio za direktora javnog preduzeća. Podsetio je Matića da je razbio glavu Joci iz četvrtog tri samo zato što je ovaj uvredio njegov omiljeni klub. Rekao mu je da pamti kako je nazvao Jonelovu familiju i šta je tražio od Ivane da bi se zaposlila. Pitao ga je kako je bilo osetiti tu moć. Podsetio ga da joj je dao otkaz, ali je ubrzo preporučio kolegi iz branše. Onda je otišao u drugo mesto. Išao bi svuda, obilazio zemlje i gradove, ali nikoga nije ostavljao na miru taj čudak. Kao da nije imao drugog posla. Džejmsa je pitao da li se seća šta je rekao Frenku, a ovaj ga je pitao: Šta sam rekao? Da su kola ispravna, reče mu, da sa njima može bezbedno u krivinu i da ih je prošle nedelje odvezao kod mehaničara. Pitao ga je seća li se plamena iza onog brda nakon sudara sa kamionom, pamti li da je tog popodneva posmatrao sve to iz dvorišta. Ludviga je podsetio da je Žan, njegov brat blizanac, umesto njega polagao ispit iz anatomije, i to baš kraj operacionog stola u trenutku kad je trebao da započne hiruršku intervenciju. I otkud sad taj prokletnik u operacionoj sali? Milorada je upitao da li mu je lakše danas kada gradom hoda u mantiji. Da li mu sad veruju da ga više ne more one misli kao ostale smrtnike? Da li mu je lakše sad kad mu svi ljube ruku i više ne osuđuju? Da li mu je lakše kada ga danas zamišlja, kada ga jasno vidi kao da je tu u postelji sa njim i kada tajno u tome uživa pred san. Milorad je otrčao. Skoro da je vrištao. Sanji je ostavio ružu koja je imala miris svih njenih laži. Pored Ane je samo prošao i osmehnuo se kao on onoga dana, a ova umalo nije briznula u plač. Nekad bi se neko usudio da ga pita zašto to radi, kako je moguće da se svega seća, a on bi samo naručio još jedno piće ne izustivši ni reč. Simić je tvrdio da je, sedeći za šankom, nedavno rekao da sećanje ne mora biti omeđeno takvim banalnostima kao što su rođenje i smrt. I tako se nastavilo. Svima bi grebao po duši. Dolazio bi i odlazio. Svi su ga znali. Niko nije želeo da bude u njegovoj blizini. Konačno, to i nije zavisilo od njih.
***
PRIČA O DŽEFRIJU
Džefri je pripadao nekom drugom svetu. Ipak, na prvi pogled, uklapao se u uloge ovog u kom se našao. Kako se tu našao, ni sam nije bio siguran. Sledeći pogrešne uzore, možda. Verovao je da to nije ni bitno. Nije imao sumnje da uloge mora igrati. Neko reče da liči na onog sedog, stranog glumca. To mu se isprva dopalo, ali već sledećeg časa i to ga je činilo ravnodušnim. Pozornica je bila tu za njega. Svakog jutra. Odelo, bordo kravata, siguran stav, odgovoran posao. Osmeh uz dobro jutro. Pogledi žena, koje su verovale da je baš to pravi Džefri, činili su ga srećnim prvih nekoliko trenutaka, a onda bi postao ravnodušan. Zatim bi pomislio kako ni jedna od njih sa njim ne bi mogla da živi, jer one ne žele Džefrija već sopstvenu viziju nekog drugog, ko zna kog. Dosta mu je žena zaljubljenih u sopstvene iluzije. Sedeo je u kancelariji i preturao po papirima. Bilo je tu svega: rešenja, zaključaka, Službenih listova. Sinu mu u času da čitava birokratija zapravo nema nikakvog smisla, a onda brzo pobegne od sopstvene misli. Potom je, u svojoj ludosti, video neko bestelesno, blještavo biće u uglu prostorije kako se tiska kraj prozora, a onda je neko došao da mu Džefri potpiše dokument. Potpisao ga je. Stranka se zadovoljno zahvali i napusti kancelariju. Džefri je rekao da mu je to posao. Nije više imao hrabrosti da pogleda u pravcu gde je maločas lebdelo ono biće. Otpio je gutljaj hladne kafe iz šolje koja ga iz nekog razloga podseti na detinjstvo. Vratio se poslednjem broju Službenog lista, jer je dobro znao da su sećanja mašine za mlevenje dokonih. Kasnije tog dana prolazio je mokrim ulicama. Devojčica kraj njega glumila je reporterku koja je izveštavala iz poplavljenih delova grada. Mali ljubičasti češalj glumio je mikrofon. Džefriju se dopalo da je posmatra. Imala je oko deset godina, volela je svoje crvene starke. Nekada je i on nosio starke. Nasmejao se kad ga je devojčica nazvala tatom, kao da ga je to iznenadilo. Tu reč je u sledećoj rečenici, koje se Džefri ne seća, opet upotrebila. To ga je učinilo iznimno srećnim. Prvih nekoliko trenutaka, onda je postao ravnodušan. Dok su koračali padao je mrak. U ulici u kojoj je odrastao potok je preplavio put. Pretio je da uđe u obližnje kuće. Ljudi su bili u panici, a Džefri je mogao da se zakune da se nad starim kamenim mostom biće od svetlosti smešilo baš njemu. Osvrnuo se oko sebe, ali su svi bili zauzeti punjenjem džakova. Stari Lijam je samo stajao i vikao kako ne pamti ovakvu poplavu i kako su odgovorni svi idioti koji svojim govnima pune potok umesto da seru u rupe. Bio je vidno iznerviran, toliko da ga nije bilo briga za biće koje je lebdelo tik do njega. Džefri ni jednog momenta nije posumnjao da mu se priviđa, jer se taj odsjaj jasno mogao videti na površini mutne, sivo-smeđe vode koja je izazvala svu tu paniku. Sledećeg dana stajao je na golu fudbalskog igrališta kraj gimnazije. Voda se povukla, jer to voda inače čini. Dečak je šutirao snažno, Džefri nije uspeo da odbrani i lopta završi u mreži. Dečak je skakao unaokolo od sreće. Onda ga je nazvao tatom i tražio da još jednom šutne na gol. Kada to ču, Džefri se oseti srećnim. To je trajalo nekoliko trenutaka, a onda je sreća prošla. Tamo gde se ona na kratko zadrža ne pojavi se ništa da njen nedostatak nadomesti. Na putu do kuće, dečak je pričao o nekoj utakmici. Džefri je sve vreme pokušao da izoštri sluh kako bi čuo daleki glas koji do njega dopire. Sve što je čuo beše šum, nejasan i pomalo neprijatan, kao kada se mešaju frekvencije stanica na radiju. Sedeli su za stolom naredne večeri. Ketrin je deci napravila tost, a sebi ispržila jaje. Džefri nije bio gladan. Ketrin je rekla da bi mogli negde da odu ovog vikenda, zbog dece, da bi volela da ih malo izvedu iz ovog grada. Deca počeše da nabrajaju mesta koja bi želela da posete. Dopola pojeden tost ostao je u tanjiru. Džefriju se svidela ideja da budu negde drugde, bar na kratko. Onda je pomislio kako bi bilo dobro da svi zajedno žive u nekoj drugoj zemlji, možda u Evropi. Da hoda nekim drugim gradom. Uostalom, sinu mu odjednom, uopšte nije stvar u tamo nekoj zemlji. U tamo nekom gradu. Svi gradovi su i onako obični betonski spomenici podignuti nespokoju. Ta naprasna misao mu, istog časa, izazove neki čudan bol u predelu stomaka. Jednom se našao u kafiću. Ne seća se tačno, ali misli da je to bilo na Gradskom trgu. Ne pamti čak ni sa kim je tamo bio. Uglavnom, starija gospođa, koja je sedela za stolom iza njega, svojoj prijateljici reče da misli da osećanje suprotno ljubavi nije mržnja nego ravnodušnost. Narednog jutra pokušao je da se seti imena. Prikaza sazdana od bljeska, pre nego što je praskozorje do naredne noći odnese, izgovori neko ime. Čitao je negde da ako pre spavanja čvrsto rešimo da upamtimo san, isti se nakon buđenja nikada ne zaboravlja. Beše to čista laž, pomisli Džefri, to mu nikad nije uspevalo. U ogledalu, tog jutra, video je brojne verzije samog sebe koje će prošetati kroz još jedan dan. Osmehnuo se i ljubazno rekao: Dobro jutro!
***
DEJAN MAK rođen je 1974. godine u Vršcu. Objavio je romane: Pariska menažerija (KOV, 2005) i Bergdorf (Dereta, 2014). List Danas je Parisku Menažeriju proglasio najboljim debitanskim romanom u Srbiji u 2005. godini. Za roman Bergdorf osvojio je nagradu Miroslav Dereta za 2014. godinu. Privlačne utvare su njegova treća knjiga. Priče koje su se našle u ovoj zbirci pisane su u period od 1994. do 2016. Neke od ovih priča su objavljene u zborniku West Hercegowina festivala, zborniku Nušićijade, časopisu Kovine, web časopisu za književnost Eckermann i u nedeljniku Novi magazin. Živi i radi u Vršcu.
„Ne može se od ovoga napraviti priča“ Davidu Albahariju
IZUZETAK
Milorad doručkuje jaja šest dana u nedelji a sedmog, kako Bog nalaže, od njih predahne, tada jede priganice a posvećuje izvanrednu pažnju pripremi, i to su savršene žute loptice ukoliko su jaja „na oko“ ili dugo tvrdo kuvana jaja sa kojih se ljuska skida jednim potezom, juče je tako isto sve išlo po redu i nepisanim Miloradovim pravilima, osim što je kuvano jaje razbio o sopstvenu glavu, zgnječio ga rukom i bacio u sudoperu, dugo potom posmatrajući kako se delići ljuske gube u slivniku zajedno sa krvlju iz Miloradovih vena koje je baš sada presekao velikim testerastim nožem za hleb.
***
INCIDENT
Jelisaveta Jovanović nije znala da je istog onog trena kada je aparat za osvežavanje vazduha u tržnom centru prsnuo direktno u njeno oko, e, da je baš tada na času tehničkog u jednoj osnovnoj školi Olgi Sretenović vrh naoštrene olovke koji se prelomio pod pritiskom izvlačenja savršeno ravne linije, odleteo pravo u oko i zadržao se na donjoj liniji kapka napravivši pravu pometnju časa, Jelisaveta je ispirala oko ne marivši što grubi potezi prstiju otkidaju njene trepavice a sve samo kako bi se agonija okončala, ne znajući da je Olgin nastavnik tehničkog već bio uvrnutim vrhom maramice izvadio delić grafita iz Olginog oka i zapovedio da se čas nastavi u tišini.
***
IZNENAĐENJE
Iznenadna smrt u ulici Jakova Ignjatovića navela je komšiluk na sigurnu ideju kako bi to morala biti Rašina baba, najstarija glava ove ulice, a koju je Raša negovao, dvorio i gajio poput neprocenjive dragocenosti poslednjih jedanaest godina, ipak, sva se ta svetina silno iznenadila kada je obelodanjeno da pokojnik nije baba već upravo nesretni Raša, vrlo mlad, koliko je bilo poznato- zdrav i naočit mladić, te da njegova smrt nije samo iznenadna već i obavijena vrlo nejasnim i nerasvetljenim okolnostima.
***
POZIV
U hladno predvečerje Danka se borila sa željom da ne nazove svoju majku i strašnim vihorom emocija i potpitanja što za majkom želju nema, dok je u isto to smrknuto doba njena majka smišljala način kako da saopšti ćerki da joj je otac upravo poginuo u saobraćajnoj nesreći, a Danka se osećala pomilovanom jer je primetila da nema više toalet papira u kući i pošla da isti kupi odlagajući time telefonski poziv i ne znajući da će je samo sedam minuta kasnije na bicikli bez svetala udariti ogroman kamion i rascopati njenu glavu o asfalt, te da će biti sahranjena istog dana na istom mestu kao i njen otac, za koga, srećom, nije ni saznala da je maločas poginuo.
***
NEZAHVALNICA
Kada je Jadranka Mojsilović prolila rakiju suprugu u oči i napustila kuću u kojoj su živeli minulih dvanaest godina, svi su se čudili, govorili su kako je njen suprug dobar čovek, vredan, vazda kulturno pozdravlja komšije, a Jadranka se slatko osmehivala dok je vukla svoj kofer dole niz sokak, i znala je da je njen način pravi, a posle su joj svaki postupak uzimali za nepromišljena delanja nestabilne žene i dugo su pokušavali ljudi da dopru do njenog sada već bivšeg supruga, ne bi li otkrili šta je uzrok razvodu, ovaj je vazda ćutao, pa su naposletku svi shvatili da mora biti kako je Jadranka jedna vrlo, vrlo nezahvalna žena.
***
STRANCI
Dobar dan, reče mi visoka vižljava žena razbarušene kose koja stupa u ordinaciju moje majke, ova trenutno na pauzi, i započinje neobaveznu konverzaciju kako bismo izbegle neprijatnu tišinu, i smeškam joj se, mi smo se jednom dopisivale reče, oprostite, kažem, ja stvarno ne znam ko ste vi, nema problema, ljubazno će ona, pitali ste me da li izdajem kuću, moguće, kažem ravnodušno, pitala sam vas i još pedesetoro drugih, ne zamerite, nipošto, nastavlja još navalentnije, jeste li se konačno smestili, nisam, rekoh, trenutno živim na trećoj klupi dole u parku, izvolite, prekida moja majka i žena se okreće k njoj kao da nisam ovde, ustajem teatralno i govorim majci čekam te na klupi večeras, zbogom.
***
UNA KAPETAN (1997) rođena u Kuli. U slobodno vreme piše prozu. Mapira nekoliko priznanja na svom kreativnom putu: dva puta osvojeno prvo mesto na literarnom konkursu “Mesec knjige” za vreme srednjoškolskih dana i, kasnije, osvojeno treće mesto na ovogodišnjem Bookstanu, u Sarajevu, za književnu kritiku.
Važne stvari su prošle. Sve što je moglo već se dogodilo. Kraljevi su zbačeni, mitovi ispričani, Republika rastočena u ravnodušnosti. Vino, nepoverljivo, zri u bačvama. Reke su stavljene u cevi, A cevi odbačene na smetlište. Još su tamo, jer smetlište Ne odbacuje ništa, niti se Povlači na rezervni položaj. Ono što se nije dogodilo To je život u koji nismo ušli, To je nekoliko života Koji nisu ni naši, ni tuđi, Ni rođeni, ni nerođeni, Ni život, ni smrt. Treba obnoviti priče, Na izvoru ugasiti žeđ. Oslušnuti glas vetra Među telima zgrada. Mladi, bučni ljudi Poništiće slova kanona. U njihovim zvižducima biće složen Koncert samo za tvoje uši.
***
SVE, SKORO SVE
Prelazi ulicu, oprezno, Izdaleka već njušeći Automobile koji će, Uz škripu kočnica, Proleteti pored njega, Onda se naglo vraća nazad, U skoku, kao da je sam, Dok nemoćno besne Oni koji voze i mi koji posmatramo, I jedni i drugi zacenjeni od straha, Ne zna se šta ga pokreće, Ni šta ga potom vraća Na tačku s koje je krenuo, Kao večno vraćanje istog, Kao dokaz da će sve, skoro sve, Doći na svoje mesto. A ono što neće doći To baš čekam dok netremice Gledam šta je bilo I šta će još biti S tom zveri koja se pretvara U slučajnog prolaznika.
***
SLEPI MIŠ
Kroz otvoren prozor kancelarije Iz jutarnje promaglice Uleteo je slepi miš. Crni komadić uglja Potekao s nekog dalekog tresetišta. Dvokrilac sa unutrašnjim sagorevanjem. Udarao je u sve zidove, Čas vidljive i meni, čas nevidljive Svakome ko bi to gledao. Osim njemu, Glavnom junaku ovog događaja O čijoj se koži, uostalom, Najviše i radilo. Sudarao se s preprekama Koje ja nisam video, Ali mora da ih je bilo, Jer ih je on video. Tresao se u groznici napora Da nađe izlaz, Kao da mu je to jedino važno, Kao da je to jedini izlaz. Ta crna grudva straha Vitlala mi je pred licem Kao da nosi vest izdaleka. Onda je uzmakao, Dižući ruke od mene, I nestao u otvorenom prozoru, Očigledno nepomiren, užasnut čak, Tim prostorom u kom je proticao Moj svakodnevni život.
***
U ŠACI
Proći će stotine godina, I neki će mladić, Jednog dana, Verovatno u poznu jesen, Otići u biblioteku Kako bi posetio naš život. Zatražiće hrpe današnjih novina U kojima će, podignutih obrva, čitati O zločinima i ubistvima, O zverstvima i bezakonju, O patnji i poniženju, O izdaji i neprijateljstvu, O strahu i grehu. O onima koji su govorili A bilo bi bolje da su ćutali. O onima koji su ćutali A morali su da govore. Posle nekog vremena, Odbaciće novine, Biće mu dosta svega, I kao sveznajući pripovedač Izaći će u blistav dan. Što je još gore, Sve će mu biti jasno Kao da naš život Drži u nestrpljivoj šaci.
***
MORALO JE TAKO BITI
Nikada se nije dogodilo, Nisam plovio morima sa zatisnutim ušima, Nisam napuštao luke ne znajući gde sam bio, Ni kuda idem po neuhvatljivom hiru plovidbe, Nisam bio kapetan koji strepi od mora, Ni galiot koji se raduje nadolazećem talasu, Nisam bio brodolomnik, ni stupao na tlo ostrva Kao da sam poslednji čovek koji će tu doći, Kao da je to poslednja stopa zemlje na koju ću stati, Nisam skidao, ni pobijao zastave na vrhovima Nepobedivih planina obraslih u kamen i sneg, Potonulih u velike slapove oštrog, igličastog vazduha Dovoljne da plućna krila raznesu u paramparčad, Nisam bio rudar, ni silazio u zacenjene alveole zemlje, Nisam bio arheolog koji je iskopinu koja se napokon Dokopala svetlosti i lica zemlje prebacivao iz ruke u ruku Kao vrući krompir, bespomoćno duvajući u oprljene prste, Nisam bio broker na berzi, ni bibliotekar u Aleksandriji, Koji udiše prašinu svih knjiga i žvaće prah svih požara, Ni slobodan od svega padao čekajući da se otvori padobran, Nisam posadio voćnjak, ni čekao prvu berbu, Nisam pretakao vino u neiscrpivim bačvama Starijim od hrasta iz koga su nastale i trajnim kao zemlja U koju su sada ukopane, daleko od varljive svetlosti, Od sjaja koji lako napušta a besni kada je napušten, Nisam sa ocem dočekao zoru na reci, u šumi, ni na njivi, Nisam seo u transsibirsku železnicu koja je davno Krenula na put, a još nikada nije stigla, ni sa mnom, ni bez mene, Nisam se okrenuo oko sebe i na trgu se utopio u masi, Jedan od mnogih, i neporecivo sam dok svet brblja i vibrira, Nisam predosetio smrt prijatelja koji je sedeo pored mene, A ona je morala biti tu, negde pored nas, Gnezdila se za našim stolom i tražila mesto u gužvi Koja je nastala oko nas, moralo je tako biti, Nipošto nije mogla doći niotkuda i kazati: „I ja sam tu, računajte sa mnom, vi koji niste Hteli da sitničarite, pa ste zaturili račune toliko Da sam ja sada njihov glas, a ko ste vi, o tome je Trebalo ranije da mislite, kasno je sada, Ako razumete šta sam htela da kažem!“
***
DOK TONEMO U MRAK
Svetlost gasne. I linija horizonta postaje Samo mrak. Dan kao da je bio tek Činjenica ljudskog života pre nekoliko vekova. Zvezde su se pritajile u tami. Ili su već pale Na zemlju, oborene zavidljivim pogledima i Odbačene zbog svoje slave i uzvišene svetlosti, Tako neprirodne u ovim danima prosečnosti. Znam da je tamo, ispod onog brežuljka, bila Povaljana trava, a pored samog izvora drvo Čiji hlad poznajem bolje od većine saputnika. Sada je sve mrak. Mrak je i linija horizonta. I sve pre i posle te linije. I ja dok ćutim u mraku. Uporno gledam, širom otvorenih očiju, Dlanovima trljam kapke, napregnuto zurim. Tama, stara dušebrižnica, zuri u mene, Ja zurim u tamu, rekao bih, ništa se ne događa. I sve tako, dok tonemo u mrak.
***
GOJKO BOŽOVIĆ (Pljevlja, 1972), pesnik, književni kritičar, esejista, izdavač.
Knjige pesama: Podzemni bioskop (1991), Duša zveri (1993), Pesme o stvarima (1996), Arhipelag (2002), Elementi (2006), Obližnja božanstva (2012), Mapa (2017), Tiha zverka podneva (izabrane pesme i hronike, 2019) i Dok tonemo u mrak (2021).
Knjige eseja: Poezija u vremenu. O srpskoj poeziji druge polovine 20. veka (2000), Mesta koja volimo. Eseji o srpskoj poeziji (2009), Književnost i dani (2018), Kraljevstva bez granica. Eseji o srpskoj poeziji XX i XXI veka (2019) i Igračke sudbine. Eseji o srpskoj književnosti: XIX-XXI vek (2020).
Antologije: Antologija novije srpske poezije (2005), Place We Love. An Anthology of Contemporary Serbian Poetry (2006, 2011) i Svet oko nas. Evropski gradovi u novoj srpskoj pripoveci (2009, 2018).
Nagrade za poeziju: „Matićev šal“, „Brana Cvetković“, „Đura Jakšić“, „Branko Ćopić“, „Europa Giovani International Poetry Prize“, „Kočićevo pero“, „Kočićeva knjiga“ i „Gračanička povelja“.
Nagrada za esejistiku: „Borislav Pekić“.
Dobitnik je nagrade „Vitez poziva“ (2019) za rad u oblasti kulture, književnosti i izdavaštva.
Poezija i eseji Gojka Božovića prevođeni su na engleski, francuski, nemački, italijanski, ruski, španski, holandski, danski, portugalski, češki, mađarski, slovački, poljski, rumunski, bugarski, ukrajinski, slovenački i makedonski jezik.
Knjige izabranih pesama Gojka Božovića objavljene su u Makedoniji (Елементи, 2010), u Bugarskoj (Името на езика, 2016), u Rusiji (Карта и другие стихотворения, 2018), u Hrvatskoj (Iznad vode, 2019) i u Ukrajini (Межi мiстa тa iншi вiршi, 2019). U Makedoniji su objavljene i knjige pesama Gojka Božovića Околни божества : песни и хроники (2014) i Мапа (2019), kao i knjiga eseja Книжевноста и дните (2021).
Bavi se priređivačkim i uredničkim radom.
Osnivač i glavni urednik Izdavačke kuće Arhipelag i Beogradskog festivala evropske književnosti.
