Prestala si me prepoznavati u rujnu vjerojatno zbog krljušti i kose na ramenu Odnio te potres i kaskader
Na Silvestrovo si uhvatila moj pogled mislio sam ali nisam mogao govoriti od dlaka i vode Uzela si ono i sišla u dno metalik auta
U veljači si svladala portugalski sada imaš pet novih prijatelja i pet novih obitelji
hoćemo li se ikada više žvaliti u snijegu
***
U ZAVJETRINI (BOLNICA DUBRAVA)
moja žena i ja stojimo u zavjetrini zelenog hodnika nema nikoga dolazi žena i pita za muža muž joj je umro maločas
Vjetar je skoro odnese
želi vidjeti muža još jednom ali ne može kaže sestra danas danas je vikend u ponedjeljak može što to uopće znači viče moja žena želim vidjeti moga muža još jednom žena ode zagrlim svoju ženu šlafrokom i grlimo se još ovaj vikend sigurno
***
U KOLOVOZU SAM BIO LOŠE
mislio sam iskopati rupu nabacati granja leć ali sunce je na jarbolu albino će zvonit utiha je dušo ajmo ronit
***
KAD DOĐE VRIJEME NEĆU POBJEĆI NA VIS
Neću pobjeći na Vis bacat ću petarde sa stolca u dvorištu smrdit ću na bolnicu i špek imat ću mamuze i sat
Malo dalje će sjedit žena i djeca
Ne idem nikud
***
LUKAS NOLA rodio se 31. ožujka 1964. u Zagrebu. Studirao je na Likovnoj akademiji, povijest umjetnosti na Filozofskom fakultetu i diplomirao filmsku i televizijsku režiju na Akademiji dramske umjetnosti gdje danas radi kao profesor. Piše i režira za kazalište, televiziju i film. Oženjen je i otac je dvoje ljudi.
Vazda se tog dvorišta sećam sa setom i tugom po sred srca i u glavi. Te zlatne sene što je obasjavala dvorište detinjstva, i staru krušku, red šljiva i pod povijenom nastrešnicom upletenu lozu. Sve mi se čini da ne grešim kada kažem da se u tom dvorištu nikada nisu smenjivala godišnja doba, uvek je bilo vreme proleću. Vazduh ni hladan ni topao, o limeni krov odbija se blesak sunčevića, na jednakim rastojanjima izlakirane žardinjere s crvenim muškatlama a između do savršenstva pokošen travnjak. Velike su čeljusti razjapila garažna vrata i ostala zauvek širom otvorena, nudeći svoju golu utrobu, duboku i mračnu, veliki svoj hlad. I tu je sve bilo po izvesnim pravilima i po redu postavljeno. Babino biciklo naslonjeno na beli zid. Baštenski sto i stolica zaštićeni od udara podnevnog sunca. Plastična kanta za zalivanje cveća u koju su često bile smeštene duge vite i vijugave kale, da ne venu. Nad starom kamenom česmom previjena baba, ta žena-vuk, svojim staračkim rukama po kojima su snažno nabrekle vene i po kojima su još smeđe pege, pere rublje kockastim velikim belim sapunom bez naročitog mirisa, što liči na sir ili puter. Pupak stare porodične kuće i toga dvorišta beše upravo česma čiji je baba bila neodvojivi deo. Svaka njena rabota završavala se pranjem ruku na česmi, ili pranjem veša, ili raznoraznog voća što ga maločas obra. Uvek i uvek znam, ako je ne zateknem u kući, naći ću je na česmi. Brzim trkom probijajući kroz dvorište do njegovog centra, otvara se preda mnom zlatni prizor: svetlucava trava, usijani kamen i baba s rukama u vodi. Tu je negde u nekom ćošku dvorišta, u nekoj svojoj raboti i moj mlađi brat. Nečim se zanima, da ne remeti babu, niti se ona usuđuje da remeti njega, previše je poštovala dečakove spore pokrete, veliku pamet, i natprirodnu mudrost za te male godine što ih je brojao. Kad preko zida ugušenog puzavicama doputuje dim cigarete, od komšije, prasne naglo velika tuga i nedostajanje dede. Samo još on fali ovoj idiličnoj slici jednog vojvođanskog dvorišta. Njega već predugo nema. Ne možemo ga ni s tri glave domisliti. Jednom, beše radio upaljen u garaži, i čulo se: kroz grudi mi želja lijeće, što te nema, što te nema. To nas je dotuklo. Baba je posle uvek govorila gostima ne radi radio đavo ga odnio.
***
UNA KAPETAN (1997) rođena u Kuli. U slobodno vreme piše prozu. Mapira nekoliko priznanja na svom kreativnom putu: dva puta osvojeno prvo mesto na literarnom konkursu “Mesec knjige” za vreme srednjoškolskih dana i, kasnije, osvojeno treće mesto na ovogodišnjem Bookstanu, u Sarajevu, za književnu kritiku.
Ja sam poslednji podignuti upaljač na koncertu Zarazni rif iz sedamdesetih Old skul projekat poslat iz prošlosti nešto sam debelo zajebao služim svoju kaznu u modernom ludilu U pokušaju nečega što sada zovemo život.
Bitno je da samo krene neka dobra pesma i više me nema Zanemarujem sadašnjost, nestajem u srž ulice Koraci nadolaze u ritmu disanja Tražim pogodan grafit kao potrebnu misao za početak dana.
Ja sam long play ploča, očuvana i polovna Niz levi krvotok curi rokenrol, niz desni bluz. Ja sam amaterski napravljena gitara Na brzinu i sa mnogo grešaka Ali su magneti vremenom ipak postali vredni Pa činim svoju svrhu : Nekad su reči najlepši tonovi.
Ja sam konačno prihvatio unutrašnju muziku I pevam iz srca Kada je teško plačem kada je lepo smejem se i mirno spavam.
Ja sam poslednji podignuti upaljač na koncertu Sada kada svi pale bliceve.
***
LUST FOR LIFE
Jedna žena je stajala ispred nacionalne kuhinje I još dugo blenula u zaključani spas Na licu razočarenje i današnja slika ove zemlje Prerano je za optimizam, prekasno za promenu Poklonio sam par sekundi empatije I pojačao muziku da ikako zaboravim Nemam gde da pobegnem, pa bežim u život Nestajem do krajnjih granica To nazivam uživanjem Ponekad se umirim, pomislim na zrelost I sve što sam nekontrolisano sjebao Sledećeg trenutka me ništa ne zanima Samo tražim način kako da sludim mozak.
Koristim poslednje trzaje leta Da pokažem sebi : mogu da budem sjajan Noći su predložile primirje Dozvoljavaju mi siguran put do kuće Uvek se nekim čudom probudim u krevetu Pa me jutro stegne za jaja uzvraćam još jače I tako vrištimo na sav glas : živi smo.
***
SVE ME BACA U ANDERGRAUND
Lepo ponašanje, hardcore večeri Leto obazrivo nudi sve što ima Uhvatim sebe kako se smejem Dok su kafanske čaše pune Sve je to kao ljubav Kiselo, slatko i hladno Pijemo do iznemoglosti Verujući da sa druge strane čeka smisao Bili smo deca željna oslobođenosti klinačkih trauma, roditeljskih svađa i besparice Dovoljno godina kasnije smestili smo breme u lepe košulje i tople izlaske Na ovom putu više nema prepreka Kada vidim oči tih ljudi koje volim Želim sve da ih spasim. Sve me baca u andergraund I tako razbijeni lelujamo po mladosti Još uvek pokušavam da shvatim kakva je to istina u vinu Meni nudi samo zamagljenu stvarnost i često pišanje Poneku nijansu boljeg humora i blistave oči.
Kaže Sandman da će jednom naći lek za bol Ja ga znam već sada : Nikad nemoj da dozvoliš da te pobedi.
***
STEFAN KIRILOV rođen je 1996. u Vršcu, gde je i proveo najveći deo svog života. Objavio je zbirke poezije: Sve je baš lako (Presing izdavaštvo 2017), Pion sa margine (Nova poetika 2018), Raštimavanje (Nova poetika 2019) i roman Napuštajući Vetrograd (Nova poetika 2020). Nova zbirka “Nekada smo živeli samo za subotu uveče” je u pripremi. Pesme je objavljivao u časopisima Blacksheep.rs, insp, Outloud, Džabaletan, Vavilonska biblioteka, čovjek-časopis. Trenutno živi i radi u Beogradu. I dalje misli kako će saosećanje jednom spasiti svet.
U maju godine gospodnje 1783, pre javnog predstavljanja u gradu, bili smo ljubazno pozvani da gostujemo u Versaju. Moram priznati da nas je ta nalickana gospoda dočekala u velikom stilu. Le grand couvert se kao Crveno more otvorio pred nama i bez preterivanja se može reći da sjaj tog prizora izobilja nije ostavio manji utisak na moje kompanjone no što je prizor otvorenog mora na one izraelitske lutalice zaštićene senkom Mojsijevog štapa. Armija poslužitelja u bogato izvezenim grimiznim livrejama i sa perikama kojih se ne bi postideli ni naši velikaši, a kamoli sluge, u monsunskim naletima 5 puta je iznosila 5 različitih jela, svako naredno 5 puta opojnijeg mirisa i 5 puta ukusnije. Bio je to pravi melem za nepca, slavljenje svih čula kojima nas je obdario naš Stvoritelj, Galima podrazumevani sklad koji je slao jasnu poruku svakom ko je imao sreću da ga iskusi: ako me nema u ovom obliku, ni hrane onda ne sme biti. Lepota ili smrt, eto to je pisalo na ogromnoj tridesetometarskoj sofri, toj versajskoj verziji arkadskog pejzaža, a mi smo bili poput onih Pusenovih pastira koji pobožno otkrivaju još jedno i nenaslućeno mesto na kojem je lepota prisutna, još jedan njen, potpuno novi oblik.
Na Versajskom dvoru nikada se nije sumnjalo u 3 osnovna postulata:
postojanje jednog jedinog Boga i njegovog sina Isusa Hrista;
vrhovni autoritet francuskog kralja koji je tu postavljen upravo voljom dvojice prvonavedenih;
u univerzalnu istinu da je via le service à la française JEDINI civilizovani način služenja hrane po kom se ljudsko biće razlikuje od zverinja i paora (što mu dođe na isto u vrednosnom spektru te sofisticirane gospode).
Svaka kompleksno izgravirana čajna kašičica, viljuška za crveno meso, supena kašika savršenih oblina dostojnih njihovih nadaleko čuvenih i pažljivo odabiranih sobarica, prsten za svilene salvete, inkrustrirani podmetači za čaše, bleštavi bokali, graloliki pehari (i sve to od neprikosnovenog l’argent Britannia), svaki tanjir od delftskog porculana i kristalna čaša iz najprestižnijih čeških radionica, imali su precizno definisano mesto na stolu i namenu čije su tajne moji saradnici (doduše, ne tako precizno) otkrivali pukim mimetičkim postupkom koji im je prethodno suptilno sugerisan od strane markiza Dru Brezea, ceremonijal-majstora dvora Njegovog veličanstva Luja XVI, baš onog cara koji će tačno deset godina kasnije osetiti sav nerafinman i efikasnost običnog pučkog čelika naspram dvorskog srebra, kada demonska, hirurški precizna naprava dr Gijotena (po nacrtu izvesnog g. Tobijasa Šmita) bude osknavila njegov porculanski vrat.
Nakon večere, predstava je mogla da počne: uzbuđene dame zadovoljno mašu lepezama, narandžasta prigušena svetlost sveća još više ističe prenapudrana lica prisutnih na kojima ima više iscrtanih mladeža nego na bubamari tačkica, kontrolisano romorenje nikada ne prestaje, a tu i tamo iz gustog navoštenog vazduha začuje se tenor kakvog anonimnog i samoproglašenog connoisseura, jedan od onih koji uvek imaju savršen šahovski savet, ili tek sporadični kikot ustreptale kontese nezainteresovane za čari šahovske veštine i najnovijih naučnih dostignuća, već pre za naklonost nekog mladog ili bar dovoljno uticajnog gospodina. Iz nekog razloga, Njihova veličanstva, kralj i kraljica, nisu bili prisutni iako su bili najavljeni.
Vojvoda od Bujona i konjićev put
Protivnik je trebalo da bude laka žrtva, sama njegova titula je ukazivala na to: Šarl Godfre de la Tur Davernj, ni manje ni više nego vojvoda od Bujona, jedan od najuticajnijih velikaša na Dvoru. Visokorodna gospoda do sada nije predstavljala neki veliki šahovski problem našoj trupi, iz prostog razloga što velikaši veruju kako su njihova pamet i veština neupitno jednaki moći i bogatstvu koje poseduju, jer kako bi inače (logika nalaže) bili tako… pogađate, moćni i bogati.
Partija počinje uvek isto: okupljenoj gospodi se obraća g. Fon Kempelen pripremljenim pompeznim govorom, teatralnim otvaranjem troja vrata sekretera i, na kraju, zadizanjem mog kaftana i turbana.
„Kao što vidite, cenjena gospodo, u stolu nema nikakvih skrivenih čudesa, nikakvih magnetnih sila (posetioci su mogli sami da se uvere u to u slučaju da su poneli svoje magnete, ali, gle čuda, niko nije poneo), već je u pitanju savršeni automat, nauka na svom vrhuncu.” Potom su nalazili protivnika u publici, ali su se, u stvari, uvek unapred pažljivo raspitivali i birali: morao je da bude dobar šahista, a za vojvodu od Bujona mnogi su tvrdili da nimalo nije loš. Pošto su mu predočena pravila, partija je napokon mogla da počne. Kada napadam protivnikovu kraljicu, klimam dva puta glavom, a kada dajem šah, činim to tri puta. Tek par godina kasnije iz mene će početi da odzvanja sablasno échec! Taj zvuk podseća na škripu nepodmazanih metalnih šarki iz hladnih dubina. Bio je to samo još jedan detalj koji je objašnjavao moju neobičnu popularnost gde god bih se pojavio. Ali svakako, bila je to kombinacija različitih stvari i njihovih odnosa – inteligencija i naznaka magije, misterija i marcipanski ukus Orijenta, dokolica i erotsko uzbuđenje koje izaziva strah, sukob i veština – sve sam to donosio pod peševima kaftana, isijavao kroz rubin na turbanu, izdisao kroz nevidljivi dim čibuka.
Nažalost, vojvoda uopšte nije laka žrtva i, na našu nesreću, zaista je pametan i vešt koliko bogat i moćan, pa nas pobeđuje u 33 poteza. Od samog početka se vidi da sa njim neće biti lako. Dok se otac preznojava na sceni i panično gleda u svoju kutiju, a Jagor se vrpolji u skrivenom pretincu sekretera preteći da dubokim uzdasima ugasi sveću koju je uvek imao pri sebi, g. Bezdeda je apsolutno miran, baš kao da ništa drugo nije ni očekivao. Nijedna graška znoja nije orosila njegovo ralom vremena izborano čelo.
Kraj partije je dočekan frenetičnim aplauzom publike, koja možda nije shvatila kompleksnost manevarskih akrobacija obojice igrača, ali činjenica da vojvoda, plod njihovog galskog drveta, pobeđuje takvo čudo tehnike, taj vrhunac tevtonskog inženjerskog genija, bila je dovoljna da se prepuste nesputanom uživanju u porazu svog gosta.
Ali tu nije kraj: predstava se nastavljala sa još jednom tačkom – rešavanjem tzv. „konjićevog puta”, čuvenog šahovskog problema koji je inspirisao čak i velikog indijskog pesnika Rudrata da stvori strofu koja se može potpuno isto čitati na dva načina:
normalno:
2. po šablonu kretanja skakača:
Za one manje upućene čitaoce, pojasniću ukratko suštinu ovog problema: trebalo je skakačem naskočiti svako polje na tabli samo jednom. Put se završava, tj. problem je rešen, kada se konj nakon toga vrati na početnu poziciju. Ah, kako su svi voleli tu tačku, kako je uzbuđenje u sali postepeno raslo dok se konj bližio svojoj početnoj poziciji. Publika je sve glasnije žamorila, sve dublje uzdisala, sve više mahala rukama i nekontrolisano delila savete uprkos tome što se to nikako nije slagalo sa dvorskim bontonom. Naravno, dobrovoljac je ovog puta mnogo pažljivije biran, da bude dovoljno inteligentan i vešt da dogura daleko, ali nikako toliko da, ne daj bože, zaista reši problem. Kada ga na kraju skakač ipak pobeđuje, ja preuzimam sam stvar u svoje ruke i rutinski skakućem pobedonosni krug na tabli. I pored prethodnog poraza, publika je očigledno bila na mojoj strani, a činjenica da sam ipak izgubio od njihovog ljubimca nije mi odmagala. Čitava sala je opet eksplodirala i sa svih strana su dopirali uzbuđeni uzvici hourra, bravo,a onda se i moje ime zaorilo Versajem: „Turc, Turc...!” Uprkos porazu, mogu slobodno reći da je to bio trenutak kada sam postao svetska atrakcija, jer Versaj je bio mesto odakle su se u to vreme vesti najbrže širile po svetu.
***
ALEKSANDAR ŠURBATOVIĆ (1973, Kosovska Mitrovica, Srbija) pesnik je, prozni pisac, urednik i prevodilac. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti. Autor je sledećih knjiga: Mitologija spaljene zemlje (2010, poezija, Filip Višnjić), Upokojavanje prosektora Majerhofera (2011, roman, Mono i Manjana) i Priče o gospođi Kon (2015, poezija, Kontrast izdavaštvo), Pouke iz šume (2019, poezija, Spomen-park Kragujevački oktobar), a roman Turčin šahista objavljen je 2021 za „Blum izdavaštvo” iz Beograda. Radio je kao urednik i glavni urednik u izdavačkim kućama „Blum izdavaštvo”, „Dereta”, „Filip Višnjić” i „Mali vrt”. Uredio je preko 300 naslova iz različitih oblasti, a najviše se bavio prevedenom književnošću. Deo je muzičko-književne grupe „Nebograd” iz Beograda, gde se zajedno sa grupom mlađih umetnika bavi konceptualnim scenskim predstavljanjem poezije i muzike savremenih domaćih kompozitora, izvođača i pesnika. Takođe se i aktivno bavi prevodilačkim radom, a posebno treba izdvojiti prevode knjige Ja sam niko! A ti, ko si? Emili Dikinson (2016, Mali vrt) i priča Vladimira Nabokova.
1 Sam, posve sam, šetam po oblaku. Noge mi gladi trava tako prozirna da je i ne vidim. Sav sam u čudu od tišine. Uzimam malo crne vode i pretvaram oblak u djevojku, koju ludo volim sve do svoje smrti.
2 Sjedimo na obali rijeke, ona i ja. Ona mi govori, a šum njezinih riječi postaje crn i lijep oblak koji mi sjeda na trepavice. Mirno dišem i uranjam u slike kojima me htjela iznenaditi. Ona se smije, zatim uzima stijenu i meće mi je na usnu, između naših poljubaca.
3 Okrećem se i vidim more, neodređene boje, i tri crne školjke. Iz čempresa izlazi jelen. Od njegova mirna pogleda trava niče u zatonu. Saginjem se da uberem potočnicu sakrivenu u travi i čekam da jelen zaspi. Vidim da sanja najljepše snove, jer mu iz očiju izbija suza za suzom, krupna. Zabadam mu potočnicu među rogove. Iz njegovih usta izlazi modra djevojka, i ja odmah sav dršćem od golih poljubaca koje ona slaže na moje vjeđe. Posljednjom snagom otvaram oči i vidim da ima dva cvijeta umjesto grudi. Nemam hrabrost da je upitam zašto ta dva cvijeta neprestano mijenjaju boju. Pružam usne prema tom cvijeću, najljepšem, da slomim njezinu tajnu, ali jedan crni val odnosi djevojku i ja za njom plačem cijelu noć u vjetru, hladnom.
4 Šuma je svijetla kao svila. Bijela je vjeverica plisnula niz krošnje i donijela mi proljeće, zatalasano. Mislim da li treba čekati da ljubav procvate na svakom suvarku nade ili je bolje otići do obale, krišom ući u vodu i plivati široko prema novoj pučini, još mladoj. Hoću da pođem, ali osjećam da više nemam nogu. Postao sam drvo i listam. Širim se i smijem od sreće, ali to više nije smijeh. To je šumor šume. Meni je kao da se moram prirediti za ljubav i zato se skupljam i uranjam u san.
5 Boje me okružuju i dižu, i ono što vidim, više nije ni drvo, ni planina, ni ograda, nije ni riba u dubini, ni duga, ni dan. Na mene gleda iz svake daljine tisuću rođenih cvjetova koji dolaze i nestaju za mojim kapcima i za mojom tamom. To je golo kupanje s novim kamenom, s travom, s obalom, ali sada lako i mekano i tako samo, da bi svaki val bio prejak i prevelik: odmah bi poremetio čvrsti obruč mira. Otvoriti se bilo bi neobično, poći nevjerojatno, potrčati zločin. No gibanje je ipak široko, a tišina se širi kao valovi oko kamena na nepokretnim, otvorenim jezerima, gdje ni jeka ne spašava prošlost. U oku osjećam laku igru, radosnu i zabavnu kao što su kamenčići u brzom gorskom potoku. Osjećam stablo kao sjenu i htio bih je pogledati, ali sam nepomičan. Meni je kao da se mogu micati samo kao suncokret: za suncem.
(1941.)
RADOVAN IVŠIĆ (Zagreb, 1921. – Pariz, 2009.), iz knjige “POEZIJA / POÉSIE”, izbor, Matica hrvatska, 1999.
Od jednog pakovanja jaja živela je naša petočlana porodica sedam dana u nedelji. Ranije, kada je reč stečaj postajala kapitalan pojam, a državno vlasništvo prelazilo u privatno, to pakovanje potrošio bih za manje od sat vremena, gađajući zgradu u kojoj sam zarađivao za hleb. Ali i pre nego što je nastupila tranzicija bogati proteinski obroci kojima smo mi, oštećeni radnici, častili fabričku fasadu pretvorili su se u rafale.
Učio sam decu da se ne plaše granata, jer koliko god da ostane nagomilane zlobe u ljudskom umu, priroda je jača i osvetoljubiva, ostrvljena da naplati ono što joj je bespravno oduzeto. Svakako da nisam koristio ovako opširne i nadrealne definicije za objašnjenja mozgićima koje usmerava strah kao najjača dečija lokomotiva.
„Najbrža ptica na svetu, a ujedno i najveća, na indijanskom poznata i kao poglavica Gvozdeni kljun, ponovo se prejela pasulja. Fijuuuu, iju fuf“, čujem nadletanje bombardera i u taktu pripovedanja, iz pozadine puštam metronom i odbrojavam. „…Prepunila je stomak i bum!“, odjekuje moja precizna sinhronizacija s bombom. Animiram mališane koji bukvalno padaju od smeha dok uz slabašni dah sveće i njenu senku na zidu prstima i njihovim dvojnicima pravim figure. A zid se trese i pada malter, zjapi rupa u vratima koja se ukazala posle zemljotresa. Snežana me gleda s onim pobedonosnim ženskim izrazom sveznanja, koji je vekovima brkan s veštičarenjem. Slagao sam je da sam rupu sanirao, a u stvari na brzinu sam je zakrpio da bih imao vremena da na miru odgledam utakmicu Zvezda ˗Partizan. Bio je to legendaran derbi i nije postojala rupa na zidu koja bi me naterala da ga propustim. Barem sam tada tako razmišljao.
I naši ručkovi postali su porno-pasuljarski. Gola voda. Ispražnjeni kao klistir. Svakodnevica nam je godišnja ravnodnevnica. Sunce izlazi i zalazi u isto vreme. Ptice selice ne lete na jug. I bube grade svoja skloništa. Sred dima od granata i kiše od mitraljeza živi se spokojno. Hladne glave i s hladnim oružjem pod jastukom. Rastu i ljubičice, klijaju po rovovima, raduju oči snajperista. I mi se navikavamo da gledamo u mraku. Čovek razvija svoje sposobnosti kada se nađe pritešnjen u slepoj ulici. Otpor i druge fizičke nepoznate više nisu samo merne jedinice zato što nalaze primenu i kada nema struje.
Snežana dobija porođajne bolove. Dok avioni otvaraju utrobe i njena se otvara. Jedna rađa život, druga smrt. Pod svetlom, zahvaljujući agregatu koji održava bolnicu u životu upoznao sam novi par očiju. I peti put se zaljubio. Četvrti put postajem otac.
Nismo znali da je Snežana trudna. Za vreme rata samo je seks ostao besplatan, da nas malo podigne iz blata. I, eto, u drugačijim uslovima, u drugoj prilici, mi bismo se radovali prinovi, našoj Božjoj ulozi, jer postajemo tvorci jednog nevinog bića, čistote same. Ali daleko od mojih sarkastičnih primedbi, rat je našao načina da nas nagradi. Iskupljivao se…
Moj uništeni ponos prostire se po stolu, ogleda se u šerpi sa izjedenim listovima sarme od vinove loze punjene pirinčem. Pirinač je obavezna namirnica u periodu ratnog stanja. I njegova vrednost vrtoglavo skače. Ne uspevam da ih prehranim. Njihova tužna lica i zavijanje u stomačićima bole me više od bilansa žrtava. Skrupuli su u ratu skupi. Osećam se prazan kao da sam ih pobio. Umirem sa svakim zamišljenim zalogajem koji gutaju, padaju u san misleći na hranu da bi manje gladovali. Ja i Snežana visimo. Visimo kao odrana koža na skeletu za proučavanje anatomije. Anja, najmanja, najosetljivija je. Ostavlja flašicu sa skuvanom pirinčanom vodom. Ja podupirem glavu rukama, zamišljam kako će mi otpasti od olovnih briga o kojima sam ranije čitao samo u žutoj štampi. Danas, one su iskočile sa štamparskih mašina i preimenovale se u moju, u našu svakodnevicu.
„Evo tatice, za Ivana.“, ostavlja je i moje već pocepano srce puca kao šarplaninski kesten ili valandovski nar. Krvarim ispod bele potkošulje koja vonja na vlagu, znoj i vazduh pun baruta. Detinjstvo i mladost slivaju mi se u jedan izvor i tamo tinjaju, buše stene sve dok ne udare u gejzir. Ili zaboravljenu granatu.
Period tranzicije mi je zavezao ruke. Ranije su one bridele, izmučene, obešene pored tela kao dve neuhranjene grančice. Rat ih je izmoždio, naučio da se dižu jedino u samoodbrani da bi zaklonile glavu ili poslužile kao obruč da stegnu decu u jednom zagrljaju dok leđa prave zaklon od najezde bombardera. A taj zaklon je curio, prokišnjavao, nije bio bezbedan za majušne glave i njihovo preživljavanje.„Poginuo Persi. Pravda je zadovoljena, barem za Stojiljkoviće.“, govori Željko, najstariji, o nastavniku iz gimnazije svojevremeno optuženom za vezu s maloletnicom kojoj je predavao.
„Psst!“, grdi ga Snežana, kori zbog poganog jezika i jalovih misli. „Ne govori ružno o mrtvima!“. Оčima ga upozorava, gledajući u Anju i Marka. Oni nemo i sugestivno gledaju u svog učitelja i Marko prevali preko usana.
„A šta su to mrtvi? Ljudi sa neba? Baba i deda? I Silvija? I Halid? I mače Osna?“, nabraja na prstiće. „Jesu li oblaci tvrdi? Hoće li izdržati i mene, ako hoću da ih posetim?“, pokislo, kiselo se gledamo ja i Snežana. Tema smrti je razorna. Najviše nas pogađa. Ona je naša bomba.
***
Šetnja mi budi čula. Proleće ne miriše isto. I ne znam da li će se posle ove ’99. vratiti miris bagrema i lipa u cvatu. Vojne uniforme preplavljuju grad. Slogani niču na svakom posteru u gradu. Krećem ka fabrici gde sam nekada provodio isto onoliko vremena budan, koliko i kod kuće. U džepu iznošenog kaputa dodirivao sam debelo uže, kolebao se, premišljao sa svakim korakom, vagao i posledice i gubitke i dobitke. Ima li razumnijeg čoveka od onog koji sa svešću ratuje, ne dozvoljava da njegove posrebrene moždane ćelije oksidiraju, kada suočen sa neminovnim neuspehom planira sopstvenu propast? Koračao sam ulicom sa iznošenim identitetom, nesposoban da odgajam rosni cvet koji cveta kada otvorim dlan. On posle godina nebrige prekriva fasade divljim korenjem i oštećenim pupoljcima. Ja sam bio biljka koja je rasla u pogrešno vreme.
Da ih ostavim bez zaštite nad glavom dok bombe zvižde naokolo i bez priča o poglavici Gvozdenom kljunu i pasulju? Snežana je slušala te priče, moći će posthumno da ih prepričava deci. Ali, je li isto pričanje i prepričavanje? Narator i očevidac? Imaju li istu moć nad slušaocem originalne sage?
Stižem na ćošak, pred nekadašnju menzu. Malo je zaklonjena, između dva ugla. Za poslednji izdah treba mi baš to. Mir. Lim korišćen kao streha izjeden je i polomljen. Jedna gvozdena šipka koja ga je pridržavala štrči, kao poručena da zaljuja moje telo skromne visine. Približavam se slepoj uličici. Grafiti nisu neuobičajena pojava od kad je fabrika zatvorena. Služe kao crtaće table za dokazivanje aforističara bez pravih kvalifikacija.
Trljam oči. Da li ja to haluciniram? Snežana je našla način da me presretne u intimnim mislima? „Ne govori ružno o mrtvima.” Pomalja se natpis crvenom bojom, izgleda kao da je nedavno ispisan. Svež je. Zid je napukao, a boja se još nije oljuštila.
Snežana mi izlazi pred oči. Hoće li svi ćutati? Od straha i sramote da kažu nešto ružno o meni? Hoću li posle smrti postati svetac? Hoće li me kanonizovati u svojim razgovorima? Mene, čoveka koji se ogrešio zbog siromaštva, koji se zatekao u koloseku ratova i nemoći da spase svoju porodicu od bede, da ih izvede kao jarebica svoje mlade, na pravi put?
Telo mi je u grču, suprotstavlja se tim mislima. Sve ćelije rade kao mašine da bi me sprečile da zategnem uže. I ono deluje u saglasju s njima, kao neposlušna protivteža. Kida se. Nisam sposoban ni sebi život da oduzmem. Sve radi protiv mene.
Čujem motor aviona kako bruji i približava se. Uši su mi postale osetljive na najrazorniju buku za ljudski sluh. Mogu da čujem i krckanje pilotske kabine i čelik kako se zagreva pre nego što bude ispušten na zemlju. Čujem i vriske, psovke, plač beba, gušenje betona, smrvljene uspomene, zgrade nasleđene od pradedova, začetke bremena koje izobličava moderna nuklearna fizika.
Gubim svest. Trenutak je dovoljan da moja odluka postane konačna. Došao sam s namerom da sebi oduzmem život, a već kraj sebe vidim grešnog Persija, zavedenog devičanskom oštroumnošću, kako mi pruža ruku i podmuklo se smeška u znak dobrodošlice. Tama narušava ambijent, grafit se drobi u paramparčad neobrađenog šljunka, osećam kako i moje telo prati akciju nežive prirode. Šta sam u stvari ja? Materijal izrađen od dve suprotstavljene komponente? U glavi se još kratko motaju Snežana i naše potomstvo, dok se iz ruševina cedi poslednja kap krvi koja se spaja sa crvenom bojom grafita. Pomišljam na krov koji prokišnjava i Snežanu kako grize usne da ništa ne bi izustila kad se rat završi. Neće reći ništa ružno o meni. Ne sada kad sam mrtav.
***
JOVANA MATEVSKA ATANASOVA, rođena 16.6.1991. godine u Bitoli, makedonska je spisateljica i autorica kratkih priča. Po zanimanju je diplomirana psihologinja. Godine 2015. objavljuje prvi roman, “Tambovski snjegovi”. Njen roman “Pisma u knjižnici” iz 2016. objavljen je i u digitalnom formatu te je podržan i nagrađen programom Fondacije Makedonika i UNESCO -a. 2021. objavila je interaktivni vodič za samorazvoj “Ja u superlaTIvu”. Priče su joj 2015. i 2016. godine nagrađene na natječaju Nove Makedonije za kratku priču. Dvostruka je dobitnica nagrade za najbolju priču na natječaju Živko Čingo 2020. i 2021. godine. Njezine priče uvrštene su i prevedene na nekoliko jezika u zborniku “Biber” 2018., 2020. i 2021. Priprema za objavljivanje zbirku priča “Gladomorje – psihopatologija jednog društva”.
priča “Ne govori ružno o mrtvima” objavljena je u ovogodišnjem zborniku BIBER 04 Centra za nenasilnu akciju Sarajevo-Beograd. “čovjek-časopis” zahvaljuje Ivani Franović i ostalim članovima Biber tima na dopuštenju da ovu sjajnu priču uvrsti na svoje stranice. čitajte Biber i sudjelujte na sljedećim natječajima/konkursima za najbolju kratku priču. https://biber.nenasilje.org/biber-04-2021/
počinje: polako se pretvaraš u kliše. zuriš u talog razlivene svakodnevice i pitaš: da li misli na mene? ushićen i predvidljiv poput reklame za pivo obrćeš ture i ture istih razgovora. uživaš u grozničavom imunitetu zaljubljenosti, koja te štiti od svega osim, naravno, od sebe same. Slučaj prolazi pored tebe mirno kao kamion gradske čistoće a ti mu se budalasto osmehuješ jer misliš da je Sudbina, koja će uskoro po tebi istočiti čistu milost iz svog kosmičkog kanistera. koji mesec kasnije tim istim ulicama hodaćeš ko popišan.
***
NA PRAGU 30-te
na pragu 30-te sve više si gledali ste u prethodnoj epizodi i taman dok se podsetiš – spava ti se. kasno je, a ti sve teže variš saspense, čak i uz odgovarajuću suplementaciju.
na pragu 30-te sve više si gde su i šta rade, ali tešiš se: barem su čitulje na solidnoj udaljenosti, naravno, uz odgovarajuću suplementaciju.
na pragu 30-te pešački prelaz te promatra kao bar-kod: zbog njega ti koraci zvuče kao otkucavanje, ali ko mari možda nisi novogradnja, ali nisi ni pazi, odron!
a ipak sve pažljivije motriš na gravitaciju u zaliscima slutiš minimalizam starosti, voluminoznost iskustva i kažeš biće bar nešto za češalj stihova.
***
NAJBOLJA VERZIJA SEBE
plašim se: postaću najbolja verzija sebe. nudiću svima jednake porcije ljubaznosti posteljinu neukaljanu prethodnim iskustvima izvesnost hotelskih papuča, koje poznaju samo sada i ovde. plašim se postaću franšiza sveopšte sreće: neću iskušavati ničija nepca, udobno ću se smestiti u spektru poznatih ukusa. govoriću ljubazno, jednostavnošću flajera, smejati se s nepokolebljivom bezbrižnošću reklame za prašak, biću svako i niko, biću najbolja verzija sebe, i to neće imati baš nikakve veze sa mnom.
***
OGNJEN OBRADOVIĆ (1992) završio Dramaturgiju na FDU u Beogradu, gde radi kao asistent na predmetu Istorija svetskog pozorišta i drame i priprema svoju doktorsku tezu. Objavio zbirku poezije Oticanja (nagrada Mladi Dis, 2016), a uskoro će valjda i drugu.
Pauci su ispleli mreže bez pitanja u uglovim tavanice iznad koje se noću ne vidi satelit prikovan za sazviježđe Narcisa
I da nisam zaboravio letjeti i da nije otkazala povremena spremačica (Imenova za dekana na internacionalnom koleđu Za menađment i šatrologiju) poštujem njihovu povijesnu ulogu
Paučina čak izgleda dekorativno S obirom da su zidovi diskretno zatamnjeni Trebalo bi ih okrečiti No, ne bih da uznemirim onaj u kojem sam zazidao najdraže moje nebrojeno blago ali haj’ ti znaj koji je to zid
Kad je ono sljedeći let za London Mogao bih dogovoriti rezultat između Arsenala i Čelzija i odigrati kladionicu
Saznalo bi se Šta bi rekle komšije Preće od rodbine?
Kako bi to bilo raspamećujuće Da neko pokuca Da me ushiti poveznicama uživo čuo sam da to osvježava dah blagotvornije od žvaka kupljenih u second handu
Koja je godina koji je dan koliko je sati
Rojevi omamljenih mušica U mojoj glavi Čeznu da budu pojedene Kako bi se uspostavilo Koja će preživjeti I oživjeti
Umreženi otkucaj srca
***
SLOBODA, IZBOR, BIĆE, BITAK, BITNO
U restoran hotela “Evrope” Ulazim slobodno Nikom ne moram pokazati osobne dokumente te dokaze moje fotogeničnosti
Biram mjesto na kojem ću sjesti i dočekati sagovornike
Kako je lijepo čuti: – Što želim? Kako je lijepo biti pitan Imati mogućnost izbora sebi odrediti pitku budućnost u koju nemam razloga da sumnjam da će se ostvariti iako ne zavisi baš sve od mene
Biram sa ili bez šlaga biram između smeđeg ili bijelog šećera Zato sam se borio
Udišem slobodu Mogu da biram
2. Štrecnem se Zašto sam se brzopleto odrekao sumnje? Da li sam siguran u svoju odluku? Možda bi mi čaj sa rumom više godio Ako bi se rum nasuo da ni ja ne vidim Da li je starmali zapisao onako kako sam rekao? Ili je to protumačio na svoj način Izvadio riječi iz konteksta Može mi donijeti špricer Sumnjam u sve Ko ne sumnja ne misli Nesumnjivo.
Zažalih što sjedoh Čovjek je biće na putu
3. Pristiže družba sa Vilsonovog šetališta Nije bilo vina kojeg nismo isprobali (ono Hajamovo nam je najbolje prijalo) Između ispita i semestara Diplome, vojnog roka i postdiplomskog Postala je tradicija da se viđamo Svake nedjelje
Dopušteno nam je da spojimo stolove
I raspalimo logos Platon, Erazmo, Etika, Fenomenogija, alijenacije apsurd esencija egzistencija Revolucije, Spartak, seljačke bune, građanske, sankiloti, oktobarska, seksualna, Če Gevara, Lenon Kao da su svi periodi bili prelazni I kako ne bi bili prelazni kada se uvijek umiješa neka Helena, ona Marija, Natali ona Klara ona Joko ona Aleida
Mudruju teze Nadmudruju antiteze Nazdravljaju sinteze u blagodatima Izbora i slobode. Bitka i bića
4. Pitam se Je li najveći dio mog studija Bio zanemarivanje Bitnog
5. Ljubav i ja Kad smo zajedno Sretan sam Toliko sam sretan Da poželim: Srećo moja pređi na drugog
I sreća pređe Na znane i neznane Na drvorede, na svjetiljke, na ptice Oblake, godišnja doba
Na Sunce i Mjesec
Na izvore vode Koju pijem
Na zrak Koji udišem
***
NEKO NEVIN
Da ne bi izgorio od nestrpljive znatiželje Da saznaš identitet neznanog junaka Pa tako doveo najdraže u neugodnu situaciju Da ti otplaćuju kredite Otkrit ću ti
Neko nevin koji se tu zatekao U prolazu Raznježen mirisom pokošene vlati Razrezane lubenice Nemoćan pred vapajima ptića ispalog iz gnijezda Sa sklopljenim kišobranom Na proputovanju od tačke A do tačke X Neko ko razlikuje č od ć Ali ne favorizuje niti protežira Tvrdo u odnosu na mehko Jer je bez ijednog ispaljenog metka Kgh prešlo u čžš Bdijući nad neotvorenim pupoljcima Neko nevin Dok istovremeno orka prekida igru tuljana Dok ga mimoilazi vic koji još nije čuo
A ništa se nije dogodilo da se moglo naslutiti
Doduše Dogodilo se tako davno Da se to davno ponadalo Da se pamet dozvala
Neko nevin Sa toplim kruhom ispod miške Sa jabukama i pivom u cekeru Neko ko bez novčane nadoknade Zaželi komšiji ugodan dan i lp
A istovremeno se vulkan probudio I cunami zapljusnuo talasima Stopljene otiske uzavrelog udvajanja u pijesku
Pretrčavajući ulicu Isprobavši hranu u obdaništu Ispoštovavši dogovor sa zubarom Iako to boli Do ovog trenutka bezimen Čiji đavo ima kusav rep Onome kome je slučaj išao na lutkarevu ruku Neko nevin sa imenom čestim poslije zadnjeg rata Oružanog nesporazuma Neko nevin Dok je istovremeno čopor hijena Okružio lava Dok je jato pirana rastrgalo kupaći kostim Čežnje za drugom obalom Dok se slavio izliveni temelj Dok su zastave iz taksija lapršale Dok se planiralo more kad se sa praznicima Spoji vikend
Neko u nastojanju da opravda povjerenje
dok je sklapao novo prijateljstvo Neko nevin Svjedočit će Čekajuću u redu karte za dugoočekivani koncert Mobilisan Ne naučivši do kraja Notni sistem Po kojem bi igrao Ne stigavši da zamijeni Zastarjeli digitron Obnavljajući vozačku Skoncentrisan na izvođenje penala Na rezultate utrke pasa
Neko nevin Dok se tamo zemlja otvarala
Kako ti ne bi bio Odnekud poznat Poznat ti je iz ogledala
Ti si taj neznani junak I kad ti dosadi Siđi sa postolja
MIRSAD BEĆIRBAŠIĆ (Sarajevo, 3. VII. 1952.) diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Piše poeziju, prozu i prevodi s francuskog jezika. Dobitnik Nagrade Trebinjskih večeri poezije, 1973. i Fund for Free Expression Award, U.S.A. 1993. Knjige: Pojilište jelena, 1972., Pticodrom, 1977., Sakupljač leptirova, 1974., Naušnice od trešanja,1974., Škola baleta,1981., Druga ljubav, 1989., Ljiljan, cvijet cvjetova, 1994., Jedna jedina za Edina, 1998., Svilena ajkula, 2003. i druge. Živi u Sarajevu.
fotografija autora: Televizija 5 Sarajevo, video still, youtube
Gledala sam je s prozora. Sjedila je na kauču, s pištoljem naslonjenim na sljepoočnicu. U crnim hlačama ravnog kroja koje nosi samo kad ide u bolnicu i u tankoj crnoj košulji, zakopčanih gumbova oko zgloba. Kratku kosu počešljala je u stranu. Jedino je noge zaboravila, ostavila ih je u čarapama. Bila sam već dovoljno stara za suočiti se s umiranjem, ali nisam znala kako je moguće da netko tko mi je blizak umre od pištolja. Umire se od bolesti ili od ludila. Bojala sam se pomaknuti, jer sam iz filmova naučila kako pištolji pucaju baš onda kad se nešto kraj njih pomakne. Ipak sam se odmakla od prozora i uputila sve do ulaznih vrata koja su bila otvorena. Prošla sam kroz kuhinju do dnevne sobe gdje je sjedila. Zaustavila sam se ispred nje. Ona, s pištoljom naslonjenim na glavu, ja praznih ruku ispruženih prema njoj, ne znam kako da progovorim. Čekam da ispali ili spusti ruku. „Bako“, rekla sam tiše nego itko ikad u našoj kući. „Ko je?“ upitala je. „Ja san. Šta to radiš?“ „Idi doma. Brzo!“ viknula je. „Molin te, spusti to!“ „Kako si ušla?“ „Otvorena su ti vrata.“ „Ali jesu?“ rekla je nezainteresirano. Pomislila sam kako joj je ruka sigurno utrnula od držanja tako visoko. „Odakle ti to?“ upitala sam je. „Šta te briga! Idi ća!“ Napokon je spustila ruku. „Neću ić nigdi dok mi ne kažeš odakle ti to!“ „Pusti onda mene da iđen.“ „Ne razumin. Zašto?“ „Ništa ne vidin.“ „Pa šta ćeš gledat, jesi se nagledala? Rekla si sto puta da ti se maknemo s očiju,“ dodala sam nasmijavši se. Par suza joj je kliznulo niz naboranu kožu. „Sad ću se ja vama maknit.“ „Ne pričaj gluposti“, uhvatila sam je nježno za zglob. „A šta da radin bez očiju?“ „Nećeš se ubit bez njih sigurno! Potrošile su se s godinama, tako je kako je.“ „E, oću!“ Prstima je tražila hladni metal. Uzela sam pištolj. Iznenadila sam se koliko je težak. Je li baba uvukla ruku u televiziju i otela ga nekom glumcu? Gladak, premazan sjajem, pomislila sam kako je moderan i nov, kao da je tek nedavno kupljen. Spustila sam ga kraj njene zgužvane ruke. „Dobro. Ubit ćeš se!“, viknula sam. Stisnula je usnice, više se nisu vidjele od teške kože. Bore kao da su se na trenutak zategnule. „Ali, kako sam ja tvoja unuka, zaslužujem da sa mnom provedeš zadnje sate onako kako ja oću.“ Okrenula je glavu prema meni, sada je sve opet visjelo na njenom licu. „Dobro, da čujen!“ naredila je. „Sićaš se one igre, vruće hladno. Kad si mi sakrivala vrićice Kiki bombona po kući?“ „Normalno da se sićan,“ rekla je i ispravila leđa. „E dobro, ovako ćemo. Ja ću sakrit pištolj, a ti ćeš ga tražit. Kuću znaš napamet. Kad ga nađeš, radi s njim šta oćeš ko ja prije s bombonima.“ Obraze je napela da ne primijetim kako se smije. Pokušala sam se sjetiti kad sam zadnji put sjedila s njom ovako dugo. „Može, sakrij ga. Nać ću ga za čas“, dodala je podigavši obrve i ramena. Ustala sam u potrazi za skrivenim mjestom, u kući čije je rubove ona poznavala bolje nego svoje vlastite nokte, kako bih sakrila ubojicu. „Evo jesan“, stajala sam opet pored nje. Podigla se sporo s kauča i uputila prema kuhinji. Tamo je rukama prolazila po stvarima, otvarala je police i precizno provlačila prste između šalica. „Hladno. Hladno. Hladno.“ „Znadeš li šta je ovo?“ upitala me dodavši mi staklenu boćicu prošaranu akrilnim bojama. Otvorila sam i pomirisala. „Rakija!“ „To ti je didova. Ode je sakriva i mislia da ja to ne znan. Vraga nisan znala, nego san se pravila luda,“ smijala se potpuno savijena. Kao da je godine nosila na glavi pa su je gurale prema zemlji, svaki dan je bila sve manja. „I ti to još čuvaš?“ „Eto, ti baci!“ „Dide je umra prije sto godina, samo mi je čudno šta nisi makla.“ „Bacila bi ja. Ali šta ako me od gori vidi. Šta ću kad mu dođen?“ „Amo onda bar probat kakva je,“rekla sam otvorivši bočiću. Nazdravile smo i popile svaka po gutljaj. „Hladno“, rekla sam onda tiho. Izašla je sada u hodnik i ušla u spavaću sobu. „Dođi vamo“, pozvala me rukom. Zaustavila se kraj pisaćeg stola na kojem nikad nisam vidjela knjige ni bilježnice, samo ispeglane krpe. „Otvori zadnju ladicu.“ „Bako, rekle smo da ovaj put ti tražiš. Hladno.“ „Otvori,“ ponovila je glasnije. Povukla sam ladicu i izvukla meke, potrošene kuverte u kojima su bila pisma koja sam pisala svaki Božić njoj i djedu. „Ajde mi čitaj,“ prošaptala je i sjela na krevet. Ušle smo u debele plahte. Mirisale su na nju i na njenu odjeću. Njene ruke bile su zidovi oko nas, noge tepisi, a paučina u kutovima njena srebrna kosa. „Najviše bi želila da opet skupljamo šišarike i da me pustiš da ja zapalin vatru u peći.“ Čitala sam rečenice djevojčice koju sam gotovo zaboravila. „I da mi napraviš baćeno jaje s puno šećera“ dodala je kao da recitira pjesmu. „Ne mogu virovat da sam vam pisala, a živila san priko puta.“ Pružila je ruke prema meni i privukla me bliže. Osjećala sam se kao div, ili možda, iako ne bih znala kako je to, kao roditelj. Cijela je stala u moj zagrljaj. Svih njenih osamdeset šest godina. Sjedile smo neko vrijeme tako. A ja sam zatvorila oči jer su mi smetale. „Vruće,“ tiho sam rekla. A ona je podigla glavu. Pružila sam joj pištolj koji sam cijelo vrijeme nosila u ruci. Uzela ga je i spustila u naručje. Koji uljez, pomislila sam. „Znaš, smišna je priča kako san do njega došla,“ rekla je. „I mislila san da je.“ „Je, je, ispričat ću ti. Ali, za to nam triba kava.“ Ustala je s kreveta i ostavila oružje na plahti. Izašle smo iz sobe, jedna pored druge i uputile se prema kuhinji. Baba je izvukla zahrđalu staru džezvu, utočila u nju vodu sa slavine i upalila plin. Izvadila je teglicu s kavom iz gornje kredence i naslonila se na šporet čekajući vodu da proključa. Oči joj više nisu trebale i jedino ona to još nije znala. „Možemo nastavit igru kasnije, da ti tražiš. Iman ja bombona!“ doviknula mi je. „Može, kad god oćeš.“ Nikad mi igra nije bila toliko važna. Ili je, zapravo, oduvijek bila.
***
MARTINA DIVIĆ (1993.) odrasla je u Drveniku kod Makarske. Diplomirala je pravo na Pravnom fakultetu u Zagrebu. Priče s putovanja objavljuje na Facebook stranici Nisan Doma, a s „Kratkim pričama iz Afrike“ ušla je u finale natječaja za najbolji putopis Hrvatskog festivala putnika 2019. u Šibeniku. S pričom „Pajdaši“ ušla je u širi krug natječaja „Sedmica i Kritična masa“, a njena priča „Zašto skrivaš lice“ objavljena je među pohvaljenim pričama regionalnog natječaja povodom Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama. Ušla je u finale natječaja Prozak 2020., a na devetom Natječaju za kratku priču gradske knjižnice Samobor 2021. godine priča „Oni se boje, a ja?“ osvojila je drugo mjesto. Trenutno živi i radi u Zagrebu, a u slobodno vrijeme – piše.
Jutro Mladost je mrtva Stigla me njena odmetništva Rđavi udovi, nabrekli trbusi Celodnevna pištanja, ukočenost vilice Mladost je pobegla kako je i samu sebe dovela Uz nepoželjni prasak i propratna cviljenja Predstavila se kao otmena i smirena A potom mi otela sve osim imena Ponoć Poslednji sam put tišinu čuo u snu Poslednji put u njemu doživeo muk Ritam bubne opne koju obavija puls Tera me da vrištim uz njega dok guši mi um Tinitus i Tanatos Tetanos jer hodam bos Ti nisi tu kad spava zlo Odavno je prošla noć Tinitus i Tanatos Mladost je postala kost Koliko je glasan Bog? To zna drugi Pharmakos.
***
POSLANICA MARIJI MAGDALENI
Neko ti je podario više eksera Nego što jedna osoba sme da nosi Ranjavo telo nikad nije izgledalo lepše Sva raspeća odaju auru uzvišenosti Pitam se samo: Da li sam ovde da razapinjem Ili da čupam eksere iz tanušnih žila Oba čina čine bol I ne postoje čini koje će učiniti čudo Nedostaješ Potrebna si I znam, sebičan sam Ali ne postoje mekše ruke Koje bi bolje očistile telo sjedinjeno s muljem Navikavam se na postepeno propadanje Možda smo samo osuđeni Na večite krike i jadikovke Ako su to naši glasovi uopšte Možda su nas našli penjući se iz prve zlorupe Kopajući put kroz nožne nokte Usput zatvarajući grlenu čakru Da se učaure u unutrašnjost uha Možda glasovi mogu popustiti jedino Ako jedno drugom šapućemo istinske lepote I pustimo da krv iz svake stigme Stigne tamo gde žudi da ide I suzom na gazi očistimo rane Koje moramo da naučimo Kako da postanu ponosni ožiljci.
***
NAFTA (PRVI KOŠMAR)
Trebalo je da jedemo sladoled od crvenog voća Da se vozimo ringišpilom i držimo jedno drugom sedišta Pustimo, i odletimo zajedno do carstva Božijeg Mogli smo da ležimo na podu jeftinog motela Da se smejemo odvratnom udubljenom madracu I debelim zavesama sa rupama od cigareta Ali da uživamo u udobnosti ispreplitanih tela Umesto toga Pod treperavim svetlom u Zabačenom delu grada Gde pokunjeni psi njuškaju oborene kontejnere U lepljivom mraku ulice gde si i ti pala Pokušavam da shvatim šta nam se dešava Odjednom je iz tvojih usta pokuljala Crna nafta Pa iz ušiju, iz razrogačenih očiju Iz elegantno nalakiranih noktiju Slivala se niz strme ulice I jedina srećna okolnost jeste pozna noć jer bi Klizavost izazvala lančane sudare Pokušala si da pričaš Rekla si: „Rekla sam ti da će ovo da se desi“ Gutajući svaki drugi slog, daveći se U sopstvenoj nafti Trebalo je da se volimo slatko i ne Brinemo o velikim životnim pitanjima Šta je naša svrha Kako ćemo se snaći bez novca sutra Mogli smo preživeti barem neko vreme Od prodaje ukradenih knjiga Posedujem retka izdanja Luja Aragona i Pola Valerija Rekla si: „Donesi kofe za litre nafte Obezbedi se za dalje jer ja moram da odem odavde“ Tečna zlata su večna patnja Šta mi znače kad ne znam gde sam sada Otišao sam okrenuvši se stotinu puta I ni na poslednjem koraku nisam video Da li je tečnost prestala da kulja I nisi mrtva Ali moram da te ubijem u sebi Još uvek sahranjujem ostatke Bacam lopate zemlje Ali i dalje se rađaju rupe iz kojih Šikljaju snažni mlazevi nafte Uvek ćeš postojati A tamo negde Druge ćeš daviti svojom tečnošću Onda kad ne očekuju I tražićeš da odu da bi ostala sama Ali uvek će postojati neko pored tebe.
***
STEFAN GAŠIĆ, Beograd (1993) Studirao književnost, bavi se street art-om, fotografijom i videom u domenu digitalnih umetnosti i marketinga. Prva zbirka “Janusovi otvori” dostupna je onlajn, a trenutno radi na drugoj zbirci poezije, “Garmonbozija”, koja će izaći u samostalnom izdanju pod anti-copyright etiketom – uz propratno besplatno onlajn izdanje sa audio-snimcima recitacija svih pesama.
čovjek-časopis 