kad mi je život kroz iglu ulazio u telo pretio si da će tvoje fotografije biti jedino što ostavljaš ovoj jazbini
zato isus umesto mene intravenozno unosi džank razume decu donjeg menhetna kao što ja razumem tebe
ležiš okružen svojim radovima na aukciji će ih kupiti republikanac zbog kojeg nemaš pravo na zdravstvenu zaštitu
zaboravljaš kako si mi dao nekoliko stotina dolara tada čitavu nedelju nisam trpeo jecaje usamljenih ljudi
jednom sam poljubio mušteriju sada ljubim tebe fotografišem te dok se smeješ u pauzama demencije
na poleđini fotografije napisao sam svoje ime david
***
JUTROS SAM VADIO UMNJAK
za šankom naručuje turu lepi žvaku za pepeljaru mršti se na konobara
iza njega se ljudi teturaju uz muziku jedna devojka mu dodiruje butine dok njen partner čeka u redu za toalet
nervozan sedim na pojačalu u uglu gde odlažu gajbe i ambalažu bez volje da mu priđem
umesto piva naručujem šveps ne mešam alkohol i antibiotike
***
ŠMEKERI UVEK NAMIGNU PRI POZDRAVU
uplašen od dana koji dolaze fokusiram se na već pročitane knjige poremećeni ritam pravdam lošom ishranom odeću slažem po boji i veličini uspostavljam red tamo gde još mogu
poriv da pogrešim ponovo ukrotio sam pozamašnom buksnom brojim korake od ulaznih vrata do tramvaja obuo sam starke iako pada kiša setio se kako sam ti jednom pozajmio čarape koje mi nisi vratio imale su izvezen kaktus na zglobu u mom stanu kaktusi se brzo suše vazduh je prepun memle
ne razgovaram sa poznanicima u prolazu samo im salutiram treniram za naš susret nikada nisi čuo kako mi drhti glas biću šmeker u tvojim očima sve dok ti neko ne pokaže moje pesme
***
ALEKSA KRSTIĆ rođen je 1996. godine u Aleksincu, osnovnu i srednju školu završio u Sokobanji. Diplomirao Međunarodne odnose na Američkom Univerzitetu u Bugarskoj, a zatim i master studije Ljudski Resursi i Međunarodni Menadžment na Univerzitetu u Aberdinu. Pohađa radionicu kreativnog pisanja kod Zvonka Karanovića. Trenutno živi i radi u Beogradu.
brzo su počela nedogovorena druženja ispred prve male radnje što se otvorila kod nas nas devojčice redovno su slali po hleb i mleko i pivo i cigare da čekamo u redovima do zauvek
„s.t.r. s.o.s“ piše na prvoj svetlećoj reklami na celoj koloniji s.t.r – to su nam objasnili da je prodavnica s.o.s. nisu mogli da nam objasne tako lako tate su rekle to je po TV kanalu na kome gledaju fudbal mame su rekle to je šifra za spasavanje
redovi su bili večni i išlo se na čekove pa si uz poručen pazar mogla da promuvaš i nešto slatko
jednom sam htela čokoladu pa je nije bilo pa reko onda ću sladoled nije bilo ni ledenog
bilo me nešto sramota da odem a ništa ne kupim daćeš mi jedne maramice rekla sam i izašla s recikliranim WC papirom i uslovljenim strpljenjem da ponekad čekam do zauvek
***
BOKOR
ti sa lepom mašnom bila si i inače lepa i nesvesna toga crvena traka uvezana u mašnu mislila si, tvoje je jedino lepo
od ostalog si imala:
– dvojicu braće da te brane od drugih dečaka jer samo oni smeju da te biju – majku sa proširenim venama da jedva stigne da te sretne između dve smene – oca pijanog kamiondžiju isto ko ja da ga mrziš a da ti viču nemoj tako otac ti je – ogromno dvorište obraslo u šiblje da zamišljaš da će jednom da te proguta – kuću raspevanu od zavičajaca ispod krova sa mahovinom – eksplozije od svađa cele kuće da se ne čuju od zavičajaca
povremeno si imala:
– dve ugnežđene rode na banderi pred kućom – piliće u šupi dok ne porastu za klanje
tvoji momenti od kojih te jure strah i sramota nisu mogli da se sakriju u žbunje ni među zidove tebe je otac kad mu dođe vijao po celoj ulici pred svima nama i pod celim tihim nebom da te izlema, jer je to doba dana kad više nema rakije i kad ga pogodi pesma i ono što on zove šuplje bez zavičaja da te izlema da i braća nauče kako će ako im se omakne žensko dete
ti bežiš dok te ne stigne mi posedamo u travu pravimo se da ne gledamo čupkamo neko lišće zovemo ga bokor pričamo kako leči kad imaš neku ranu
dobiješ batine tu pred svima nama pa se mirno vratiš da se igramo svaki put sem kad te dokači za kosu i razveže ti crvenu mašnu
tad znamo da ni ono što smo zvale bokor ne pomaže
****
ŠLJOKICE U BUNARU
naš grad i dalje nema vodu za piće ravnica još neukroćena da ljudima bude šta im treba da bi skroz bili ljudi
ali je naša ulica imala bunar
jednom je u našoj mesnoj zajednici gostovala lutkarska predstava mala princeza tu se princeza nagne nad dubok bunar iz usta joj prsne milion šljokica i tek tako odjednom gubi glas
naš bunar je plitak nemaš ni gde da se nagneš a grla nam puna pauza i trotački
a mala princeza propričala je nekako doduše tek pred aplauz posle kog je više nije bilo
***
GALINA MAKSIMOVIĆ rođena je u Zrenjaninu 1993. godine. Radila je kao konobarica, sezonska radnica, razvodnica u pozorištu, administratorka baza podataka, freelance content writer, filmska kritičarka, dramaturškinja/dramska autorka na nekoliko predstava i performansa, radnica u nevladinom sektoru. Suosnivačica je Kino kluba Zrenjanin. Dobitnica nagrade “Josip Kulundžić (Fakultet dramskih umetnosti, Beograd) i Best Young Critic (AltCine, Grčka). Poslednjih godinu i po dana zaposlena je u Rekonstrukciji Ženskom fondu. Najveći deo budno provedenog vremena posvećena je feminističkom/levom aktivizmu u različitim oblicima. 2021. bila je jedna od finalistkinja konkursa “Trgni se! Poezija!” izdavačke kuće Treći trg sa rukopisnom zbirkom “Devojčice za revolucije”.
Režem komad po komad Neki tanje a neki deblje Posolim ili pobiberim Uvaljam u jaja pa u brašno Dok se prži na vrelom ulju dodajem na gotovu stranu malo kurkume i đumbira i onda umačem u bijeli sos Poneki režanj gorči poput patlidžana Pojeo sam svoj cijeli mozak a da nisam naletio ni na jednu veliku misao
***
VRIJEME
Sve se već desilo samo nije još došlo na red i ti i ja smo se desili putevi su nam se ukrstili a tijela ispreprela i bili smo u ljubavi samo još nije došla na red!
***
SITO
Sijem misli na neninom situ zaglavljenom između gelera djetinstva, rata i ljudovanja Sito je neko razbio, pa sjećanja sitnija bježe kroz taj rasjed Neka padaju po dlanovima a neka po podu i cipelama, nepravilna, nagrižena, kukoljava Strah me da se ne provuče i poneki žižak sa strane Il da mi se, ne do Bog, ne uvuče pod kožu, između prstiju ko šuga, bolest lažnih prisjećanja Zato čuvam starinska sita da prosiju tuđa od naših pjevanja.
***
UKRADENI STIH
I mali mogu napisati veliki stih iz knjige života ga kradu. Moje svjetlo je Bog Dok kopam po nutrini tražeć prvog brahmana, dotičem, izmičem, izvirem Zemlja je moj korijen Znam i otkrivam, prvi je uvijek Jedan, jedna je ljubav i svaka je prva nisam prvi i nisam jedini već ponovljeni beskraj, mogućnost postojanja razlivena kosmičkom prazninom u Ljubavi što na tren dobija formu I mali mogu napisati veliki stih iz knjige mrtvih ga kradu.
***
ESTERINA PJESMA
Nestaju nijemo u sjenama, sve ih je manje. Nestaju al ne prestaju, dragi ljudi, što ih u sokovima, u kori urezane nosim. Nestajem sa njima, Ko gnjila cjepanica u plamenoj gozbi uronjen u trulež, vlagu i tminu. Deblo mi odvajaju od kore, vrijeme krošnji mi ispire boje. U srčiki još nosim dodire tvoje, tamo, odakle mi godovi kreću
***
DŽENAN SKELIĆ rođen je 9. juna 1972. u Doboju gdje je okončao osnovno i srednješkolsko obrazovanje. Studije psihologije otpočinje prije rata u Sarajevu te ih prekida zbog početka ratnioh sukoba u BiH. U Sarajevu predratne 1991. suorganizuje mirovne proteste, zbog granatiranja i opsade Dubrovnika, u vidu cjelodnevnog umjetničkog performansa pod nazivom Modra rijeka na potezu Skenderija-Most Gavrila Principa u suradnji sa Centrom za mir Sarajevo. Studije nastavlja i okončava nakon rata te magistrira i doktorira psihologiju. U trajnom je statusu redovnog profesora na Univerzitetetu u Zenici za užu naučnu oblast psihologija. Autor je preko 40 naučnih radova te koautor na 2 i samostalni autor na 5 naučnih knjiga. Aktivno je uključen u niz domaćih i međunarodnih istraživačkih projekata na polju psihologije. Kontinuirano je angažiran na planu društvene kritike. Zalaže se za podizanje svijesti o marginalizaciji pojedinaca i skupina te potrebi razvoja socijalno osjetljivog društva što se evidentno odražava i u njegovom romanu prvjencu pod intrigantnim nazivom «12 00 13» kao i u njegovoj prvoj knjizi poezije «Pseća poetika». Njegova druga knjiga poezije «Šarlota» nagrađena je na Konkursu Fondacije za izdavaštvo 2018. godine. Bio je na čelu socijalnih protesta februara 2014. u Zenici.
O KNJIZI: Nina je nestala. Možda se izgubila, možda je odletela, ili se samo negde zaturila. To niko ne zna sa sigurnošću, a najmanje glavni junaci ove knjige koji kreću u potragu za njom. Ta potraga, opisana linijama, crtežima, slovima i stranicama “Sporazuma”, odvešće ovaj dvojac na razna poznata i nepoznata mesta i omogućiće im da nađu čak i ono što nisu tražili. A da li će i kako pronaći Ninu?
***
***
***
***
O AUTORU: UROŠ RISTANOVIĆ rođen je 1994. godine u Beogradu. Diplomirao na katedri za Srpsku književnost i jezik sa komparatistikom Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, gde je završio i master studije Srpske književnosti. Pri Slavističkom institutu Univerziteta u Kelnu završio je master studije Cultural and Intellectual History between East and West. Nakon završenih master studija pohađao je doktorske studije srpske književnosti na Univerzitetu u Beogradu. Trenutno radi kao asistent pri Insitutu za Slavistiku Univerziteta u Beču. Osnivač Studentskog književnog lista Vesna pri Filološkom fakultetu, urednik rubrike Poezija u časopisu Eckermann. Objavio zbirku pesama Sutra (Edicija SENT, Novi Pazar: 2018), roman Vivid (Otvorena knjiga, Beograd: 2020) i knjigu Sporazumi (Otvorena knjiga, Beograd: 2021). Objavljuje poeziju, eseje i kritiku u periodici. Živi na Umci i u Beču.
Geometrija je napokon izvučena Iz iverice. Čitavo prijepodne Okretali su njeno tijelo U suprotnom pravcu od Kazaljke na satu. Ko ražanj. Ona je drsko isprsila Silikonske grudi Šaputajući zaboravljene anegdote Cvijeću. Matematici. I žirafama.
Njena prijateljica Rotirajuća planeta Okliznula se U središnjoj Skandinaviji Na koru od južnog voća. Od tada je ravna ploča.
I dok kačketi postaju Kolektivna memorija U čudu se našao Jednostranični trokut Jer mu se izdužila jedna stranica. I izrasle magareće uši.
(Čini mi se Da su šestari podivljali Prepušteni sami sebi.)
***
KAD SUNCE ZINE KO KONOBARSKI NOVČANIK, A BAKŠIŠ BUDE ISPLAĆEN U ŽIVCIMA
Pastrmke u akvariju. Začinjena riža. Kikiriki razlijepljen U sos od sateja. Dva sata jela i pića Bez ograničenja. I ti. Ozbiljno sam sumnjao Da sam dobio pribor za štrikanje Umjesto escajga.
Nakon usklađivanja stanja s evidencijom Za vrijeme kratke puš pauze Ubrajala si me U inventar svoga srca.
Pokazalo se…
Da knjigovođa i nije neko posebno zanimanje Između začepljenih sudopera U kineskom restoranu.
Pokazalo se…
Da je noć trenutak Kad bez traga nestaje Šta je osuđeno da nestane. Gori gorljivo. I hladi hladno. Kad bez napora traje Šta treba da traje. I nestaje bermudski trougao I viole dobivaju drugu šansu.
Naoko Vrijeme je pristojno. Mada moj izbor garderobe Zna ponekad Da bude naprasit.
(Povijenog vrata Tjelesni metabolizam pada U voštanu groznicu Ko plamen svijeće na košavi u tvojoj ulici.)
***
NOĆNA TRIKOTAŽA
Noć nas ostavlja Same Zbog pogrešnog znaka U horoskopu. Izabrala je Staru spavačicu Iz bivše Jugoslavije Ispod koje Stidljivo Proviruje zvjezdano rublje. Živo. Ko far automobila.
Razumijem trenutak u polutami. Prvi sumrak postaje aktivista Udruženja građana Protiv malih hidroelektrana.
Hiruškog osmijeha Dišeš pored mene Sa pamučnom maskom Preko lica i usta.
(Bezvoljno doznajem Da sam iz zemlje Gdje uključuju Respiratore u ponoć Zbog jeftine struje.)
***
ELDIN EMINOVIĆ rođen je u Derventi. Objavio je romane ‘Muzej’ (Beograd, 2004), ‘Hodnik’ (Beograd 2005) , ‘Mersiha iz Nijmegen’ (Sarajevo, Zagreb, 2011) i ‘Šund, propaganda i literarna prostitucija’ (Beograd, 2018), te jednu knjigu moderne proze ‘U zemlji zakašnjelih sjena’ (Beograd, 2005). Objavljivao je tekstove na mnogim portalima. Zastupljen je u književnim zbornicima ‘Dobro jutro’ (Lukavac, 2001), ‘Balkansko pero’ (Sarajevo, 2009) i antologiji ‘Domovina – podijeljena sjećanja’ (Berlin, 2015).
reklamni slogan nas je prevario “održiva kuća je izvodljiva danas a izdržljiva u budućnosti”
u nekom sada već prošlom životu pravila si u vazduhu kuću od vaša četiri dlana građevinu od toplog ljudskog mesa kostiju tetiva i zglobova temelje postavljala na površinu kuhinjskog stola prekrivenog mrvama od ručka i večere dlan na dlan na dlan na dlan sve brže i brže tvoj preko njegovog njegov preko tvoga jedan se izvlači ispod drugog jedan je uvek na vrhu usklađeni ste i to te raduje
tako su se nekad smenjivala i godišnja doba ali klima više nije kao pre
sada je već desetu godinu neprekidna jesen lice u ogledalu kaže: telo ti nepovratno vene na drugačiji način nego lišće čovek nije ni drvo ni trava truljenje ne ostavlja odmah očigledne tragove na površini još uvek se nisi dovoljno razgradila ali ne brini to je nepovratan proces brži je nego što ti se čini bakterije gljivice sitne životinje u pozadini rade svoj posao noćne bube izlaze ispod poda naseljavaju ti stomak grlo i oči dok spavaš posle se ničega ne sećaš u nekim namerama si uspela kad su druga dva dlana postala vlažna zemlja divlji šipak i korov između crnih mermernih ploča ptice pevačice se više nisu vratile sa juga plućima si sa uzdahom nehotice zarobila gole oštre krošnje i zgusnute oblake i zbog tebe tu danas više niko živ ne stanuje
ovih dana ulice sporo putuju ka svojoj unutrašnjoj tišini u oronulost i sigurnu glad ulice preko noći odrastaju ulice su napuštena deca bez tople odeće zaboravljena uplakana i ćutljiva vetar je danas ponovo naneo opalo lišće na staze ispred kuća ti ćeš i ove jeseni uzeti metlu da ga počistiš kasnije zasaditi u voćnjaku na mestu stare novu kajsiju razbacati humus po travnjaku iznova napuniti kompostarnik lišćem usput razmeniti reč-dve sa susedima golim rukama očistiti blato sa ašova pojesti natrulu jabuku ujedajući unutrašnjost obraza na kraju dana na kraju dana kao na kraju svih drugih dana obići ćeš njegove zakopane dlanove jednostavnost i rutina su tako divne i podatne za lagano umiranje na tom mestu i ti svaki put nepovratno izgubiš poneki delić tela pomisliš da ste i dalje usklađeni i to te raduje
premalo je svetlosti kažeš nepodnošljivo su dugo prozorska okna neprozirna od kiše nije bitno sa koje si strane svakako ćeš biti mokra do gole kože od bola humka u duši od toga raste usne postaju sivlje na vrhove prstiju na rukama si već navikla hladni su godinama kao u mrtvaca znala si odmah niko nije morao da ti kaže toplota se više nikada neće vratiti jer koža je prevelika odeća soba kuća prevelika a jorgan od sitnog paperja ptica nema dovoljnu težinu da te ugreje
nije jorgan kao toplo ljudsko telo da se priljubi uz tebe da te pritisne u potpunosti da te od dodira izlomi da te od dodira zaceli da se glasno zaceniš od smeha da se otopiš od vreline da potpuno prestaneš da dišeš zatvoriš oči i na trenutak prestaneš da razmišljaš o smrti
***
LOVCI NA OLUJE
verovatno nikada neću imati priliku da odem u ameriku na severoistok nebraske da budem lovac na oluje sa amaterskom kamerom i gledam kako se rađaju mala i velika tornada
ali ipak dobro je znati dok sediš hiljadama kilometara daleko u svojoj toploj kući napravljenoj po preciznom statičkom proračunu kako se zaštiti od zemljotresa tornada i uragana erupcija vulkana lavina topljenja ledenih glečera nezaustavljivih bujica i šumskih požara
jednu ženu iz nebraske je na putu presreo veliki tornado potom su manja tornada počela da kruže oko velikog pojavio se i njegov zli brat blizanac bila su to dva tornada kamera je sve beležila žena je vrištala na sav glas komentator je rekao bila je to prevelika cena radoznalosti da sam bio na njenom mestu ubacio bih automobil u rikverc i pobegao što dalje nažalost za nju je bilo kasno ali vi što ovo gledate zapamtite dobro ako uočite opasnost na vreme postoji način da se spasete ne smete paničiti vozite prema putanji tornada pod pravim uglom ili ostanite u automobilu vezani sa spuštenom glavom nipošto ne tražite zaklon ispod mostova
moja baba se borila sa drugačijim nemanima ali sa jednakom strašću svake subote ujutru bi ritualno sa mnogo posvećenosti i volje pravila male fabrike smrti mešala hranu sa otrovima postavlja zamke i mamce raznim štetočinama rekla bi ovo je velika kuća ali je od slame i blata (dalje nije izgovarala naglas i znali smo na šta misli ne valja crtati vraga na zidu i prizivati nesreću) ne treba ti ni poplava ni požar ni zemljotres ako ne vodiš računa nešto bi kuću moglo potkopati mogla bi nam pasti na glavu zidovi bi mogli popustiti plafon se urušiti previše tu ima duša jer u kući postoje paralelni svetovi pod drvenim daskama našeg poda pacovi imaju svoje carstvo ulice kružne tokove i tržne centre ispod žive i miševi krtice gušteri stonoge gliste vodene bube crni i žuti mravi na ovako malo mesta izgrađene su čitave metropole a ne smemo zaboraviti ni ono najvažnije tu su ponekad i ovi naši sa obližnjeg groblja i oni s vremena na vreme dođu mi ih ne vidimo i ne čujemo ne traže ništa ali su gladni i usamljeni sedaju uz nas za sto na prazna mesta dok ručamo ližu so sa naših noževa sakupljaju suve mrve sa poda za njih je dobro u tanjiru ostaviti poslednji zalogaj
iako nikada nije bila u nebraski baba je znala sve o smrti prirodnim katastrofama i višim silama na svoj osamdeseti rođendan je posle nekoliko čašica rakije dok smo razgledali stare fotografije o tome progovorila
pre više od dvadeset godina pokojni deda ju je dozivao u snu obgrlio je rukama snažno kao da želi da pleše čas grubo čas nežno vukao ju je u središte tornada plehani orkestar je glasno svirao raspadala se cela kuća raspadala se čitava ulica i sve stvari su bile u vazduhu obradovala se što je došao veselo mu se osmehnula naslonila čelo na njegovo rame a on je nešto pokušavao da joj kaže ali ne bi nam ona ovo sada pričala da je ostala još malo u njegovom zagrljaju sva sreća pa je bila stari iskusni lovac na oluje znala je da je najvažnije dobro proceniti kada je vreme za povlačenje
***
GRETA
moj prijatelj se preselio u švedsku jer nije želeo da rizikuje da se od stresa razboli plašio se bio je nežan kao pahuljica nekad bi sanjao delovi njegovog tela oni koji lagano trnu oni koje vremenom sve manje oseća oni koji otupljuju na dodir postaju medicinski otpad njegova tkiva i organi završavaju u duploj žutoj kesi
imao je jasan stav i on želi da bude među najsrećnijim ljudima sveta da bude sunarodnik grete tunberg da tečno govori švedski popraviće sve zube i smejaće se na sav glas švedska je obećana zemlja parkovi i šume su im kao iz bajke vazduh nije opasan za disanje i svi su dobronamerni i srdačni kao mlade prodavačice u prodavnici dečijih igračaka
jedina mana su oštre zime pa ipak nije hladnoća ono što te učini depresivnim kod nas su leta topla i duga ali ako nemaš para za more jedino možeš da poludiš gradski bazeni su prepuni hlora i mokraće i napaljenih tinejdžera
kad mu je do kupanja i sunca moj prijatelj uplati neko egzotično putovanje i uroni kao čovek u nežno-plavo more sa osmehom i otvorenim očima miluje jagodicama prstiju beli pesak kida vodu zubima dok roni na dah takmiči se sa samim sobom obara lične rekorde
moj prijatelj kaže da mi koji smo ostali ovde nikada nećemo biti kao šveđani nikada nećemo biti kao greta tunberg otvorenog uma i vizionari ona je preplovila okeanom jedrilicom koja ne emituje štetne gasove (hvala na tome princu od monaka bio je to nestvarno human gest) jer greta nema dlake na jeziku svima je rekla bez pardona vi nam kradete detinjstvo i mnoge je naterala da debelo porazmisle o svemu
kažem mu da mi je iskreno žao ako mu to nešto znači ja nikada nisam putovala avionom ni prekookeanskim brodom trudim se da ne konzumiram konzumerizam nas su u detinjstvu osećaju za pravdu učili na primerima iz srednjovekovnih bajki sležem nemoćno ramenima potom još dodajem izgleda da u to vreme još nije postojala empatija
moj prijatelj kaže sve razumem možda sam malo preterao nije ni meni uvek lako velike korporacije nemaju milosti bogate države su uhodane mašinerije za prikupljanje poreza moraš uvek biti u plusu na računu ne smeš da kasniš sa otplatom kredita i kirija je strašno visoka ali za sve se pronađe izlaz vikendom možeš da se kao čovek odvališ od alkohola petkom i subotom i mladi i stari po povratku iz kafana i noćnih klubova završe u nekom parku a ti parkovi su prelepi kao iz bajki zamisli ležiš pijan na travi treba li ti od toga veća sreća
***
DANIJELA REPMAN rođena je 1976. godine u Somboru.
Osnovne studije završila na Pedagoškom fakultetu u Somboru, a master studije za komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Nagrađivana na regionalnim konkursima za poeziju i kratku priču. Bila je finalista na 14. Festivalu europske kratke priče, Zagreb-Rijeka 2015. i Vranac – najbolja kratka priča 2016. Knjiga kratkih priča Kvadratno disanje nagrađena je na konkursu Trećeg Trga i Beogradskog festivala za poeziju i prozu 2018.
Objavila je tri knjige poezije: Cikličnosti, Slavija, Novi Sad, 1997. Mesto za savršen beg, Gradska biblioteka Karlo Bijelicki, Sombor, 2015. Šećer, led i varikina, Treći Trg i Srebrno drvo, Beograd 2021.
i dve knjige proze: Tragom rasutih trenutaka, Prometej, Novi Sad, 2014. Kvadratno disanje, Treći Trg, Beograd 2018.
Mislim da dolazi leto. Tridesetogodišnje šetnje Od politike i nazad. Lepo bismo se slagali Da smo umetno rđavi Ovako, Ceo jedan svet pravih Ljudi U visinama Folklornih vrednosti. Izgovoriti reč I verovati u nju Otpisati strast Pregaziti je.
Hoću da svoje Betonsko ognjište Pretvorim u metak I tako ispucam Zrnevlje smeha. Ponosno je posmatram. Ona bi mogla biti žena Nekog drugog mene. Lepo bismo se smejali Na vrhovima srebrnih kašika – Između dva ručka Treba se dobro najesti!
***
PREDAH
Reke niskih kostiju Na bregovima od dasaka – Moja se senka Mešala u vrtlozima. Ja Nisam umeo Voleti.
***
PREPISANA PESMA (Gradim svet)
Nemoj da me pitaš Kako gradim svetove. Živeti na ivicama linija I voleti obešene brojeve. Nemoj da me pitaš Kako obaram neuk Jer Kad sam svestan Ne umem ženstvenosti Pretvarati u mora Tek U prvim visinama kostiju Govorim Da utrobe svetla Počivaju u svetu. Nemoj da me pitaš Zašto je Bog mrtav Kad se već neživ Otrgavaš. Prvi put Obesno Udaram tišinu, povlačim reku I prolazim. Kao čovek, kao ubica! Dete što voli čoveka.
Goleme mreže grafike Putuju svetom A ti me još pitaš Zašto te ne mogu opcrtati. Beslovesne padine U umeocima naših stvari. Budim se retko Tek U prvom jutru naše obale Umem raspametiti okuku, odavno postajem čovekom. Zato Nemoj da me pitaš Kako gradim svetove! Mogu se podsmehnuti Na ovaj tvoj.
***
ŠĆEPAN POPOVIĆ rođen je 1999. godine u Nikšiću gdje je završio Gimnaziju. Nakon gimnazije upisuje Arhitektonski fakuktet u Podgorici. Član je književnog kluba Poenta Poetika. Kao osnovac, objavio je manju zbirku poezije pod naslovom “Mađioničar”. U pripremi je knjiga poezije koju će nasloviti “Zemlja Kurtalisana”.
Bip. Notifikacija za novu poruku na Telegramu pokrenula je krv u Aninom telu na gore – pocrveneo joj je čak i vrh čela. Znam šta to znači – haos. Idemo.
,,Ko je Ana?’’
,,Ne razumem. Ti si Ana.’’
,,Ko je Ana kojoj je namenjena poruka? S kojom treba da se nađeš?’’
Sad joj je krv otišla negde drugde, čak je i prebledela. OK, sad ustvari kreće haos. Skupljam stvari i palim.
,,Gde ćeš?!? Pitala sam te nešto!’’
,,Vidi, odoh ja, ti se iskuliraj malo. Zvaću te.’’
Izlećem kroz vrata dok još nije dohvatila nešto. Četrdesetosam stepenika, brzo, ulazna vrata, ne čujem da je krenula za mnom, ulica, OK, mislim da je to uspešno rešeno.
Tras! Saksija me promašila za dvadeset santima.
,,Jebote, Ana, leči se! Ovo stvarno nije normalno!’’
,,Pička ti materina! Ko je Ana?!? Šta zakazuješ?!?’’
Pola tela joj landara kroz prozor dok me psuje. Providi joj se košulja. OK, je l’ realno da me ovo loži?
Kako da smirim situaciju na drugom spratu, iz prizemlja? Ne pada mi na pamet da se vraćam gore. Baba sa prvog me gleda i odmahuje glavom. Koza. Signaliziram Ani da ću sad da je zovem. Sklanja se sa prozora.
,,Šta je?!? Dođi gore, pa da pričamo!’’
,,Ne mogu, moram da idem. Izvini, objasniću ti, ne mogu preko telefona. Znam da si u PMS-u, žao mi je što te nerviram.’’
,,Ozbiljno?!? U PMS-u sam?!? Ti ustvari mrziš žene, znaš?!? Kapiram da je to teško!’’ Prekinula je.
Jebote, stvarno je zajebano kad ti se dilerka i riba isto zovu. Kud promaših kome šta šaljem. Tresu mi se ruke, triput proveravam kome sad pišem. Bip. ,,Za 20 min. Kod tebe.’’ Moram da požurim.
Konačno subota, i konačno mogu da izađem. Slobodan dan, posle tri nedelje. Do kioska na brzinu, cigare, četiri konzerve Nikšićkog, dve stanice busom, u sekund. Ana me već čeka.
,,Ćao, šta ima?’’ Stvarno ima lep osmeh, ili se samo radujem što je vidim.
,,Evo me, Anči, kako si?’’
Upadamo na gajbu, otvaram pivo, ona već pravi mesto na stolu. Izvukla je lajne dok zatvaram i zaključavam vrata. Profi, to se ceni. Moja luda riba i zabuna su tema sledećih pola sata, dve konzerve odoše, spid isto, smejemo se, dajem joj pare i otvaram vrata.
,,To ti je ta drolja?!?’’ Vidi, Ana. Koliko me ovo sranje radi?
Profi Ana je elegantno, ali brzo, zaobilazi i beži. Izdajica. Moja Ana mi se unosi u facu i šišti, ne mogu da je pohvatam. Fljus! Šamar. Je l’ realna? Izvrćem joj zglob i nabijam joj glavu uz zid. Sve me puca, moram da se iskuliram. Je l’ ona to stenje?
,,Slušaj me, moraš da se smiriš, i moram da se smirim, ili će neko gadno da najebe, jasno? Idem napolje.’’
Ključ, mobilni, novčanik, na ulici sam. Loša ideja, svi me gledaju, gde ću sad da zapalim? Upadam u prvu prodavnicu, bežim između rafova.
,,Dobar dan, izvolite,’’ već druga osoba koja mi se unosi u facu u poslednjih 15 minuta, koji kurac?!? OK, možda tripujem, iskuliraj. Šta je bre ovo, ne prepoznajem ništa na ovim policama, kese, kutije. Smisli nešto, uzmi nešto. Hvatam se za belu kesu i nosim je na kasu.
,,Koliko Vam je stara maca?’’
Maca? Šta? Ne kapiram. Nemoj da paničiš, lupi nešto.
,,O-o-osam meseci.’’ To je OK.
,,Divno, još je mala. Dobro je da ste je sterilisali na vreme. Mužjak ili ženka?’’
Je l’ realna ova likuša? Pričaj, aj, i pali odatle.
,,Ženka, hvala, doviđenja.’’
Hvatam kesu i izlećem, spuštam je deset metara dalje, na klupu. Heh, klupa, vidi, lepo vreme, zvaću Marka.
,,Ej, ’de si, aj na pivo na klupu. Biću ispred tvoje zgrade za pet minuta.’’
,,Ma samo naruči, čak pet minuta imam da se nacrtam?’’ Smeje se u slušalicu i kašlje. Sići će, uvek siđe. Ipak imam najbolje priče o ribama.
Ispred Markovog ulaza bleji gomila klinaca. Opet mi je Ana u glavi, je l’ mi sad bivša riba? Klinci mi se mršte, mrštim se i ja njima. Jedan pali džoint, oho, krećem prema njemu, ali Marko izleće ispred mene.
,,Ne seri da su te pustili s posla? Neverovatno!’’ Smeje se i kašlje. Kupujemo pivo na trafici i pričam mu o mojoj možda bivšoj ludoj ribi. Posle dvadesetak minuta se selimo u kafanu prekoputa. Dorađujemo se u wc-u, na smenu, Ana stvarno ima najbolju robu. Bip. Telegram. Vidi, Ana.
,,Popodne treba da idemo na rođendan kod Milene, kapiram da se ne sećaš.’’ Moja Ana. Izgleda nije bivša. Hm, smirila se, ili je to zamka? Baš dobro izgleda u onoj košulji.
,,OK. I dalje si kod mene?’’
Eksiram pivo, plaćam račun, jebiga, Marko, vidimo se drugi put duže, lažem po običaju, on se ovaj put ne smeje, samo kašlje, stvarno bi trebao kod lekara zbog tog kašlja, ali nebitno, Ana kaže: ,,Nisam, ali mogu da budem za 15 min, smirila sam se.’’. Ako ništa, vrlo je ponizna i zahvalna na razumevanju kad je prođe histerija, tad je zapravo i najjebozovnija. Ubrzavam i kucam: ,,Dođi ’’.
Ulećem u stan pet minuta pre nego što će stići, usput je bilo kratko peglanje u kanti ispred zgrade, pa perem zube i sklanjam gomilu stvari sa kreveta, luftiram, vadim pelinkovac i čaše, nameštam kosu, mirišem pazuh, podnošljivo.
Zvrrr! Otvaram vrata. Ana se smeška. Nema brus. Zvrrr! Super miriše. Odmeravam je. Zvrrr! To je telefon, jebote.
,,Izvini sekund.’’ Preturam po džepovima Zvrrr! Nije tu. Sto. Nije. Zvrrr! Krevet. Ne. Zvrrrrrr! Ana izvlači mobilni iz hrpe veša. Mršti se dok mi ga dodaje. Zvrrrrrrrr!
,,Halo?’’
,,Inspektorka, znam da je slobodan dan, ali imamo baš veliku zaplenu spida. Nema ko da preuzme.’’
Ani je pocrveneo vrh čela.
***
KATARINA FIAMENGO ALISPAHIĆ rođena je 10.3.1984. u Kladovu (Srbija). Piše poeziju, haiku i kratke priče. Urednica rubrike poezije u elektronskom časopisu ,,Afirmator”. Živi u Beogradu. Knjige: ,,Rcioadina” (zbornik radova sa književne radionice CSM-a, 6 autora, radionicu vodio Draško Miletić, Beograd, Srbija, 2005), ,,Profili” (zbirka poezije, KK ,,Branko Miljković”, Knjaževac, Srbija, 2007), ,,Veče pre” (zbirka poezije, nagrada Spasoje Pajo Blagojević, Pivske večeri poezije, Centar za kulturu Plužine, Crna Gora, 2009), ,,Simbiozi” (zbirka poezije u prevodu Elene Prendžove na makedonski, ,,Sovremenost”, Skoplje, Makedonija, 2015), “Razglednice” (zbirka haiku poezije, Presing, Mladenovac, 2020.) i “Putopisi” (zbirka poezije, nagrada na Presingovom konkursu za najbolji neobjavljeni rukopis poezije za 2020; Presing, 2021). Prevela sa makedonskog izbor iz poezije Elene Prendžove ,,Politički korektna poezija/ Ljuboljubiva’’ (,,Sovremenost’’, Skoplje, Makedonija, 2015).
Ako odlučim nestati Ako se ubijem u 27. vjerujući da sam rok-zvijezda. Još koja godina pa Bog. Ako konačno nečemu pripadnem: nije, mama, čovjek rođen da bude sam. Ako me megalomanija zavede Ako me tuga uspava Ako odlučim izabrati nepostojanje: Želim da znaš da se sjećam tvojih trepavica koje su me čuvale od kiše ruku koje su bdile iznad onog što bi moglo postati zlo Očiju kojima vjerujem da će se vratiti po mene u vrtić. Kvasca, hmelja i slada u tvojoj kosi koje hrane moje potrebe i tatine slabosti. Taman odlučim nestati pa odustanem: sjetim se da sam ja tvoja najveća slabost: ja sam zbog tebe zbog tebe samo rok-zvijezda bez ijedne napisane note.
Gutam tvoje prste i utapam se u mrljama koje si ostavio otiscima prstiju dok sam spavala, nesvjesna tvoje prisutnosti i ništavila koje vuče do točke usijanja, do središta vriska izgubljene večeri potopljene noćnim morama. Izvlačiš me udicom i ubijaš sidrom kao da smo u nekoj krvavoj igri koju si pred san u šali osmislio.
***
O ČEMU MI ŠUTIMO?
Izgubljeni smo u počecima, godinama koje nam prolaze dok ih pokušavamo uhvatiti prozirnim prstima. Hvatam oblake tvoje mašte dok sanjaš da me poznaješ. I vidiš. Stojim u sjeni mojeg ja izmišljenog u tvojoj glavi u noćima kad razmišljaš da su naše istine iste. Ali moraš shvatiti… Moja istina nije tvoja istina, a tvoja istina nije moja istina, sve dok se naše istine ne spoje u jednu čarobnu laž.
***
IRIS SPAJIĆ, rođena 23.9.1993. u Osijeku, trenutno je asistentica na Filozofskom fakultetu u Osijeku, doktorandica na Poslijediplomskom studiju Književnost i kulturni identitet i (književna) prevoditeljica. Živi (posvuda). Život joj je, osim plesom, oduvijek isprepleten jezicima i književnosti, stoga čita i piše (poeziju, kratke priče i dramske monologe) na hrvatskom, engleskom i njemačkom jeziku, a u tim jezičnim kombinacijama i prevodi. Sudjelovala je u mnogim radionicama pisanja i književnog prevođenja, kao i na raznim književnim natječajima. Naizmjenično piše i kreativno blokira.
čovjek-časopis 