proza – Page 18 – čovjek-časopis

KRATKA PRIČA BILJANE KOSMOGINE: LJUBAV U AFRICI

Vanjina ispovest je zvučala nestvarno, na granici fantastike. Da je ne poznajem, mislila bih da izmišlja. Vanja i ja smo bliske prijateljice, ne viđamo se često jer je stalno van zemlje, ali kad je tu, uvek nađem vremena da saslušam njene probleme. Ona je fina, vrlo kulturna, zgodna i sposobna cura, ali je sklona stresnim, turbulentnim vezama, fatalnim privlačnostima i devastirajućim raskidima, zbog čega je pomalo sažaljevam. Ljubav je neizbežno dovodi do pucanja po svim šavovima i nemogućnosti zdravog rasuđivanja, tako da uvek ostane slomljena, nesvesna svojih mazohističnih postupaka, jer se nepogrešivo vezuje za potpuno pogrešne osobe. S druge strane, s biznisom je uvek imala sreće.

Vanja je u svojstvu menadžerke prodaje sklopila ugovor sa renomiranom švajcarskom kompanijom koja se bavi drvnom industrijom i mehanizacijom po celoj Africi, te je tako pre tri godine srećno dočekala i hrabro iskoristila priliku da napusti Balkan, otarasi se bivših veza, i preseli u Afriku, tj. Akru glavni grad Gane. Po dolasku je shvatila da ni tamo ne cvetaju ruže, ali je od firme dobila ekstra konforni smeštaj i razne benefite, a ubrzo i unapređenje. Vanja je otpočela život na visokoj nozi, upoznala je kulturu i običaje Gane, super je zarađivala i još bolje se provodila. Smestili su je u prekrasnu kuću sa baštom i bazenom, gde je imala kompletnu poslugu: kuvaricu, bedinerku, vrtlara i šofera po potrebi. Radila je naporno tokom nedelje, a vikendom odlazila u elitne noćne klubove, kao što bi i svako normalan na njenom mestu. Ali, srećnica je, jedne noći, na raskalašnom partiju u prestižnom gradskom klubu prepunom belaca, biznismena i diplomata, upoznala prelepu crnkinju Lindu.

“Ugledala sam je na podijumu za ples kako igra i odmah sam za njom poludela. Linda i ja smo vršnjakinje, ali ona izgleda moćnije od Tajre Benks, Naomi Kempbel i Iman zajedno, mada tamo ima izuzetno atraktivnih crnkinja na svakom koraku. Ponudila sam je pićem, otišle smo do šanka, i od tog trena smo postale nerazdvojne. Linda nije krila da je eskort dama, da zarađuje pružajući seksualne usluge, ali to me je na izvestan način privuklo. Posle dugih mesec dana apstinencije, hitno mi je bio potreban seks, a ona je rekla da će mi rado posvetiti ostatak noći i da će joj promena vrlo prijati, jer dugo nije bila sa ženom. Linda je pametna i proračunata do srži, ali je isto tako neodoljiva, strastvena i senzualna, izverzirana da se u seksu predaje bez zadrške i od svakog izvuče maksimum. Te noći mi ništa nije naplatila, rekavši da joj odavno nije bilo lepše sa nekim. Bila sam ošamućena od svih tih orgazama, zbog kojih sam se narednih dana dovela u stanje totalne opčinjenosti, pokornosti i zavisnosti.

Nije mi smetalo što Linda ima troje dece od tri, pet i sedam godina, sa različitim tipovima. O njima su se starale njena majka i sestre. Sledećeg vikenda sam je preselila kod mene, jer nas je obuzela nesavladiva strast. U Gani je istopolna ljubav stigmatizovana, kriminalizovana i još uvek nezamisliva. Gde god je bilo potrebno, držale smo se priče da je ona moja asistentkinja, prevoditeljka i sl, mada je tamo zvanični jezik Engleski. Možda smo i bile sumnjive, ali smo se uglavnom kretale u belačkim krugovima Evropljana i Amera, gde predrasude nisu tako upadljive, iako su zluradi tračevi mojih kolega često stizali do mene. Moj šef je bio prijateljski i zaštitnički nastrojen. Savetovao me je da se manem ćorava posla, ali sam ja bila odlučna u svom izboru, rekavši da mi je Linda neophodna za komunikaciju i snalaženje u Akri.

Linda i ja smo imale sigurnu bazu kod mene, stalno smo izlazile, pile šampanjac i vodile ljubav neumorno. Posle naših početnih neslaganja i svađa, orgazmi su nam bili još žešći i češći. Znala je da mi tokom noći priredi uzastopne seks seanse, posle kojih sam bila mirna i poslušna, kao začarana. Iako sam na nju više trošila nego na sebe, ubrzo je otpustila moju sobaricu i baštovana, da bi nam više novca ostalo za izlete, putovanja, restorane, hotele, zabave na Labadi Biču i druge skupe stvari. Linda je sa mnom manipulisala kao sa dresiranim kučencetom. Prema meni se postavila kao gospodarica, a svako moje kolebanje ili otpor je obesmišljavala. Često me je optuživala i za rasizam, što je bilo suludo. Uskoro su usledili i njeni ničim izazvani napadi besa i ljubomore, znala je i da me fizički napadne, ali sve to mi je prijalo, bilo nam je fantastično. Nekada smo po ceo vikend ostajale kod kuće, da bi se mazile, slušale muziku i gledale filmove. Čak smo povremeno i njenu decu dovodile kod mene, što je bilo jezivo naporno, ali tad bi nam u pomoć priskakala bejbisiterka, koju sam naravno ja plaćala, da bismo mogle da odemo u noćni klub bez griže savesti. Bila sam njena sponzorka ali i služavka u isto vreme, jer je Linda počela da dominira svakom situacijom, a njeni bezrazložni napadi besa i ljubomore, potvrđivali su sve više duboko ukorenjenu patologiju.

“Videla sam kako gledaš onu malu Francuskinju, ako vas uhvatim zajedno mrtve ste!” – pretila mi je. Više nisam smela ići bez nje ni u super-market. Želela je stalno da kontroliše moje kretanje, kao i nova poznanstva, a naročito novac. Naš se odnos polako pretvarao u košmar.

Linda je potom prestala da se bavi prethodnim poslom, promenila je broj telefona i zaklela mi se na vernost, što mi je u početku laskalo. Mada nisam bila sigurna šta tačno radi dok sam ja na poslu. Tražila mi je mesečnu apanažu od petsto dolara za njenu porodicu, na šta sam pristala jer im je rekla da radi za mene. Znala sam da u Gani trećina stanovništva preživljava sa jednimipo dolarom na dan. Par puta smo otišle u kurtoaznu posetu njenoj porodici, posle kojih bi nas njena majka svaki dan zvala telefonom i gušila svojim pričama o nestašnoj deci i teškom životu. Ubeđena sam da nas je nanjušila, ali je matoroj jedino bilo važno da dobro jede i popije svojih petnaest piva dnevno. Njena ćerka je ipak bila viša klasa u odnosu na nju, pa je zato uz šampanjac i seks preferirala zlato i dijamante. Nikome ranije nisam toliko zlatnog nakita poklonila. Naši godišnji odmori su me koštali čitavo bogatstvo. Putovale smo u Gvineju, Burkinu Faso, Liberiju, Obalu Slonovače, Etiopiju. Obišle smo pola zapadne Afrike za tri godine. Ja sam volela da surfujem i idem na safari, dok se ona sve vreme, što nisam mogla ni da naslutim, bavila krijumčarenjem dijamanata.

Pre tri nedelje, posle predivnog zajedničkog vikenda na Kenema Beachu u Monroviji, glavnom gradu Liberije, letele smo za Akru i sletele na KIA aerodrom. Kad smo ušle u aerodromsku zgradu, primetila sam da sam zaboravila ajped u avionu, i uspaničena sam se vratila po njega. Linda je ne sačekavši me, otišla na pasošku kontrolu. Uspela sam da pronađem svoj gedžet zapao između sedišta. Srećna, krenula sam ka graničnom prelazu, kad u trenu spazih kako dva policajca odvode Lindu na pretres. Ona je galamila i psovala, protestvujući što je bezrazložno privode. Utvrdilo se da je sa sobom u postavi push-up grudnjaka nosila petnaest desetokaratnih neobrađenih dijamanata. Uhapsili su je i odveli u zatvor, gde je i danas. Verovatno će je teretiti za internacionalni kriminal. Čeka je petnaest godina robije zbog nekoliko kamenčića. Što je najluđe od svega, Gana je zemlja iz koje se švercuju dijamanti, a ona ih je krijumčarila iz Liberije u Ganu. Možda ih je prenela iz Gane, ali nije uspela da ih proda, ili nije uspela da se nađe sa kupcem, ili su joj smestili igru. Ništa o tome ne znam da bih mogla išta zaključiti, to nije moj svet. Njena majka je bila ubeđena da sam i ja u sve umešana. Zvala je svaki dan da mi preti. Zamisli kakva je to luda babetina!

Vanja je zaronila lice u šake i zaplakala na sav glas.

– Auh, Vanjice moja mila, šta si ti sve preživela. Ali nema mesta očaju! Zar nije divno što si nam se vratila i ostavila ceo taj horor iza sebe. Zašto sad plačeš? – sela sam do nje i zagrlila je.

– Volim je! – rekla je Vanja skrušeno kroz jecaj.

– Pa ti nisi normalna ženo! Zar nisi rekla da te je stalno iskorišćavala i nipodaštavala?

– Jesam, ali je ipak volim! Ne smem da dozvolim da trune u zatvoru! – ridala je Vanja.

– Pa šta možeš odavde da uradiš kada vas sad deli skoro 5.000 km? – pitala sam je.

– Prodala sam na brzinu moj stan na Dorćolu, ispod cene, za 60.000 evra. Treba mi 15.000 dolara za kauciju da Lindu odmah izvučem iz zatvora, 20.000 za advokata i 20.000 za podmićivanje. Taman će mi toliko ostati da agenciji isplatim 3% provizije, odem tamo i sa njom se vratim ovde, makar dovela i njenu decu. Šta mi drugo preostaje kad se ludački volimo. Nemam izbora.

– iz zbirke kratkih priča “KRUG DOJKE”, Rende, Beograd, 6/2023. –

***

“U pričama Biljane Kosmogine spojeno je naizgled nespojivo: politički angažovano i mondensko, „new age“ klasna svest i blazirani čik-lit, subalterni i nobles likovi. Jezička invencija u parodiji i pastišu trendovskog, urbanog slenga čini da se izbegne knjiška nategnutost a ispliva topla lakoća bizarnosti predstavljenog sveta. Iako nastaju većim delom kao konceptualne blasfemije ili narativni skandal-performansi, njene priče su uvek napisane sa dobrim razlogom i klasično zanimljivom temom. Autorkina kvir inspiracija duhovito prekoračuje i kvir očekivanja budući da potentni i nagli sižejni preokreti postaju čak i logični u svojoj uvrnutoj funkcionalnosti. Kosmogina ovom knjigom, bez kanonskog književnog zazora, još jednom dokazuje da je pornografsko samo jedan od trajnih vidova ispoljavanja estetskog i da se dobra priča mora osetiti u dubini tela.” – Igor Perišić

_________________________________________________

BILJANA KOSMOGINA je multimedijalna umetnica prisutna na balkanskoj kulturno-književnoj i aktivističkoj sceni više od dve decenije. Bavi se književnošću, performansom, fotografijom i novinarstvom. Piše za književne časopise i web-portale širom regiona, dobitnica je četiri literarne nagrade – tri za prozu, jedna za poeziju. Zastupljena je u tri antologije srpske proze prevedene na italijanski, nemački i albanski. Zbirku priča F-book objavila je 2009. Njena poezija prevedena je na albanski jezik 2015. u časopisu Lirinđa, a tekstovi su joj publikovani i u mnogim koautorskim zbirkama, časopisima i zbornicima. Krug dojke je njena druga samostalna zbirka priča, izdavač Rende, Beograd.
Dobitnica je sledećih nagrada: Srpskog društva za naučnu fantastiku 2000. za najbolju SF priču objavljenu u 1999. godini (Hilandarska maja iz zbirke grupe autora “Nova srpska OFF i SF priča”), nagrade za esej “Transvestizam kao individualna različitost” 2003. godine na konkursu “Ulaznica” Gradske biblioteke u Zrenjaninu, prve nagrade za priču Porno Star na regionalnom konkursu za najbolju queer priču Queer Zagreb 2004. godine, i nagrade konkursa Kulturnog centra Rex iz Beograda za najbolju aktivističku poeziju 2021.
Kosmogina je predstavila mnoštvo performansa izvodeći ih samostalno ili grupno na književnim, feminističkim i queer festivalima. Njen rad je zasnovan na borbi za ženska i manjinska prava, propitivanju rodnih i polnih identiteta, kao i nemilosrdnoj kritici političkog sistema i patrijarhalnih odnosa u društvu.

KRATKA PRIČA ALEKSANDRE ĐORĐEVIĆ: THERE’S NO PLACE LIKE HOME

proza

Kad smo se vratili kući, u Srbiju, imala sam sedam godina i nije mi bilo jasno zašto moram da ponavljam prvi razred kad sam ga završila tamo sa najboljim ocenama i pohvalom. Mala Kanađanka, tako su me zvali dečaci četiri godine stariji od mene dok su mi izbijali olovku iz ruke na časovima engleskog. Isti ti dečaci su se sada rasuli po svetu; poneki je (za)ostao i veli jutros u prodavnici – Kanađanka!? – ruka mu poskače – Pa zar nismo mi bre zajedno išli na jezik, izrode mali? Sada sam Nemica – odgovara moj balkanski šarm. Napuštam radnju, a prati me miris vrelog hleba i pogled dečaka na čijim prednjim zubima podrhtava: th…th…th…
Sećam se porodice ježeva koje smo noći pred odlazak sestra i ja posmatrale uokvirene maminim laktovima. Nosila nam je glave na kukovima kô dve lubenice, a mi upalile noćni vid ne bismo li prebrojale mlade. Brzo ćemo se vratiti, jelda? – ispada glava moje sestre iz rama dok traži oči naše majke. Majka je zagledana u ježeve i klima negde u mrak dok joj niz obraze klize suze. U pozadini je naša kuća, upaljena zajedno sa televizorom i glasnim srcima babe i dede, koji će nas pred sam polazak okititi peškirima, ćebadima i stolnjacima. Lice će nam prekriti vlažnom čežnjom, a u uši ubaciti slova da nikad ne zaboravimo odakle smo.
Tata nas je čekao na aerodromu i poklonio nam dve Kanađanke proizvedene u Kini. Oči su mu bile pune bombona pa nije mogao da govori – T…da…kako…moje princezice… Poslednju je zagrlio mamu. Dugo je mirisao njenu kosu dok smo mi tražile sličnosti i razlike sa našim dvojnicama, plavušom i brinetom, još uvek ošamućene od ružičastog neba u koje se utopilo sunce ko jagoda u puding od vanile.
Sećam se i kad nas je mama odvela kod Mrs Baker, čije su se devojčice ljuljale u šarenom pop-up dvorištu iz slikovnica, u kom su deca imala kuće na drvetu i velike kudrave pse koji su ih zimi vukli na sankama. Smesta su se zaustavile i fiksirale naša izdrljena kolena. Zemlja se zatresla kad su skočile obema nogama na tlo i progrgoljale nekoliko fraza. Sestra i ja smo se ukopale u mestu držeći Elizabeth i Chelsey (plavuša i brineta su sad već imale imena) ispred naćih noseva ne bi li nas zastupale. Devojčice su počele da se kikoću i upiru prstom u nas, pa u njih. Elizabeth i Chelsey su klonule. Ništa nam nije vredelo vežbanje ispred vesterna u kom je tata ubijao Indijance, kad smo prevrtale ‘r’ po ustima dodajući još nekoliko konsonanata, a zatim ga ispljuvavale: ja zajedno sa mlečnim zubima, sestra sa cuclom.
Tri godine kasnije, kad je rat zapretio da će ubiti Srbina u mom ujaku i Hrvaticu u mojoj majci, Zagreb i moj grad na Savi započeli su hladni rat. Pisala su se pisma i prenosili pozdravi dok i oni nisu otežali od suza i psovki. Sestri i meni su falile reči. Šta je to rajf? – pitala bih – a zatim nastavljala igru. Tvoj deda je Hrvat – reklo bi poneko dete iz sporedne ulice – a mame i tate su dodavale – Da, al’ on je dobar Hrvat. A zašto je on dobar Hrvat? – pitale bismo sestra i ja – Je l’ ima i loših Hrvata? Zato što je iz Bosne – dokotrljao bi se nekad kliker nekog dečaka u naše devojačko društvo.
Nedostaje mi deda. Čekao je svoju ‘ponavljačicu’ ispred škole objašnjavajući komšiji da se u Kanadi u školu kreće sa šest godina, a ja sam upravo napunila sedam tako da sam sasvim ravnopravno pošla u prvi razred. Srknula bih sok od višnje na slamčicu klateći nogama na klupi ispod breze dok bi komšija pitao – Govori li engleski? – ko da nisam tu. Zatim bi gledao kako pijem sok kô da sam kakav eksponat, a dedi bi se tresao stomak dok bi suzbijao smeh i šlajm istovremeno. Kad je umro, sestra i ja smo se pitale kako to da rat ubija dobre Hrvate bez puške i noža. Mama, je l’ deda bio poslednji dobri Hrvat? – insistirale smo. Kad je umrla i naša srpska baba, od posledica (hladnog) rata, koji joj je zaledio sina, ostao je sok od višnje. I hrvatski i srpski bili su podjednako slatko-kiseli.
Mnogo godina kasnije zaljubila sam se u nemačke manire jednog Srbina. Na fakultetu sam na trapezu prevrtala glasove engleskog alfabeta žonglirajući sa nemačkim vokalima i diftonzima. Odakle si, pitali bi, nakon što bi shvatili da mi i pored dvadeset šest glasova nedostaju reči. – Iz Hrvatske? – Ne, iz Srbije. Izgledalo je da većina nije savladala razlike između Hrvata i Srbina, ponajmanje mi, katapultirani iz balkanskih topova. Dovoljno daleko od žarišta bombi, grlili smo se u strahu i zvali našima. Bodlje su bile opasne samo za one oko nas, koji nisu poznavali trideset glasova naše azbuke.
Idem Šorom srećna što se nije promenio kao moja ulica platana. Fasade se i dalje krune kô kora hleba, trava izbija iz polupanog betona, platnene patike dečaka dižu prašinu. Ne znam šta me više plaši kad se vraćam kući – da se ništa nije promenilo ili da se sve menjalo, bez mene, i da su se potomci porodice ježeva iz mog detinjstva razbežali na sve strane. Želim dobar dan apotekarki od koje sam sinoć podigla lek za uvo. Dopada mi se moj kraj kad isključim glasove.
Sinoć je u hitnoj pomoći noć bila lakša nego u ostatku sveta. Retkost. Hladni oblak zaseo je na kafi iznad Save. Dva tehničara razgovaraju na ulazu.
– Ma koji, bre, Marjanović! On je igrao za Divoš. Ovaj ti je Piksi, kad ti kažem.
– Izvinite, je l’ treba da se javim na recepciji?
Ruke su im u vazduhu, jedno koleno u kombiju.
– Ma uđi samo, sa’će te pozvati unutra.“
Gazim meko svojim papučama za plažu preko šljunkovitog poda zelenog hodnika. Isti je kao kad sam bila mala, možda nešo više istačkan, sa redom vrata koja su prefarbana po deseti put. Kao da se i ona preznojavaju, požutela od dima, koji je sad zabranjen, a ostao je u nama.
Kad sam bila dete ovde je bio zubarski dispanzer i tu su nam vadili korenje bez anestezije. Tek kasnije Amerikanci i Nemci su nas anestezirali, ali svako leto kad se vratim kući, ono se ponovo primi.
Proviruju jedne naočare. „Ajde“. Pokoravam se onako kako sam naučila u školi i preko šljunkovitog poda prelazim razdaljine od školskih dana do danas. Dva dečaka i devojčica vrte se na svojim stolicama i igraju lekara i medicinskih tehničara.
– Izvinite, ja nemam knjižicu. Platiću pregled – istrčavam pred njih.
– Ma pusti to, nego daj nam nešto. Imaš ličnu kartu?
Lekarka kucka olovkom o zeleni sto koji je isti kao školska klupa iz moje osnovne škole.
– Trebaju nam podaci, samo to.
– Muž će doneti, evo otišao je već. Je l’ možete samo da mi pomognete, a ja neću nigde dok on ne dođe.
Reči su na srpskom, al’ osećam kako iz meni cvili mala Kanađanka. Ime – ćutljivi maršmelou tehničar zapisuje, pita, zapisuje ne obazirući se na moja objašnjenja. Lekarkini prsti već igraju kolo po mom vratu, Naočare nestaju, pa se pojavljuju u trenutku dok moje uši svetle na pozornici. – Ništa ne brinite, šumi kroz kosu do ušiju – spoljna je upala.
Jeleke su zamenili crveni prsluci oivičeni neon žutom.
– Jeste bili na Savi? Hoće to od vode…ako ste kvasili glavu.
Prihvatam recept i opet pitam – A pregled, koliko košta? Naočare ustaju, napuštaju lice koje kaže – Kuća časti – i razvlači se u red dečaka u belim dresovima iz Ulice platana koji se gurkaju i istiskuju jedan drugog. Kuća mi odzvanja u ušima. Nisam sigurna da sam dobro čula. Pružam ruku, utrnula, bodlje se opuštaju. – Zar nismo mi…? Svetle smeđe-žuti klikeri dečaka moje ulice, isti oni koji su se kotrljali niz moj radni list na časovima engleskog. Svetle kao mesec iza putujućih sivih oblaka.
– Aleksandra, je l’ tako? Na usnama podrhtava Kanađanka, buni se Nemica, Srpkinja pušta suzu. – Pa ti si naša, odmah sam te prepoznao.
Sava mi je u ušima i plašim se da je izbacim. Na jednom sasvim malom ostrvu u unuštrašnjosti moga uha, prepiru se Kanađanka i Nemica, dok ih Srpkinja posmatra iz svog čamca, gluva za ostatak sveta.

______________________________________________

ALEKSANDRA ĐORĐEVIĆ rođena je 2.8.1984. u Sremskoj Mitrovici, rano detinjstvo provela u Kanadi, završila prvi razred u Torontu, gimnaziju u Sr. Mitrovici. Diplomirala na italijanistici 2008, završila master studije sa fokusom na lingvistici 2009. Naredne godine upisala engleski jezik i književnost u Kelnu (odsek za predavača) i diplomirala 2014. Objavila romane Devet godišnjih doba (2018), Trans: Mi u česticama vremena (2020), Život posle smrti (2021) i zbirku poezije Dom (2022). Sarađivala i sarađuje sa časopisom Avlija, izdavačkom kućom Asoglas, Književnom radionicom Kordun, Fanzinom Šraf, magazinom P.U.L.S.E i časopisom Tvoj magazin. Na svojoj Fb stranici objavljuje poeziju: @djordjevicpisac, a na Instagramu promoviše likovno stvaralaštvo: sanja_sorriso.

ROMAN ALMIRA IMŠIREVIĆA “ZLATNI GELER”, Buybook, 6/2023; odlomak

proza

Majčino lice je imalo boju slonove kosti. Slušala je kako očev prijatelj Abdulah tek pristigloj rodbini prepričava posljednje ribarske sate pokojnika. Opisivao je blatnjavi put kojim su se spustili do rijeke, snijeg koji je ličio na sladoled straćatela, opisivao vatru koju su s mukom upalili, oponašao pokret očeve ruke koja stavlja komad drveta iznad zgužvanog novinskog papira. Nastavlja pričom o vodostaju, o lovočuvaru kojeg su počastili sirom i rakijom, a onda pokazuje prst na kojem je ostao trag od uboda udice koju je otac vješto vezao za jedva vidljivi silk. Kako su se gosti izmjenjivali, Abdulahova priča je mijenjala oblik, postajala bogatija, pretrpana detaljima. Pripovjedač je postajao sve spretniji, uživao je u vlastitom glasu, u pridjevima, pronalazio neke skoro zaboravljene riječi da bi opisao mamac korišten tog kobnog dana, a na tetkinoj marami pokazao je nijansu konca korištenog za pravljenje mušice.
Udaljavao se od mrtvog prijatelja, ostavljao ga da leži pored vatre, na sigurnom, pored mreže sa ulovljenom ribom koja je udarala repom po smrznutoj obali. Shvatio sam da mami prija taj način pripovijedanja, da je njegov glas umiruje, da ne razumije sve izgovoreno, ali uživa u sporosti i tišini, baš kako to rade iskusni ribari kraj mirnih voda. Bez puno riječi, tek povremeno bacajući pogled u daljinu, prema drugoj obali, na kojoj sada nije bilo nikoga. Ćutale su tetke, stričevi, komšinice, neko je u kuhinji ponovo otvarao slavinu. Stan je mirisao na domaći hljeb i na kafu.

Gospođa sa drugog sprata, supruga vojnog invalida, sa velikim medaljonom oko vrata, tvrdila je da pucketanje namještaja znači sigurno prisustvo umrlog. Pogledao sam u majku, na trenutak je sklopila oči, znao sam da čuje razgovor, svako pucketanje. Zvono na ulaznim vratima natjeralo ju je da otvori oči, dala mi je znak da otvorim, a brat je iskoristio trenutak da joj kaže: “Mama, moraš nešto pojesti “ i prinio joj tanjir sa pilećom supom. Otvorio sam vrata i vidio nepoznatog čovjeka, na sebi je imao jaknu kakvu su u starim filmovima nosili partizanski ilegalci. O desno rame mu je bila obješena torba, pa mi se na trenutak učinilo da pred sobom imam uličnog čistača cipela koji, mijenjajući pravila svog biznisa, ide od vrata do vrata nudeći svoje usluge. Cipelarski svjedok kojem je jedino nedostajao osmijeh kakav su imali muškarci sa naslovnica Kule stražare. Umjesto pozdrava ispružio je ruku sa reklamnim materijalom. Nisam uspio ni shvatiti o čemu je riječ, ilegalac je progovorio: “Porodica Duraković?” Klimnuo sam glavom.
“A vi ste…?”, nastavi skoro šapatom.
“Enki.”
“Duraković?”
“Da.”
“Fotografije i video zapisi” reče a glas “s” odgmiza haustorskim stepeništem. Zbunjenost na mom licu nije ga iznenadila ni zaustavila, pa je nastavio sa hipnotizerskom tačkom.
“Najjeftinije fotografisanje sahrana i najkvalitetniji video snimci posljednjeg ispraćaja.”
Svoju nevjerovatnu ponudu, dobro uvježbanu, bez viška pokreta, završio je kratkom rečenicom koja je njegovoj izvedbi dala posebnu težinu i scensku uvjerljivost – “Za vječnu uspomenu.”
Dok smo jeli grah koji je otac napravio dan prije svoje smrti, mama je upitala: “Ko je to bio?”
“Niko. Pogriješio. Traži nekog Ibrahimovića.”
“Nema u našem ulazu Ibrahimovića”, kaže mama.
“Znam.”

Poslije mi, ne znam zašto, bilo žao što sam u priču upleo nepostojeće, potpuno nevine Ibrahimoviće. U momentu potpuno savladan sujevjerjem, u fotografu‑ilegalcu sam vidio nemilosrdnog lovca na smrt. Uplašen, reagujući kako bi to učinila i većina drugih ljudi na mom mjestu, nedužnoj i nepoznatoj porodici poslao sam nesreću na vrata.

***

“Prvi roman dokazanog dramskog pisca Almira Imširevića, pod zaista odličnim nazivom Zlatni geler, donosi izvjestan zaokret u autorovom pisanju. To je egzistencijalistički roman na tragu kultnog romana Stranac Alberta Camusa, štivo obilato aluzijama i citatima iz svjetske književnosti i filma, posebno dramske umjetnosti. U centru romana je preživjeli opsade Sarajeva koji na rezidenciji za pisce, u francuskom gradiću, pokušava povezati niti svoga života nakon očeve smrti prožet nikad prolaznom traumom rata. Mir malog grada samo pojačava tamni legat rata u glavnom junaku, koji ne završava kao Camusov Mersault ali u simboličkom smislu biva apsurdno kažnjen.

Iako se svojom upečatljivošću izdvajaju pasaži koji predstavljaju povratak priče unazad – takozvani flešbekovi (u njima vidimo kako se glavni junak otuđuje od vlastitog bola i empatije za bol drugih ljudi, posebno na primjeru dječaka koji umire pogođen sitnim gelerom), Zlatni geler je koherentne strukture na tragu modernističkog promišljanja romana. Enki Duraković, glavni junak, bori se s vlastitim ratnim/životnim demonima i demonima pisanja, krajnji rezultat je roman o traumi i pokušaju oporavka. A to je ono vječno pitanje na koje možda nikad nećemo pronaći odgovore. Uostalom, ovaj roman je i baziran na začudnosti, na čuđenju pred misterijom vlastitog i tuđih života.” – Faruk Šehić

______________________________________________

ALMIR IMŠIREVIĆ, rođen 10.3.1971. godine u Bihaću. Na Akademiji scenskih umjetnosti diplomirao na Odsjeku za dramaturgiju, te od 1998. radi kao predavač i dramaturg. Autor je drama: „Kad bi ovo bila predstava…“, „Balkanski đavo Sram“, „Circus Inferno“, „Po istinitoj priči“, „Mousefuckers“, „Kad bi ovo bio film“… Drame su mu nagrađivane na festivalima u Bosni i Hercegovini, izvođene u mnogim zemljama Evrope, te uvrštene u francuskoj i bosanskoj antologiji savremene drame. Kao dramaturg radio je u skoro svim profesionalnim teatrima BiH. Do sada je objavio dvije knjige drama, te knjigu kratkih priča „Strana 212“ i „Najljepši od svih svjetova“. Teatarske kritike, prikaze i eseje objavljivao u sarajevskim časopisima. Autor je i nekoliko scenarija za televizijske projekte rađene u BiH i Hrvatskoj, te scenarista igranog filma „Mliječni put“. Bio je jedan od rukovodilaca Otvorene scene „Obala“, niz godina nalazio se na funkciji šefa Odsjeka za dramaturgiju, a danas je redovni profesor na predmetu Pisanje za teatar.

KRATKA PRIČA LAZARA PRENDOVIĆA: KAD VEĆ PITAŠ ZAŠTO SAM BUDAN PORED ZVUČNIKA KOJI TIHO PEVA…

proza

Zove se Monika, njeno ime je ispisano na tablici koju nosi na reveru i ona svakog dana stoji pred ulazom u kuhinju proveravajući da li posetioci hotela imaju plavu karticu koja predstavlja ulaznicu za doručak, ručak i večeru. Ima belu košulju, crne pantalone i tamno braon kosu uvijenu u rep, ali je sve to nevidljivo zbog njenih ogromnih očiju od kojih sam drhtao. Smislio bih šta ću da kažem, te reči bi plivale po površini usana spremne na skok, gotovo su već bile u vazduhu, a onda te oči i napolje je izlazila grumuljica moje zamisli. U nekoliko navrata smo moja mama, sestra i ja zastali kako bi pozvala ćelavog čoveka iz obezbeđenja da nas odvede do slobodnog stola. Ti gratis trenuci bili su tako dragoceni, ali nisam ih iskoristio kako sam želeo. Jednom prilikom sam pri izlasku podigao svoj šešir izustivši “Hasta luego” (Vidimo se posle), u tako očajnom stilu, tako otrcanom da sam poželeo da legnem u krevet i ne ustajem dok svet ne postane džinovska plamteća knedla nafilovana trulim šljivama, a ona se učtivo osmehnula, podjednako blago kao ostalim gostima, uz meko i uvežbano „Gracias.“ Toliko sam bio opčinjen, da sam na sajtovima čitao savete za dejtove sa ljudima iz Španije, pritom nisam uspevao da izgovorim ni najjednostavniju frazu na način svojstven ljudskim bićima. Deo mene smatrao je upoznavanje i pokušaje zavođenja uzaludnim, usled našeg odlaska 2.000 kilometara istočno od Španije za nedelju dana; drugi deo nas je video na Zemunskom keju i obalama Ljoret de Mara u spokojnoj šetnji, kako drsko razmenjujemo samo nama razumljive poglede.
Dan pre povratka kući, ležao sam na plaži i gledao u nebesa po kojima su gmizali oblaci isečeni na kriške različitih debljina, osetivši sićušnost svog postojanja. Rekao sam sebi: “Nećeš ispasti vulgaran, to je samo kompliment, ona će se osećati dobro zbog toga, ti ćeš dobiti osmeh, valjda možeš da je nasmeješ, samo na sekund, desetinku, jedan iskreni, spontani osmejak, ionako smo svi zaglavljeni na ovoj planeti, prokleti smo, a osmeh izgleda kao nešto što nas može spasiti; bar mene, nakratko, hoće…” i posle vrlo dugog unutrašnjeg monologa u stilu pronicljivog antičkog besednika (šizofreni govornik i upadljivo socijalno čudan – večno zagledan u zidove i hridine), čvrsto sam odlučio da joj kažem “Hola, hermosa Monica!” (Zdravo, prelepa Monika!) što je pokrenulo lavinu ushićenosti koja se valjala do beskraja, skakao sam po pesku, glasno govorio, mahao rukama; čak su mi i sestrini prohtevi u vezi fotografisanja delovali veličanstveno, kao psihodelični cvetovi u mozgu za koje nisam znao; ali opet sam ostao mutav pred Monikinim pogledom, a moja mama je pobudila divan kez, tako što je na engleskom rekla “Monika! Zapamtili smo te.”, na šta je ona odgovorila “Ovde sam svakog dana.” Izvedba moje male tačke skliznula je na sutrašnje jutro.
Malo kasnije, kada je sunce napokon zažmurilo (dan je bio izuzetno dug, mrak je padao oko 21:30), izašli smo u šetnju. Otišao sam da kupim flašu vode, dok su mama i sestra gledale cipele u prodavnici preko puta. Izašao sam iz diskonta, krenuo ka njima i ugledao je na drugoj strani ulice. Nosila je istu “radnu uniformu”, sa ramena joj je visio beli ceger koji kao da se stopio sa njenom košuljom. Njenu ruku ovlaš je držao visoki plavušan nadobudnog izgleda. Nešto u meni je odjeknulo, tmurno i tupo, implozija duše, gromoglasna praznina od koje sam rafalno disao, a onda se pretvorilo u san – unutrašnji košmar iz kog ne želim da se probudim, zato što je ona deo njega. I dalje se nisam probudio…

_____________________________________________________________

LAZAR PRENDOVIĆ rođen je 14. jula 2000. godine u Beogradu. Završio je srednju Ekonomsku školu u Zemunu i trenutno studira novinarstvo i komunikologiju na Fakultetu političkih nauka. Poeziju je objavljivao na nekoliko blogova i portala. U decembru 2021. godine je objavio zbirku poezije „Smeh iz tame” u izdanju izdavačke kuće PPM Enklava. Za zbirku „Smeh iz tame” dobio je nagradu „Branko Radičević” za 2022. godinu koju dodeljuje Društvo književnika Vojvodine. Amaterski se bavi elektronskom muzikom.

književna premijera: ZBIRKA KULINARSKO-GASTRONOMSKIH ZAPISA GORANA DAKIĆA “DODATAK JELIMA”, Imprimatur, Banja Luka, 7/2023; odlomci

proza

SVE DO ZADNJE KAŠIKE!

Može biti od telećih nogica, od kokošijih leđa, od junećeg flama. Može biti od paradajza, gljivâ ili bundeve. Može biti samo sa mrkvom, a mogu se dodati i grašak, karfiol i prokelj. Može da bude sa rezancima ili sa knedlama. Može da bude ona koja se sprema tri-četiri sata, a može da bude i ona iz kesice koja je gotova kroz deset minuta.
Ma kakva bila, supa je isprva prinudna obaveza. Mame i bake stoje postojano ukraj kuhinjskog astala i nadgledaju radnu akciju. Dijete se mršti, dijete ne želi, dijete se nećka, ali naređenje je jasno: Sve do zadnje kašike ima da se pojede! Nijedne! Utrni! I nesrećnik nema kuda: grabi kašikom oprezno i polako sanjajući naredno jelo.
Ukoliko je supa bistra, ukoliko u njoj nema kojekakvih dodataka, dijete i nije prikovano na točak za mučenje. Ali ako raspoložene mamine ili bakine ruke u supu udrobe sve što nađu pozadi kuće, onda je zlo veliko. Dijete tada kašikom na rub tanjira progoni grašak i komadiće raskuvanog karfiola u nadi da će ga dva strašna čuvara pustiti da ide dalje kada u tanjiru ne ostane ništa osim bljutavog zeleniša.
Supa je zdrava, gude mame i bake. Zdrava je, dodaje dijete u sebi, i šnicla, pa me niko ne tjera da je maštrafim i da sipam dva puta. Supa je dobra za kosti, a naročito kod upaljenog grla i otežanog disanja, nastavljaju pedijatri. Mora se nešto i kašikom, dodaju nutricionisti. Jesi vidio da se neko razranio od supe, pitaju strine i treneri. Vidi kako deda treći put sipa, a ti ni taj jedan tanjir ne možeš da pojedeš!
Supa je u prvim godinama zaista kazna. Sve što dijete voli i sve o čemu dijete sanja nalazi se iza supe. Put preko supe je poput puta preko gloga, preko drače. Bol umine ako u tanjiru nema ništa osim kuvanog mesa i poneke knedle, ali i tada je supa tek nužno zlo, zagrijavanje pred finalnu utakmicu, drhtaj prije poljupca. Bez svega se u tim danima može, ali bez supe nikako. Pogotovo nedjeljom i danima kada su mame malo naodrc.
Mami se supa još nekako i može oteti, može proći dan bez nje, ali baki nikako. Deda je punokrvni suparoš i ručka za njega nema ako nema i supe. Sipaće i tri puta, ponekad i više, desiće se da ga jedino supa i zanima, a sve što dođe iza nje ostavlja ostalima. Deda supu posipa i zastrašujućom količinom bibera, a mi se pitamo kada ćemo i mi moći tako i da li supa u kojoj pliva pola kile bibera ima drugačiji, ljepši ukus?
Odnos prema supi se mijenja sa tridesetima. Ponekad i prije ako onaj koji do juče nije volio supu postane otac. Tada ustaje zorom i šparta do lokalnog mesara po teleće nogice ili do baba-Stane na pijacu po kokoš. Kod Dragana uzima mrkvu, peršun i celer, pa leti kući da nastavi vodu. Računa da mu za onu od telećih nogica treba dva, a za onu od cijele kokoši i podobra četiri sata.
U poveću šerpu naspe četiri do pet litara vode. U vodu spusti meso i čeka da šerpa provri. Vodu prospe (jer je u prvom ključu iz mesa izbilo ponešto pogani), a meso propere pod hladnim pritiskom. Ponovo nalije vodu u šerpu, ponovo u vodu spusti meso i ponovo sve stavi na dva i po. Na najmanji žvrk spusti dvije polovine crvenog luka i čeka da zeru pocrne i s jedne i sa druge strane. Potom i luk spusti u vodu.
Zelen se sprema dok supa hvata zalet. Očevi nemarno operu mrkvu tako što je dva-tri puta promrljaju kroz vodu, dok matere nožem ili specijalno napravljenom grebalicom stružu kožu s njene površine. Tri-četiri mrkve su dovoljne, jer suviše mrkve znači i suviše šećera. Sa šargarepom u vrelu vodu putuju celer i peršun. Na pola sata pred kraj dodaju se tri kašike vegete, a na desetak minuta prije skidanja rezanci ili knedle napravljene od griza i jednog ili dva jaja.
Varijacija je mnogo, kao u svakoj rapsodiji. Neki će flam kuvati u komadu, a neki će ga izvaditi na pola kuvanja, usitniti ga i vratiti u vrelu vodu. Neki neće ni rezance ni knedle, nego samo domaću taranu koja je napravljena juče ili zorom i koja je morala malo da odstoji u gostinskoj sobi. (Ako mama i baka ne paze, djeca će se povremeno zavlačiti u tu izbu i sa stola će ćopati prijesno tijesto.)
Kuvani luk valja izvaditi prije nego što dospe u fazu raspadanja. S njim napolje mogu i peršun i celer, jer su oni supi dali šta su imali tokom dvočasovnog vrenja. Knedle ne smiju biti premekane, jer će se raspasti nakon tridesetak sekundi u kipućoj vodi, niti smiju biti pretvrde, jer ih u tanjiru neće na dva dijela razbiti ni pneumatska bušilica. Najljepše su kada se viljuškom zgnječe i kada se pomiješaju sa kuvanim mesom. Dobro je ako se u supi zadesi i bar jedna pileća jetrica i bar jedan bubac.
Supa mog djetinjstva je paradajz-supa. Za nju su podjednako bile zadužene i mama i baka, ali sam prednost uvijek davao maminoj zato što je baka ponekad dobijala napade povrtarskog ludila, pa je u paradajz-supu bacala sve što bi pronašla u jutarnjem obilasku bašte. Majka je bila daleko skromnija: paradajz, voda, so i rezanci. Sa druge strane, u onu običnu, kokošiju, često je metala grašak i karfiol, jer to je zdravo. I to je gotovo sve što bi imalo da se kaže i o supi i o mojoj majci.

***

POLJEM SE ŠIRI MIRIS GUŽVARA

Štrudla. Riječ njemačkog porijekla. Švapsko strudel znači vir, odnosno vrtlog. To je, rekao bi profesor fizike u trećem razredu srednje škole prirodno-matematičkog smjera, područje u fluidu u kojem se protok okreće oko ose koja može biti ravna ili zakrivljena. U našem slučaju osa ima slatki karakter, a ravan je isključivo obične (kisele) ili neobične (bačke) prirode.
I kao što Nikola iz kuće pored ne može da zamisli nedjeljni ručak bez veš-korpe krofni (praznih, dabome), a njegov stric iz Mrtvog sokačeta ni na kupanje ne ide bez pola kilograma palačinki filovanih domaćim pekmezom od šljiva koje je májka jesenas kuvala čelo bašče, tako za mene ne postoji drugi kolač osim štrudle s makom. Preciznije: osim gužvare s makom. Još preciznije: osim gužvarica s makom.
To je, kako vele kuvari, vrsta tradicionalnog kolača panonskih, podunavskih prostora. Obična gužvara je široka kao Slavonija i pravi se od kiselog tijesta, odnosno od tijesta koje mora da nadođe kao što nadolazi tijesto za hljeb. Gužvara ima i svoju (bačku) deminutivnu podvarijantu, a to su gužvarice koje se prave od tijesta koje nije uskislo, od tijesta koje se baca na astal čim je umijesito. I gužvare i gužvarice se pune raznim nadjevima, ali one s makom su ipak na najvećoj cijeni.
Gužvarice s makom mirišu na sokak pun prašine, na babe koje sjede pred avlijama na trošnim drvenim klupama, na djedove koji tabire domaću politiku i svjetske prilike, na matere koje se uz dva dima cigarete odmaraju od klofanja tepiha, na očeve koji prepričavaju čudesni ulov alasa Jovice iz Borova, na tetke koje se nadaju i tridesetoj tegli ajvara, na ujake koji podvezuju plovke na dugačkim teleskopima i na strine koje tjeraju živinu u avliju, a djecu na sokak.
Za gužvare i gužvarice su potrebne dobre ruke, odlično tijesto i vrhunski mak. Tijesto za gužvaru mora dobrano da uskisne i da se potom valjano razvuče. Gužvarice, kojima dajemo prednost u odnosu na stariju sestru gužvaru, bivaju motane čim se zamjese. Domaćica više nema vremena da čeka pola dana da tijesto uskisne i pribjegava improvizaciji, a rezultat je neočekivano izvrstan. Umjesto širokih komada pečenog tijesta koje diše dobili smo zbijene redove koji spartanski hrabro napadaju crijevnu floru.
Gužvarice mirišu na jednu davnu decembarsku nedjelju, na košavu koja briše slavonskom ravnicom, na ušuškanu toplotu pod debelom dunjom, na topao ror koji se proteže zapadnom stranom sobe, uz razvučeni madrac, na brzinski doručak podignut na nekoliko jaja i preprženoj šunki, na bjesomučno sankanje, na promrzle ruke i ukočena stopala, na trk do šporeta, na slaganje mokre odjeće po naslonima stolica i na ono bakino: Što niste ranije došli, zar ne vidite da je sve na vama mok-mokro?
Gužvarice mogu, prije svega, da se filuju pekmezom i to isključivo onim od bresaka. Ukoliko domaćin voli voćnu štrudlu i ako su mu breskve dodijale, onda tijesto može da se pospe i višnjama, a poneko zaleđeno pakovanje uvijek se nađe na dnu zamrzivača, između boranije i pilećih leđa za supu. Srebrnu plaketu dobijaju gužvarice sa orasima (u koje ipak ne treba stavljati grožđice), dok se na prvom mjestu nalaze one punjene makom i odozgo posute zerom vanilin-šećera.
Gužvarice mirišu i na ljetni raspust, na vitrinu u dedinoj sobi u kojoj se nalaze flaša-dvije rakije (jedna za uboje, druga za čast), ćasa sa Negro bombonama i mali kožni novčanik sa sićom, na tegle i flaše u bakinom špajzu, na podrum pored kuće u kojem se na mrak privikavaju vinska burad i turšija, na gotovo zreo vinograd, na prve litre vina, na julsku omorinu, na fleke od komaraca u gostinskoj sobi i na histerični trk malih avlijanera koji se puštaju s lanca čim perje uđe u kokošinjac.
Mak mora biti dobro samljeven i valjano ukuvan. U toplo ili vrelo mlijeko (koje može biti zašećereno) dodaje se mak koji je prethodno samljeven na starinskom ručnom mlinu. Smjesa se uz povremeno miješanje kuva do pet minuta, a po volji može da se doda malo sastrugane limunove kore ili cimeta. Domaćica u toku kuvanja mak mora da proba pod obavezno, jer isti nekada hoće da pregori ako dugo stoji, a gužvarice sa gorkim makom su prijatne taman koliko i slana kafa.
Prije nego što tepsiju sa gužvarama gurne u reran, domaćica površinu tijesta premazuje razmućenim jajetom pomoću velikog guščijeg ili pačijeg pera. Tako će kora kolača biti rumenija, ali i hrskavija. Uvijeno i napunjeno tijesto se peče desetak minuta na 220, a potom petnaest minuta na 200 stepeni. Domaćica viljuškom provjerava da li štrudla diše kako treba. Kada se kolač malo ladne, siječe se na tanke šnite ili kolutove koji se mogu posuti sa malkoc šećera i koji se potom serviraju uz šolju hladnog mlijeka.
Gužvarice mirišu na loptu koja se danonoćno juri po sokacima, na prljave ruke koje su na pola puta od kuće do škole popravljale lanac na biciklu, na poderana koljena, na krvave laktove, na porušene bedeme i napuštene kuće kojima dječaci tutnje igrajući se žace i lopova, na pruteve i opasače koji dobuju po debelom mesu ukoliko se pretjera sa krmačlucima. A zapravo sam želio da kažem tek to da ništa ne miriši tako i toliko na djetinjstvo kao što mirišu gužvarice s makom.

________________________________________________

GORAN DAKIĆ rođen je 23. avgusta 1984. godine u Travniku. Djetinjstvo proveo u Dalju, na Dunavu. Diplomirao na Filološkom fakultetu Univerziteta u Banjoj Luci. Objavio knjige “Dalj”, “Petodinarke” i “Mrlje na šanku”. Uređuje časopis za književnost, nauku i kulturu “Krajina”. Živi i radi u Banjoj Luci.

ilustracije u knjizi: Đurđa Lukić

fotografija autora: Tajana Dedić Starović

KRATKA PRIČA SRĐANA GAVRILOVIĆA: POLIGON

proza

Bio je to naš omiljeni komad zemlje. Napušteni vojni poligon kraj obale, odlagalište smeća i šuta. Dominirao je salonit, azbestocement razbacan na gomilama građevinskog otpada. Ostaci kamenih baraka bešćutno su se trunili na čvorištu vjetrova. Umorna trava odbijala da u potpunosti izumre i pretvori se u šljunak.

Udarom prvih mrazeva pucali smo dugačke šetnje. Svjetlost se naprezala da osvoji taj dio prostora. Prašina jeseni navlačila se po rastinju i starim brdima. Drveće spuštalo korijenje kraj vode kako bi produžilo život na goleti. Pušili smo džointe u zavjetrinama i pješačili desetine kilometara. Prepušteni zakašnjelim pejzažima najčešće nismo razgovarali. Sjeverac je udarao u prsa. Nadjačavali su ga samo točkovi vozova sa željezničkog mosta. U tim godinama bez kompasa sve je djelovalo zaustavljeno. Odustajanje se rađalo s novim danom. Na umu je jedino bilo osamljivanje.

Parkirali bismo uz jednu od baraka. Cugali uz muziku s radija izolirani u mrakom presvučenom prostoru. Osjećali smo mu puls kad bismo napustili kabinu auta da se ispišamo i provjetrimo zadimljene glave. Govorili su da će kad se dovrši novi most tu niknuti naselja i stambeni blokovi. Ti planovi zvučali su neizvodivo i daleko. Niko nije želio tu kontaminiranu pustoš. Izgriženi betonski elementi za vojne vježbe izbijali su iz zemlje poput rebara drevnog kolosa. Trebale bi godine da se iz temelja iščupaju armirane žile i zemlja poravna. Vjerovao sam da poligon treba zaštititi i onda pokazivati kao spomenik okupacije. Pomoglo bi moje buduće iskustvo vodiča, a turista željnih raspada i smrti neće nedostajati.

Ponekad sam pješačio sam. Sretao pokojeg lovca na štigliće, ljude s psima ili u potrazi za metalom. Na nasipu pod kojim su zviždale napuštene prostorije izraslo je debelo drvo rusovine. Pramen na ćelavoj glavi bunkera. Penjao sam se i osmatrao tačku u daljini. Erodirani komad planine. Na to sam mjesto oduvijek želio stići. Jednom sam bio blizu, skupljali smo divlji šipak u podnožju Prenja, ali noć je glasno odjeknula u klancu i donijela studen. Žurno smo se spustili i odvezli nazad u grad. Od tada, kad putujem na sjever, taj odlomljeni otisak ispraćam s gorčinom.

Uskoro su građevinske mašine užurbanije opsjedale most. Noću smo sjedili na njegovoj nedovršenoj konstrukciji. Čuvar nas nije tjerao. Posjedio bi i popio s nama pivo, povukao koji dim. Kontejner u kojem je noćivao imao je ispisan rok za završetak radova. Prošao je još davno, a on rekao da se kralo na materijalu, kao i uvijek kod nas. Tih mjeseci slabo smo izlazili u grad. Pokoji koncert, tek da se pojavimo među ljudima. Slušali smo proticanje rijeke pod kičmom mosta, život je i dalje stajao kao zaljepljen za pod. Bilo nam je tek dvadeset, a bili smo umorni. Omamljeni pivom i travom, razišli bismo se besciljno, jedan po jedan, kao ljudi bez stalnog staništa.

Svakog prvog decembra u godini, ritualno smo palili grmlje čička odrvenilo od starosti. Vjerovali smo da donosi pročišćenje i odmiče nesreću. Lomača je bila dovoljno velika da rasvijetli dobar dio stare kasarne. Bilo je nečega paganskog u tom činu, našim obasjanim licima i načinu na koji smo se smijali dok se gust dim otakao u nebo. Oganj je gorio svega deset minuta, jedini plamen na otvorenoj noći. Osušeno granje pucketalo je snagom petardi i najavljivalo povratak zime u kotlinu.

Adis je volio spomenuti da je svo zemljište nekada pripadalo njegovoj porodici. Dolaskom monarhije, ono im je oduzeto. Podignuta je pojasna utvrda kasarne. Voljeli smo tu priču. Vjerovao je da je nesuđeni nasljednik koji gazi po otetoj zemlji. Prisjeća se posjeda kroz nepravdu Austrougara prema svojim pokojnicima, nekadašnjim trgovcima svilom.

Kad mi je uginuo pas, odabrao sam smekšan grumen poligona i zakopao ga. Obilazio sam obilježeni grob tokom šetnji ali su ga ubrzo prekrile nove naplavine šuta. Ti arhipelazi su pod rafalima kiše cijedili bijelu krv i slijevali se niz stjenovite obale u rijeku. Dan poslije, okamenili bi ih sunce i vjetar. Ostajali su stajati kao tek isklesani kipovi kojima nedostaje završna finesa. Bivalo ih je sve više, davao sam im imena jadranskih otoka. Usred zime posjetio bih Cres i Lastovo, onda se zaputio prema Kornatima.

Bio sam tada zaposlen u firmi za proizvodnju i ugradnju prozora. Sirova radna snaga. Natovareni otpad iz stanova kamion je vozio prema poligonu. Istovarali smo ga pred kućom romske porodice usidrene na samom kraju oblasti. Bili su jedini živi stanovnici kasarne, sviknuti na okrutnost krajolika. Radovali su se svakom našem dolasku. Iščupano drvo su koristili za ogrijev, a sačuvane prozore ugrađivali u svoju staklenu utvrdu iz koje je uvijek sukljao dim. Čudio sam se kako taj osamljeni kućerak izdrži zimske navale vjetrova i avgustovsko sunce. Kakvom božjom statikom ostaje uspravan. Viđao sam ih sve do trenutka kad su im čergu zapalili lokalni poduzetnici. Glad za eksploatacijom šljunka uveliko je bujala, nije bilo mjesta za prepreke. Pogotovo za ciganska posla.

Betonska korita bazena kasarne služila su nekada za borbe pasa. Tu se noću okupljala dizelaška omladina s podivljalim rasama. Izmučene životinje su se borile do iznemoglosti, na kraju bi ih dokrajčili pištoljem ili kamenovali u nedostatku olova. Pokretala ih je krv i zabava, nešto sitnih opklada. To su bile priče starijih od mene i doba takve anarhije minulo je prije nekoliko godina. Kožu bazena presvukao je korov i bodljikavo cvijeće. Masa izgrafitiranih imena. Ono što je preostalo od psećih života sada je zarasla površina, a žestoki momci su uveliko među grobovima.

Kad je most napravljen, prestali smo odlaziti na poligon. Preselio sam u kafane i pronašao lakše poslove. Prošlost je djelovala mračna i promašena. Pasivnost je izgubila toplinu, postala hladna i željezna. Nisam se želio sjećati. Akumulacija odložene snage razvila se u želju za stalnim izletima. Krenuo sam putovati. S novim pasošem konačno sam izašao iz države. Zaredale su studentske razmjene, djevojke i hemija. Nastavio sam posjećivati napuštene prostore po raznim gradovima, tražiti ostatke tuđih života. Usađena satrulost tjerala je dušu u slične mirise, tamo sam se osjećao udomaćen. U zagrljaju hrđe i ruševina.

U jednoj posve neobičnoj noći na istanbulskom aerodromu, upoznao sam čovjeka koji je služio vojni rok u našoj kasarni. Sjedili smo jedan do drugog na gejtu i čekali let za Sarajevo. Upratio je na mom rancu prišivku lokalnog pank benda i raspričao se. Bio je to izlijev sirovih refleksija na godinu dana pred žuborenje rata. Ispričao mi je kako je na dopustu odlazio uvijek u istu kafanu gdje je šankerisao mladić koji mu se sviđao. Davor. Družili su se i povremeno igrali bilijar. Za otvorene emocije nije bilo prostora. Kad se plotun već ustalio u zraku, Davor se priključio jednoj vojsci, on drugoj. Kasarnu su uskoro raznijeli eksplozivom, a Davor poginuo u deblokadi grada. Sjećanje na poligon je znoj izbačen kroz vježbe nakon pijanki. Sve ostalo je trauma, rekao je i ukrcao se u avion sa ženom Turkinjom.

Već sam emigrirao među Ardene i Atlantik. Dolazio sam povremeno u pauzama između ispita. Grad je vukao za sobom sidro masovnih migracija i živio sezonski. Osipanje poznatih faca se nastavilo. Ljeto se udaljavalo od svojih starih oblika koji su zauvijek zamukli. Boravio sam među najužom ekipom u starom gradu. I dalje su se dobro držali, posvećeni nametnutim planovima godina. Porodica, stan, bolje plaćen posao. Odgovornosti koje sam i dalje odbijao prihvatiti s pokrićem da sam na studiju vani.

Natjerao sam se da odem na svadbu prijatelja. Lijepa lokacija na uzvisini među ljubičastim gorjem. Vidio se bočni greben planine. Svega pedesetak gostiju okupilo se na privatnom imanju s bazenom i voćnjakom. Smiješio sam se i nazdravljao dignutim čašama, podmazan prahom i vinom. Drugi su jeli, plesali i kitili mjeh harmonike. Fotograf kružio i hvatao zanos. Otišao sam taksijem među prvima, dugo se vozeći cestama smekšalim od noćne rasvjete. Zamolio sam taksistu da me ostavi na mostu kraj poligona. Stajao sam oslonjen na ogradu, u daljini su bljesakala svjetla reflektora diskoteke na otvorenom. Pratio sam još malo tu predstavu na nebu, onda se odvukao u ponoćne kafane.

Svaki dan proveden kući sjenčio je razum. Udisao sam ostatke prašine u svojoj staroj sobi. Prošli mjesec u stan su ušli moleri i prekrečili plavu boju zidova. Dočekala me bjelina u kojoj nisam mogao zaspati. Vrtio sam se osluškujući strujanje saobraćaja, glasove turista s kasnonoćnog autobusa. Ujutru je sunce rastakalo zidove, i s roletnama je bilo nepodnošljivo. Odmor sam proveo svodeći bilancu. Posjedovao sam skoro pa ništa, naviknut na stalno kretanje. Nije bilo predmeta vrijednih priče. Ostali su toponimi koji su mi i dalje pripadali i od kojih sam se sve više udaljavao. Poludjela brda hučala su vrelim dahom, rijeka vrištala iz korita. Besvjesno nebo skrivalo je odgovore, odnoseći svježinu i strast sezone. Javljalo se beznađe koje je nadilazilo jezik. Željan amnezije, prebukirao sam let i odlučio skratiti odmor.

Tri dana pred moj polazak stigla je vijest da je nestao otac našeg poznanika. Nije ga bilo već drugi dan. Običavao je izbivati kad popije ali povratak čašici je sada djelovao besmisleno. Bio je povučen čovjek okrenut vjeri. Bivši alkoholičar koji se posljednih godina doveo u red i posjećivao džamiju. Išao je i na hodoćašće u Mekku, drugovao sa lokalnim hodžama. Vrata dženneta su za njega bila otvorena.

Krenuli smo u podne. Skupilo nas se petero. Odlučili smo prečešljati obalu rijeke, mjesta gdje su ga viđali kako šeta nakon molitve. Bio je početak septembra, sunčana subota. Dugo smo hodali i dozivali ga. Obuzimala nas je povremena tišina. Bili smo svjesni kako takve potrage obično završe. Nasilne smrti su nas zaobišle. Ispratili smo rane odlaske mnogih roditelja i nekoliko naših vršnjaka. Sjećali smo ih se kao lagane svjetlosti u oknu prozora. Znao sam da će se još kratko držati u sjećanju, onda će i svjetlosti nestati.

Stali smo na trenutak da se odmorimo. Izvukao sam džoint, pripalio ga. U mene se uselio neobjašnjiv strah. Gledao sam oko sebe, u lica svojih prijatelja, izmoždena naglim odrastanjem. Tek tada sam ih prvi put zaista vidio, u zlatnom satu, pod tupim uglom padajućeg sunca. Bila su to lica mladih staraca. Pogled na njih gužvao je grlo. Htio sam ih ovjekovječiti fotografijom da ih takve zapamtim, ali su ruke posustale. Oni su upijali posljednju toplinu, okrećući se za pticama što su šestarile iznad kompleksa kasarne.

Dan se gasio uslijed nadiranja pomrčine. Zašli smo na poligon i zaputili se prema jednoj od tri preostale barake. Bile su ruševnije od posljednjeg puta kad smo ih vidjeli. U drugoj smo našli tijelo kako visi s metalne grede. Najhrabriji od nas, Miki, skinuo ga je i položio na ošljunčani pod. Ostalo je završila policija. Dženaza je bila mala, kiša i radni dan razvodnili su svijet. Popili smo kafu da prekinemo repove smrti i rasuli se u maršrutama rane jeseni.

Ujutru sam otputovao nazad. Izašao sam na ostatak ispita i sjeo u voz za Rotterdam. Tamo sam dugo vrludao smočenim ulicama. Bezdoman i napušen. Našao sam jedan prazan surinamski kafe. U međuvremenu je stigla poruka od prijatelja da je postao otac. Naručio sam čaj i zaplakao.

– priča je izvorno objavljena na Stranama 24.6.2023. –

______________________________________________________

SRĐAN GAVRILOVIĆ rođen je u Mostaru 1991. godine. Završio je Srednju likovnu školu “Gabrijel Jurkić” u odsjeku grafike. Jedan je od osnivača i glavnih urednika portala za književnost i kulturu “Strane”. Iza sebe ima objavljenu zbirku kratkih priča “Ljetne himne” (2015) u izdanju SPKD Prosvjeta Mostar. Njegova druga knjiga, zbirka priča “Nemoj ići u Anderlecht” (2022), objavljena je u izdanju VBZ Zagreb, Buybook Sarajevo i LOM Beograd. Povremeno piše poeziju.

KRATKA PRIČA NATAŠE SKAZLIĆ: CRVENI SHINKANSEN

proza

Čekamo pred Franšom. Crveni se tramvaj sporo spušta niz ulicu, očigledno je imao nesreću, odlazi u garažu pa u otpad, pretpostavljamo. Boja je na mnogo mjesta oguljena, lim je iskrivljen i pod upravljačkom kabinom i bočno, ali putnici su unutra, ima ih barem petnaest.
– Ovaj prometuje redovno. Tatra KT4, imamo ih mi još nekoliko, ali u mnogo boljem stanju. Nije to baš normalno, izginut će im ljudi.
– Da ikako mogu, sad bih ga popravila.
– Zašto?
– Ne znam. Osjećala bih se bolje. Znam da zvuči glupo, ali zamisli da smo ugledali sjajan japansko crveni tramvaj s blistavim kromiranim dodacima. Kako bi se osjećao?
– Vjerojatno bih nešto opsovao. To stvarno ne bi bilo u redu.
– Bilo bi najbolje da je prosječan, onako kao naši. Ni spektakularno nov, ni olupina.
– Ne, mislim da je baš u redu što je olupina.
– Pa nisu ti ljudi krivi.
– A tko je kriv?
– Sigurno ne ovi.
– To ne možeš znati.

Gubi se u njegovom zagrljaju. Zaplakala bi da nije toliko napeta, ali ovo nisu ta vrata. Gomìlā još stresa i suza u tijelo. Grli mene. Govori mi da sam lijepa. I ti si lijepa, kažem. O, ne, ne, ti si ljepša. Prihvaćam jer mi se učini da joj je to važno. Muškarac pruža ruku. Zove se Milan. Djeluje nježno i krhko kao što to mogu samo visoki, krupni muškarci. Njegov je stisak čvrst, ali pažljivo doziran.
– Hajde da ručamo – pozove.
Trčkaramo do ulaza. Hladno je.

Brusketa Franš – guščja jetra s crnim tartufom, carpaccio od bifteka, plata kozjih sireva i junećih pršuta, kajmak. Sanja pita hoćemo li mešano za glavno. Hoćemo, miješano je uvijek dobro, i vi znate, čim predlažete. Tri konobara nose pladnjeve s biftecima, pa saltimboccu, Stroganof, opet guščja jetra. Pogledam Zvonca, nama je nešto drugo miješano. Dolazi još jedan konobar, nečujno spušta novi pladanj – uštipci, vješalice, pljeskavice, neki nepoznati mi zamotuljci, janjeći ili kozleći kotleti, maleni, za zalogaj. Miriše roštilj. Salate kojekakve posvuda. Hrskavi krumpiri, zapečeni grah, topao kruh, pogačice sa čvarcima.
– Još netko dolazi? – pitam
– Poneti ćemo kući – govori Sanja – Nismo znali kolike su porcije.
Zvonac me trkne nogom, pomirljivo ga potapšam po bedru.
Restoran je lijep, zima je pa ne možemo u vrt, ali čujem šum vode koja se prelijeva u nešto metalno, baš tu pod prozorom. Divno je leti, svakako ćete još doći.
– Pogledaj – Milan mi pokazuje jelovnik u kojemu su posebno istaknuta maslinova ulja – Čak tri iz Hrvatske. To su sigurno dalmatinska.
– Sva tri istarska – kažem. Objašnjavam mu razliku, a onda prelazimo na pršute. Zainteresiran je. Volio bi da jednom odu živjeti na selo. Ne, ne razmišlja o uzgoju svinja. Priča mi anegdotu o nekom Leskovčaninu na letovanju u Rogoznici i zabuni oko duvanja i puhanja vetra. Ne čujem dobro, sad je već poprilična gužva, ali smijem se. Toči mi Dingač. Pita me što radim, koliko smo već zajedno i planiramo li nešto, Sanji se sviđam, kaže. Gura mi menu otvoren na stranici s desertima. Zvonac se pridružuje, biramo s nevjerojatno duge liste, prislanja prst, čitam: Banana „Split“. Zatomljujemo smijeh, okrećem stranicu, a tamo je popis vrsta soli. Nude i iransku i britansku, nema paške, ni sira ni soli. Nije nam jasno zašto su navedene te soli. Naručiš, valjda, biftek s plavom perzijskom ili crvenom sicilijanskom.
– Nema žita sa šlagom – šapne mi.
– Ima kesten pire – odgovorim.
Sjedimo ovdje već treći sat, ne prestajemo jesti.
– Što znači Franš? – pitam Sanju
– Nazvan je po ulici, ovde u blizini, a reč je o nekom francuskom generalu iz Prvog svetskog rata koji je osobito gotivio srpske vojnike. Glupost neka, kao i sve.
– Pod njegovom je komandom probijen Solunski front i oslobođena Srbija. Dobio je titulu srpskog vojvode. Dobro Sanja kaže, glupost neka. Hajde da krenemo. Hoćemo li?

Kuća je stara, udobna prizemnica. Gledamo filmove. Najprije Mi nismo anđeli, a onda Maratonce po ne znam koji put u životu. Valjamo se po trosjedima, pijemo, pjevamo. Sanja ne skida osmijeh. Sve je dobro, sve je kako treba biti.
Na zidu pored televizora u ružičastom je okviru uvećani ultrazvučni snimak. Vidi se profil bebe, prćast nosić, brada, visoko čelo. Ne pitam ništa, ali Milan vidi.
– Izgubili smo bebu. Bila je sama – zadrži pogled na Sanji – dok sam bežao od mobilizacije. Dolazili su svaki dan, mesecima. Tako. Zabole njih za život.
– Pusti. Ajd nećemo sad – kaže Sanja pa počne grcati i odjuri u kupaonicu.
Milan krene za njom – Izvinjavam se, samo vi gledajte. Desi se još nekad, sad ćemo mi.

Ležimo kao nasukane jadranske tune u krevetu apartmana kojeg su pripremili za nas. Prsti su nam isprepleteni pod pokrivačem. Steže me.
– Evo časna riječ, da mogu sad bih im kupio crveni Shinkansen bullet s kromom visokoga sjaja. I japanski i japansko crveni pa neka osvoje Beograd ili svijet, u inat ili na radost, kako god hoće.

– iz zbornika natječaja/konkursa za kratku priču “Trenutak kad je meni počeo mir”, ForumZFD, 2023. –

___________________________________________________

NATAŠA SKAZLIĆ rođena je u Puli. Autorica je zbirke pripovijedaka Oni, humani bestijarij (prvo izdanje Aora, Zagreb 2008., urednica Nela Milijić; drugo izdanje BEK – Besplatne elektroničke knjige, Zagreb 2019.) i romana Bidon (Hena com, Zagreb 2015., urednik Davor Šišović). Osnivačica je i voditeljica Kreativnog pisanja, u sklopu kojega podučava pisanje proznih tekstova. Živi u Zagrebu.

KRATKA PRIČA SIMONIDE LONČAR: PRILIKOM CRTANJA

proza

Dugo sam u svesci crtala pantalone – dugo, zato što sam, u nanošenju tragova na papir, u oblikovanju antibrazdi, nabrajala tako da čuju samo prsti: april, maj, jun…[1] Kretanje moje pisaljke – u ovom kontekstu razumnije je reći crtaljke – bilo je na izvestan način kockasto i veselo (u stvari, veseo je bio zvuk crtanja) u poređenju sa nepotpunim isihazmom, u okviru toga sa statičnošću i tišinom okoline.

O pantalonama razmišljam više u tamnozelenom smislu, kao što je zelen svetoličko-gorskocarski realizam – nešto postavljeno u razuman, realan lokus: na ljudsko telo ili u brdsko selo; u realno vreme: u određeni čas ili određeni vek. Ipak, u svemu tome kola (od glagola kolati) rastinje, divlja žalost i udaljenost, kao da je tamnozelena – a sa njom, dakako, i prostor i vreme – posledica grubog kasa ili galopa ka nečemu što nije život i čovek. Vodušekovski kažem: Ne morem. Bog – predaleč si, predaleč. Utrujen tonem v svet, ki ves gori. Razumem ih – pantalone – dva kraka koji se šire, oble, bez namere da povrede – one su jedne pseudomakaze. Moram, pri crtanju, uzeti u obzir i njihov beskrajni, neopozivi plural (aha, utoliko je slučajna veza sa makazama manje slučajna!) jer čovek, ako ima potrebu za jednom pantalonom ili jednom makazom, bira da za takve stvari koristi reči suknja i nož.

Ne plutaj!, zato što nekad prestanem da pratim ono o čemu razmišljam, a to se često desi kod levog džepa, kao da postanem mesingana vaza koja me uvek upućuje na potpunu utrnulost, jer kada padne, proizvede takav gong koji ne iskrivi naše lice u empatičnu grimasu, zato što se nametne osećaj da je mesing pod večitom anestezijom (međutim, i čoveka se tiče takva gravitacija pada ili gravitacija smrti). Bela leđa telefona, odoše misli – moram naučiti da prebrodim levi džep, moram naučiti da strasno zaronim u čitanje i dosadne literature, moram prihvatiti korišćenje kišobrana kao uobičajeno i neupečatljivo. U oporosti samokritičnosti, praćenje misli se ponovo uspostavlja.

Čovek čoveku prodaje sukno – onaj koji je predao svoj novac i dobija nešto što je naizgled dobro, mačku u džaku takoreći, sukno u džaku koje se može pokazati kao izrazito nekvalitetno, možda pomisli: moj život se kreće iznad ravni sumnje. Ako ne pomisli, on svakako postupa tako. U kolu prenesenog značenja, život se u nekim segmentima svodi na poklanjanje poverenja – život je poverenje. Međutim, ako je sve tako neizvesno, ako je sve mačka u džaku, izvesno je da i mačka mora zadržati nešto od svoje mačeće, naivne pitomosti i da ona, takođe, mora ukazati određeno poverenje nama ranjivima, sirotima. Onda, život je uzajamno poverenje (zubar nam veruje kada mu obećamo da ga nećemo ujesti dok nam naživo popravlja zub). Obostrano poverenje ponekad znači obostranu korist i ništa više, a to je kao kada čovek po hladnoći nosi veoma skromne haljine. Iza koristi može da se krije i želja za sigurnošću kao svojevrsni monolit, koja treba da bude utemeljena, sveobuhvatna i planirana – da li je to samo jedan od načina da se suočimo sa sopstvenom konačnošću? Da li zato staračkiuporno pazarimo nove džempere, rolke, nove pantalone? Pitanja se poludeterministički nižu – zato što su u lancu, dolaze jedno za drugim ali među njima ne mora biti naročite veze – a čovek vrlo često ne odgovori ni na jedno od njih.

Vas dve ste rešile da potamnite zajedno, tako se obraćam nogavicama; prvo je potamnela desna, farbala sam je dugo, dugo, neumoljivo marljivo, jer ja to radim tako što presečem celu muku na pola, dakle, prvo jedna nogavica, pa druga. Onda je nastupilo oivičavanje u vidu predaha, jer nanošenje boje ponekad određuje čovekovo disanje, kao vežbe istezanja, pa lako nastupi umor. Leva je, zatim, potamnela na isti način, pa me je obuzela nekakava pohovana radost, unutrašnje, pojedinačno slavlje – crtanje je dobro zato što čovek mora steći široko iskustvo da bi se služio rečima onako kako želi. Tamnozelene pantalone razumeju poštovanje drugačijeg ritma olovke, razumeju poverenje i postavljaju se u položaj mačke – dok se sve ne završi, reklo bi se, ne zna se šta se dobija, sem neminovnosti iskustva koje je preduslov i posledica i ruka i noga i mlečni zub i kasni umnjak. Zadovoljan, tako, konačni čovek odlaže tunele razmišljanja, jezikom napipava nepce, krevelji se bez zrcala, proteže prste i mišiće i odlazi da počine slatko, prosto.

[1] Vreme i prostor, dve uporne babe. Kroz vreme, u prostoru, u toku crtanja, razgovaraju ljudi. Njihove reči oblikuju moje ctranje, položaj olovke, intonaciju boje, odlučuju o tome da li ću čekati refren razgovora da se dovuče kao sanjiva vučica, da li će pri rubu nogavice zazvučati tonika ili terckvartakord, gde će postati modulacija i tako dalje. Pa je l’ radi? (11.43) Olja ti je u Ive Lole Ribara, otišla je za krave, da, dnevnica hiljadu dinara, obećao Milisav, eeeh pa to joj je bolje nego da rmba u čarapari… (13.21) Biba prodaje papriku eno ga na ćošku pitaj ga reče mi Milada lepe su široke kao dva dlana, jest. (15.58)

***

SIMONIDA LONČAR rođena je 26. februara 2001. godine u Vrbasu. Studira na Odseku za srpsku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Bavi se pisanjem proze i eseja. 2022. godine je u ediciji Prva knjiga Matice srpske objavljila knjigu proze Pneuma.

književna pretpremijera: KNJIGA IVANE MAKSIĆ “VEJAVICA”, Nojzac, Novi Sad, 2023; odlomci

proza

KIYAMET U MOM VILAYETU

Jugoslavija je već naprsla, ali ja imam tek pet godina i plešem uz „zvezdanu prašinu“.

Godi mi samo boljševička ljubav. Ne ti meni – ja tebi, nego izvlačenje praznog vedra iz onog drugog, prelivanje jedne bure u drugu, bez predaha. Zanima me samo pohod uzbrdo, manevar uzvodno, samo revolucija. Snažan zamajac i nikad dovršeni poduhvati u jeziku: telima. Voleti te znači imati zajednički jezik sa svim zaboravljenim precima koji izbijaju iz tvog lica.

Kako bi i mogao da me daviš crnim oblacima, ti, koji si rođen usred najcrnjih oblaka?

Moje poreklo: jedno dete skrenulo s puta.

Ako otkrijem svoju prošlost, budućnost će, tako ogoljena i bez vela, pristupiti, nema: štedro će mi lupati šamare, iza neke, po mogućstvu crvene, zavese. Možda bih samo jedno: da mi se ovom pričom ništa ne oduzme, niti dodaje.

Gde su naše strune? Jesu li pukle? Nisu? Nisu pukle. Uzdahneš. Vuci me, kao brod me vuci, da se nasukam, kao svetionik zaslepi, izigraj. Nijedan svetionik dovoljan, nijedan kao naše meso crven i opasan.

Kada čujem reč četnik, pretvorim se u žilu kucavicu mog pradede dok beži kroz šumu, samo da umakne od sečiva, dok se milosrdne grane raspoređuju tako da padaju ničice pred njegovim, u grlu zaglavljenim, srcem.

Kiyamet u mom vilayetu. I sporo otkucavanje meda sa saćem u čaju od kamilice.

Naša simultanost hrani i obmotava zaštitničkim štitom.

Tvoje tu sam, iako nikada nisi zbilja tu, neporecivi je dokaz gotovo opipljivog prisustva.

Kad neko kaže ako bog da, znaj da vam bog neće dati.

Sklonjeni od mećave, ali iznutra izloženi snegu koji oboje volimo; kraj zamagljenog prozorskog okna niz koje klize pahulje puštam te da kliziš mojim telom, bez opreke, reči i predumišljaja.

Uostalom, ta zima beše hladna, a snovi puni stranaca koji su mrtvim jezikom krili da razumeju.

U meni si otkrio, poput vrha ledenog brega, kontinent koji sada, još uvek, sama otkrivam.

Sekli su tu našu šumu kao komade ničije rođendanske torte.

Kada im je hladno, ljudi hodaju blago povijeni i zgureni, kao da će im taj položaj tela olakšati zabadanje ledenih iglica u krvotok.

Preboleti: srce stvara oko sebe paučinastu pokoricu koja može pući bilo kad i bilo gde.

Ostavština mojih pretkinja: sto od trešnjinog drveta, jedna šivaća mašina, nekoliko haljina i jedna zaključana fioka.

Sanjala sam kišu metaka, ali ostala živa.

Hoće li se i život odvijati sam od sebe ukoliko sve kreditne stope, prihodi i rashodi, dugovanja i potražnja, nađu svoje mesto u vremenu i prostoru?

Dubravka Ugrešić drži predavanje na otvorenom. Još pre toga saznajem da su njeni koferi smešteni u mojoj sobi (tačnije, u sobi gde sam privremeno odsela). Iznenađena sam što u tekstu koji čita nekoliko puta u pohvalnom tonu pominje novu Žižekovu knjigu, a posebno njegovo objašnjenje tranzicije i balkanskih zemalja kao otpada Evrope. Onda otpočinje paralelno da čita na dva koloseka. Drugi tekst je bio analiza nečije poezije, mislim da je glavni motiv bila polarna lisica. U tom trenutku, pogled mi je odlutao sa njenog snežno belog mantila i bakarne kose, na jednu zemunicu koja kao da je opstala još iz neolita. Na njoj piše maršal-depresija. Shvatam da je neko nazvao po motivu iz mojih crtica. Zaledim se. Pogledam još jednom – nema ničega.

Svako ima svoju javu, ali nam je zbilja zajednička.

Kada čujem reč četnik, pretvorim se u svako vlakance tela Hasana Kikića.

Oko mi se pretvara u pupoljak. Tvoj stomak mi je spržio ruku. Desnu.

Plamen je zahvatio kosu. Iz nje su iskočili blizanci: jedan vuče moju levu ruku. Drugi – tvoju desnu. Na mestu moje desne ruke raste oblak pepela. Vi ste sada dva plamena jezička koja se kotrljaju daljinama. Lizala bih vam stomake samo kad bih znala da me to ne bi ugasilo.

Ljudi (večni poznanici) leže pokopani u bekstejdžu memorije.

Nemoguću ljubav čini sam njen potencijal, njena mogućnost. Ona je poput stvaranja te čudovišne iskre, tople tračice koja nije postojala ni tren pre no što smo je izumeli, ni sekund pre materijalizacije tog pokreta, jer više nikada mentalno ili čulno nećemo moći da se vratimo u tren koji joj je prethodio.

Kada se otrgnem od tvojih reči, sustigne me telo. Kada odjurim od tela, progone me reči.

U istorijskim spisima koji opisuju plemenski život mojih crnogorskih pretkinja stoji rečenica: gađale su ih kolevkama.

Kad čujem reč četnik, pretvorim se u belu plahtu, u sve

žene silovane,

kuće spaljene,

decu raznetu.

Mediteran se prostire dokle i drvo masline.

Jedno: zato što te volim, kada su se vrata već zatvorila, kada sam prestala da čujem jer me je vijugavo stepenište već prokrijumčarilo u noć. Sada mi je zauvek postalo nemoguće saznati ko se nalazi iza tih vrata. Ko se nalazi iza mene.

Privlačenje: strela zapne. Poremeti meso, preusmeri krvotok.

Pitaš se: gde je nestao predeo u koji treba da se vratiš. Onaj koji te je odapeo topi se i kaplje.

Tako je: nemoguće je svako nazad.

Nikada u meni strah od samoće nije bio jači od žudnje za čovekom koji nije pored mene.

Čežnja ionako ne ume da pliva. Ona samo pluta. Lebdi kao pahulja što na tren dotakne površinu jezera, a potom se zaledi ili otapa.

___________________________________________________

IVANA MAKSIĆ (1984.) piše poeziju, kratku prozu, eseje, kritičke tekstove i prevodi sa engleskog jezika. Objavila je knjige poezije Kćeri, zar ne vidiš da gorim (Treći Trg, 2020.), La mia paura di essere schiava (transl. Fabio Barcellandi; Gilgamesh Edizioni, 2014.), Izvan komunikacije (Presing, 2013.), O telo tvori me (Matica srpska, 2011.) Poezija joj je prevođena na engleski, italijanski, grčki i slovenački. Sa engleskog jezika je prevodila poeziju, eseje, kao i knjige iz oblasti kritičke teorije, sociologije i filozofije. Knjiga poetske proze Vejavica izlazi ove godine u izdavačkoj kući Nojzac iz Novog Sada.

književna premijera: ROMAN RADE JARKA “PUT NA SOLARIS”, Jesenski i Turk, Zagreb, 6/2023; ulomak

proza

Jednom prilikom, bio sam krenuo u osnovnu školu, u posjetu kod nas na selo došla je obitelj dobrostojećeg odvjetnika, koji je bio prijatelj mog oca. Ostali su nekoliko dana, ne mogu se sjetiti točno je li bilo proljeće ili rano ljeto, dani su bili sunčani, ali još se nismo kupali. Samo smo se šetali okolo i upijali zrake sunca koje je sijalo sve jače. Gospodin odvjetnik bio je snažne građe, ali na rubu gojaznosti, tamnih mastiljavih očiju, a njegova supruga je bila mršava ženica, svijetle puti, kosu je držala upletenu u punđu visoko na tjemenu. Njihova kćer jedinica Khira bila je moja vršnjakinja i ja sam tako iznenada dobio društvo na nekoliko dana. Khira, djevojčica kestenjaste kose i krupnih tamnih očiju. Kad bi glavu okrenula prema suncu pod određenim kutom, vrhovi njezine kose presijavali su se crvenim sjajem.
Ni slutio nisam – naravno – pojma nisam imao da će ona biti moja buduća žena. Tada sam imao samo neku nejasnu sliku o tome što znači „biti muž i žena“. Stvorio sam predodžbu gledajući odrasle, moju mamu i tatu, ili ujaka i ujnu, Khirine roditelje i druge. Nikako nisam vidio sebe u toj ulozi, pa bio sam dijete. Ipak, smatrao sam da ću jednom kad odrastem imati svoj stan u gradu kao i moji roditelji, nekakvu kuću na selu sličnu ujakovoj, voziti automobil „terenac“, navečer igrati karte sa svojom ženom, koja će me voljeti i svuda pratiti, i bit će lijepa i sređena, s novom frizurom sjajne kose i s novim parfemom na golom ramenu i ja ću je voljeti, po noći ćemo se u krevetu „malo grliti“ i sve će biti u najboljem redu. E, da, i radit ću neki važan posao za dobrobit čovječanstva.
Tako sam maglovito shvaćao život odraslih i vidio sebe kakav ću biti kad odrastem. Khira je bila moj novi drug u igri, te smo smišljali načine kako ćemo provesti dan, tražeći neku novu pustolovinu, popeti se na drvo, vidjeti bjeloušku ili guštericu, uloviti neku ribu. Naš pas Monso često nas je pratio u tim igrama i bio je treći član naše male družine.
Bio sam naućio veslati i nas dvoje smo odlazili na vožnju po jezeru, u malom ujakovom čamcu. Jednom prilikom, kad smo bili daleko odmakli prema sredini jezera, Khira se nagnula prema meni i rekla – Jesi li se ikada poljubio kao na filmu? Onako filmski? – Da – odgovorio sam. A nisam se nikada ljubio na taj način. Davao sam poljupce mami i tati, ili drugim rođacima. Dalje se sve zbilo munjevito. Nagnula se prema meni i prislonila svoje usne na moje, ovlaš, tek djelić sekunde. Ipak, i u tako kratkom vremenu, osjetio sam punoću i mekoću njezinih usana od koje mi se zavrtilo u glavi. Naglo sam se izmaknuo u stranu i zaljuljao čamac, tako da smo se oboje uhvatili za krajeve. – Hi, hi – nasmijala se mangupski dok je hvatala ravnotežu i sjela natrag na svoje mjesto na pramcu. Čamac se stabilizirao i počeo sam veslati natrag prema obali. Veslao sam sigurno bjesomučno jer smo se brzo približavali plićaku. U plićoj vodi, pod blijedozelenom površinom na vodenoj struji povijale su se zagasito zelene jezerske alge. Khira je spustila ruku do vode, položivši gornju stranu dlana u vodu, zatvorila je oči i prepustila se maštanju. Gledao sam njezin maleni ružičasti dlan, prekrasno oblikovan s dugim prstima kako blago zasijeca vodu koja oko njega proizvodi blijedoplavi lijevak. Veslao sam, prepustivši se mehanici i ritmu pokreta, zureći u njezin dlan i tamne vlati koje su se uvijale pod vodom kao vilinska kosa. U ušima mi je šumilo, a srce mi je snažno tuklo. Tek kad je čamac kljunom udario u obalu, uspio sam se smiriti. Khira je spretno skočila na obalu, okrenula se i uhvatila vrh čamca. Kada sam i ja izišao, pomogla mi je da ga izvučemo vani, kao da se ništa nije dogodilo. Ponovo sam sreo Khiru tek mnogo godina kasnije.

“Ako je suditi po lakoći i zanimljivosti pripovijedanja, onda je Rade Jarak najbolji suvremeni hrvatski prozaik. Čega god se dotakne, bilo da je riječ o složenoj i tmurnoj povijesno-društvenoj temi („Duša od krumpira“), napetoj obiteljskoj drami („Yu-puzzle“) ili uspomenama iz djetinjstva („Pustinje“), on to pretvara u zabavno i pitko štivo. Osim toga, uvijek vas iznenadi nekom spisateljskom inovacijom. Tako i ovaj put: prepričavši na svoj način možda najbolji SF film svih vremena („Solaris“ Andreja Tarkovskog, koji je snimljen prema istoimenom remek-djelu Stanislawa Lema), romanom „Put na Solaris“ Jarak je stvorio prvi remake u suvremenoj hrvatskoj književnosti. Kad počnete čitati, do kraja ga ne ispuštate iz ruku.”
— Matko Sršen

_______________________________________________

RADE JARAK rođen je u Dubrovniku 1968. Likovnu akademiju završio u Zagrebu. Dobio je nagradu Jutarnjeg lista za roman Pustinje 2006. godine, kao i nagradu Večernjeg lista za kratku priču Nino Rovinjež 2001. Boravio je na studijskom putovanju u Japanu 2009-10. Objavio je dvadesetak knjiga: Demon u pari kupaonice (poezija), Vlak za Bangalore (poezija), Kiša (roman), Termiti (priče), Sol (roman), Duša od krumpira (roman), Enciklopedija očaja (roman), Pustinje (roman), Pohvala ulici (eseji), Strašni (SF roman), Tango (novela-poema, s pogovorom Mirka Kovača), Japanski dnevnik (dnevnik), Crna svila (priče), Sutra (priče), Wakamono (novela), Žuto (novela), Kaja (poezija s fotografijama Mia Vesovića), Plaža (priče), Yu Puzzle (roman), Duša od krumpira (drama), Emigranti (roman) itd. Pokretač je internetskog projekta za književne teme Knjigomat, danas Pikolo knjigomat, na adresi https://www.pikoloknjigomat.com/