Jednog jutra, tek što je popila kafu na tremu, Ana začuje lupanje. Neko je ispred kapije. To lupanje uznemiri i Grandu koja se istog trenutka sjuri s kreveta i pohita prema dvorištu ne bi li lavežom oterala nezvanog gosta. Ana priđe kapiji i tiho izgovori: Ko je? Na to se Granda razlaje još više, jer je pitanje Ki az? dovodi do ludila.
Maruškin prijatelj, začuje se muški glas s druge strane.
Maruška nije ovde, brzo će Ana.
Možete li mi ipak otvoriti, molim vas?, muški glas je uporan. Ana polako otključava kapiju. Pred njom se ukaže prilika, visoka skoro dva metra, vižljaste konstitucije, tankovijasta s omalenom glavom, bademli očima, blještavim osmehom kakav nikad do tad nije videla, tršave kose i brade. Na sebi je imao šarenu letnju košulju, svetle bermude i sandale, a na leđima veliki crveni ruksak. Kad ga je ugledala, Granda je iz laveža prešla u tiho cviljenje. On ju je pomazio po glavi na šta se ova skroz raspametila.
Dobar dan, ja sam Svebor, izusti mladić pružajući ruku.
Ana, uzvrati mu ona, osećajući mladićev čvrst ali prijatan stisak šake.
Oprostite što vas uznemiravam, nisam znao da Maruška nije tu, doda Svebor ne skidajući osmeh s lica. Anu taj osmeh poče da razoružava.
Na putu je već neko vreme, ja sam njena prijateljica, čuvam Grandu.
Znači i vi i ja smo Grandine dadilje, nadoveza se on na Anin komentar, nakon čega brzo dodade, da smanji eventualnu neprijatnost: Hoću da kažem, i ja sam prošlog leta boravio u Vili Fazanki iz istog razloga, bio sam tu da gospođa vižla ne bi oskudevala ni u čemu.
Dok Svebor govori, Ana se i dalje samo suzdržano smeška. Svejedno, hoćete li da uđete, napravila sam kafu?, izgovori jer je videla da nema kud.
Vrlo rado, hvala vam, prihvati on i nastavi da se igra s Grandom.
Ana zatvori kapiju i njih dvoje se uputiše prema tremu. Dok su koračali, Ana je krajičkom oka gledala to vižljasto telo. Lep mladić, pomisli, ali čiraška konstitucija. Čiraškom konstitucijom su početkom prošlog veka nazivali visoke mršave ljude, one koji su izgledali krakato i jedva uhranjeno. Takva tela pucaju na pola, a to je u predelu želuca, tu su najtanji, najosetljiviji, najranjiviji. Neretko takvi u jednom periodu života dobiju čir na želucu ili druge digestivne bolesti. To su oni koji imaju problema s gorušicom, koju neki nazivaju žgaravica, i razne druge probleme s varenjem. Navodno bi doktori takve ljude upozoravali da povedu računa o tome šta i kako jedu, da dugo i polako žvaću, da piju dosta tečnosti, da nikako ne jednu u kasne sate, itd., itd. Ana pomisli na sve to i u tom momentu oseti neku tihu tugu u dnu stomaka. Nada se da ovaj mladić nema sve te probleme.
(…)
Pre nego što je seo na trem, Svebor se šetao po dvorištu. Zagledao je svako stablo, svaki grm. Granda ga je pratila u stopu. Ana ih je posmatrala stavljajući na sto šoljice i kafetijeru. Bilo je nečeg dirljivoj u toj sceni: čovek i pas u vrtu. Vižljasti i vižla. Prekinula je tok misli da ne bi zapala u dublju tugu. Ali znala je šta joj se događa – bujica je krenula, ovaj nenadani gost pokrenuo je lavinu osećanja u njoj i jedan od najgušćih strahova – strah od usamljenosti. Volela bi da im se pridruži, da tako utroje hodaju po dvorištu Vile Fazanke, da budu zajedno. Ali neće to učiniti jer to bi je razorilo.
Čime se bavite?, pitala ga je Ana kad se popeo na trem i seo.
Pišem, odgovorio je kratko i prineo šoljicu ustima. Ima zanimljive usne, pomislila je, pune, možda je stavio silikone.
Imate lepe usne, izgovorila je, na šta ju je on pogledao ne rekavši ništa. Mnogi za takve usne debelo plaćaju, a vaše su, čini mi se, prirodne, dodala je.
Da, prirodne su, nisam ugradio silikone, ako ste na to mislili, odgovorio je Svebor uz osmeh.
I da jeste, meni to ne bi smetalo, ja nemam ništa protiv te vrste intervencija. Da sam imala dovoljno novca, ja bih u sebe ugradila sve što može da se ugradi. Tu se oboje nasmeju.
Šta pišete?
Uglavnom prozu, a ponekad i poeziju, odgovorio joj je ne pridajući tome nikakav značaj.
Pa to je lepo, i sigurno vam svi kažu isto što i ja, zar ne?, izgovorila je Ana želeći da nekako zatvori tu temu.
I da i ne, ne znam šta bih vam odgovorio. Ja tu ne vidim ništa naročito, jer to i nije ništa naročito, jednostavno, pisanje me uzbuđuje i čini sretnim, kaže Svebor osetivši da ne treba dalje da razglabaju o tome.
Ja volim poeziju, celog života učim napamet pesmice, nadam se da ću naučiti i neku vašu. Znate li vi neku napamet?, ispali gledajući ga u oči.
Napamet? Ana ga je očigledno iznenadila. Znam nekoliko, zapravo vrlo malo, ali znam jednu koju sam napisao baš ovde, na ovom tremu, izustio je shvativši da će sad tu pesmu morati da izgovori.
BOJAN KRIVOKAPIĆ je objavio sledeće knjige: “Trči Lilit, zapinju demoni“ (kratke priče, 2013), „Žoharov let“ (poezija, 2014), „Proleće se na put sprema“ (roman, 2017), „Gnezdo dečaka“ (poezija, 2019) i „Vila Fazanka“ (roman, 2023). Dobitnik je nagrada za prozu: Ulaznica (Zrenjanin, 2011), Đura Đukanov (Kikinda, 2012), Edo Budiša (Pazin, 2014), Lapis Histriae (Umag, 2021), Biber (Beograd – Sarajevo, 2021), Milutin Uskoković (Užice, 2021), Laza K. Lazarević (Šabac, 2022), kao i nagrade Mak Dizdar za zbirku poezije (Stolac, 2013). Za roman „Proleće se na put sprema“ godine 2018. dobija Nagradu Mirko Kovač za najbolje delo mladog autora u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Crnoj Gori. Književni tekstovi su mu prevedeni na italijanski, nemački, mađarski, albanski, engleski, slovenački i makedonski jezik. Diplomirao je na Odseku za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Vodi književne radionice. Živi u Novom Sadu. Zvanični sajt: bojankrivokapic.com
Jednog ljeta, dok se vršilo žito na guvnima, a sunce peklo i žarilo do ispod kože, mama je spomenula da će nam u kratku posjetu doći neki rođaci iz Siska. Nurija je došao sa mamom i ostao cijeli dan. Ganjali smo konje u vrši i bacali se po ovršenoj slami. Bio je nešto viši i svjetliji od mene, s bademastim očima. Nismo razumjeli te naše rodbinske veze. Stare žene po selu su govorile: “Preudala se, ošla za nekog muslimana, đava će ga lipi znat.” “Mogla bi se dica češće zajedno igrat”, pozdravljale su se na rastanku, mama i teta. Nurija me poljubio u obraz negdje u predvečerje. Nikad ga više nisam vidjela.
***
ŠIMA JURINA
Svaka žena u selu je, pored svoga, imala i muževo ime da se zna čija je. Skraćivali su ga da je lakše izgovarati. Tako je Šima Jurina bila Jurinca. Jurinci je pored pojate rasla kruška, sočna i rodna. Ubrala bi mi djeca koju da je ona dala. “Evo vam maštalo i četka, pa oribajte pod ako hoćete krušaka.” A drveni pod nije bilo lako ribati. Sva prljavština se sabirala u utore između dasaka. Znojni i prljavi, klečeći smo proveli i po pola dana. Jurinca bi u traveži donijela kruške tek kad je ribanje bilo gotovo. U pojati na sijenu, jeli smo ih neopranim rukama.
***
MILAN
Kad je Milan obolio od raka, imao je ne više od osamnaest godina. Njegovi su se, zajedno s njim, sa sela preselili u grad kako bi bili bliže doktorima. Jednom prilikom, mama me odvela u posjetu jer su naše majke bile najbolje prijateljice. Ležao je u krevetu, tih i nasmiješen, sa otvorenim ranama na leđima. Milana su ubrzo vratili na selo, u sanduku okruženog bijelim ružama. Ispred kuće su se okupili redovi učenika, sve se bjelilo na njima. Ljudi su pričali da nikad nisu vidjeli ljepšeg sprovoda. U meni su ostali urezani prizori krvavih ručnika.
***
POGLED IZ SOBE 135
“Operacija je protekla u savršenom redu i nema razloga da još osjećate bol”, reče gledajući u ekran ispred sebe. Pitanja koja je postavio netom prije toga bila su kratka i nisu tražila pojašnjenja. Čekam da prestane sa tipkanjem i da barem na trenutak pogleda prema meni. U sobi sa bijelim stropovima i zidovima, prazninu šutke ispunim naslovnicama slučajeva sa nesretnim završecima: “Ostavili mu gazu u koljenu nakon operacije, pa ostao bez noge.”, “Nakon nekoliko sati rada na mozgu liječnici shvatili da kopaju po krivom pacijentu.” Samo sekundu mi se zakače na trepavice. Jeff Winston je svoje probleme pokušao riješiti putujući kroz vrijeme. Sjedim na stolici i slušam zvuk tipkovnice. U krilu mi krpena lutka koju mi je izradila mama dok je još bila živa. Kroz stisnute šake raspe se u borove iglice. Vrijeme je neumoljivo. Tijelo mi se nagonski savije u položaj za sprint, uspinjem se na prste, kao da ću time postići veće ubrzanje. Samo da me ne natjera na odlazak naglim ustajanjem i krene prema vratima žurnim koracima. Tek onda neću ništa doznati. “Znači, nije normalno da me još uvijek boli?”, samo upitam. “Nije normalno. Trebalo bi vremenom prestati.” “Jeste sigurni?”, izgovorenu rečenicu bi si najradije ponovo ugurala u usta. “U ništa nisam siguran. Nisam siguran niti da će te živi doći doma.” Izraz moga lica (možda ipak u meni čuči tračak praznovjerja) natjera ga da se opravda i doda: “Nisam siguran ni da ću ja živ doći doma.” Kao da je manje jezivo ako obadvoje ne dođemo živi doma. Promatram ga dok čita ili ispravlja tekst koji je upravo napisao. “Smijete se saginjati, voziti bicikl, voziti auto” još doda u žurbi. Klimnem glavom u znak da sam razumjela. Pošteda. Ponoviti ciklus terapija, piše na papiru. Sestra mi na odlasku uputi samilostan pogled i reče: “Biće bolje.” To mi je rekla i kod prvog ciklusa. Dok se spuštam razrovanom cestom do glavnog ulaza na glas izgovorim frazu “biće bolje”. Zvuči šuplje, ali bilo je i lošije. Svratim do pekare i kupim kroasan od čokolade. Prije nekoliko tjedana, baš pred polazak na rehabilitaciju, negdje sam pročitala izjavu: “Ne možeš se izliječiti u istoj sredini u kojoj si se i razbolio.” Iako izravno nije povezana sa mojom situacijom, toliko me obuzela da sam je uzela kao ključnu istinu u mom oporavku. Prilijepila se za nju kao muha na paukovu mrežu. “Kad bih mogla vizualizirati tijelo unutar svoga uma, pa mislima odstraniti višak, zamijeniti oštećene stanice, poboljšati protok krvi, namjestiti skliznule koščice, i ubiti bol stiskajući šake, ne bih nikud trebala ići.” “Fantaziraš”, kroz smijeh su prokomentirale moju izjavu u prostoriji punoj papira i ekrana, među zvonjavom telefona. U glavi mi kljucalo od svega toga, kao zvuk iz starog printera koji proizvode igle dok udaraju po papiru stvarajući znakove. “Ma, biće ti super tamo”, rekoše. Kao da idem na ljetovanje u Španjolsku, ili da ću se kojim čudom probuditi u novom tijelu. No, ponekad i promjena donosi nešto potpuno neočekivano. Već na prvi pogled mi se dopadne soba što gleda na vanjski dio hotelskog bara. Uredno pokošenu travu, cvijetnjak i šumsku stazu. Ono što me posebno veseli što ću u njoj biti sama. Moći ću pušiti bez prigovara i suvišnih komentara, držati otvorena vrata od kupaonice da me ne guši para od tuširanja. I na kraju, moći ću gola odšetati do kreveta. Oblačenje na stojeći još nisam savladala. Dobro da je ljeto, jer obuvanje čarapa je prava noćna mora. Za čudo, i krevet je udoban i dovoljno prostran. Nije onaj koji koriste u bolnicama, gdje ti koljena zauzmu polovicu zračnog prostora do susjeda, i ako si pozamašno dugačak, stopala ti se klatare preko rubova. Nikad ne ostavljam bosa stopala na bolničkim krevetima otkrivena. Kad zatvorim oči, ne mogu a da ne zamislim cedulju na njima. Dodatna naplata za širinu je pun pogodak. Miris dezinfekcijskog sredstva i lažni vonj drveta netom ugrađenih ormara izbrisali su i tragove ljubavnika iz priče gospođe Rozike. U šupljini zidova čujem oticanje vode. Izvan vidokruga sam poznatih ljudi i okruženja. Što može biti loše u usredotočenosti na samu sebe? Pa čak i ako ne bude dobro, sigurno će biti bolje. Šuma se budi uz ritmičke udarce štaka, lagano cviljenje invalidskih kolica i zvuk žličica koje udaraju u tanjuriće, praćeno glasnim razgovorima. Alarmi su mi za buđenje. Naslonivši se na lijevi lakat polako ustanem. Zaobiđem lišće što ga vjetar unosi i odlaže na pod sobe. Slijedim pravila upisana na komadu presavijenog kartona. Nikad ne izostajem. Sve se odvija rutinski, po proceduri. Kao i u svakoj drugoj radnoj organizaciji. Sistem je takav kakav je, ili je nekoga briga ili nije briga. Ovdje, stvarnost izgleda kao daleka slika. U okruženju gdje su nedostaci sasvim prirodni, smanjuje se moj prvotni osjećaj izgubljenosti. Ograničenja stvorena mislima često su ništa više do iluzije. U sobi, moje misli o događajima tijekom dana bilježe se i pohranjuju kao podaci u digitalnoj mreži. Otisci glava na jastucima sada su dio nove svakodnevnosti, tinejdžerski flashback u kasnim godinama. Svoje društvo sam srela na vratima sobe. Smijemo se našim blesavim izrazima lica i skrivamo bore novom aplikacijom za uljepšavanje. Oko nas su zanemareni protuupalni gelovi, ublaživači bolova i kapsule za zdravlje živčanog sustava. Anina kava je vruća i jaka, tek kuhana. Pijem je iz hotelske čaše namijenjene za ispiranje zuba. Dim cigarete se sukobljava sa natpisom ‘Strogo zabranjeno pušenje’ priljepljenim na balkonskim vratima. U lokvicama vode od noćašnje kiše nacrtam oblak povlačeći prstom, dodajući mu uši i rep. “A jesi ovca!”, nasmijem se u sebi. Anita spava. Neki mladi lik obrijane glave stavlja mokre ručnike po prozorima. Jučer sam ga čula kako se žali što nema balkona, dok sam na visoko postavljenom ekranu očitavala 36,4 stupnja. Temperatura vode je bila podnošljivija uz lagani vjetrić u prolazu do vanjskog dijela. Osobe oko mene uronjene u neka svoja razmišljanja, mehanički odrađujući pokrete prema glasu iza svojih leđa. Sa balkona vidim zastore koji prekrivaju pogled na ulaštene podove i stolove sa postavljenim tanjurima i priborom za jelo. Raspored slaganja mi je nejasan. Kad se krećem prema pansionu, koraci su mi jednako spori kao da sam na putu prema mudrosti, a ne samo na putu do objeda. U svojoj sam vlastitoj verziji ‘Brzi i žestoki’. “Ma che cazzo!” tamo negdje izvan moga vidokruga, Mario izvodi svoju inačicu talijanskog pozdrava. Ne zamjeri, ali moj svijet je ravna ploča. Nisam svjesna mi Martininog pozdrava. Svoju nesvjesnost uhvatim tek kod stola, dok uranjam tjesteninu sa makom u nekoliko škrtih žlica vrhnja. “Pa da te i kamenom pogodimo – gdje si ti?” “Čini se, na – Highway to hell – , zar nema više vrhnja?” “Tu se ništa ne može. Dobiš što dobiš.” “Idemo poslije do bara.” Ležerna kolotečina. Osim nedjelje. Ranojutarnji dio dana je odrađen, kava popijena. Na noćnom ormariću uredno posložene knjige, krimići. Netaknute. TV ekran nije upaljen. Posjete sam odbila. Ionako ne mogu sjediti u restoranima i barovima. Penjati se na Papuk ili tražiti lijepe poglede sa opg-eova. Pokušavam gledati trećerazrednu španjolsku seriju. Dok Julio traži Aliciu na ekranu moga mobitela, ja spavam. Dan popunjavam i masažom vodenim mjehurićima. “Vi znate da masažu ne smijete?” Otkud da ja to znam? Nitko mi nije rekao. “Želite li injekcije za bolove?” “Ne. Izdržat ću.” “Ako već idete na bazene, ne pretjerujte, samo plutajte.” Neke od mojih bližih susjeda odlaze u ‘našu’ crkvu na misu. Sretnem ih prilikom dolaska iz grada. Margita je ovaj put ostala ‘doma’. Ja volim slobodu kretanja. Lagani ritam koraka ispod stoljetnih stabala ubija sve invazivne vrste korova što u zadnje vrijeme napadaju moj um. Glazba u ušima je dovoljno glasna da mogu pjevati, a da se ne slušam. Klincima iz nogometnog kluba s kojima se mimoilazim poprilično sam smiješna. Uz došaptavanje i smijuljenje, pozdrave me u valovima s dvadesetak “Dobar dan”. Ne mogu se suzdržati, a da im ne uzvratim barem upola. Teško raspoznajem konture lica ljudi koji mi dolaze u susret, ali glasno se nasmijem odrazu svoga kretanja u Lidijinim koracima. Dovoljno je izvještačen da ga prepoznajem izdaleka. Sve je mirno i opuštajuće. Nekoliko šetača, koje susrećem, su zaokupljeni svojim kućnim ljubimcima. Kroz lišće slabo dopiru vruće sunčeve zrake. Čak i kad odem odavde, pratiti će me još dugo sjećanja – na park, na grad, na ljude, i osjećaj da sam bila kao neizostavan dio slagalice. Jutros nisam sjela za svoj stol uz šalicu čaja bez šećera, niti okusila naš kruh svakodnevni sa margom i medom iz Daruvara. Pored ispijene kave, na terasi bara, pozdravljaju me riječima sa TikTok-a: “samo nebriga, šporkica i leđero! “, nekog lika iz Splita, pa možda se sretnemo još koji put. Na recepciji nova tura. Iste bolesti, novi ljudi. Ubacim ispisani listić s dva imena u prorez sandučića na kojem piše ‘Anketa’, i popnem se do prvog kata. Pogledom prijeđem po ispražnjenom prostoru. U koferu su nabacane stvari i knjige koje nisam pročitala. Spustim se na koljena i pokupim lišće koje vjetar donese kroz razmaknute zavjese. Vrijeme je. Još jednom provjerim da li je soba zaključana, kao da sam nešto vrijedno pohranila iza tih vrata. Dolaskom kući, brojim žličice, kapi ulja, komade veša, kvačice, rastezanje, podizanje, korake, pa čak i artikle na policama. Ne mogu se riješiti brojeva. “Kaj vele?” “Jel bolje?” zaustavljaju me poznanici. “Niš ne vele. Je, je.” nadjačavam ‘Ptice’ iz slušalica dok hodam ulicama svoga kvarta. “Gospođo, jeste li možda voljni ispuniti jednu anketu?”, upita me netko od bolničkog osoblja prije kontrolnog pregleda. “Naravno. Imam ja vremena.” Sjedile smo jedna nasuprot drugoj, a riječi su tekle ležernim tokom u oba smjera. Nije bilo zastoja, niti mučnih tišina u kojima bi rovarila mislima ili samo gledala tračak svjetla na zidovima. Naš razgovor obuhvaćao je sve – od nadanja i strahova do sažaljenja, radosti, mogućnosti i hobija koji su se pojavili tijekom svih mojih dijagnoza. “To bi bilo sve”, nasmiješila se otvarajući mi vrata. “Hvala Vam. Ovo je bio najdetaljniji pregled do sada”, rekla sam, iako sam bila svjesna da se iza zatvorenih vrata krije zamka.
_________________________________________________
GROZDANA POLJAK rođena je 1970. u Sinju. Nakon završene škole u Splitu seli se u Zagreb gdje i sad živi i radi. Poezija i proza su joj relaksacija i uglavnom ih piše za sebe, kako neki događaji iz njenog života ne bi bili zaboravljeni.
„Smrt veštici!“, urla gomila. Dželat glasno čita podrazumevajuću presudu, ali nadglasanu radosnim poklicima povodom iste. Okreće nož u predelu mog srca, rečima jednostavno otpuštenim iz grla. Ledeni sjaj iz zenica svlači sloj po sloj moje naježene kože. Odeća je tako nebitna. Tu je, ali mada čvrstog tkanja, prozirna bez premca. Svejedno mi je sad šta sam obukla i da li se vidi moj mladež na stomaku ili samo ožiljak na vratu. Gleda me dugo, bez straha, direktno u oči. Moj dželat. Okopava mi nevidljive zasade u unutrašnjosti i smeje se, čini se, veseli ga ta usputna aktivnost. Na gvozdenom stolu pored nas leže pravi noževi, pažljivo odabrani. Naoštreni, na podnevnoj žezi, dobacuju svetlosne strele direkt u okatu razularenu masu koja kliče mom pogubljenju. Moj dželat. Volim ga jer mi je najbliži smrti. Poslednji dodir, pljosnat pogled, površna reč i poljubac levih i desnih pretkomora i komora koji se zbio već, ali bez svedoka. Moj dželat. Ležem na prašnjavo tlo po kojem je prethodno urinirao izgladneli ulični pas, a davno pre toga krvarilo ko zna koliko obnevidelih heroja i namernih i slučajnih žrtava (ne)slobode. Gledam u zemljano ogledalo i čekam svoj odraz. Još malo. Moj dželat je nežan. Ljut što to spoznah, ne smeje se više. Čuh zamah kroz zgusnut vazduh nad potiljkom, ali istrajah da ne zažmurim, ni refleksno. Ugledah se. Prekrasne su moje oči. Taj zeleni slad. U njima ugledah nebo i odsustvo svih pod njim. Okrenuše me na leđa. Zatvoriše mi ukočene kapke. I prevezoše me do iskopane jame za pogubljene veštice tog dana. Ne znam ko. Ne znam gde. On će mi pričati o tome kada nakon par godina dođe k meni. On koji nije ni svestan koliko me voli, kad mi je darovao ulaz u sve ulaze. Ne postoje više vrata koja su neotvoriva. Prepreke su raspršene – kao čestice prašine, plešu ukrug, ukrug. Neupotrebljive, sasvim neopravdanog postojanja. I ja se prosejavam sa njima kroz sunčevo sito i kikoćem bezglasno, nasuvo a veštičje. Lelujam. Ukrug.
***
(U)PAD PSA
Pas nije to što je preskočilo žičanu ogradu zajedničku za komšijsko i tvoje dvorište. To nije ni prikaza. To si ti koji si sad, koji se ne znaš i ne spoznaješ, jer i dalje, kad pomisliš na sebe, na Nikolu Čipčića, ti si i dalje tu, u toj jesenjoj večeri što se kupa u magli, zastrašeno nepomičan, napeto izvijenog tela preko gvozdene ograde terase i pokušavaš uhvatiti vernost u preskoku, tuđeg psa u besu, ili bar halucinaciju, ali uzalud, ne možeš se odmaknuti od prošlosti. Ne možeš uhvatiti sebe u sadašnjosti, tog psa što reži u tebi zbog svakog gazde koji te je ostavljao vezanog, izgladnelog i samog, da čuvaš mu kuću bez ljudi.
***
STEPENICE
Penjala sam se dugo. Predugo. Odronjavali su se prastari memljivi zidovi što su okruživali stepenice, kojima kao da nema kraja. Tek kad sam poverovala da zaista i nema, stopalo mi je propalo kroz vazduh, umesto da čvrsto stupi na naredni mermerni stepenik. Jedva ustuknuh unazad i održah ravnotežu na levoj nozi, a da se ne skotrljam unazad. Kamenčić sa visokog svoda premreženog nekolikim vitražima pao mi je posred čela. Ni tad nisam pala. Zaljuljah se samo, sada stojeći na obe noge i konačno pogledah ispred sebe. Nastavak stepeništa nije postojao. Ispred se nalazila provalija neslućenih razmera. Ambis je bio čudnovato razdeljen. Sa jedne strane dragulji, cveće, rolerkoster od duge, vile i vilenjaci, a sa druge vulkanska lava, uragani, odroni i razigrana kola strahotnih senki. Granica između ta dva odeljka bila je jezivo neprozirna crna reka što klobuči neprebrojive ruke što vape za spasom i urlike – svu tu disharmoniju ljudskih, životinjskih i robotskih glasova. Zakoračila sam iznova.
JASNA JEREMIĆ rođena je 1987. u Loznici. Studirala srpski jezik i književnost u Beogradu. Piše poeziju i prozu. Objavljivala u brojnim štampanim i elektronskim časopisima i portalima. Zastupljena u zbornicima i zajedničkim knjigama. Prvu zbirku ljubavne poezije „Zagrli ljubav“ objavila u izdanju Litere (Mladenovac, 2020). Za istog izdavača objavila drugu zbirku poezije „Vode nadošle“ (2021) i prvu zbirku kratkih priča „Sva imena jedne Liv“ (2022). Za Poetikum (Kraljevo, 2022) objavljuje svoju treću zbirku poezije „Sama protiv beonjača“. Piše i književne prikaze i bavi se lekturom, korekturom i redakturom. Živi u Mladenovcu.
Neka mi oproste plemeniti gradovi: Prag, Montagnola, Sarajevo, Baltimore, Tuzla, London i Breza, što spominjem ono što su pisali njihovi stanovnici i molim Boga da ih ne spominju više pisci željni slave i saosjećanja.
*
Profesor K. je vodio sasvim običan život: imao je porodicu, kuću, posao, auto, kredit, vrt… Međutim, naš profesor K. se mučio jer bi na poslu, u srednjoj školi, prema svojim učenicima bio fin, pun razumijevanja, uvijek ih je motivisao za rad i napredovanje, rado se prihvatao obaveza, uvijek odlazio na čas odmah nakon zvuka zvona, odgovoran, pedagog za primjer… Ali, čim bi došao kući, sve to bi se mijenjalo: odgađao bi obaveze, prema svojoj djeci nije imao živaca, niti ih je znao motivisati, nekad je znao psovati najvulgarnijim psovkama, jer svo znanje i iskustvo iz pedagogije padaju u vodu kada odgajamo vlastitu djecu. Nema pedagogije uz emocije, tako mu se činilo. Kao domaćin, loš. Mrsko mu je bilo obrađivati svoj vrt, niti je mario za tuđe, upravo suprotno od onog kakav je bio prema poslovnim obavezama. Za njegov četrdeset i drugi rođendan, mora da mu je neko podmetnuo sihire, ne primjetivši, probudio se preobražen u ogromnu gusjenicu, ono što bi značilo ogromno za jednu gusjenicu. Ne znamo šta je to izazvalo, da li je to neka tajanstvena bolest, jer desilo se iznenada. Nikakave fizičke nagovještaje nije osjećao. Isto tako i psihičke: nije mu se činilo da živi u ružnom dobu. Čak je pisao o tome kako još uvijek ima želja i da se ne boji da ih ostvaruje, ni da ga godine nešto sputavaju u tome. O tome je napisao ovu pjesmu: Ahmedu N. // Na moj trideseti rođendan niko nije pojeo moj doručak i uhapsio me / A niti su mi proboli srce za trideset i prvi. // Četrdeset mi je godina / Bilo prije nešto više od godinu dana / I ne osjećam da živim u ružnom dobu / Želje mi nisu umrle iako, / Nisam u bujnom cvjetanju tijela, / Ali zabluda nema i laknulo mi je. / Snove nisam zaboravio, / Ali hrvem se sa sobom bivšim / I to me ne popušta. // Imam više od četrdeset godina, Ahmede N. / i pitanje mi stoji za vratom: / Da li su moji koraci – koraci Francisca Quihada? / Ne znam odgovor, ali se ne mogu oteti slutnji…
Što bi četrdesete godine bile ružne: osim što su se pojavile neke hronične bolesti kod njega i njegovih prijatelja: povišen pritisak, diskus hernia, išijas i tako redom. Zašto bi iko bio prestar za ostvarivanje želja?
Probudio se tog jutra, nakon što se isključio alarm, ustao i sve mu je izgledalo čudnovato visoko: radni sto je visok, lavabo je visoko, nekako je uspio da ga dokuči držeći sa za ormarić, ali kada se ispravio i pogledao u ogledao, imao je šta vidjeti: nešto zelenkasto s sićušnim očima, dlakavo, zurilo je iz ogledala u njega. Prestravio se i odjurio nazad u spavaću sobu. Zgledao se i vidio zelenkasto dlakavo tijelo i nožice.
Kako će ga prepoznati supruga i djeca? Hoće li ga gađati jabukama ili umlatiti oklagijom? Pitanja su mučila profesora K., gusjenicu. Kako im reći da je to on, voljeni muž i otac?
Nekako je uključio telefon svojim nožicama i ukucao u pretraživač: pretvarrrane u giiiishenicuuu isllllusssstva. Međutim, samo je u rezultatima pretrage dobio nešto poput ovog: Čudo prirode – kako se gusjenica pretvara u leptira?! Ni traga o iskustvu pretvaranja čovjeka u gusjenicu.
Probao je malo drugačije: ppppppprrrrrrrretvvarame u iiiiiiiinnnswekkkkttttaaaa. Kad ono izbaci tekst sa onlajn enciklopedije: Insekti. Bio je očajan. Sjetio se Kafkine priče. Hoće li i on završiti kao Gregor Samsa? Čitajte u nastavku…
Onda su iz dječije sobe došli njegovi kćerka i sin. Ugledaše ga, zavrištaše i pobjegoše u svoju sobu i zaključaše vrata. Zaustio je, ali ništa osim krkljanja nije dolazilo iz njegovih usta. Čuo je plač prigušen zatvorenim vratima.
Počeše ga sustizati i drugi problemi – bio je gladan. Otišao je do frižidera, ali nije mogao svojim nožicama otvoriti vrata. Tražio je po kući bilo šta što je moglo utoliti glad koja je rasla. Nekako se pope na kuhinjske elemente i nađe nekoliko jabuka u zdjeli. Jeo je kao prava pravcata gusjenica – proždrljivo. Vratio se u krevet i prilegao, zurio u zid i nadao se da je u košmaru.
Probudio ga zvuk kućnog zvona i lupanje na vratima. Njegova kćerka je otrčala i otključala ih, jer se njegova supruga vratila s posla. Čuo ju je kako pita: „Gdje je?“ „U vašoj sobi“, odgovorila je kćerka. „Jesi l’ zvala babu?“ „Jesam, ali ne javlja se.“ Supruga je poslala kćerku da bude s malim bratom u njihovoj sobi dok ona pregleda kuću. Utvrdila je da su njegove cipele tu, u hodniku, kao i jakna. telefon mu je onlajn. Slutnje su pristizale, ali razum nije mogao to prihvatiti – da je ta gusjenica zapravo on.
Obje su se užasavale insekata, posebno žuželjica. Kako da se suoče s velikom gusjenicom? I to gusjenicom koja je, izgleda, član porodice. Njegova supruga je zaplakala. A onda je zatvorila i zaključala vrata spavaće sobe gdje je ležao profesor K., odnosno gusjenica. Onda im je stigla poruka na viber: „Zzzzoo saaaaaann ja“. Porodica je razmišljala šta da uradi s njim: da ga utamane lopatom i njegove dijelove ubace u peć. Zazidati ga u dimnjak ne bi bilo dobro jer bi se mogao javiti kada policija bude ispitivala, gdje je nestao poznati profesor K.!? I tako su ga njegovi ukućani proveli besanu noć razmišljajući šta da urade. Da li su ga mislili zgniječiti ili samo izbaciti, da li bi se brinuli o njoj, kao kućnom ljubimcu, ostat će tajna.
Narednog jutra se probudi profesor K. Ustao je i uhvatio za šteku. Vrata su bila zaključana. Pokuca. Čuo je oprezne korake kako idu hodnikom. Njegova supruga je otključala vrata i lagahno ih otvorila. Pred njom je, kao čovjek, potpuno nag, stajao glavom i bradom njen suprug profesor K. Ona ugleda kako sunce probija kroz ljubičasto-crna krila izrasla iz njegovih leđa.
*
Čuo sam da prosvjetni radnici u Turskoj ne mogu svjedočiti na sudu i da ih penzionišu kada napune 50 godina. Ovu priču je ispričao nepouzdan pripovjedač – prosvjetni radnik.
MIRZA HERCO rođen je 1980. Živi i radi u Brezi (Bosna i Hercegovina) kao srednjoškolski profesor. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, Odsjek za književnosti naroda Bosne i Hercegovine i bosanski, hrvatski i srpski jezik. Objavljivao kratke priče i poeziju u regionalnim časopisima i književnim portalima (Biserje, Booke.hr, Književne vertikale, Avlija, Rukopisi, Fragment, Dunjalučar, Strane). Objavljivao tekstove iz obrazovne tematike u magazinu „Školegijum“ i na portalu Mreža mira. Objavio zbirku priča Halt! Halt! (Dobra knjiga, 2023) Dobitnik nekoliko nagrada za najbolju kratku priču u regionu i za najbolji neobjavljeni rukopis.
Ljeto je, mama je već kuharica na moru, a mi ćemo s tatom vlakom.. U Koloniji, u redu iza našeg, živi čika Mađar, koji ima specijalnu prskalicu za boje kojom farba aute, bicikle i motore, a danas i naš kofer… Kofer je kartonski, presvučen tankom sivom tkaninom s tamnim flekama, iznutra ima mustru kao na zidovima naše sobe i metalne kopče Farba se da se sakriju fleke Njih dvojica u potkošuljama pristupaju poslu ozbiljno, treba zaštiti metalne dijelove a boja mora biti ravnomjerna, ne smije se po istoj, kaže čika Mađar, važna je udaljenost i mirna ruka Onda se kofer sada s mirisom boje suši i kad je skroz suh plavi se kao more U vlaku koji dolazi iz glavnog grada kupei su zamračeni, zavjese navučene i kad tata pokuša otvoriti vrata, netko ih čvrsto drži iznutra… Stojimo na hodniku, nas se dvije izmjenjujemo na koferu koji je sada klupica, pred zoru umorni ležimo na prljavom podu… I onda je tu u blistavo morsko jutro, mama u bijeloj kuti i njen je miris sama ljubav Koferu je uskoro ispucala farba, ali možda bi me samo on večeras mogao odvesti u svijet bez zebnje i tjeskobe, njima, mami i tati.
***
MODLE
Iz papirnate vrećice podijelile smo ih na dvije podjednake hrpice, sestra je svoje odnijela sa ostalim sitnicama, a ja sam moje stavila u metalnu kutiju. Više se ne daju uglancati ili bi trebalo znati kako, neka ih tako zahrđanih, uspomene su ono što je sjajni bakar u sumrak. Trzaš ručku male, klimave mašinice kad zapne na neprobranu ljusku oraha, usput gledaš kroz prozor, svi su vani, koja nepravda, drveni zatvarač ima okruglu drvenu kapicu koja ti klizi pod prstima, bolje je pritisnuti cijelim dlanom, ali onda žulja, mama u vangli miješa tijesto i čeka nestrpljivo te orahe koji su se i prosuli naokolo, samo bi lajsala, kaže, ajde idi. Izjuriš dok tepsija ulazi u rernu, ni ne znaš koliko ih je trebalo da bi zdjela sa čistom kuhinjskom krpom bila prepuna pracni pažljivo složenih da ne popucaju. Te je modle mama naslijedila od svoje svekrve, a njoj ih je od prve plaće kupio njezin sin. Godina je recimo 1938, tata ima 17 godina i tatu lađara, lađa plovi u veliki grad, tata je primio prvu plaću i još pomaže u lađarskim poslovima jer je na lađi od malih nogu, u gradu je naroda i svijeta i svega, a tata kupuje samo sjajne modle svojoj mami, skupe su bile, kaže. ( u kasnijem životu ta mama je naša baka, puno puši i ima glasan glas ) I ja ga danas dok gledam u te hrđave modle vidim kako sjedi negdje blizu vode, ruku je umočio da klizi sredinom Save, gleda jablane, žalosne vrbe i šljive, sunce je nisko, motor pouzdano vuče kao gazdini najbolji volovi, ima možda jedinu košulju i lijep je, mlad i sretan, oči su mu plave, a kosa valovita i gusta i raduje se, stidljivo se raduje životu.
***
JEL USTALA MLADA?
Kumin je glas zvonak i pjevan. Ona korača uskim putem ponad kuće, gleda preko grmlja… ja sam na gusterni, zahvaćam kantom vodu, ide mi pa ne ide, i u smiješnoj kadi koja stoji malo postiđena jer joj tu nije mjesto ispirem sinoć prokuhane pelene. Dan najavljuje suhu vrućinu koju tu, ispod Dinare, volim kao što sve njegovo volim. Iako me vidi, ona kroz smijeh i svoje rijetke zube pita jel ustala mlada? Smije se svojim riječima i meni koja ne odgovaram jer me ljuti njena vesela zloba. Naš mali plavokosi šutljivi sin izbačenog trbuščića ulijeće u bašču u pidžami, pokreće svoj plastični bager i kopa crvenu zemlju. On, čija sam ja mlada, još je za mraka otišao na Dinaru, preko Uništa koje ja zovem U ništa i doći će u sumrak, znojne košulje i ranca, na vrhu ranca u novinama nakvašenim vodom zamotano je cvijeće. Nasmijan i divan. Tada će svi posjedati po širokim i toplim betonskim stepenicama, pit će bevandu, osim naših glasova bit će glasna još samo tišina dok se mrak bude gnijezdio po selu. U san ćemo utonuti stisnuti na uskom kauču uz škripavi kinderbet. Mislim o tome vremenu danas kad mi je 67, onaj kome sam bila mlada odavno je mrtav, nasmijanu kumu odnio je požar, a naš ozbiljni sin nosi svog malog sina na prsima ko i otac mu, jednom rukom, a drugom mu pokazuje svijet. Jel ustala mlada? Jesam, živote.
***
LJETI
kroz ulicu je znao naići jedan konj s malim kolima na kojima su bile poklopljene kante i Cigo bi vikao stepkeee, sirutkeee gumeni kotači ostavljali su rebrasti trag u finoj mekoj toploj prašini koju su naši tabani obožavali svi su prozori bili otvoreni i neko bi potrčao s kanticom i malo dinara konj bi sam stao i odvila bi se trgovina predvečer bi nas potjerali u bašću s konzervama kojima je izrezana jedna strana i provučena žica za dršku u njih smo skupljali zlatice sa krumpira i one koje padnu bilo je odvratno tada se često govorilo visok je datum ne možeš dobiti oblizalo govorili smo majke mi preko groba a ipak nekad slagali davno sam bila dijete kćer mi prebacuje podatke na novi mobitel i ja se divim njezinom znanju
***
KRISTALNA ZDJELICA
silazeći s vlaka ugaze ravno u dubok snijeg, svjetlucav i mek u sumrak ona u posuđenoj torbi nosi poklon za njegovu majku, dugo je smišljala i na kraju kupila malu kristalnu zdjelu koja je sada napunjena bombonima i zamotana u celofan zavezan mašnom on je u dugačkom kožnom kaputu i tankim cipelama, ide prvi i prti snijeg, ona staje u njegove stope i osjeća kako joj se čizme moče a prsti zebu do kuće su se zajapurili, uz put odgovorili na par znatiželjno podrugljivih pozdrava sad joj srce tuče, ima 19, ne zna što joj je činiti, jedino da je morala doći jer se nisu razdvajali ni dana od kada su se upoznali njegova je majka bucmasta i zajapurena više od njih, uzima poklon, kaže niste trebali otac ulazi iz mraka, kršan i riđi kao i on, sklanja oči i pali cigaretu na stolu previše hrane, strani okusi i mirisi vi sigurno ne pijete rakiju pita ju njegova majka ujutro je shvatila da su im dali jedinu sobu, ledenu, krevet s debelom perinom i vruće cigle zamotane u krpe do vlaka ih je ispratio njegov otac, dan je blistao reskom bjelinom, čuvajte se djeco, mislila je da tu zauvijek pripada prva studentska ljubav, potpuna i neizreciva
***
MEKIKE
U našem su tvorničkom naselju samci stanovali u zagradama koje smo zvali garsonijere nekad još neko vrijeme i kad se ožene dok im radnički savjet ne bi dodijelio stan. U odmaralište se išlo u smjenama od po dva tjedna, znao se red, direktori i oni blizu njima od 15.7. do 1.8. Mi djeca personala radničkog odmarališta bili smo neokrunjeni kraljevi ljeta jer je nama ljetovanje trajalo beskonačno, toliko da smo stigli razbiti glavu skačući u plićaku, voditi drugu djecu na besplatno kino za Dan ustanka tako slaveći rođendan, skupiti pune vrećice plastičnih žličica od sladoleda s kojima nismo znali što bi, dječje se zaljubiti u Bosance, zavidjeti Zagrepčanima a naročito Beograđanima, imati uvijek prašnjave tabane od suhe crvene zemlje, čuvati malog Zvonu od tete Vesele u čijoj smo kući spavali. S jednom od smjena stizao bi naš najdraži samac čika Šećo, razmaknuti zubi, cigara, promukli glas, trbuh kao progutana lopta, pivo i smijeh, smijeh. A nama mekike! Skupio bi nas i važno kretao, a mi smo kaskali, sa strane i iza njega, najmanji bi dobio ruku, svi bi dobili dobroćudnu ljubav i povjerenje, on bi iz džepića na kupaćim gaćama vadio papirnate dinare, naguravali smo se oko vrele peći gdje su se u dubokom kipućem ulju ljuljuškale mekike, komad papira i u ruku, puši i po malo odgrizaj. To je bilo tako lijepo da mislim da je negdje u hladu sjedio Jiří Menzel, gledao nas i smišljao scenarije.
***
PROLJEĆE 71.
Po opremu za maturalnu zabavu išlo se u Zagreb ako si imao sreće da tamo imaš neku rodbinu, prethodno je tata napisao pismo pa se čekao odgovor da se sve utanači.. Uzbuđeno provincijsko srce nosim Ilicom i kad naiđe tramvaj sklanjam se uz kuće, sjajne lakirane cipele biram da je peta niža jer je moj plesač Buco taman koliko i ja, materijal za haljinu je sjajno crveni i krut što se u šivanju pokaže nezgodnim, na meni stoji malo kao krinolina, nacrt je moj, mama protestira da je izrez prevelik pa pristane, meni se čini da ću umrijeti ako ne bude baš tako. Kod rodbine je sin, uzdanica, student medicine koji ima zanosan glas i ja se zaljubim istoga dana, poslije mu napišem pismo na koje on odgovori razglednicom i ja se obeshrabrim… Na maturalnoj zabavi patim zbog lakom ukočene frizure, roditelji, kumovi, rodbina i komšije sjede u svečanim bluzama i košuljama, naš radnički restoran ima balkon mi silazimo uz muziku, dečki s jedne, cure s druge strane, kad se sastanemo damo si ruku i znojimo se… Kad roditelji odu, pijemo rakiju, cipele su me nažuljale, kući idem bosa i sigurna da se svijet zagledao u moje postojanje… Divni rođak diplomira, ja odnesem buket i budem na slici, ubrzo odlazi u Njemačku, oženi Njemicu i nakon puno godina, kad sam ga već zaboravila, umre tamo od svoje ruke.
***
nisam bila u Brugesu nisam bila nikada a opet jer mi je jednom neki dragi čovjek pričao o njemu ja sam bila u Brugesu znam tu tromu zelenu vodu dlan mi zna hladnu ciglu i mahovinu ljude od prije 300 godina kako koračaju preko mosta sebe u lanenoj opravi s keceljom koja smrdi na ribu zamišljenu možda bijah zaljubljena možda ostavljena ja sam bila u Brugesu
_____________________________________________
LIDIJA BUDIMOVIĆ rođena 1953, radila kao pravnica s ljudima, uvijek puno čitala u stvarnosti i puno pisala u glavi. U pandemiji otkrila fejsbuk, prednosti i mane. Sada piše jer joj to treba, jer su slike onoga što je bio život snažne i lijepe, jer je osjećaj prolaznosti isto tu, pa će ga pisanje možda usporiti. Voli sve što vole stari, autohumor i unuke. I kratke rečenice u biografskoj bilješci.
Išli smo na međurepubličko natjecanje iz poznavanja Krleže U Sremsku Mitrovicu U zadnji čas smo dobili poziv i učili smo nakon nastave do mraka Profesorica iz hrvatskog je urgirala kod direktora tvornice pa smo išli u dva mercedesa Išao je i direktor jer je on bio muž Osvojili smo drugo mjesto Prvo mjesto osvojili su učenici šup škole iz Bijeljine Znali su kako glasi zadnja rečenica u Gospodi Glembajevima
***
SKLIZA
Kod nas nije bilo klizališta. Poneka zaleđena bara na koju su izlazili hrabriji a mi sa strane zavidno gledali. Ali svako toliko bi negdje osvanula skliza. Obično bi grupa djece nogama utabala stazu da snijeg postane tvrd pa se po njoj malo po malo zaletavala i staza bi uskoro bila sjajna, glatka i blistava. I onda bi krenulo natjecanje tko će dalje, bez padanja. Skliza je bila dobra dan ili dva a onda je postajala sami led, neravna, negdje bi iz nje virila šljaka ili kamenje i sve manje djece se usuđivalo zaletjeti na nju. Nekad bi bila prekrivena snijegom i onda smo skoro svi padali. Ali bilo je tih magičnih ranih večeri kad bi skliza svjetlucala u polumraku kao sjajna crna zmija i kad bi dolazili oni dečki s kojima se inače nismo družili. Oni su na nogama imali prevelike bakandže, bili gologlavi i glasni a obrazi su im bili crveni i tvrdi. Njihov let preko sklize bio je ponosna i veličanstvena igra tijela koja je nama, okupljenoj publici s nogama u dubokom snijegu, zaustavljala dah. Tako bi se zaletavali dok im ne dosadi, malo nas još izgrudali ili gurnuli u snijeg i odlazili kao nasmijani zimski demoni. Bili su tajne simpatije moga djetinjstva, arhetipovi budućih muškaraca u koje ću se zaljubljivati i u koje ću imati najviše povjerenja.
***
DEVOJKA ĆE, SOFIJA
Jedno smo ljeto, možda 78 izašli na auto put i u raznim autostoperskim kombinacijama stigli do Ohrida. Kod tihih i ljubaznih gazda jeli smo nikad veće tamne trešnje, čiji sok je bojao jezik i usta u ljubičasto, kavu pili u slastičarnicama, na plažu nosili đevrek kojeg se nismo mogli nasititi a jezero na razglednicama koje smo slali proglasili beskrajnim. Crkvu Sveti Jovan Kaneo nacrtala sam u tanku kariranu bilježnicu i napisala ovdje je divan spokoj. Onda daljnjim autostopom dospijemo do jednog od manastira na Kosovu. Crkva je manastirska prekrasna, bijela, gracilnog kamena. Naokolo naroda, mislimo neki je svetac pored ulaza, na drvenoj stolici sjedi pop, debeo, oznojen, pozdravimo ga, uputimo turističko pitanje o crkvi, on umorno podigne ruku i kaže devojka će, Sofija Sofija je ljubazna, ispriča nešto što ne pamtimo, izađe s nama pred crkvu. U blizini žene, neke u dimijama guraju se oko otvora u zemlji ispunjenog vodom i prepunog obučenih, zamaramljenih žena koje su do grla u vodi. Usta im onako ljubičasta kao nama od trešanja. To su nerotkinje, kaže Sofija.
***
POVRATAK
bila je profesorica srpsko-hrvatskog jezika u velikom gradu kad joj je doktor rekao da ima rak dojke vratila se u selo podno Dinare i rekla da imao ono na prsima da neće ići više doktoru skoro tri godine selo ju je viđalo kako rano ujutro ili pred večer hoda poljima ili između urednih redova ćaćinog vinograda muškarce nije gledala a ni oni nju, pokojoj ženi bi rekla da je dobro, dobro je brala je bilje ili samo hodala micala usnama ja sam vjerovala da recitira Ujevića, Disa, Šimića kad joj se otvorila rana pod rukom prekivala ju je čistom bijelom pelenom kuća im je uvijek imala privučene škure a kad više nije mogla u polje legla je u krevet i umrla neka se djeca i sa pedeset vrate svojim šutljivim roditeljima i donesu natrag svoj stid
***
KAVA
Tih godina negdje od proljeća do pred zimu dolazila je prvo sama, onda s trbuhom, onda s djetetom na sisi pa s djetetom na kuku pa s djetetom koje se gole guzice uspravlja, nespretno hoda po kamenom podu naše kuhinje, dočepa se sećije i popiša ju a naša mama uzme krpu, trlja sećiju, odmahuje glavom i govori ma šta radi ovaj mali. Bila je meka, tamne kože, zamršene pletenice, samo bi ušla i sjela na pod, prekrižila noge i nalaktila se na hoklicu nakon što je stiglo i dijete jedna od sisa bi bila gola, smeđa, izdužena, kao pospano štene u korpi. Mama bi odmah pristavljala kavu, jednoj od nas gurnula mlinac u ruke, one bi pričale a mi slušale. Kad je došlo vrijeme okretanja šalica mama bi nas potjerala van ili nečim zadužila tako nikad nismo čule šta joj Ciganka govori. Odlazila je s nekim komadom naše robe, slanine ili pola kobasice. Tati se to nije spominjalo. U ono vrijeme nismo znali da je ona u stvari Romkinja.
***
PUŠNICA
Špagu je za kobasicu, kulenovu seku ili kulen trebalo zavezati a kroz slaninu provući. Na špagu se vješao komad kartona s tintoblajkom napisanim prezimenom. Tintoblajku je trebalo par puta polizati da se slova bolje vide. To je radio tata lijepim, čitkim slovima. Onda je meso stavio na kolica koja su se posuđivala u komšiluku za tu i druge svrhe i mi bi svečano krenuli prema pušnici, jednoj za cijelo naselje zvano kolonija. Tamo je uvijek bilo puno ljudi koji su čekali da čika Jakov dođe i otvori velikim ključem velika željezna vrata. Kad bi došli na red najdraže nam je bilo nasloniti se na čađavi zid uz vrata i gledati kako se čika Jakov penje po beskrajnim ljestvama i vješa naše meso u vrtoglavu visinu zadimljenog polumraka. Onda bi nas tata vozio u kolicima kući a ako bi nam rukavi bili čađavi čuli bi svoje. Nikad nije ništa pofalilo, nikad se on nije zabunio. Bila sam sigurna da je to zato jer se prezivao Vatavuk, pa ako može uhvatiti vuka, sve drugo je lako.
***
SVEKAR
kad bi pošao u selo nosio je stari sako preko košulje čak i ljeti najviše što bi pokazao tijelo bilo je da zavrne rukave košulje do lakta šutljiv nekad bi mi rekao vi kad se u sumrak vraćao s gornjeg polja nosio je na leđima Dinaru volio je svog malog unuka nijemom ljubavlju plave bi mu oči potamnile jednom je unuku zapela nožica između okomitih drvenih prečki kuhinjske stolice kad smo došli stolica je imala tri prečke dvije je prepilio malo je drhtao i govorio dobro je pred rat sad već sam i još mršaviji znao je skupiti koljena na kratkom ležaju i čitati Novi zavjet moj svekar partizan i poslijeratni portir u jedinom hotelu u gradu
***
BISERNE MAJICE
vlak se čekao uzbuđeno, stizao je pušući iz mraka i veličanstveno kočio, djeca su se gurala sa svojim torbama ili malim koferima od tvrdog kartona u strahu i želji s kim će dospjeti u kupe, nešto bi odredila stihija a nešto vođe puta… u kupeima su tvrde, ljepljive plastične sjedalice a gore prtljažne mreže obješene o metalne okvire.. u njih se spretno smještamo mi najmršaviji i najmlađi, slažemo svoja rebra preko metalnih prečki pa tako u polusnu dočekujemo svitanje kad se na ispovraćanom prozoru ukaže moooree… u Splitu se prtljaga poreda u krug i zaduži dvoje djece da ju čuvaju dok se ne nađe put za brod, od to dvoje jedno sam ja skroz kratko ošišana, neka stara žena mi kaže dečko i to me pogodi jer sam curica koja tanku majicu veže s prednje strane tako da glumi nepotrebni grudnjak.. to su bile one majice na tanke plavo zelene prugice koje su klizile niz tijelo kao da su od nanizanih mikro biserčića, kao voda u termoforu kad ga premještaš u rukama, koji je to materijal bio sjetila bi se sigurno učiteljica Janja da je živa… na otok dospijevamo izmučeni i beskrajno uzbuđeni, u sobama nas je po deset djevojčica i većih, najstarije odmah postaju gazdarice, jedna iz knjižice koju je ponijela na nama trenira hipnozu i poslije se stvarno ne sjećamo šta je bilo… između doručka i ručka na plaži na kojoj gospodari ushićenje i slana panika, u velikim pletenim korpama donose nam šnite kruha namazane marmeladom ili paštetom, svaka je šnita umrljana namazom s one druge, pašteta nekad ima tamne rubove, ruke su nam preplanule, sol ostavlja crteže na ramenima i licu, kad spustimo glavu iz nosa nam kaplje more… jedemo u lijepom kamenom dvorištu, uvijek za istim stolovima, sa istim zločestim dečkima s kojima nekad moramo skakati u jutenim vrećama nakon večere od griza s kakaom iako u zaključanom podrumu stoje brda lijepo složene čokolade u omotima na kojima su slike gradova naše domovine… to je ljeto potresa u Skopju i početka mog otpora pripadanju kolektivu.
LIDIJA BUDIMOVIĆ rođena 1953, radila kao pravnica s ljudima, uvijek puno čitala u stvarnosti i puno pisala u glavi. U pandemiji otkrila fejsbuk, prednosti i mane. Sada piše jer joj to treba, jer su slike onoga što je bio život snažne i lijepe, jer je osjećaj prolaznosti isto tu, pa će ga pisanje možda usporiti. Voli sve što vole stari, autohumor i unuke. I kratke rečenice u biografskoj bilješci.
I Ludača, bun, veliko bilje, golemo bilje, luda trava, vučja trešnja, pasja jagoda, lepa gospa, mrmljala je Valada dok je prstima gnječila crne bobice.
„Baci to“, prenuo je ženski glas.
„Ne mogu, Dajka, ne znam šta ću“, odgovorila je i briznula u plač.
„Na proleće ima da bude, ja kad ti kažem“, rekla je starica i obrisala joj šaku keceljom.
Kad je rodila Predraga, Dajka je prva došla.
„Vidi, Dajka, ovo ti je moj Predrag“, kazala je i podigla zamotuljak.
„Ćuti tamo!“, ciknula je Dajka.
„Šta ti je?“, zbunila se Valada.
„To ti je od sad Lola“.
„Kakav Lola, jesi poludela?“
„Jedva si i to jedno rodila, ne sme ime da mu se zna“.
Kad je porastao, Lola nije bio poput drugih dečaka. Sklanjao se, više je voleo da bude u kuhinji nego napolju. Otac se mrštio – „Curu si od njega napravila“, korio bi Valadu, a ona je sina sve više krila, da bude samo njen. Stalno bi mu nalazila neke poslove oko kuće. Pretakao je mleko iz jedne zdele u drugu, sirio, radio oko cveća što je u širokim pojasevima okruživalo kuću. Ruke su mu od toga bile još mekše, a koža mirisnija. Molim ti se, bože, šaputala je Valada kad misli da svi spavaju, sačuvaj mi ovo dete.
Rastao je Lola, od mleka ili od boga, Valadi je bilo svejedno. Kad bi joj lice obujmio šakama, srce bi joj jače tuklo. „A jeste videli kakav je moj Lola?“, pitala bi rođake kad bi ih srela negde u selu. „Lep, Valada, ko devojče“, odgovarale bi joj, pa bi se, kad bi mislile da se dovoljno udaljila, u glas zakikotale.
Kako su godine prolazile, Lola je bivao sve lepši. Plava kosa mu je padala preko čela, a iznad pravilnog nosa šepurila su se dva svetla oka. Ipak, ocu nije bio po volji – ne priliči momku da je lep, brecao bi se kad bi Valada pričala o sinu. Još mu je više smetalo što je vitak, kao trska što je ostala sama na pustoj njivi. Zbog toga se sklanjao. Loli to nije smetalo – otkinut od ostatka sela, nije znao kakvi su drugi očevi.
Jednog proleća, bilo mu je oko sedamnaest godina, zaneo se u bašti. Nije video da otac sedi u hladu šljive, pa je zapevao:
„Mene dragi po sokaku šeta, Nisam cura pa mu neka šteta“
Stari je doleteo u dva koraka, dohvatio ga za vrat, podigao i bacio na zemlju. Stajao je iznad njega, poput hrasta u koji je udario grom. Onda se podigao na prste, kao da hoće da bude još krupniji, i zaurlao:
„O Predraže, sine! Oo, Predraže!“
U dvorištu je sve zalajalo, zamaukalo, zakokodakalo, digla se galama. Valada je dotrčala iz kuće, glas joj se stapao s preplašenom živinom.
„Nemoj, Puriša, ko boga te molim“, zapomagala je.
Otac je sina još jednom prostrelio pogledom. Onda se okrenuo i otišao. Lola je ležao među polomljenim zumbulima. Valada je ostala naslonjena uz zid kuće, kao senka. Molim ti se bože, šaputala je tu noć kad je mislila da svi spavaju, da mi sin bude k’o i drugi sinovi što su.
Ali Lola nije bio kao ostali seoski sinovi. Bujalo je u njemu nešto toplo, meko, ni sam nije razumeo šta. Bilo mu je jasno da to mora da krije, ali nije znao kako. Počeo je da se sklanja od kuće. S Dajkom je odlazio u šumu. Vraćao bi se tek pošto svi legnu. Starica je bila strpljiva s njim. „Čuvaj ga, Dajka, ko boga te molim“, šaputala bi joj Valada dok joj je u torbu gurala kajmak i hleb, ili šta god drugo što bi se tog jutra našlo na stolu.
Učio je o travkama – koja je odoljen, koja iva, omana, strašnik, ruta, bršljan, šta je crni glog, a šta predvorna tisovina, kakav je vučji zub, a kakav orlov nokat i medveđa kandža. Pravio je amajlije, čajeve, masti, kuvao i mešao. Lepše mu je bilo među drvećem, čak i noću. Nema te životinjke, govorila bi mu Dajka, što će da te nagrdi k’o što čovek može.
II
Tog proleća je u selo stigao Neven. Od kad je ostao sam, išao je od mesta do mesta u potrazi za bilo kakvim poslom. Visok, krupan, stasit – lep. Seljaci su se utrkivali koji će pre da ga zaposli. Puriša je, kao najbogatiji, uvek imao najbolje sluge.
„Vidi ga, momak i po! A ne ono tvoje…“, rekao je Valadi kad ga je doveo kući, „Daj mu večeru i pokaži mu gde će da spava“.
Neven se na nove gazde brzo navikao. Sve poslove je obavljao s lakoćom, najviše oko stoke. Ustajao je pre svitanja i s kravama odlazio prema šumi.
Lola o novom pomoćniku nije znao. Mimoilazili su se sve do jednog popodneva, kad ga je ugledao na padini koja se spuštala od šume k selu. Celog jutra je brao razne travke, pa je pomislio da mu se potkrala neka bunika. Protrljao je oči, ali mladić je i dalje bio tu. Polako mu se približavao.
„Ti mora da si Lola!“, povikao je.
„J-j-jesam“, promucao je Lola.
„Mladi gazda“, dodao je Neven.
Loli se od toga zavrtelo u glavi. Neven mu je prišao i spustio mu ruku na rame. Mirisao je na mleko i tek pokošenu travu.
„Dobro sam, dobro sam“, odgovorio je Lola i seo.
Neven je seo pored njega.
„Lepo vam je ovde“, rekao je.
„Lepše je u šumi“, odgovorio je Lola.
Posle toga je svakog popodneva čekao na proplanku, tobože udubljen u misli. Kad bi stigao, Neven bi sedao pored njega. Krave su lenjo šetale oko njih. S njihovih vratova zvonila su krupna zvona. Ćutali su i puštali da ih ta muzika nosi. Loli se činilo da vidi daleko kad pogleda u Nevenove oči.
„Napravio sam ti ovo“, rekao je jednog popodneva i pružio mu teglicu se beličastom masom, „Za kosu“.
Neven je odvrnuo poklopac i vratio mu teglicu.
„Ajde ti“.
Lola je prstima desne šake zahvatio smesu i protrljao je između dlanova. Potom je prste uronio u Nevenovu kosu. Zamrsili su se u crne vlasi. Napravio je nekoliko pokreta. Neuredna masa je dobila oblik, iznad čela se podigla kao talas.
„Eto, lepše je, a neće više ni da te svrbi“.
Neven ga je uhvatio za ruku i poljubio je. Lola se trgao, ali je šaku ostavio u njegovoj.
III
Kad je leto počelo da se primiče kraju, shvatili su da im je potrebno sklonište.
„Ima koliba gore u šumi“, rekao je Lola jednog popodneva.
Drvena kućica ležala je na čistini. Iz kamenog temelja podizali su se zidovi od dasaka. Krov je bio od najfinije ćeramide. Unutra jedna velika soba, nasred nje – ognjište.
„Dajka ovde ponekad čuva svoje bilje, zato je tako čisto“, rekao je Lola kad su seli.
„Trebalo bi popraviti krov, i pokositi oko kuće. To ću ja“, odgovorio je Neven.
U kolibu su dolazili kad god bi otac otputovao u grad, ili kad nije bilo posla. Pešačili su kroz šumu, a kad bi stigli bacali su se na krevet koji je Neven napravio od slame.
„A da ostanemo ovde?“, pitao bi Lola svaki put kad bi kretali.
„Ja mogu, ali ti imaš oca i majku“, odgovarao mu je Neven.
Pošto bi se vratili kući Neven bi se penjao na tavan, Lola se zatvarao u sobu. Kad je došla zima bilo im je teže – koliba je bila daleko, sneg dubok. Sastajali su se u štali, na brzinu. Bez šume i Nevena Lola je bezvoljno sedeo pored ognjišta. Ni s majkom više nije razgovarao kao pre. Molim ti se bože, šaputala je noću, da mi vratiš ono moje dete.
Jednu noć, kad više nije mogao da izdrži, iskrao se iz kuće. Neven je spavao u štali – bilo mu je toplije nego na tavanu. Lola je polako otvorio vrata, ušao u prostoriju, došao do mesta na kojem je Neven spavao i legao pored njega. Ovaj se trgao.
„Jesi lud? Pobiće nas, budalo!“
„Svi spavaju“, odgovorio mu je Lola i uronio nos u njegovu kosu, „Kako to da ne smrdiš kad spavaš ovde?“
„Smrdim, samo tebi to nije važno“, odgovorio je Neven.
„Nije mi važno“, složio se Lola i spustio mu usne na čelo.
U dvorištu se čulo komešanje. Vrata su se otvorila s treskom i Lola je ugledao oca.
„Nemoj, Puriša, ko boga te molim“, zapomagala je Valada iza njegovih leđa.
Otac je stajao na vratima, kao da mu neka sila ne da unutra. Onda je poleteo k njima. Dograbio je Lolu i izvukao ga iz sena. Vukao ga je kroz dvorište, sve do kuće. U bunilu je čuo majku kako jeca, učinilo mu se da leži u snegu. Otac ga je uneo u kuću, odvukao do sobe, bacio na pod i zaključao vrata.
Kad je ujutru otključao, Lola je i dalje ležao na podu. Nije ga ni pogledao.
„Polazi!“, komandovao je i bacio mu zavežljaj pred noge.
Izašli su iz kuće, majku nije video. Krenuli su k šumi. Išli su polako, teško – ćutke. Otac ispred, Lola za njim. Pokušavao je da prepozna put, ali je sve bilo sakriveno snegom.
„Šta si mu uradio?“, pitao je kad je skupio hrabrosti.
Otac je ćutao.
„Gde je Neven?“, pitao je ponovo.
Opet ništa.
Kad su stigli do kolibe, laknulo mu je. Ponadao se da je Neven već tu. Otvorio je vrata, u kući nije bilo nikog. Okrenuo se k ocu.
„Dole“, počeo je otac i stisnuo pesnicu, „Ti više nema mesta“.
Onda se okrenuo i otišao. Lola je držao zavežljaj u rukama. Ostao je na vratima do duboko u noć.
IV
„To velebilje ti je celo otrovno – i koren i list i cvet, a posebno bobice“, objašnjavao je Bogdan i živo mahao rukama.
„Šta?“, pitao je Veljko zbunjeno i skinuo slušalice.
„Jel slušaš ti mene?“, uzvratio je Bogdan nervozno.
„Pa kao“.
„Kažem – to velebilje je skroz otrovno. E, ta moja baba Valada je bobicama htela da se otruje. Mislila je da ne može da ima dece, a u to vreme ti je to bio kraj“.
„Pa jel se otrovala?“
„Kako je mogla da se otruje kad se ćale još nije rodio? Idiote!“
„Daj, ložim te. I šta je posle bilo. Volim te tvoje priče. Kasandra, jebo te“.
„Pa pričao sam ti već, zato smo i krenuli ovamo“.
„Pričaj opet“.
„Pa nije se otrovala – logično“, nastavio je Bogdan, „I posle je rodila Predraga“.
„To je taj stric peder?“
„Jeste, mada sam te sto puta molio da ne koristiš tu reč“, negodovao je Bogdan.
„Ja mogu, jer sam ja šta? Peeeeder“.
„Boli me kurac baš“.
„Daj ne drndaj se, nastavi. U stvari, ja ću – dakle baba se nije otrovala, rodila ti strica i on se zaljubio u nekog čobanina, onda ga deda oterao u šumu i…“, rekao je Veljko i prasnuo u smeh.
„Nije smešno“.
„Pa majke mi jeste! Baba za dedu, deda za pedera i – španska serija!“
„Ok, jebi se“.
Autobus se u tom trenutku zaustavio.
„Momci, ovde silazite!“, doviknuo im je vozač.
Kad su sišli, oko njih su bile puste njive.
„Gde su kuće, Bogdane?“
„Tu su, malo ćemo da pešačimo“.
„Kako se zove ova divna vukojebina?“
„Mrakaj“.
„Normalno“, dodao je Veljko i ponovo se zakikotao.
Neko vreme su hodali ćutke. Bogdan napred, Veljko za njim. Onda su u zaklonu iza drveća ugledali prve kuće. Vrelo julsko popodne je sve oteralo u skrovišta. Krupni, crni pas ležao ispred prvog dvorišta na koje su naišli. Jezik mu se otegao do zemlje. Ustao je, lanuo jednom, a onda ponovo legao na zemlju.
„Čekaj, a otkud tvoj ćale u celoj priči? Mislim, što nije branio brata?“, pitao je Veljko nakon nekog vremena.
„On se rodio posle“.
„Pa što se baba onda nije vratila i po drugog sina?“
„Umrla na porođaju“.
Ćutali su sve do kuće.
„E, ovo je valjda to“, rekao je Bogdan i otvorio kapiju.
Veliko dvorište se sakrilo ispod visoke trave. Vladala je neobična tišina.
„A čiji ste vi?“, čulo se najednom.
Kad su se okrenuli ugledali su staricu koja im je izdaleka ličila na baštenskog patuljka.
„Ja sam Zavidin“, odgovorio je Bogdan, „Valadinog i Purišinog sina“.
„Čiji?“, ponovila je starica.
„Zavidin!“, odgovorio je Bogdan glasnije, „Došao sam da obiđem kuću i šumu“.
„Aaa, Zavidin! A kako je Zavida?“
„Umro je“.
„A to ti je brat?“
„Partner“
„Kakav panter?“
„Muž, baba, muž“.
„Šta kažeš?“
„Daj, prekini“, uskočio je Veljko“, „Jeste strina, rod najrođeniji“.
„Ako, ako, mladi ste“, odgovorila je starica, „I ja vam dođem neki rod. Moj Sojko i vaš deda…“
„Znam, baba, znam“, prekinuo je Bogdan, „Mi bismo sad da se odmorimo, dugo smo putovali“.
„Ako, ako…“
„Baba, da ne znaš možda kako da stignemo do one kolibe gore?“
„A ne znam ti ja to… A šta ćeš tamo?“
„Da vidim jel mi stric još tu“.
„Šta kažeš?“
„Strica da nađem!“
„A kojeg strica?“
„Predraga!“.
„Ne znam ti ja ko ti je taj… A, Lola! Čula sam za njega kad sam se udala, ali ne silazi ti taj dole. Ko zna da l’ je živ… A za kolibu ti zna moj sin, pitaj njega“.
Kad je starica odmakla, ušli su u kuću.
„Au! Za internet neću ni da pitam!“, rekao je Veljko.
„Nemoj ni za vodu, hahaha“, odgovorio je Bogdan.
V
Tek što su se probudili, neko je pokucao.
„Evo!“, viknuo je Bogdan, a onda se okrenuo k Veljku – „Pređi u drugi krevet“.
„Ne pada mi na pamet!“
Bogdan je odškrinuo vrata. Ispred je stajao muškarac od pedesetak godina s parčetom hartije u rukama.
„Poslala me majka da vam dam ovo“, rekao je i pružio mu papir, „Put do kolibe“.
„Hvala“, odgovorio je Bogdan, uzeo mapu i zatvorio vrata.
„Oblači se, idemo!“, rekao je Veljku kad je ušao u sobu.
Od jutra je ostala samo vlažna trava kad su krenuli k šumi. Bogdan je gledao u papir, okretao ga levo-desno.
„A da uključim Google Maps?“, pitao je Veljko.
„Sigurno, i ukucaj – koliba u šumi“.
Već su stigli do padine. Dole su se prostirali zapušteni voćnjaci, s ožiljcima od vrućine, gore je počinjala šuma. Bilo je prijatnije nego u gradu. Bogdan je razmišljao da bi mogli da provedu tu neko vreme, kad ga je prenuo Veljkov vrisak.
„Krpelj!“
„Gde?“
„Eno, vidi koliki je“.
„Nije to krpelj, idiote“.
„Nego šta je“.
„Kamen“.
Kroz šumu su se teško probijali. Napuštene staze zarasle su u nisko žbunje s velikim crnim trnovima.
„Ti stvarno misliš da gore živi neko?“
„Ne znam“.
„Ja ne verujem. I odakle ti sve te priče?“
„Od ćaleta. Pričala mu baba Dajka“.
Nakon dva sata pešačenja stigli su na zaravan. Drveće je bilo drugačije – kao ga je neko namerno sadio u krug. Oko stabala su rasli žbunovi divljih kupina, kao živa ograda. Kroz njih se probijala staza koja je vodila do čistine. Koliba!
Ispred kuće je sedeo starac. Pogledao ih je, a onda je ušao u kuću. Malaksali od umora i gladi, seli su na uredno pokošenu travu. Nije prošlo mnogo, starac je izneo hranu – paradajz, sir i sušene pečurke.
„Dobar dan“, rekao je Bogdan kad im je prišao, „Ja sam Bogdan, Zavidin“.
Starac se štrecnuo – „Neka“, rekao je kratko.
„Ti si Predrag?“
„Lola“, odgovorio je starac.
„Lola, da. Eto, došli smo da te posetimo. Ovo je moj muž“.
Lola se zagledao u njih. Preko levog oka mu se navukla bela skrama, ali je osim toga izgledao zdrav.
„Ako“, rekao je naposletku. Onda je otišao do vrata, ušao u kuću i – zaključao.
„Deda!“, viknuo je Bogdan.
Tišina.
„Deda!“, viknuo je još jednom. Opet ništa.
Onda je ustao i otišao do vrata. Pokucao je. Tišina. Još jednom. Opet isto. Veljko mu je prišao i zagrlio ga. „Pusti ga. Idemo“.
Dok su se spuštali k selu Bogdan je stiskao pesnice.
„Koji sam ja degen!“, rekao je nakon kraće tišine.
„Pa šta si očekivao? Da ti deda pusti Florence & The Machine i da zaplešete u suzama?“
„Ne seri!“
„Ozbiljno ti kažem, istripovao si. Lud čiča otišao u šumu. Kakvi čobani, kakvi ljubavnici“.
Dok su se provlačili između žbunja Veljko je mislio na zmije, Bogdan na oca. Onda se začula lomnjava. Zvuk je dolazio iz pravca sela. Zaustavili su se. Divlja svinja!, pomislio je Veljko. Bogdan nije mislio ništa.
Na čistinu ispred njih izašao je starac. Visok, krupan. Iznad četvrtastog čela podizao se čuperak bele kose. Na trenutak je zastao, a onda nastavio u pravcu kolibe.
MILAN ŽIVANOVIĆ rođen je 1982. godine u Kruševcu. Studirao srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 2009. do 2017. radio u e-novinama, od marta 2017. radi u XXZ magazinu gde, između ostalog, uređuje LGBTIQ rubriku. Piše i za Optimist, te za novi portal Glavne.
Neki su ljudi vikali niz ulicu tog avgustovskog dana na izmaku leta. Vera je stajala uz prozor začešljane kose na potiljku skupljene šnalom od slonove kosti. Rukom je gladila dasku ispucalog prozora koji je već deceniju bio izložen suncu. Sa spoljne strane uz zid kuće ležale su stranice zelenih žaluzina. Vera nije volela mrak, gotovo uvek one su bile u tom položaju i jedino kad bi pala kiša ona bi ih zatvarala. Vera nije volela kišu. Tog jutra bila je neizmerno srećna, gotovo da joj ni kiša ne bi mogla pokvariti raspoloženje. Sećala se retkih trenutaka sreće kada je bila mala i kada bi joj majka za užinu pravila palačinke. Debele i masne, bogato nadevene džemom od kajsija koji je sa uglova curio. Na kraju bi ga prstima skidala sa tanjira i u slast pojela svaki trag sa belog porcelana. Njena majka imala je isto tako beo ten. Uvek joj se činilo da miriše na kajsije kada bi je poljubila uveče pre spavanja. Bilo je to dok je bila baš mala jer je majka umrla pre nego je napunila sedam godina. Na sahrani je padala kiša kao da je neko polivao kofama iz velikih tamnih oblaka. To joj je najstrašnije sećanje iz detinjstva. Otresla je glavom da odagna te misli, grehota bi bilo da tako lepo raspoloženje kvari tužnim mislima. Vratila je pogled na ljude koji su sad stajali u grupi tu niz ulicu. Volela je ovu kuću u malom primorskom mestu. Nasledila je od deke još kad je imala dvadesetak godina. U njenoj porodici niko nije dugo živeo. Moglo bi se reći da su srećni oni koji dožive starost, ali to znaju samo oni koji umiru mladi. Njoj je ove godine šezdeseta i oseća kako joj telo nije više ono što je bilo. Kada padne kiša bole je kičma i sve kosti. Tada se savije u ugao sofe i pokrije dedinom starom dekom koja još miriše na detinjstvo ili joj se to samo tako čini… Ako ni to ne pomogne uzme veliku teglu džema od kajsije i širokom kašikom obilato zahvati svoj zalogaj sreće. Zna ona da to ne bi smela jer ima povišen šećer, ali šta je to u odnosu na osećaj sreće i utehe koju joj to donosi. Dugo zagledana uz prozor stoji, sve dok i poslednji prolaznik izmučen letnjom vrelinom ne ode kući. Vera nema gde da ode, ona je uvek u kući.
***
SVE ŠTO DOĐE MORA DA PROĐE
Tog dana bila je užasna sparina i sunce je pržilo sakriveno ispod oblaka. Oko podne, Ilija sede na kauč u letnjoj kuhinji, osloni se na naslon sa desne strane i zaspa. Uzalud smo ga budili i tresli njegovo telo, Ilija beše zaspao zauvek. Bila je sredina leta kad je umro Ilija. Starac od sedamdeset leta, mogao je poživeti još koju godinu, ali ujna požuri da kaže : „Umiru i mlađi, lepa je to starost!“ Celo selo u podnožju planine sjatilo se u kuću još istog popodneva da izjavi saučešće. Ilija je bio od viđenijih ljudi i svi su ga znali. Glas se širio munjevitom brzinom i narod je samo navirao, a strine su kuvale kafe i nasipale rakiju za pokoj duše. Crni Ilija jesenas je pekʹo tu rakiju ne sluteći da će je služiti za njegov parastos. Skloniše nameštaj po ćoškovima sobe sa ulice, a na sredini staviše mrtvački pokrov na manji sto. Seoski berberin sredio je deda Iliju za tu priliku, štricnuo mu brkove, a kosu zagladio na razdeljak. Kovčeg je bio otvoren tako da su svi mogli da ga vide poslednji put. Ruke su mu bile prekrštene na trbuhu i spazih da nema burme na desnoj ruci. Ujna je uhvatila moj pogled, povukla me za ruku u kraj: “Skinuh je da ga zbog dva grama zlata ne otkopavaju bitange.“ Šapnula mi je na uvo. Ćutao sam, iako sam znao da će je već sutra prodati kao lomljeno zlato u varoši. Nikad je nisam voleo. Bila je od onih žena koje bi svakom našle manu, a da pritom sopstvene nisu želele da vide. Bila je sebična i džangrizava ženetina. Izneli smo kovčeg nas šestorica braće od ujaka i tetaka. Ćutke i u koloni krenusmo putem groblja koje je bilo iza deda Ilijine kuće, na kraju sela. Sahrana beše kao i sve druge. Žamor okupljenih ljudi i pevanje opela, panaija u kuglicama i rakija u plastičnim čašama sabili su mi tugu u oči, a ona je kapljala bez ikakve grimase na licu i slivala se niz obraze. Oni najbliži prijatelji i rođaci došli su na daću pokojniku posle sahrane. Žene su iznosile ovale pune hrane na sto. Nisam mogao ni zalogaj da progutam. Rakija je već nekako klizila. Vrućina je i uveče bila nesnosna pa su se muve nakupile iznad stola privučene mirisom hrane. Sedeo sam u čelu stola pušio cigaretu za cigaretom i pio, kad je Radiša moj stric seo do mene. Desnim dlanom tresnuo me je po leđima da sam se nakrivio na stranu. – Sine moj, nemoj se sekirati badava. – Vidiš, leto je došlo posle hladne zime, alʹ i ono će proći, ostaće sećanja Sve što dođe mora i da prođe, tako i naš Ilija. Ko se rodio mora i da umre!, završio je rečenicu kao neku odu za dedu. – Kad se čovek rodi, njemu se odmaʹ otvori rupa u zemlji i čeka ga, dodala je ujna. Pogledao sam je preko dima cigarete uporno misleći gde li je ta njena rupa da je odnesem do nje.
ŽELJKA BAŠANOVIĆ MARKOVIĆ (1973 Beograd) živi i radi u Beogradu. Objavljuje kratke i satirične priče kao i aforizme na konkursima. Sarađuje sa časopisima. Laureat 2020. godine za najlepšu priču o zavičaju književnog konkursa “Izvor”.
Lola se doselila u Osijek još 1963. godine. Nije bila napunila ni dvadeset godina, a već je sjedila u činovničkoj sobi u novoj višekatnici RO Vodovod na periferiji grada. Stanovala je u djevojačkoj sobi u stanu gdje je živjela teta Lajoš Evica u Keršovanijevoj ulici broj 7 na prvom katu, u kući tiskara Eugena Szeklera. Svaka kuća u Keršovanijevoj imala je ime po poznatoj osječkoj porodici. Voljela je izaći na balkon piti čaj i promatrati kako i na drugoj strani ulice cvjetaju gradske vile poput vrtnog vijenca u uređenom parku. Elegantne gradske vile izvijale su se između stabala dalje prema Vijećničkom trgu, Domu zdravlja i Parku kulture dok se svjetlosni sfumato širio sobom kao na čudesnom akvarelu. Radio-sat Tesla uključivao se sam od sebe točno u 5 h, a prva skladba bila je poznati šlager koji bi je potaknuo da zakorači nesigurnim pontonom koji je hodnikom vodi u tamu činovničke sobe i Lola je u prozorskom staklu vidjela parobrod kako plovi nad Keršovanijevom, i to baš pravi parobrod s putnicima, mornarima, crnom kovrčom iznad sebe, no kad bi i istrčala na balkon, parobrod bi već bio žurno otplovio. Scena jutarnje plovidbe nad Keršovanijevom ponavljala se skoro svakog jutra, Lola je pomislila da bi isto tako jednog jutra mogla i otploviti i probuditi se negdje u nekoj prljavoj, bučnoj južnomediteranskoj luci. Nebo nad Keršovanijevom bilo je tako nisko i toplo, no možda se jednog dana probudi u Marseilleu i promatra putničke brodice, prekooceanske brodove, remorkere, široke ribarice i sve moguće druge barke. Mogla je zamisliti sebe kako se u staroj luci probija kroz šumu žilavih lučkih radnika, ribara, peljara, montera koji viču i zvižde za njom – gospođice, sigurno se vidimo večeras u café Bovo ili negdje u Starom kvartu ili možda i da se prošetamo zidinama Saint Jeana do katedrale, gospođice, samo recite da dolazite i ja vas čekam, i bili su to teški prodorni i opasni zvižduci koji su fijukali iznad njene glave. Ali i plavo nebo nad Keršovanijevom, prošarano iskidanim bijelim trakama, pjenušalo se poput pjenušca kao u kristalnoj čaši s jagodama. Na posao je rjeđe išla biciklom, češće pješke i gotovo nikada crvenim gradskim autobusom. Voljela je šetnju i jer su ulice bile tihe, ugodne i namirisane kao u parku i postajale sve ležernije kako bi se približavala periferiji: grad bi prvo olabavio kravatu i raskopčao sako sve dok se ne bi baš raskomotio u bademantil, havajske košulje, šarene čarape i crne kućne papuče. Put od Keršovanijeve do Vodovoda na Žabnjaku bio je jednostavan – na Vukovarskoj bi skrenula u Končarevu i krenula putem stisnutih bucmastih jednokatnica, koje su izgledale kao kolači u slastičarnici. Ta duga ulica zapravo je bila sastavljena od više ulica sa zajedničkim imenom. Prva je završavala na raskršću s Radićevom, kojom je prometovao tramvaj. Na uglu se nalazila zgrada Ortopedske bolnice, vila koja je još čuvala tragove svoje nekadašnje ljepote. Dalje tom valovitom ulicom koračala je kao šumskom stazom i zamišljala koje zgrade nalikuju na koja stabla, i ona je lako sama znala hodati ulicom kao šumskom stazom, i da je grad bio veći, među tim ulicama moglo bi se izgubiti kao u šumi. Izbila je na Zrinjevac, koji je zaista bio park, ranije i sajmište u kojem su rasla stabla javora, i onda dalje ulicom s istim imenom, ali novim zgradama, u kojima je vidjela eukaliptuse i filodendrone. Ulica je završavala na Đakovštini, gdje bi opet ulica s istim imenom protekla pored Šibicare i činovničkih stanova i koja se račvala u mnoštvo pobočnih stazica vidikovaca, prema Čepinskoj cesti, Aninom i Židovskom groblju, ili i dalje prema Retfali, Žabnjaku i upravnoj zgradi Vodovoda. No bilo je drugih puteva kojima se iz Keršovanijeve moglo doći do Vodovoda. Izašla bi na Vijećnički trg – koji je trebao biti novi centar grada, zaobišla zgradu Doma zdravlja, prešla preko Bulevara kod tramvajske stanice i istočnim rubom Parka kulture izašla, u prolazu između VK-a Iktus i NK-a Elektra, na Dravu. O, kako je divno i čarobno dočekati jutro na rijeci Dravi i hodati zvjezdanom stazom sve do Golubarnika i Zimske luke, u kojoj su se uljuljuškali čamčići i brodice, popeti se do Trga slobode i Cesarčevom lakim korakom prema Šibicari. Trg slobode bio je lak cilj i kad bi Bulevarom pored secesijskih vila krenula prema kinima Papuk i Crvena zvijezda i produžila dalje Strossmayerovom, sve do Rokove crkve pa Dubrovačkom – gdje se grad već pretvorio u varošicu – prema Končarevoj i Vodovodu. Ponekad bi krenula na Vukovarsku, koja bi se nakon Gajevog trga pretopila u Ulicu Republike, na kiosku Slobode kupila kiflu i jogurt i krenula na posao. Osijek se ispružio longitudinalno uz tok rijeke Drave, što je bio najlakši, ali ne i jedini način. Gradski život ispresijecao je urbanističke planove. U tom longitudinalnom slijedu samo se jedna avenija uspjela probiti s istoka na zapad, dok se dugoj središnjoj ulici – Ulici Republike – ispriječila zelena višekatnica i začepila tok , no zato se, baš kao u živom organizmu, Končarevom moglo probiti transverzalno, poput čestica koje titraju okomito i šire se u smjeru širenja vala nošene nekim tajanstvenim izvorom energije.
***
“Nenad Rizvanović pisac je sjećanja i pisac je Osijeka, grada svoga djetinjstva i mladosti, koji dokumentira na jedini način na koji uistinu nastaje književnost – njegovim ljudima. Plan grada tako je iscrtan tijekom jedne ljubavne veze, a onda i životom jedne obitelji. Nostalgična je to šetnja od ledine gdje samo što nije niknuo Sjenjak do terase Hotela Royal, preko Trga slobode pa duž Ulice Republike, koja se nekada nije zvala tako – a mogla se zvati i drugačije, imenima kojima su se zvale mnoge ulice u Osijeku, imenima koja prizivamo kada govorimo o nekom drugom, možda boljem gradu. Rizvanovićev nam Osijek tako postaje bliskim iako ne poznajemo ni ta mjesta ni to vrijeme, kada su nad njime mogli ploviti brodovi. I kada je Frank Sinatra sjedio na terasi Hotela Royal.” – Ena Katarina Haler
“Brodovi nad gradom intimni su, melankolični i osječki onoliko koliko je to i Trg slobode, Rizvanovićeva knjiga mikroproznih fragmenata, ali i neke druge njegove knjige. Možda i sve, samo na različite načine. No korak od ‘prozoida’ do romana velik je i taj je korak svjesno i uspješno učinjen. Nije ovdje riječ o klasičnom Bildungsromanu, premda itekako ima njegovih naznaka, niti o nostalgičnim zapisima o boljoj prošlosti, što opet ne znači da nema sentimenata. Pripovjedača kao pravog flâneura vodi intuicija, percepcija mu je subjektivna i raspršena, doživljaji simultani. Ne hoda utvrđenom osječkom rutom, za njega je grad šuma simbola povijesne, obiteljske i osobne memorije i zato: Bacite plan grada! – rekao bi vam i Walter Benjamin. Ovo je roman koji nevidljivom kamerom bilježi i skladno spaja toponime i intimne krajolike, vremenske kapsule i esekerski bedeker, kaos stvari i muzej djetinjstva. Mapiranje je to svijeta u kojem postaje doista nebitno je li Sinatra viđen u osječkom Hotelu Royal, sve dok se to dobro upisuje u sjećanje, a ono može, ponekad i treba, biti iracionalno i nadrealno. Intimno, ovom me knjigom Rizvanović podsjeća na to kako smo se jednom ‘osjećali udobno u panonskom gradu, na kraju svijeta’ i kako je svijet bio ‘lak, jednostavan i pun sadržaja koji nam se dopadao’. I manje me zanima žanr, postupci, dokumentarizam i autofikcionalizam, samo želim zaviriti u Keršovanijevu ulicu i provjeriti plove li tamo, rano ujutro, još uvijek brodovi svojim tajanstvenim rutama.” – Jagna Pogačnik
_____________________________________________
NENAD RIZVANOVIĆ (Osijek, 1968.) Završio je studij hrvatskog jezika i književnost i južnoslavenske književnosti na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu te doktorski studij Društvo znanja i prijenos informacija na Filozofskom fakultetu u Zadru. Književnu kritiku i prozu objavljuje od 1985. Uređivao je novina i časopisa, tribinu Književni petak i Festival A. književnosti. Danas radi kao urednik u nakladničkoj kući. Dosada je objavio slijedeće autorske knjige: Trg Lava Mirskog (2001), Dan i još jedan (2003), Zemlja pleše (2006), Sat pjevanja (2009.), Valceri iz Translatanije (2018.), Longplej (2020.) i Stvaranje čitatelja (2020.).
Prišli smo pultu za pregled prtljage: B. sa slušnim aparatom i ja sa silikonom u križima, hodajući ravnom stazom, a kao da idemo po uzbrdici. Tada nas je zadesila prva nevolja, ona s farbom. Kontrolori očekuju svašta, pa ipak se iznenade ako je u pitanju dvoje staraca. Čim je netko star, to je njegova glavna definicija. Rod i spol pomalo postaju nevažni, starac ili starica — svejedno je. Mislim, većini je svejedno. Meni nije. B. se u mome životu pojavio kad sam prevalila šezdeset i petu. Sve me je bilo načelo: poslovi, virusi, razočaranja i nepovoljne okolnosti. A onda me je on pozvao u borbu. Zapravo mi nije ni ponudio različite opcije. Samo je rekao: — Mi to možemo! Mogli smo, možemo, čak i nakon što su nas ulovili. Nisam skidala pogled s policajčeva lica, pa sam uvrebala titraj podrugljivog osmijeha. Bljesnuo je i nestao, kao odsjaj ribljih krljušti među valovima. Osramotili smo se, oni misle da smo se osramotili. Zaboravili su, ako su ikada znali, da se najslađe smije onaj tko se smije posljednji. Dizalom se odvozimo na odgovarajuću palubu, pronalazimo svoju kabinu, ulazimo i smijemo se. U prtljazi su nam pronađene i zaplijenjene dvije limenke cinober boje. Međutim, rukavice i četke su u drugoj torbi, a načinili smo i popis od preko stotinu prodavaonica u kojima ćemo nadalje kupovati. S B. mi je divno. On mi govori nježne riječi koje sam cijeloga života željela čuti, pruža mi sigurnost, razumijevanje i podršku koju sam oduvijek trebala. On je muškarac mog života, s naglaskom na riječi muškarac. B. ispunjava svaku moju želju. Ako ne stvarno, onda u mašti. Zato sam, kad me je pitao kamo bih putovala, bez ustezanja izjavila da želim na put oko svijeta. Moj dragi je popravio položaj progresivnih naočala koje su mu klizile niz nos, promijenio položaj koljena koje ga je boljelo i postavio mi potpitanje: — Kruzerom? Nemam dobro mišljenje o kruzerima. Ekipa potplaćenih mladih razvratnika povraća nad hrpom oglodanih kostiju na lagašnom, blještavo bijelom tanjuru zvanom brod za krstarenje. No B. mi je rekao da o kruzerima, kao i u biblijskim knjigama, svaka tvrdnja ima svoju suprotnost. Osim toga, B. i ja na svaki zajedno proveden dan gledamo kao na novu premiju. Razmotrili smo ponudu, prodali jedan od triju stanova koje smo imali i rezervirali kabinu s balkonom. Kad se termin približio, platili smo cjelokupan iznos, prodali auto pa još tovar nepotrebnih stvari, drugi stan iznajmili na četiri mjeseca i stigli u luku polaska. Na jednoj zapuštenoj ogradi, u bezimenoj uličici, ostavili smo svoju prvu poruku: KAD TI SMRT DOĐE 🔔 RECI JOJ NE 😣 😁 NISAM JOŠ DOVOLJNO STAR! Za B. i mene to je zaista tako. I ne samo što smo živi, nego ćemo i ploviti. Naš brod je prekrasan. Gledali smo na videu, vidjeli smo kad smo se približavali. No meni su ljudi ljepši od stvari, a ideje su mi ljepše od ljudi. Ideja plovidbe više mi se sviđa od ma kojeg plovila i ma kojeg od 2594 putnika na ovome kruzeru. B. me zadirkuje. Laže da je mislio kako ga volim više od svega. – O ne! – veselo se branim – silno te volim, ali tvoju sreću volim više nego tebe. B. kaže da će biti sretan ako netko pročita našu poruku. U početku smo razmišljali o pismima u boci. Odustali smo – staromodno je. Zatim smo zamislili naša imena u crvenome srcu – ugrebana objava ljubavi urbi et orbi. Možda bi nas to zadovoljilo da smo maloljetni. U ono doba smo tako raskrinkavali svoje drugove ili smo se samo potpisivali, a netko bi uvijek dodao: Imena luda nalaze se svuda. Najzad smo odlučili pisati po zidovima. Poručit ćemo svima nešto značajno, ne o sebi osobno, ali ipak naslonjeno na naša iskustva i naše osjećaje. Prijateljica mi je savjetovala neka pripazim jer da je B. bećar, opsjenar i diabolos. I da bih trebala provjeriti nije li perverzan, jer nekako, nešto joj ne paše. Odgovorila sam neka se ne brine. Nestašan možda jest, maštovit i zavodljiv, ali ne uzima moju slobodu nego samoću i monotoniju, a od ognja strasti ionako su nam preostale samo nekolike iskrice. Dogovorili smo se, dogovaramo se. Nadamo se ostaviti svoj trag u lukama diljem svijeta. Brodska sirena se oglašava. Stojimo na balkonu i pogledom se opraštamo od obale pa ulazimo u kabinu. Zimska je večer, toplo smo odjeveni, no ne namjeravamo navući prehladu ni pojačati reumu. Nema ni ljenčarenja. S nama su tisuće ljudi kojima bismo mogli kazati nešto lijepo. Recimo, o ljubavi. Upoznavat ćemo se i razgovarati. Kasnije treba smisliti novo djelo, načiniti skicu, izrezati šablonu. U tu svrhu nosimo paketić skalpela i podlogu za vježbanje. Prvi, letimičan pregled brodskog inventara kaže nam da ubuduće neće biti teško opskrbiti se nekakvom zgodnom prostirkom. U takvu stvar urezujemo slova i slike. Eksperimentirali smo različitim sječivima, ali kirurški skalpel je nenadmašan. Na licu mjesta razmotamo, svatko pritisne svoj kraj, a drugom rukom ispunjava praznine. Zatim sve upotrijebljeno bacamo u smeće. Prvi put smo bili učinkoviti, iako uz dobar ostatak dnevnog svjetla. Čini se kako će dan i nadalje biti naš veliki neprijatelj jer većinu luka napuštamo pri zalasku sunca ili neposredno nakon zalaska. Drugog dana krstarenja sunca uopće nema. Satima lijeva kiša nošena vjetrom. Ne silazimo na kopno. B. me pita što mislim otkud tolika voda. Ja ne mislim, ja znam: to su suze žena koje je ostavio. B. se smije i kaže da on nije ostavljao nego je bio ostavljan. Nisam naivna, znam da se nikada ne govori sve, no samo klimam glavom. A kiša nam ne bi trebala smetati u nekoj klimi ugodnijoj od europske. Kao da me sunce već obasjava kad mislim na karipski grad Willemstad, na portrete, murale, oslikavanje prozora, festivale ulične umjetnosti i sav šušur koji uz to ide. B. nije romantičan kao ja. Njemu su najvažnije poruke kojima se Curacao ponosi. Primjerice: Život je lijepa borba, ili: Emancipiraj se od mentalnog ropstva, ili: Jak muškarac, žena još jača. Uz napomenu da je B. uvijek u pravu, dodajem eksplicitnu mudrost koja se iščitava iz čuvenoga murala o zaljubljenim pticama: istinska ljubav podrazumijeva slobodu i poštivanje tajni. B. iscjeliteljskom gestom spušta dlan na moje kalcificirano rame i kaže: – Ptičice, to o tajnama si dodala, ali dobro zvuči! Hajde da tako napišemo u Marseilleu! Sljedećega jutra u Marseilleu ni traga kiši. Odmah po izlasku iz broda raspitujemo se za najam bicikla. Vjerojatno opet ima podrugljivih pogleda, no ovoga puta ne obraćam pozornost na to. Drugima, pak, nije zanimljiva moja desna ruka, samo lijeva koja se uvija oko B-ovog lakta. A desnica bi me mogla odati jer njome lupkam po sportskoj torbi u kojoj je šablona — tekst i dvije ptice u letu nad zapjenjenim morem. Kupit ćemo bijelu i plavu boju pa ćemo kombinirati. Crnu sigurno ne. Marseille je pogodan za ljubav, slobodu i uličnu umjetnost. Unaprijed volim Marseille, njegov lučki metež i njegov mediteranski štimung. Preuzimamo bicikle dogovarajući se kamo ćemo prije. Želimo vidjeti ronioca s kornjačom, hobotnicu u kuhinji, čuvene portrete, mnogo šarenih papiga te još bezbroj bezimenih djela. Ne sumnjam kako će se naći neki kutak i za naše djelce. Ljubav bi morala podrazumijevati slobodu i poštivanje tajni, šapćem sebi kao mantru. B. ne čuje ništa ako mrmljam, ali sad to nije važno. Uvjerena sam da cijelo moje tijelo opisuje kako se osjećam. Zabacujem torbu, hvatam se upravljača, stopalom napipavam desnu pedalu. Neki muškarac bujne crne kose priječi mi prolaz. Strijeljam ga pogledom pa otvaram usta kako bih mu rekla svoje, no on praska brže od mene. — Bijedni B.! — izgovara taj čovjek znatno povišenim tonom – Dosta s farbanjem! Reci ovoj ruini da sam ja tvoj muž i da je kraj vašoj revitalizaciji.
čovjek-časopis 