Rat je najgore što se čovjeku moglo dogoditi. Ali, čovjek i ne zna o drugom osim o ratu i ubijanju pa se onda s pravom treba pitati je li to normalno?
Ako je normalno znanost stavljati u službu oružja, ako je normalno pucati iz sporta, ako je normalno hvaliti se time, onda je normalno i ratovati. To je, dakle, prirodni način da se svijet oslobodi svih zala koji ga opterećuju. Nažalost, ginu i mnogi od kojih se nerado opraštamo. Ali, to je cijena napretka; pogodbi nema. Uzmi ili ostavi!Ili: idi ili ostavi! Nemoj otići! Umri u svom gradu, u svojoj ulici, u svojoj kući! Ali, nipošto od svojega prijatelja. Prijatelji su za sve, osim za to da presuđuju o tvojoj smrti.
Rat pravi selekciju. Dobre odvaja od zlih, jake od slabih, lijepo od ružnog, poštene od manje poštenih, sposobne od nesposobnih. I što dulje traje rat, selekcija je stroža. I naravno, žrtava je više. Potrebno je imati dobar smisao za orijentaciju, da bi se čovjek u ratu snašao.
Kamo bježati, kome vjerovati, što raditi?
Kako doznati, prije svih, tko će pobijediti?
Kako biti među prvima baš kada je najpotrebnije?
Poznavao sam mnoge pametne ljude koji nisu bili dovoljno brzi za ovaj rat. Poznavao sam mnoge sposobne, ali i glupe da shvate svu ogavnost rata. Poznavao sam i one hrabre, one bez kojih ne bi bili ni vas, ni mene, ni ovoga grada. Tko zna gdje su sad toliki koje sam poznavao i toliko često slušao?
I njih i jeku koja je odzvanjala od udaraca u njihova vlastita prsa. Gdje li su svi oni sada kad krvari Vukovar? Zašto ne viču? Zašto svojom vikom ne pomažu plašiti neprijatelja odavde odakle niču svi njihovi korijeni? Zašto ih nema sada kad je važno zemlji vratiti davni dug, sada kada tradicija ovog grada, kojom su se toliko dičili, mora ponijeti najteži teret? Ali, rat je nemilosrdan. On je bič koji puca na svim svojim krajevima. Rat je istodobno i vlast i bezvlašće. Za neke pakao, a za neke, a svi znamo koji su to, i dar Božji.
***
PRIČA O RATNIKU
Generacija čiju sam zastavu nosio i sam po sletovima i kojoj sam ime izvikivao punih usta, uvijek se divila i čudila borcima. Njih smo gledali kao sportaše koji igraju neku svoju igru, a mi smo poslije te igre nastavljali navijati za njih i pobjeđivati već pobijeđenog protivnika.
Ti su borci sada stari i umorni ljudi koji se teško sjećaju svojeg imena, a mnoge smo od njih ispratili uz sve počasti i dobronamjerno zaboravili. Kada bih htio biti pošten prema vama, morao bih priznati da sam u svojoj glavi mislio kako je baš to najbolji način da zametnem trag ratu i nesreći.
Međutim, čini se da mnogi iz mojeg naraštaja nisu tako mislili i da im je draža bila takva prošlost, čim su se tako brzo uhvatili pušaka. Za nekoliko mjeseci rata stekao sam toliko neprijatelja da se pitam gdje su bili do sada. Zašto nisu lijepu mladost opijali mirisima ljubavi, zašto su još gladni kada su cijeli život otimali drugome, možda baš svojem jučerašnjem prijatelju? Otkud tolike laži u prijateljstvu? Je li ovaj grad uvrijedio nekoga od njih svojim bićem kada ga tako zdušno zatiru?
Razgovarao sam s mnogim borcima koji brane te ruševine; i oni misle isto. Što će nekome moj grad, osim meni i mojim sugrađanima i Hrvatskoj? Uvijek se znalo da ne možeš biti ono što nisi. Tako je i s gradovima. Tako je i sa zemljom. Braneći tu ideju stoje ljudi, divovi hrvatske hrabrosti, i nikako da objasne onima iz drugog dvorišta da je vrijeme ratova na izmaku. Zar to nisu shvatili noseći školsku torbu i ljubeći se po parkovima, u sumračje? Uzalud su nosili moje ime i imena mojih sugrađana u njedrima, jer ovaj rat su izgubili, ako ne prije, a ono prljajući ruke i obraz nastojeći uzeti ono što nije njihovo. Ne mogu prihvatiti nepoštenje, a ni mrak koji mi unose u svjetlost.
Hvala im u ime svih koji su izginuli i u ime svih koji su se napatili zbog njihove nezahvalne i proždrljive želje da uzmu tuđe i u svoje osobno, malo ime, koje će ipak, na kraju svega, biti veće od njihova.
***
PRIČA O ZAGRLJAJU
Kad sam bio mali, posve mali, nisam volio da me gospođe, koje su susretali moji roditelji, grle i ljube. Svašta su me ispitivale, ponekad i takve gluposti da sam se čudio njihovoj hrabrosti. Ali sam mislio da je to dio neke igre, ritual koji one moraju proći da bi poslije mogle razgovarati s mojim roditeljima. Meni je to ipak bilo suviše nepristojno, ali sam pristajao na sve. Znao sam čak lijepo pozdraviti. Naučili su me stariji stotinama sitnih pojedinosti koje sam smatrao nevažnima.
I onda opet rat. Tek kad smo ostali goli i bosi pred strašnom životnom neumitnošću, kada smo skinuli sa sebe sve prljave navike koje smo navlačili svako jutro pred zrcalom, a zaboravljali ih skidati, kada smo se riješili svega onog što nas čini opasnima, tek tada smo se onako jadni, i opet mali, pod zvijezdama zagrlili.
I ja sam sad konačno shvatio važnost i bit zagrljaja. Kada nekoga grlite, to je znak da nemate više riječi zahvalnosti što je s vama, to je ono hvala koje vas pokreće da u tom trenutku živite samo za tu bliskost. A nije bilo tako. Zagrljaji su bili najjeftiniji način da preživite susret do kojeg vam uostalom nije stalo. Mislim da će ljudi koji prežive ovaj rat još dugo u svijesti nositi iskon te geste. Tako i treba. Da smo svi to znali, možda svega toga ne bi niti bilo. Kada nekoga grlite, učinite to punim srcem, cijelim bićem, jer ne znate što će vam donijeti sljedeći trenutak.
____________________________________
SINIŠA GLAVAŠEVIĆ rođen je 4.11.1960. u Vukovaru gdje je završio osnovnu i srednju školu.
Diplomirao je komparativnu književnost i bibliotekarstvo na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Radio je u školama u Lovasu i Borovu naselju. Na Hrvatskome radiju Radio Vukovaru zaposlio se najprije kao spiker, a naposljetku kao urednik i ratni izvjestilac.
Početkom godine 1997. njegovo je tijelo pronađeno na Ovčari, a sahranjen je 14. ožujka 1997. u Zagrebu, na Mirogoju.
Lirske priče iz knjige “Priče iz Vukovara” jedini su njegovi sačuvani literarni pokušaji.
Moja je majka oduvijek bila bolja od mene, kada je u pitanju čuvanje stvari. Zato sam sve što je trebalo negdje pospremiti radije ostavljala kod nje. Ja sam tu svakako bila nepouzdanija. A da ona nešto izgubi ili da se kod nje nešto ošteti, to se njoj nije moglo dogoditi. Tako su moje stvari malo-pomalo, od selidbe do selidbe, zatrpavale njezin stan, ali ništa zato, njoj to nije smetalo, uvjeravala me i ja sam samo donosila. To što ona nije imala kamo sa svojim stvarima, to je drugo. Ali sve što sam joj ostavila, ja sam sve to jako voljela, sve mi je bilo tako važno da je svakako bilo bolje da bude s njom a ne sa mnom, nisam ja njoj ostavljala baš bilo što i ona je sigurno bila sretna zbog toga, što te važne stvari, stvari koje su mi tako drage, što ih povjeravam njoj.
Ne dolazim često, jednostavno ne stignem. Ali kad dođem, bude mi drago, ja volim biti među svojim stvarima. Lijepo mi bude. Iako se u sobi u kojoj sam nekada spavala sada gomilaju kutije, e i trebalo bi reći i da nije to bog zna kako velik stan niti soba nije velika i te su kutije vrlo brzo zaklonile prolaz i prozor su zaklonile i ormar se jedva mogao otvoriti, a moja majka je rekla: nema veze! Ona sve radi s takvom lakoćom, nevjerojatno. I otvorila je ormar i prošla do prozora kao da to nije ništa. A ja kopam po tim kutijama, kad su već tamo i kad već zaklanjaju i prolaz i sve. Nisam zapravo imala puno drugog za raditi. Smjestila bih se na ono malo čistog poda i vadila stvari iz njih, pa iz ladica i polica i opet kutija i tako je prolazilo vrijeme. Najdraži su mi bili fotoalbumi, njih sam uvijek listala, slike su bile iste, ali meni nikad dosta, mami je to pomalo išlo na živce, uvijek isto, kako ti ne dosadi, to ona kaže, ali i dalje joj je bilo drago što ih gledam. Tražila sam nekad i stare teke, svoje dječje crteže, kao mala sam baš puno crtala, sada više ne, zato sam ih rado prelistavala i bila sam malo tužna, jer više ne crtam, a i vrijeme leti, baš leti, lijepa je to tuga. Pregledava li i majka to sve dok me nema i je li tužna što ja više ne volim crtati, to ja ne mogu znati. Znam samo da me sve uvijek dočeka posloženo kao netaknuto. Ako bi se dogodilo tako, da bih primijetila da je nešto tu dirala, ja bih se naljutila, iako bi me zapravo brzo prošlo, ali to joj ne bih rekla. Pa ipak, i ako je dirala moje stvari, pobrinula se da to dobro sakrije, takva je ukratko moja majka.
Ali da kažem još malo o njoj. U toj mojoj dječjoj sobi, sada zatrpanoj kutijama s mojim stvarima, to je jasno, u toj sobi je jedna polica i na polici stoje moje dječje knjige i slikovnice, njima još nije vrijeme za kutije, one stoje poredane kao da ih još netko čita, a nema tko, pa meni bude krivo i onda prelistavam i njih, na brzinu pregledam neke bojanke, pa slikovnice, džepna izdanja bajki, slikovnice u tvrdom uvezu, najljepše bajke svijeta i priče za laku noć, a ima tu i raskošnih uveza, ne puno, ali ima, nekoliko je baš lijepo oslikanih knjiga s basnama, ima li išta što je više djetinjstvo od basni, a iznad njih su dječji romani i nekoliko lektirnih naslova i prije nego što se nekome učini da je toga ne znam kako puno, moram reći i da se radi o jednoj nevelikoj polici između radnog stola i kreveta, ali pažljivim slaganjem na takve police stane čudo od stvari, to je živa istina.
A taj krevet, to je moj dječji krevet, njega sam naslijedila od nekoga i tamo stoji praktički oduvijek i na istom tom sam krevetu sjedila jedne večeri, e ovo je bitno, na nogama mi se našla rastvorena knjiga koju još nisam znala čitati i za koju sam bila svakako premala, ali sam gledala slike, a za to se ne može biti premalim, i tada sam uvjereno rekla, nepokolebljivo viknula da se u cijelom stanu čuje, kako je u životu sve moguće, a u pričama nije.
I moja je majka stala na vratima i brižna kakva je, lijepo me ispravila.
Bilo je veče, toga se sjećam, dani su već trajali dulje i smrkavalo se nešto kasnije, no smrkavalo se otegnuto i polako, soba je plavila i dugo je nestajalo svjetlosti, stiskala sam oči i slova su lelujala na mom krilu, i slike isto tako, toga se eto sjećam, mada ne znam ni koliko mi je točno bilo godina niti išta drugo o tom danu,
samo to da je majka ušla u sobu i upalila lampu, prišla mi i ja sam za njom morala ponoviti, kako je naprotiv, u pričama sve moguće, a u stvarnosti nije.
Bio je plavi sumrak i najtužniji trenutak mog djetinjstva.
Nikada joj nisam oprostila.
____________________________________
ENA KATARINA HALER (1996.) rođena je u Osijeku, gdje je završila III. gimnaziju. Diplomirala je arhitekturu i urbanizam na Arhitektonskom fakultetu u Zagrebu. Njezin prvi roman Nadohvat (V.B.Z., 2019.) dobio je nagrade “Ksaver Šandor Gjalski” za najbolje prozno djelo i “Ivan i Josip Kozarac” za knjigu godine. Radi na Institutu za povijest umjetnosti. Stalna je suradnica tjednika Express. Živi u Zagrebu.
Pun mi je kurac ovog grada. Psoglavi tipovi, kljunaste žene, matore trudnice, smrdljivi starci i obesna dečurlija što ciči, tabana, traži pažnju, traži batinu, tepa na maternjem i tečno govori dva tuđa jezika. Marva sedi pred patuljastim šoljama kafe koja nije kafa, bleje, gledaju, dudlaju plastične kašičice. Posle će kod mame na ručak. Žive u dečjim sobama, jebu u dečjim sobama, ne prave decu dok im se ne omakne. Ili dok im se pod kurac ne poturi epruveta. Jebem ti grad i dan kad sam ga ugledao, selo je mama. Vidi ovu, prigrlila pašče, udavila ga dabogda tim sisurinama, pa nek je maltezer tri kolena unazad, jebem ti rodoslov, i tebi i njemu, šta se vucaraš po pešačkom, nije ti ovo modna pista. Bolesno. Sve bolesno. Ovde me seci ako nije istina, sve te sa psićima, drže ih u stanu jer kurca nisu videle, nedojebane, daju se paščetu da ih poliže kad nemaju kome. Ma, kome ja pričam… Samo da se izvučem iz ovog bulevara, raskopali ga dabogda iduće godine ko i ove. Jedna nuklearka, ništa nas drugo dozvati pameti neće.
We’d like to know a little bit about you for our files / We’d like to help you learn to help yourself / Look around you, all you see are sympathetic eyes / Stroll around the grounds until you feel at home. E, to su bila vremena! Dora bi sad promenila radio-stanicu, ugasila bi radio, ma čekićem bi ga razbila. – Za tebe je to pesma o klincu koji je povalio matorku, pa odbegao s njenom ćerkom, je li? Rešio dve bezglave muve jednim kurcem – tako mi je rekla. – Draga, nemoj da si prosta, ne pristaje ti. Tako lepa žena, a poganog jezika. – Zanemarila je da sam išta rekao, pa nastavila da govori o prinudnim životima kućanica koje su umorne od toga što moraju da podižu petoro dece i šestog muža, pa gutaju sedative kao sopstvenu pljuvačku. Ma ajde! Jebala vas emancipacija. Ja bih radije gajio decu nego nosio pelene ispod radne uniforme, radije bih imao muža nego gazdu čije je pravo na profit važnije od mog prava da pišam. Sve je to prevara, moja draga, prevara modernog doba. Nisam joj to rekao. Rekao sam: – Grešiš, mila, ova pesma za mene znači nešto sasvim drugo. Kad god je čujem, setim se svog strikana, on nam je najpametniji u familiji. – Ne uključujući tebe? – pitala je. – Uključujući i mene. – Šta, strikan je pekao zanat s matorkama, pa našao mladu iz manastira, je l’ to? I nekom pukom srećom, nije joj preneo sifilis, nego su oboje junački preležali upalu pluća koja se nije odrazila na potomstvo. – Kako si odvratna – kažem joj. – Neću da ti pričam dalje. – Pričaj mi. – Nema veze s jebanjem, nego s vađenjem zuba. – Ha? – Ova je pesma išla na radiju kad su mu čupali zub, bio je momčić tad, sad je prevalio šezdesetu i svaki put ga zaboli ono mesto gde više nema zuba čim čuje and here’s to you, Mrs. Robinson… Razumeš? – Impresivno – kaže Dora. – Hoćeš da kažeš da se u toj tvojoj vukojebini, u seoskoj kovačnici, slušala ovakva muzika? – Pa ti nemaš veze s istorijom – rekao sam joj. – Kao prvo, radi vađenja zuba nije se išlo kovačima, nego berberima. Kao drugo, moj strikan je gradski čovek, gospodin čovek. – Aha, na njega si povukao. – Sad bih ti rekao nešto, ali neću. – Reci. – Povučeš ti mene za onu stvar. – Dori nije trebalo dvaput reći. Isteglila mi je jaja do kolena. – Gospođa Robinson, dakle, prouzrokuje različite vrste bola u tvojoj porodičnoj tradiciji. – Opajdaro.
Kuća mog strica najudaljenija je i najveća u selu. Spratnica, a ceo se život u njoj sabio u strininu kujnu. Sobe zjape prazne, nikad useljene. Kad njih dvoje umru, kućerina će se urušiti. Čitav strikanov radni vek uzidan je u te puste sobe. Radi u tuđini, donese pare, dozida deo kuće, napumpa strinu, pa opet ode. Strina je rodila petoro, preživelo im troje, sve tri su ćerke, ćerke su tuđa kuća. Odrastao sam među sestrama. Moja bi stara išla u maline, izdržljiva je bila, 50 kilograma za dnevnicu, a ona u najslabijim danima 70 nabere. Nema je po mesec dana, spava u barakama, prva se diže, pa bere dok svi drugi ne popadaju. Mene je poverila strini. – Mali je, Najdo, dugo će mu biti ceo mesec bez majke – strina se branila. – Beri koji dan, pa dođi. – Šta mali, navršio četvrtu, ne treba ga dojiti. Nećeš s njim imati muka, videćeš. – Ma nije meni zbog mene, nego ti zbog deteta kažem. – Ako ću na koji dan, ne vredi mi se lomatati po putu. A novaca nikad dosta, ona nam kućerina sve proždere, a ništa se na njoj ne vidi. – Znam kako je, znam. – Majka je gleda kao da bi joj rekla: – Ma šta ti znaš, sve ti je s neba palo – al’ ne kaže to, samo joj utrapi mene. – Niko još majku nije zaboravio, pa neće ni on – dobaci moja Najda, pa ode. Plašio sam se strine, bila je kao od stene odvaljena, jaka i prsata, s noktima crnim od zemlje. Nije me zvala po imenu, zvala me Kuronja. – Ostavi se toga, Kuronja! Nemoj da ti dođem tamo, ima da me zapamtiš, jesi čuo! – vikala bi s drugog kraja dvorišta, šta god da sam radio, a da joj nije bilo po volji. Možda sam jeo zemlju, usisavao mrave kroz slamčicu, bacao se kamenjem na kokoši, davio pilad… Nijednom me nije udarila, sve dok nisam počeo da pišam u gaće. Prvo noću, a onda i po danu. Nisam se mogao iskontrolisati, mlaz krene sam od sebe, kao iz česme. Zapišam gaće, nekad napunim i cipelu, poškropim strinino cveće pred kućom, još gore ako se izlijem na novi tepih, na kauč ili drveni pod u hodniku. – Vidi ga, zapišava mi oko kuće ko pseto – strina je bila van sebe, iskolačila je oči, dograbila neku grančinu, pa me pojurila. Sapleo sam se, ona me dohvatila, podigla i izmlatila kao da istresa krparu. – Ne cmizdri! – vikala je – Kuronje ne plaču, sram te istih bilo, da te sram. Oćeš mi pišati po kući? – Vikao sam da neću, ali nisam se ja pitao, nastavilo se. Sestre su bile predškolarke, izrugivale su mi se čim me spaze, raširile bi noge, stavile obe pesnice na prepone i pretvarale se da pišaju po muški. – Piš-piš-piš! Beži od Kuronje, sve će nas izmokriti! – Igrale su se kuronje kao što se druga deca igraju šuge. Jednom su me polile toplom vodom, pa prijavile strini da sam se upišao, naslađivale su se dok me tukla. Strini je i to dosadilo, videla da se ne dozivam pameti, pa promenila pristup. – Neću te ja svaki dan presvlačiti i gaće prati – rekla je mirno. – Kad ti Najda dođe, nek rešava kako zna, meni je dosta. – Onda me svukla, obukla mi čiste hlače na golu kožu, uzela makaze, povukla me za ono mesto na hlačama zbog kojeg me zove Kuronja i škljocnula makazama. Vrisnuo sam kao da me kolju, a strina se nasmejala. – Ne boj se, ne bi strina svog Kuronju! – cmoknula me u oko, obrisala mi suze, a kroz prorezanu rupu na hlačama izvukla mi alatku. – Eto, sad pišaj do mile volje, samo mi u kuću ne ulazi, jesi čuo. Ajde, idi se igraj sa sestrama, dosta dreke.
Nekoliko puta me je Najda ostavljala strini. Jednom, kad smo bili sami, strina me uzela, stala je sa mnom na kućni prag, pa me izokretala dok nisam počeo povraćati. Onda me zgađeno bacila, pa otrčala u kupatilo, čuo sam kako unutra jeca i plače. – Šta sam bogu zgrešila, šta sam zgrešila – ponavljala je. Posle se žalila nekoj komšinici: – Ne vredi, moja Maro, kasno je sad. Lepo sam mu govorila kad smo se uzimali: da preboji katranom dovratak, da pusti da nam se ušiju trave u odelo, da se majci svojoj provuče ispod desne noge pre nego što po mene dođe, da mi se u naručje stavi muško dete pre nego što prag pređem… Sve sam govorila, kumila, molila, sve džaba. On se smejao. Kaže: – Kakvi pragovi, bakrači i trave, mani se toga, nije srednji vek, civilizovani smo. – Eto mu sad. Opet ću ja biti kriva što muškog poroda nema. Kome ovu kućerinu zida? Grobnicu nam zida, ništa drugo. – Tako je govorila strina, pa je padala Mari na krilo, tresla se i plakala, a ova joj je milovala vlasi kao da iz njih kida nevidljiva jajašca, pa ih smrvi pod noktom. Najviše sam voleo strinu kad bi se strikan zadesio kod kuće. On bi me svuda vodio sa sobom: u lov, na kosidbu, u šume, u birtiju, u grad. Tad sa strinom nisam imao ništa, osim da pojedem to što je skuvala, a kuvala je dobro. Ali stric je dolazio retko i ostajao kratko. Kad ode, strina me još više kinji. – Kad nisi mali za kafanu i za grad, možeš i drva unositi i slagati. Aj, da te vidim! – Izmišljala mi je poslove, naređivala i siktala, nije joj se moglo udovoljiti. – Kuronja sa dve leve – tako me je zvala. I svako malo, kao iz šale, povukla bi me za međunožje, kao da tamo imam klepku, pa je treba prodrmati da zazvoni. Onda mi je rekla: – Dođi sa mnom u pojatu. – Znam da sam došao, a nje tamo nije bilo, iako sam video da ulazi pre mene. Dalje se slabo čega sećam. Samo malog šišmiša kako se vrti u ćošku i omamljujućeg mirisa sena. Kao da me neki nevidljivi malj klepio u glavu, zanemoćao sam i srušio se. Strina me naizmenično šamara jednom, pa drugom sisom da se probudim. Ima oduran, kiselkast miris.
Najda me bolesnog odvela kući. Plakala je, proklinjala nadničarski život, svaku paru i sve maline sveta. Vodila me lekarima, plaćala im krišom, tražila upute za bolnice u velikim gradovima, gledala kako vrte glavama i bez reči joj poručuju da ne polaže velike nade. Nisu znali šta je, ali su znali da nije dobro. – Kopni, nešto iz njega isisava život – tako su joj rekli. – Uradićemo još neke pretrage, ali… – nemoćno su slegali ramenima, kao da im ponestaje pameti. – More, serem vam se na vaše nauke! – moja Najda pljune na bolnički prag, pa me uprti i vrati kući. Lečila me oblogama, travama i sirupima. Jedne noći rasplela je kosu, pripalila bosiljak, pa ga raspiruje grančicom od metle. Govori basmu: – Doletela bela ptica. Iz belog mora. I donela belo mleko. U bele kljunice. Pa pustila na beli kamen. Crko puko beli kamen. Crko puko ko dete ureko. Ako bude muško, ispuklo mu mudo, ako bude žensko, otpala joj kosa, sve joj se druge narugale! – Sutradan sam počeo jesti. A strini je ispala sva kosa iz glave kad se četvrti put porađala.
__________________________________________
MARIJANA ČANAK (1982, Subotica) završila je studije književnosti u Novom Sadu. Piše prozu. Dvostruka je dobitnica književne nagrade „Laza K. Lazarević“ za najbolju neobjavljenu savremenu pripovetku i prva laureatkinja nagrade „Voja Čolanović“ za najbolju pripovedačku knjigu (2023). Pojedinačne priče prevedene su joj na engleski, nemački, makedonski i albanski jezik. Objavila je knjigu proze „Ulični prodavci ulica“ (2002), zbirku priča „Pramatere“ (2019. prvo izdanje, 2023. prošireno izdanje), roman „Klara, Klarisa“ (2022), koji se našao u finalu NIN-ove i Vitalove nagrade, zbirku priča „Put od crvene cigle“ (2023) i roman „Svetlo trojstvo“ (2024).
Već je i zasnježilo kad je Olif napokon dojahao do almonskog kraljevskog grada. Drhturio je ispod svog izlizanog, tankog ogrtača, ali nije se prepuštao malodušnosti. Prvu gostionicu pronašao je odmah na ulazu u grad, pod zidom brodogradilišta. „U nas nema štale,ˮ kazao mu je krčmar s vrata nakon što je Olif pokucao držeći uzde svoga konja, „morat ćeš do gradske konjušnice.ˮ „Ne misliš valjda da ću se pješice vraćati preko pola grada ako sad odjašem do gradske konjušnice?ˮ frkne Olif gledajući ga kao svisoka, iako je bio bar za glavu niži. Krčmar razmisli časak pa progunđa: „No dobro. Poslat ćemo momka. Uđite.ˮ „Tako je već bolje,ˮ suho će Olif, „hvala vam lijepa.ˮ Aristokratskom gestom tutne uzde krčmaru u ruke i uđe u ugodno zagrijanu tavernu. Skine proluknjane rukavice i elegantno otrese pahulje pršića na ramenima s pokrpanog plašta. „Hej, čekaj!ˮ krčmar uzvikne srdito, no Olif, opet aristokratski – ignorirajući ga – odšeta do stola za kojim se kockalo. Mrmljajući i potiho psujući, krčmar se opet prodere, ovaj put pozivajući momka, koji nije prošao bez zaušnice dok je preuzimao uzde Olifova konja: „Odvedi konja do susjeda Jardogana i zamoli ga da smjesti konja u svoju štalu. Kaži da sam te ja poslao i da sutra ima pintu od mene. Hajde, trkom!ˮ Momčić kimne i požuri. Krčmar bučno zalupi vratima jer su malobrojni gosti malene taverne već mrmljali – pustio je hladan zrak u unutra i rashladio prostoriju. Zato gazda požuri do velikog ognjišta i nabaci debeli badanj na vatru. „Brzo će se opet zagrijati!ˮ reče. „I držat će do jutra, ne brinite.ˮ Malobrojni gosti mrko i s negodovanjem pogledaju Olifa, tako da se on predomisli i zaobiđe kockare prema kojima se uputio pa sjedne sam za stol u kutu. „Ovaj odrpanac u skupim čizmama već me sad stoji više nego će pojesti i popiti. Sigurno je i onog konja negdje ukraoˮ, mrmljaše krčmar za sebe. Krčmar se nije niti potrudio prići do Olifova stola, već je viknuo sa svog mjesta gdje je stajao, pored ognjišta. Miješao je veliki kazan palente za večeru. „Što ćeš ti, stranče?ˮ Olifu bude neobično da gazda kuha tako puno. U taverni je bilo tek nekoliko ljudi; ona trojica što su bučno kartala za bakreni novac neobično velikim zlatogradskim kartama i neka dva ribara što su pili kiseliš i tiho razgovarali, kao da sklapaju neki posao. „Obilnu večeru, dobro vino i ugodan smještaj za noćasˮ, naruči Olif. Kao i uvijek, izrekao je to vrlo samosvjesno. „Imaš li ti para?ˮ krčmar ga upita, neimpresioniran. „Vrlo neumjesno od vas pitati tako nešto! Tko vam je izdao cehovsku dozvolu? Dobro znate da se o tome ne govori javno, nikad ne znate ako kakav drumski razbojnik prisluškuje!ˮ Olif odvrati ljutito. Ona petorica gostiju pogledaju prema njemu. Krčmar podigne obrve: „Ovo su moji stalni gosti, domaći ljudi. Hoćeš reći da među njima ima razbojnika?ˮ „Pazi na gubicu, odrpanče, mogla bi nastradati ako ne misliš što laješˮ, doda jedan od kockara. „Ne volimo baš strance ovdjeˮ, reče stari ribar. Olif potegne svoj pouzdani adut: „Imam pismo!ˮ „Kakav peh! Nitko od nas nije pismenˮ, naceri se najkrupniji kartaš. Nije bilo sasvim jasno da li ga iritira što mu prekidaju partiju ili je zadovoljan što se napokon događa nešto zanimljivije. Nastane neugodna tišina i Olif se počne vrpoljiti. Požali što nije ostao blizu vrata, nego je ušetao sve do kraja prostorije. „Ne razumijete! Ovo je od silne važ…ˮ Olif započne. Tada se vrata treskom otvore i u krčmu nahrupi više od dvadeset muškaraca. Toptali su nogama da otresu obuću, stresali kabanice i kape, jer snijeg je u međuvremenu pojačao. Bučno su pozdravljali i razmiljeli se cijelom tavernom zauzevši sva slobodna mjesta. Barem petorica natiskala su se, bez pitanja, za Olifov stol. Bijaše ih svih dobi i svakojakog stasa, no svi su nosili iznošenu, skromnu odjeću. „Je l’ gotova večera!?ˮ „Daj odma’ i piće!ˮ „Men’ pivo!ˮ „Pivo ‘amo!ˮ „Ja ću dudovaču!ˮ „Meni gromovaču!ˮ „Meni duplu ljutu!ˮ Vrata krčme opet se otvore, a još jedan val od deset ili petnaest muškaraca uđe, zajedno s još jednim valom hladnoće. Nastane graja i prostorija se uskomeša kao košnica. Krčmar i dva pomoćnika – i drugi se dječak odnekud stvorio – ustrčaše se oko posluživanja. Kupe, krčage, bukare i rogove punili su mlakim, bljutavim pivom ili kiselim, lanjskim, već ukvaslim vinom. Tek bi ponekad utočili rakiju od duda, ili meda, ili najobičniju drekovaču, onu koja fermentira iz balege. Instinktivno, Olif je šutio. Prepirka u kojoj se bio našao kao da je prebrisana krpom, a pridošlice su ga, u najmanju ruku, dobrohotno ignorirale. „Ve-če-ra! Ve-če-ra!ˮ skandirali su uskoro kroz smijeh. „Stiže, gotovo je. Dečki, podijelite!ˮ vikao je krčmar. Uskoro dva dječaka koji su pomagali na dugoj dasci donesu poredane porcije u drvenim zdjelama. Svaka zdjela bila je puna kuhane palente. Neke su bile prelivene čudnim preljevom od usoljenih srdela, već raspalim od truleži, pa ipak – jestivim. Štoviše, sudeći prema gostima, bila je riječ o poslastici. Druge porcije bile su zalivene kiselim mlijekom ili sirutkom, a neke jednostavno zagrijanom masnoćom, vjerojatno od nekog starog pečenja. Možda su ih dijelili nasumice, možda su već otprije znali tko što voli, uglavnom, jedna porcija zatekla se nekako i pred Olifom u cijeloj toj gužvi. Oklijevao je neko vrijeme, sve dok ga razroki bradonja koji je sjedio pokraj njega ne upita: „A zašto ti, bratac, ne jedeš?ˮ Pritom je slasno mljackao dok je strugao drvenom žlicom po dnu svoje zdjele, slistivši obrok u tren oka. „Nisam baš pri novcu, pa nisam ni naručio, a eto, poslužiše me zajedno s vama kad ste ušli…ˮ zdvojno će Olif. „A ti si novi, ha?ˮ Olif samo kimne glavom. „Ma ne beri brigu, jedi! Skupit će se! Je l’ tako momci?ˮ „Nego kako! Znamo mi kako je kad si bez bakrenjaka u džepu! Kako se zoveš, pobro?ˮ upita drugi. „Olif. Danas sam stigao u grad. Ma što danas, nema ni ura!ˮ „I već si dobio posao?! Baš čudno. Kržljav si i malešan, tebi će biti teško u škveru. Nemoj mislit’ da je posla manje zato što ide zima! Za tesare uvijek ima posla, a Njegovo Veličanstvo uvijek gradi nove lađe!ˮ „Ili popravlja stare!ˮ nasmije se drugi. „Oh, ne brinem se ja ništa. Imam pismoˮ, mirno će Olif, i ovlaš ga dopola izvuče iz bluze. Sad je već shvatio. Bili su to radnici iz brodogradilišta. Kad završe s radom, dolaze ovamo na jeftinu večeru. „Ah, ćato! Pa onda ne smeta što si kržljast!ˮ Olif prihvati kad svi grunu u smijeh. „Sutra počinješ? Onda nije čudno što nemaš para!ˮ Olif šutke kimne. Sad je već dohvatio žlicu. „Posudit ćemo ti mi! Vratit ćeš kad dobiješ plaću.ˮ „Bit će škuda, ćate su bolje plaćeni!ˮ Krčmar je napokon podigao glavu od posla pa je, u prolazu, opet obratio pozornost. „Vi poznajete ovog?ˮ upita radnike za Olifovim stolom. „Narafski!ˮ veselo će razroki bradonja. „To je naš novi pisar! Vidi kako je kržljav! Sutra tek počinje, pa nema novaca, istrošio se na putu. Podebljaj naš račun večeras, mi ćemo platit’ za njega…ˮ „A dobro…ˮ krčmar zavrti glavom i vrati se do kazana podijeliti repete. Olif je već slasno kusao svoju palentu. Snijeg je pojačavao, studen stezala, a iz male, škuro osvijetljene oštarije, pod visokim i dugim zidom kraljevskog brodogradilišta, čuo se gromki muški smijeh i veselo skandiranje: „Repete! Repete!ˮ
_________________________________
NENAD PERKOVIĆ rođen je 1966. u Zagrebu, gdje je završio gimnaziju i fakultet. Pjesme, prozu, osvrte, kritike i druge tekstove objavljuje od početka osamdesetih u Poletu, Pitanjima i Oku, kasnije u Quorumu, Zarezu, Libri Liberi i Vijencu.
Do sad su mu objavljene knjige: – „Studentska kuharica”, kulinarski priručnik za posljednje od pripadnika Alan Ford generacije čiji je koautor uz sadašnju suprugu Andreju Jureković. Zagreb, Mladost, 1990. – „Bilo kakav Jeruzalem”, tarot-triler o tajanstvenom rukopisu kupljenom od Ciganina za jeftine pare, u izdanju Grafičkog mozaika 2005. – „Mirko uči zen” prvi hrvatski zen-roman objavljen integralno u časopisu Libra Libera br. 23, Zagreb 2008. – „Zlatousti – knjiga pitanja i odgovora” strip, gdje je autor teksta (autor crteža je slikar Davor Krelja) u izdanju Erasmusa 2011. – „Zapisi iz čudne šume“ , zbirka kolumni, tekstova i crteža, u izdanju Eneagrama, Zagreb, 2013. – „Dobročiniteljev grob“, roman, Sakcinski-media, Varaždin, 2023.
Preko trideset godina radio je kao novinar i urednik u brojnim redakcijama, mahom na području kulture. Danas uglavnom njeguje mali vrt, kuha i piše fantastiku.
Moje ime je Stojan T. Živim gore, kad pođeš od Goranaca lijevo, pa uzbrdo. Kažu stari da su Vrdi čarobno selo, vile se noću skupljaju i pletu konjima grive. Tako zapletene ih jašu i naganjaju, najbolje ćeš to znat’ ako su konji ujutro umorni i ne mogu povući ništa. Nemam konja, pa ne znam. Imao sam ćuku, fin bio. Tornjak, ja ga zvao Ćuto. Kad mu tepam vazda kažem „ćuto je fin“, pa mi glupo da mu neko drugo ime dajem. A i on se naučio. Ujeo ga poskok kad je iš’o kod krumpira u vrto. To mi je bilo jedino što sam siš’o u grad, da ćuku odvezem doktoru. Ne idem ti puno dolje, ne volim pričat. Ljudi sve pokvare, pa mi bude krivo. Gledaju me čudno, ispod oka, k’o traže nešto. Hoće mi pročitat’ s lica, a ja im ne dam. Kaže moja Luca da bi mor’o s nekim pričat’, nije zdravo sve u sebi držat’. Ima i finih ljudi, kaže. Ja sve klimam glavom, ali ništa joj ne vjerujem. Iako, znam da bi možda treb’o nekom reć’. Govorio sam Ćuti, ali i to gotovo. Nije mu mog’o pomoć’ doktor. Pa, evo govorim tebi. Odma’ da znaš, neće ti ovo bit’ priča o ljudima. Njih više nema.
Rodio sam se 1949. godine. Grdo doba bilo, zemlja suha k’o barut. Znali smo gulit’ koru s drveta da imamo šta jest’. Kuća mi bila odma’ uz prugu. Kad bi legli spavat’ baba nam nije dala da se okrećemo, pa čekaš onaj vlak da protutnji i onda se sav izokrećeš, dok ona ne čuje. Tata mi Rudo završio u zatvoru. Bio vlakovođa u ratu, u vagonima mu našli ustaške pečate i ode on u Zenicu. Majka ostala sama s nas osmero. Domalo je i umro tamo, neki rak, tako su rekli. Kad’ sam ti kren’o u školu ni’ko nije im’o vremena za mene. Rođak me pazio, Braco ga zvali. Stariji od mene deset godina, u njega sam gled’o k’o u Boga. Nije nikom’ dao da me tuče ili krivo pogleda. Eno ga danas u Splitu živi, na moru. Završio škole u Ljubljani, u bolnici radio, učen čovjek. A ja bio loš u školi. Znao samo ribu lovit’. Nisam mog’o matematiku proć’, pa mi palo na pamet donijet’ ribe starom Salki. On sve trlja rukama i poskakuje. Prozv’o me na ploču da odgovaram. Učili nekakvo poentiranje, meni nikako u glavu neće. I šapće ti on meni „to trebamo dignuti na k, k…?“, a ja k’o iz topa izvali „na kredenac“. Ja pao matematiku, on se ribe najeo.
Sjetim se toga često, ne baš Salke, nego ribe. Neretva tekla ispod kuća, stislo je među stijene, možeš je preskočit’. I sad je nekad čujem kako žubori, kapljice po licu padaju, k’o da te umiva. Zelena bila i hladna. Neki ne vjeruju da rijeka može bit’ zelena, ali naša je bila. Imam sestru što je otišla u Njemačku i ona kaže da nigdje drugo takvu boju nije vidjela. Obišla je svijeta, pa joj vjerujem. U ribu sam iš’o s Jozom i Bucom. Znaš ono kako je Braco čuv’o mene, tako sam ja Bucu. Bio mlađi od mene, pa smo ti smišljali razne igre. Voljeli čitat’ kaubojske romane, pa zakovali neku ploču što smo našli i napisali na njoj „Ranč T. Strašni“. To je bilo naše i nismo dali da se tu dolazi. Uvečer bi Sunce prasnulo iznad Čvrsnice, obojalo sve u narančasto i žuto. Zagledamo se niz Ominje i sve nam se čini da jašu prema nama petorica odvažnih, a mi ih spremni čekamo. Kad sam ti skov’o tu dasku s natpisom shvatio da znam s rukama, a i fino mi to oko drveta. Onda sam popravlj’o po selu šta je kome trebalo, majstorom me prozvali. To sam od tad uvijek radio.
Nisam ti još rek’o o Jozi. On je bio učitelj, svašta znao. Čak i harmoniku svirao, voljela ga djeca. Dođe pred praznike i razvuče „veju, veju pahulje“. Ne znam je li tad’ bilo drugačije, ali meni sve k’o da je bilo bolje. Luca kaže da sam se ja promijenio, a ne znam kako to misli. Da je Jozo još tu, možda bi i ja prič’o, možda bi joj bio isti. E sad, Jozo ti je im’o ćuku. Onaj iz filma „Lassie se vraća kući“. Dao joj ime Dobrila, ali djeca po Ominju nisu znala izgovorit’, prozvali je Lokila. Tako i ostala. Bila lijepa i pametna, kad te pogleda onim očima k’o da te čovjek gleda. Nekad sam se i s njom znao ispričat’, sve mi tajne čuvala. Jozo motorom iš’o na pos’o, radio u Jablanici. Kad’ bi se vrać’o kući ona bi ti njega nanjušila još preko mosta. On pređe preko, obiđe, pa kroz tunel i tek je tad’ na Ominju. A mi već odavno znamo jer ona počne lajat’ dok je još na magistrali. Kad’ bi dobila štence, bilo bi selo veselo. Oni svi padaju oko nje k’o neke loptice male, ne mogu pošteno ni stajat, kmeče, a htjeli bi se igrat’ i trčat’. Dobio ti je Jozo i unuku. Imala velike oči, zvao je vjeverica. Jozo je stavi među štence, a njoj se glava stopi s njima. Valjaju se jedni po drugima, mi ih gledamo i sve nam suze na oči od smijeha. Meni palo na pamet da je odvedem među kozliće. Majka joj obukla bluzu pletenu, pa i ona sva bijela. Tek prohodala, stoji među onim kozlićima, stopili se. Ja se prepad’o da je ne izgubimo među njima. Poslije sam sebi bio smiješan, kako ćeš dijete izgubit’ među kozlićima. Ali eto, uzme te strah, pa glava ne radi kako treba.
Počelo tada tog’ straha bit’. Ne znaš više ni sam je li te mjerkaju ili ti se samo pričinja, sve nešto postalo bitno. Ja kako sam ti bio majstor i Jozo nekad sa mnom iš’o. Tako mi bojali crkvu u Donjoj Drežnici, neki našli prigovorit. Jozo bio pametan, pa pit’o „što, jel’ treba i džamiju?“. On sve na šalu okreće, a meni nije svejedno, neka slutnja u meni. Razne priče dolaze od svuda, prvo ta cisterna pukla. Buco izvuk’o ženu i malu preko Rakitna. Kad’ su pošli ja im dao sliku s kozlićima, nek’ ponesu. Domalo Jozo odveo svoju Rajku do Mostara. Molili ga da i on ostane, da se ne vraća. On tvrdoglav, kaže šta vam je ljudi, neće nas nik’o dirat’. Poslije im bilo krivo što mu gume nisu izbušili.
Vratio se on k nama, sve bilo dobro neko vrijeme. Neću sad’ ja pričat’ k’o je šta radio, ako misliš da ‘oću. Možda me zato i slušaš, k’o što me gledaju svi kad siđem u grad, ne bi li nešto saznali. Rek’o sam onome u uniformi što je zapisiv’o kad su nas pustili iz muzeja u Jablanici i više neću o tom. K’o da nije dosta što to vidim kad oči zatvorim. Ne spavam više k’o normalan čovjek, nego sve napola. Glasove im čujem i korake dok se spuštaju dolje niz strminu. Ti bi da ih i ti čuješ, da možeš poslije okolo pričat’ i prepričavat’, kako sam mor’o leć’ preko najmlađeg’ da barem njega ne tuku. Jednom je dosta, doživjet’ i ispričat’.
Nešto drugo ti hoću reć’, slušaj. Jozo ti je volio pričat’ priče, majstor bio u tom’. Moj Tomo uvijek iš’o njemu da mu priča. Mi mu puštali, samo nije smio u noć ić’. Jednom tako poš’o, kad Joze nema kući. Čuje ga gore uz put, sječe draču. Krene prema njemu, kad ono nije Jozo sam. Zast’o on i sluša, ne vide ga. Neka dva glasa pitaju Jozu je li čuo za ono što se dogodilo. Kaže Jozo „jest, ne valja to“, pa još nešto mrmljaju. Tomo ti čuo Jozu kako dvaput viknu „ne“ i pucanj. Nije se smio pomaknut’, ost’o tu stajat’, upiš’o se od straha. Čim su mu noge oživjele sakrio se u šumu. Tu je ost’o cijelu noć. Mi smo isto čuli pucanj. Kako se Tomo nije vrać’o nismo znali je li živ. Čekali smo da dođu i sve nas pobiju. Ali nisu, prođe noć. Tomo se ujutro pojavio na vratima, prljav, mokar, plače. Kaže ubili Jozu. Ja mu šamar opalio, nikad to sebi neću oprostit’. Nisam mu htio povjerovat’. Ček’o sam još jedan dan i onda otiš’o gore uz put. Naš’o sam ga kako leži, krv mu sasušena na licu, oči još otvorene. Plak’o sam tada k’o što nikad više nisam, lež’o pored njega dok nisam isplak’o sve. Nisam mislio ‘oće li opet doć’ i nać’ me i ubit’, nisam mog’o o tome. Mislio sam o Neretvi i kako si je mog’o preskočit, o onih pet riba što ih je Jozo jednom uhvatio. Stao na Ominju da ga slikam i pokačio ih po prsluku što ga je vazda nosio. Zatvorio sam mu oči i na rukama ga odnio dolje. Naš’o stara kolica i prugom ga odvez’o do groblja. Nisam znao gdje ću ga stavit’ pa sam odabr’o gdje je lež’o Rajkin tata. Zamot’o ga u bijelu plahtu, sve sam pazio. Glavu sam zamot’o posebno. I to ti mene pati, što sam ga zakop’o u robi u kojoj su ga ubili. Što se nisam sjetio iz ormara uzet’ čistu košulju, neke hlače što je u školu nosio. Što mu nisam naš’o neke cipele, da ne ide u grob u radnim tenisicama. Zbog toga ti ne mogu spavat. Kad’ je sve prošlo Buci sam rek’o što je bilo. Plak’o mi na ramenu k’o dijete. Samo nisam rek’o da sam mu oca zakop’o u robi u kojoj je lež’o mrtav dva dana i u radnim tenisicama. Bilo me stid.
Eto, sad sam ti sve ispričao. Dobro je Luca rekla, lakše je malo. Samo, rek’o sam da priča neće bit’ o ljudima, a mora o nečem bit’. Znaš da je Jozo im’o ćuku, Lokilu, lajala je kad bi motorom dolazio s posla. Kad’ ti se ovo dogodilo ona samo sjedila ispred kuće i zavijala, duša nam se kidala. Rek’o bi joj ja da ga više nema, ali znaš da je ona bila k’o čovjek. Razumjela bi me, pa bi joj bilo još gore. Iako mislim da je ona to i bez mene znala. Ne znam je li prošlo sedam ili deset dana, dugo je bilo, odjednom više nema zavijanja. Nigdje je nismo mogli nać’. Ne znam je li je nek’o ubio da više ne tuli ili je sama od tuge umrla. Kako god, otišla i ona. Budući da priča mora o nečem bit’, evo nek’ bude o ćuki. O Lokili i onom mom jadniku što ga ujede poskok. Nijedno nisam uspio spasit’.
– drugonagrađena priča na natječaju Pišem ti priču vol. 12 Gradske knjižnice Samobor, 2024. –
ANICA MILIČEVIĆ (Mostar, 1991.) je profesorica violine, ljubitelj knjiga i slobode, skupljačica snova dvojice šašavih dječaka i svemirska suputnica jednoga posebnoga čovjeka. Svoje obrazovanje započinje i završava u rodnome Mostaru, osnovna škola, Gimnazija fra Grge Martića i Glazbena škola Ivana pl. Zajca, te na koncu Studij Glazbene umjetnosti, smjer violina i entomuzikologija. Trenutno živi i radi u Osijeku, putuje mislima i neizgrađenim koridorom 5c za Mostar. Od malena zapisuje svoje misli i sjećanja. Objavila je svoje tekstove u zbirkama priča Perunikine besjede (Društvo ljubitelja književnosti Littera, Osijek, 2022.) i Čarolija Božića (Prof&Graf, Tenja, 2022.). U godini 2023. ušla je u uži izbor od deset autora na natječaju za nagradu Mak Dizdar (Festival Slovo Gorčina) za neobjavljenu zbirku poezije, širi izbor za nagradu Kritična masa 2023/2024, te širi izbor za nagradu Ranko Marinković Večernjega lista 2023/2024. Kratka priča „Ovo nije priča o ljudima“ drugonagrađena je na natječaju Pišem ti priču vol.12 Gradske knjižnice Samobor, a rukopis poezije „Kronike pripadnosti“ prvonagrađen na 35. Pjesničkim susretima Drenovci. Prozne crtice i ponešto poezije objavila je na stranicama Booke.hr, *čovjek-časopis*, Metafora i Časopis kvaka.
Naca nije najpametnija, ali seća se kako je bilo na početku.
Na početku su zveckale mamine igle, dok je pevušila:
Nano, boli me glava.
Nano, boli me glava.
Na glavu ti karamanka,
Ej, nek te boli.
Naci nije išla škola, u njoj je bilo mnogo teških reči, pa ju je mama usmerila na ručni rad.
Naca ima zlatne ruke. Ceo kraj dolazi kod nje kad im se prošuplje džemperi i šalovi. Što niko drugi ne može, može Naca, samo što nikad nije zadovoljna. Može ona da splete rupu na svakoj mustri, ali nikad nema vunicu odgovarajuće boje i debljine, pa se uvek sekira što nije kako bi trebalo, iako je sve mušterije uvek hvale kako je neverovatno da se ne vidi da je išta krpljeno.
Pročula se, pa je kod nje došao i Dizajner i Naca je mislila kako tako lepo ime još nije čula. Kad rodi sina, nazvaće ga Dizajner. Bio je očajan. Uprtio je veliku balu svile i pored žive Nace objašnjavao mami kako je to izuzetno skupa svila kojoj se, nekako, u transportu, izvukla jedna nit.
“To bi sad trebalo iglicom…”
“Je li nit izvučena dokraja?” razložno mu se obratila Naca. Dizajner se zaprepastio i Naca je shvatila da je mislio da ona ne ume da govori.
“Nije, ostalo je jedno metar u tkanju…”
Onda je skinuo papir s bale i mama je rekla: “Lepota”. Znači, tako izgleda lepota. Čudna je lepota, jer oko nje sve poružni. Kauč po kome je raspovio svilu odjednom se izlizao, postao prašnjav, a lično ga je čistila, nije mogla bolje. Naca je zatvorila oči i pomilovala tkaninu, da nauči dodir svile. Kad je glatko kao led, onda je svila. Na beloj podlozi lepršale su ptice i raslo cveće. Naca voli boje i obraća im se na svoj način. Kad odu u crkvu, tamo vlada nemogućeplava. Njoj se klanja. Kad odu u Dom zdravlja, zidovi su bolesnobeli. Njih ne dotiče. Omiljena joj je žižcrvena. Njoj se osmehne kad je uoči u bočici laka za nokte.
Na lepoti prepoznaje bistre boje, jedvazelenu, nedovoljnožutu, sečivocrnu, mlakoljubičastu i ljutoplavu, ali nešto je falilo.
“Nema crvene”, rekla je.
On je gledao svilu kao da je prvi put vidi.
“Da, stvarno nema crvene.”
Da je ovo slikala Naca, dodala bi i vatru i trešnju, bilo bi još lepše.
“Klijent hitno traži kolekciju…” Daće drugom sinu ime Klijent, to je baš lepo ime za dečaka.
Pokazao joj je mesto gde se nit izvukla iz tkanja. Do tada su slapovi ptica i cveća zapljusnuli kauč i prelili se na parket. Caklio se, doduše, ali lepota ne sme ležati na podu, pa ju je obema rukama podigla, dok joj je srce tuklo. Kroz lupu je videla mrežu konca kako pravi hodnike i tunele, a ova nit je otvorila prozor u zidu, koji je trebalo zazidati. Drugačije je od pletiva, a opet isto, mislila je. Džemper je krzno, a svila je koža.
“Koliko će ti trebati vremena?” pitao je Dizajner.
Pogledala je drvo na ulici, da se sa njim posavetuje. Ako je sada olistalo, možda će moći da završi pre nego što odbaci lišće.
“Javiću vam kad završi”, rekla je mama.
Odmah je uzela iglicu i udubila se u lepotu. Nije bilo toliko teško, samo je moralo da se ubode i izvuče bezbroj puta. Najpre je gledala kroz lupu, da uhvati obod onog prozorčeta kroz koji iglicom treba da proturi nit, odozdo, pa odozgo, a oba puta ruku da ispruži najdalje što može, a nit i dalje nije provukla, toliko je dugačka. Posle je ruka naučila sama, iglica je ubadala gotovo bez gledanja, samo je svaka petljica morala da ostane mekana, nikako tvrda i sabijena. Kad bi na kraju dana obnevidela i zaboleo je vrat, blago bi zategla nit i poravnala nabore, a opet ostavila mekano i tada bi je oblio talas blaženstva – vratila je ptici pola kljuna, nit je ona prava, u boji i debljini i Naca vraća lepoti ono što je njeno, bez traga ikakvog kvara.
Dolazili su da gledaju kako Naca vrze nit u svilu, a ona jedva da je primećivala goste. Drvo je i dalje imalo lišće kad je bilo gotovo, kad je poslednji put zategla nit, zatvorila oči i prešla dlanom preko svile, da se oprosti.
Dizajner je bio oduševljen. Toliko oduševljen da je Naci ostavio dvesta evra. Nije joj baš jasno koliko je dvesta evra i čime se samerava, ali mamino uzbuđenje kad kaže dvesta evra slično je kao kad Nacu hvali pred nekim i kaže: “Samo je pogledajte, reko bi čovek da ta ništa ne zna, ali nikad nije zaboravila da isključi ringlu.“ Tako da Naca zaključuje da ringla vredi dvesta evra.
Samo što sad mama zaboravlja da isključi ringlu, i to već dvaput, drugi put je na ringli ostala šerpa sa uljem za prženje, pa su se zamalo zapalile. Ali mama se oko toga uopšte ne uzbuđuje.
To zaboravljanje počinje od zenica. Kad je dobar dan, mamine zenice su sočne. Tada mama kaže nešto lepo, kao:
“Sećaš li se onda, kad si bila mala, pa ti je prvi put utrnula noga? Terala si me da ti skinem čarapice, jer su pune zvezdica koje te bockaju.”
Naca se onda seti i da nisu bile čarape nego hulahopke, i to sive, i seća se kako je sedela na kauču, ovom istom, samo je bio drugačije presvučen, kako su je zvezdice istovremeno golicale i bockale, a najviše se seća razočaranja kad iz posuvraćenih čarapa nisu ispale zvezdice – a Naca ih je videla, i to u boji, videla je ljubičaste, roze i srebrne zvezdice – nego šuplji crni mrak.
Ali kad se mami zenice osuše, onda bude problema. Tada odjednom hoće da pobegne iz kuće u spavaćici, jer može da je stigne onaj čovek.
Naca ne zna koliko je dvesta evra, ali je jaka. Još dok su se igrale arjačkinje-barjačkinje, kad bi se ona zaletela u protivnički lanac, prsti bi se sami rasplitali pod pretnjom siline Nacinih šaka. Sad sama vadi televizor iz regala da lepo počisti prašinu ispod njega. Bez problema pomera i tešku komodu. To sada pomaže, jer može da savlada mamu kad krene da beži po kući, a onda čučne u ćošak i plače. Naca joj pevuši:
Nano, boli me čelo.
Nano, boli me čelo.
Na čelo ti dukat met’o
Ej, nek te boli.
Kad se mama umiri, Naca uzme da pospremi po kući, jer ostane tu svašta razbacano i tada misli o onom čoveku što ga se mama onoliko plaši. Naca misli da je to možda njen tata. Kad je bila mala, tata je bio u inostranstvu. Posle, kad je već krenula u školu, čula je da je stric jednom rekao da je tata na Novom Beogradu, kod Sava centra. Svakog dana, posle škole, čekala ga je ispred glavnog ulaza. Kupila bi fišek semenki i grickala ih, jednu po jednu, ljuske bacala u maramicu, sve dok ne bi došlo vreme da se mama vrati s posla, pa bi tada sela na sedmicu. Tata se nije pojavio, ali jednom se pojavio stric i rekao: “’Ajmo, Naco, nemoj da praviš problem”, a njoj su se prosule semenke.
Naca nije najpametnija, ali sve razume kad joj se lepo kaže, a posebno da ne treba da pravi probleme, pa više nije išla na Novi Beograd. Kad je videla da se mama sa stricem ljubi u usta, htela je i ona, ali rekli su joj da ni to ne sme. Posle je i stric nekud otišao, možda isto u inostranstvo. Ne može da se seti nijednog drugog čoveka od koga bi se mama toliko plašila.
Naca zaista ne pravi probleme. Možda samo onda kad je išla s mamom na glasanje, a pre toga je čula da komšinica kaže – jednom ko nijednom. To joj se dopalo, jer joj se učinilo tačno. Mama je rekla:
“Ovi što glasaju protiv – ili su besni ili imaju neke ideje. Evo, da te pitam, imaš li ti neku ideju?”
Naca se zaprepastila, naravno da nije imala nikakvu.
“Onda zaokruži jedan”, rekla je mama. Naca je, ipak, zaokružila broj dva, misleći da je jednom ko nijednom i da mama neće saznati, a ako i sazna, reći će joj da je dosad uvek glasala za vlast, pa, eto, valjda vlast neće zameriti ako Naca jednom glasa protiv. I ništa se nije desilo, sve dok nisu došle kući i mama rekla: “Doći će sutra po podne žena iz opštine.”.
Te noći Naca je sanjala kako gleda televiziju. Dvoje sede u studiju i nešto pričaju, a dole, u dnu ekrana, tamo gde se ukrug vrti ispis najnovijih vesti, tamo sada ide samo jedna vest:
Naca je glasala za dvojku, a nema nikakvih ideja.
Kad se probudila, shvatila je da ne može ni da trepne, ni prstić da pomeri, samo je ležala i gledala u plafon, oduzeta od strave.
Žena je došla i donela grobcrni džemper umoljčan na više mesta. Naca je prethodno izribala celu kuću, pretresla i plakare i viseće elemente u kuhinji, uglancala i čaše i pribor za jelo, ne bi li joj se nekako umilila, ako bi ova iz tašne izvadila listić na kome je Naca zaokružila dvojku. Ova to, međutim, nije uradila i pravila se da ne zna ništa o glasanju. Kad je došla da podigne džemper, Naca je i zavese oprala, a žena iz opštine se opet napravila luda, samo se oduševila kako joj je džemper sada kao nov i častila je bombonjeru.
Dobro je, pomislila je Naca, izgleda da ovo jednom ko nijednom, nekako radi.
I još jednom je, zamalo, napravila problem, malo iza toga, kad je mama poželela da je uda.”Lakše bi ti bilo, Naco, da imaš nekoga.” Naci ni ovako nije teško, ali pristaje da se uda. Nije joj do udaje, ali volela bi da ima bebu, a to je nekako povezano. Treba da im dođe momak, da se upozna s Nacom, pa su je mama i komšinica za tu priliku ofarbale. Nisu je šminkale, jer joj je osećaj šminke na licu toliko neodoljiv da se samo pipka, pa se sva umaže. Kad se pogledala u ogledalo posle farbanja, malo se trgla i pitala: “Šta ste mi ovo uradile?”
“Izvini, Naco, nije se dobro primila”, rekla je komšinica.
“Vratite me na staru Nacu. Stara je bila bolja”, rekla je Naca. Komšinica je otrčala po novu farbu da se boja ujednači i Naca zadovolji.
Kad je momak došao, Naca je otišla u kuhinju da mu skuva kafu, a mama za njom. Ljutnula se što joj visi nad vratom, kad zna da ume da skuva besprekornu kafu, srednju jaču, kako je i tražio, ali mama joj je u uvo sasula: “Ne daj da te dira dole” – i otišla nešto da završi.
Naca je srednju kafu i pitu s višnjama stavila pred momka i jedva čekala da momak počne da je pipa dole, jer je dosad niko nije pipnuo, samo sama sebe i svidelo joj se. Tako je sad čekala da je pipne, ali on je navalio na pitu s višnjama, kafu je jedva srknuo, a Nacu nije ni pogledao.
“Jesi li ti pravila pitu?”
Naca više voli da čisti, nego da kuva, ali mama je neumoljiva i naučila ju je i da kuva. Zna da napravi i supu, i boraniju, i šnicle u sosu, i gibanicu. I pitu s višnjama.
“Najviše volim pitu s višnjama”, rekao je pogleda uprtog u pod, te mu je Naca donela još jedno parče.
“Ako hoćeš da me pipneš, neće biti nikakav problem.”
Ali momak je nastavio da bulji u pod, te je Naci bilo drago što je sve temeljno očistila.
“Kakav je?” pitala je majka.
“Nevaspitan”, rekla je Naca.
“Šta je radio?”
“Smrdi na luk i masna mu je kosa.” Što je, doduše, bilo tačno i što bi mu oprostila, samo da je bio ljubazniji.
Nikad se više nije pojavio, a inostranstvo niko nije pominjao. Izgleda da je rekao neku ružnu reč o Naci, jer je čula kako mama i komšinica pričaju kako je sve što je rekao, o sebi rekao i kako se poštenje danas uopšte ne ceni.
Naca nije razumela u čemu se sastoji njeno poštenje, jer izgleda da je ona poštena. Nije joj jasno ni šta je, uopšte, poštenje. Mama izuzetno ceni prozor na kupatilu koji drugačije naziva prirodna ventilacija i smatra da je to veliko bogatstvo, pa Naca dovodi u vezu to dvoje. Ko je pošten, redovno se pere i ne smrdi, pa je zaključila da je momak i nepošten, osim što je nevaspitan.
Koliko zna, drugih problema nije pravila.
Sad mama neće da se kupa. Mora s njom polako, da ne primeti. Najpre ugreje vodu na šporetu i sipa je u veliku kantu, pa je rashladi koliko treba. Skida mami suknju, pa bluzu, pa donji veš. Mama ne nosi prsluče. Usput se skida i Naca. Spusti poklopac WC šolje, prenese mamu u kupatilo. Namesti se na šolju, a mamu posedne sebi u krilo. Lončetom zahvata vodu iz kante i poliva mamu po glavi. Mamina glava ubrzo obraste u šamponsku krunu, a Naca je šašolji iza ušiju, trlja joj nabore po vratu i trbuhu frotirskom rukavicom, sve dok se mamina koža ne zarumeni. Onda mamu osovi na noge, pa prelazi na guzove i maminu sramotu. Sramota je obrasla dlakama, kao i Nacina, samo su mamine bele, a Nacine šarene. Iz mamine sramote se rodila Naca, a iz Nacine niko. Umotava mamu u peškir, celu, kao u čador, pa je prenese u sobu, lako kao da je mače. Vrati se u kupatilo da posuši pod. To se mora odmah, jer u uglovima kupatila ima pokoja odvaljena pločica, pa Naca, iako pazi da voda ne prska do zidova, zna da bi to mogao biti problem, te krpom tera vodu u slivnik.
U sobi zatekne malu mamu u šatoru iz koga ne želi da izađe, baš kao mala beba. Kad je osuši, celu je izmaže pavlovićevom i obuče joj čist veš i spavaćicu. Naca zadovoljno udahne svež mamin miris. Dok joj suši kosu, pevuši:
Nano, boli me lice.
Nano, boli me lice.
Na lice ti rumenice,
Ej, nek te boli.
Dok je češlja, mama nekad kaže: ”Ispleti mi pletenicu”, pa joj Naca prstima uvrće pramenove retke kose, koja dopire jedva do uveta, a mama se osmehuje, zadovoljno zabacuje glavu i Naca zna da to na glavi oseća težinu pletenice i da u tome uživa. Ako nije bio dobar dan, mama bi je bezubim ustima grizla i pljuvala, ali na kraju bi se umorila i prestala. Uvek na kraju prestane. Kad postane baš gadno, kad se bacaka i ruši stvari, tada zove komšinicu. Ćerka joj radi u Hitnoj i kod nje je bočica na kojoj piše haldol. Kad bi imala ćerku, tako bi se zvala. Mala Haldolka. Taj lek ne stoji kod Nace, iako ona ne zna zašto, ali neće da pravi problem, tek, mama posle toga dugo spava.
Kad je dobar dan, idu u šetnju. Naca se zagleda u oči prolaznicima da utvrdi status zenica. Ne zna je li ova mamina bolest zarazna ili je to tako, kome se zalomi. Zasad svi imaju sočne zenice, pa joj lakne.
Odjednom, pred njima se stvorio automobil. Nikad nije videla takav i znala je da je ovaj poseban, znala po tome što ju je oblio talas vrućine, sve dole, do sramote, iz koje je curnulo. Naca zna da se automobili prave u fabrici, ali ne i ovaj. Nikad nije videla ni ovakvu boju ni liniju. Kao uprženi šećer, kao med… Od neba uvek zavisi kakva će biti slika. Nekad se desi da se nebo naročito namesti i zaplavi, pa se dole sve zgusne, a sad je razmaklo ljude i drveće da napravi mesta da ovaj auto s njega kapne, bila je u to sigurna. Auto ima plave tablice, a takve plave boje nema ni na ulici, ni u crkvi. Nema je ni među njenim vunicama i koncima koje drži u korpi za plavo. A sa obe strane tog plavog sijaju žuta sunca gustih trepavica. Ukazao se samo kratko i glatko je kliznuo gumama boje najtanje bele kafe, čim su kročile na prelaz.
“Rivijera…” rekao je muškarac na semaforu. Medena mašina ima ime. Drugi muškarac se složio. “ Da, rivijera.”
Naca nema svojih reči, nego mora da se oslanja na najpristupačnije i najbliže, jer ova dvojica izgovaraju još jednu reč, koju ne razaznaje. Budva rivijera… bulka rivijera… bajka rivijera… Nije, Borča rivijera… Rivijera sigurno, i nešto na “b”.
Ona bira Borču i sve vreme šetnje u sebi ponavlja Borča rivijera, Borča rivijera, plašeći se da ne zaboravi. Borče će se setiti, samo da zapamti tu rivijeru, a mora zapamtiti ove reči, jer one su udica za ovaj san koji je prošao ulicom i ona želi da ga ulovi, da ostane njen. Borča rivijera, mora da zapamti. Naca shvata da su reči važne, jer mogu da dozovu sliku, a kad dozoveš sliku, može da ti bude lepo.
A onda više ništa nije lepo. Naca je o smrti učila od čuvarkuće. Ćerka čuvarkuća rodi se iz majke i čim izraste, majka umre. I stalno tako. Mami se ušiljio nos i samo drži oči zatvorene i teško diše. Naca zna kako da joj ugodi.
“Slobodno umri, mama, nije nikakav problem. Ja sam se udala. Imala sam venčanicu, sašila sam od one lepote sa pticama i cvećem. Zamisli, tata mi došao na venčanje. Muž mi miriše na ljubičice i zaposlen je za stalno. Imamo troje dece. Klijenta, Dizajnera, i malu Haldolku. Haldolka liči na tebe. Nemirni su, ali ja stižem da kuvam i sve držim čisto. Našla sam svoje reči, sve znam kako se kaže. Imam i školu…”
Mama je posluša i umre, a Naca ne plače. To što mame više nema do te mere sve menja da je i Naca koja je gleda iz ogledala neka druga Naca, kao onda kad su je ofarbali. I ta druga sada ne može da plače.
Svake nedelje ide na groblje. Kupi cveće na pijaci, lepše je nego u grobljanskoj cvećari; uglanca ploču i stavi na nju buket, onda se malo s mamom popriča.
Ove nedelje nosi šeboj. Ubi’, ubi’, ubi’ udbaša, udbaša, udbašaa… Trgne je buka iz bočne ulice. Kad virne preko ramena, vidi da su četvorica momaka u kapuljačama okružila jednoga. Taj u sredini jeste komšija udbaš, Naca ga je odmah prepoznala. “Udbaš, iz udbaške porodice”, mama je to izgovarala sa neobičnim uvažavanjem, kao da udbaška porodica ima i poštenje, i prirodnu ventilaciju, i dvesta evra. Komšija udbaš ima goluždrave noge u bermudama, bele i tanke, i Naci je tih nogu žao. Liče joj na mamine, kad bi izvirile ispod bademantila. Kapuljaši su u trenerkama. Oni viču to Ubi’, ubi’, ubi’, ali samo ga gurkaju, kao mačka miša, ništa više od toga.
Da im se nisu osušile zenice? pomisli i prestravi se. S leđa priđe jednom, nežno ga dodirne po ramenu, jer hoće da ga prenese odatle, ako treba. On se okrene, zaurla: ”Beži, nakazo” – i gurne je. Naca to ne očekuje i padne, udari se u kuk i lakat, a šeboj se sav prospe. Boli je, ali nek je boli; rekao joj je nakazo, ali i tu je reč već čula; šeboj joj je prosuo, ali neka i bačenog šeboja – videla je da su mu zenice sočne. A komšija udbaš samo gleda, trepće i znoji se, kao Naca onda kad je sanjala strašan san. I Naca više nema vremena za razmišljanje, nema kad da vaga jednom ko nijednom, niti hoće li ovo napraviti neki problem –
ove gole noge u središtu kruga treba odbraniti od sočnih zenica koje hoće da ih povrede. Udara nogom u sramotu prvog kapuljaša. On posrne. Drugi je udara pesnicom u lice. Žižcrveno sukne u oči. Naca bije glavom, obnevidela. Ne zna da to ume, ali oseća da ona snaga kojom podiže komodu služi i za ovo. Na ruke ti divne grivne, na grla ti ogrlice, na uši ti obolceto, na lice ti rumenice, na čelo ti dukat met’o, na glavu ti karamanka… Nacino telo radi u ritmu, disanje radi samo, ruka radi sama, rasteže dugačku nit, samo što na njenom kraju nije iglica nego šaka, svom snagom je zabija u stomak, u glavu… Drugi kapuljaš pada kao podmazan, pada, kao da se kliza na ledu. Treći pada poslušno, posle prvog udarca, samo da se skloni iz ove situacije. … Ej, nek te bole. Kako nije znala da je ova pesma ovako besna? Četvrti se pokloni i pobegne.
Udbaš grli Nacu. Briše joj krv i znoj sa lica.
“Naco”, kaže joj, a noge mu se još tresu,”’ajmo negde, Naco. Vodim te negde gde najviše voliš.”
Ona zna gde bi najviše volela.
“Ja bih…” ali ne može da se seti one druge reči, udica je spala s niti koja spaja reč i sliku, “ja bih… U Borču.”
I rasplače se.
– nagrada “Laza Lazarević” za 2024. godinu, za najbolju neobjavljenu pripovetku na srpskom jeziku, u organizaciji Kulturnog centra Šabac –
IVANA BULATOVIĆ diplomirala je na FDU, u Beogradu, 1999. Zbirka „Ruska i druge priče“, objavljena je u Nolitovom izdanju 2009. Objavljivala je priče u „Koracima“, „Poljima“, „Sarajevskim sveskama“, „Gradini“… Roman „Praćerka“, objavljen u izdanju Partizanske knjige 2021. Drugu nagradu za priču, na konkursu “Ulaznica”, gradske narodne biblioteke “Žarko Zrenjanin”, u Zrenjaninu, osvojila je 2023. Dobitnica je nagrade “Laza Lazarević” za 2024. godinu, za najbolju neobjavljenu pripovetku na srpskom jeziku, u organizaciji Kulturnog centra Šabac. Živi u Beogradu.
Uomo universale, n. m.,imenica, muški rod, italijanski – kod žena se to podrazumijeva.
Kad istovremeno uzmem dvije čiste kuhinjske krpe, sjetim se da nismo imali mašinu za veš do moje trinaeste godine. U petočlanoj su porodici svaka pelena, majica, jastučnica, jakna, haljina, krpa, rolka, trikmajica… svaki čaršav, brushalter, stoljnjak, ćebe, prekrivač, radni kombinezon, tepih… svake farmerice, zavjese, čarape, heklane grešpice, prelazile ko zna koliko puta preko maminih ruku, pored sveg njenog posla. Kad bi dolazili gosti koji mi nisu bili dragi, bilo za slavu, ili nekim drugim povodom, a koji su, bez izuzetka, dočekivani svime što imamo, sjetila bih se te mašine za veš i shvatila da mrzim muškarce. Nerijetko mrzim i sebe, jer sam držala knjigu kao izgovor, manje-više za svaku obavezu.
Koliki je broj idiota per capita potreban, u kući koju sam praviš, da bi se postalo ženom?
***
Poslije četiri i po godine života u studentskom domu, i dan-danas pomazim veš mašinu kad pored nje prođem.
***
Koliko kičmi vrijedi jedna diploma?
Bildungs kakofonija
Džem od grožđa. Siva folija eurokrema. Zvijezde. Cvijet zove. Maskirna zelena boja. Ukus gume od crijeva kojim se duva u vodu tek posoljenog zelja. CNN. Sok od drenjina. Težak jorgan. Pojas Gaze. Žulj na kažiprstu od čišćenja krtole. Vlažna mahovina na okinutim drvima. Turbo-folk nedjeljom. Miris naftalina. Hrskava kora vrućeg ’leba na zadnjem sjedištu auta. Branko Ćopić. Oblak dima pored topa koji ispaljuje đulad. Neudoban brushalter. Raštan. Gušenje. Prut koji pliva kroz potok i izađe s druge strane puta. Bijele rade. Miris kotla za rakiju. Krv fleka od pamidore. Knjige. Leća. Drveni krstići. Blavor ispod sijena. Ako se voz kreće brzinom od 90 km/č. Hajdučka trava. Escherichia coli. Uske pantalone. Migrene. Divlja, crvena nerandža. Trigonometrija. Afrička maska. NaCl. Mušlje. Koka-kola. Zagnojene zanoktice od praška za sudove. Strije. Lepa Brena. Ciklama cvijeće u sivom kršu. Danilo Kiš. Mast od kastradine. Čajkovski. Rosaceae. Sveska okrenuta tako da polinom može da stane u jednom redu. Izbodene ruke na peraja cipola. Jogurt na koži, pred zoru. Prohujalo s vihorom na namještenom krevetu, petkom po podne poslije škole. Mitohondrije. Oko teleta koje viri iz široke teće.
Na stolici II
Morate da se pomirite sa svojim jezikom.
Šta to znači?!
Francuski je beg. Mogao je biti bilo koji jezik u pitanju, što se toga tiče.
Ne razumijem.
Čitajte Njegoša, na primer.
Nemam živaca za Njegoša. Ne mogu ga. Nikako. Čuš, posvađana s jezikom.
Zašto onda ne pišete?
Nisam sigurna da treba.
Put
Ulje masna voda klizi po tijelu. Sama. Ruke zavlačim ispod modre likre. Sama. Razvlačim je do butine. Sama. Voda nadire do pola bubne opne. Sama. Ljudi su svuda. Sama. Ruka je sve dublje. Sama. Kosa se, preko ramena, kači ispod pazuha. Sama. Čupam se. Sama. Jedno uvo je puno vode. Sama. Srebrna riba prolazi između nogu. Sama. Talas udara u usne. Sama. Jezik ćuti. Sama. Koža ore vodu. Sama. So grebe desni. Sama. Trepavice se mrse. Sama. Bljesak bijele kože. Sama. Jako. Sama. Brže.
Sama. Sama. Sama.
Sama. Sama.
Sama.
Plutam.
***
Srednje uši ne znaju za prošlost.
Treba da
Pereš sudove, iako ne možeš da dohvatiš česmu.
Kidaš vrelu džigericu tek zaklane svinje.
Sadiš luk u pravilnim razmacima, pod konac.
Zamijesiš kiflice.
Razumiješ Ljevina dok prevrćeš sijeno.
Voliš da
Na stolici III
Uostalom, na kom jeziku mislite?
?
Cukar
Svakim zalogajem osjećam poglede drugih, za koje vjeruju da ih ne vidim, u smjeru tangenti koje kače moju glavu, mada gledam u tanjir. Sigurno misle: evo je, opet jede. Pitanje je ko neće izdržati. Nekad se kladim sama sa sobom: koliko će vremena proći prije nego li neko progovori? Šta će reći je, s druge strane, uvijek isto. Obično varira od: a dijeta, ništa? do kako bi bila lijepa, samo da smršaš! (ah!) ili pak ljetos nisi tako izgledala, zar ne? Omiljeno mi je: OPET si se nagrdila. Ne znaju da i ja progovorim, daleko ranije od njih.
Moj se rad ne vidi, kao ni trud. Vide se jedino šlaufi mase koju drugi trpaju u fioke različitih veličina, u zavisnosti od onoga kako su me premjerili. Nikako da shvate da, koju god fioku da izaberu, ostaće da vire, od neuspjelog zatvaranja, krvava noga, zglob, prst ili nos. Zguljena će se koža lijepiti za jeftinu ivericu i, usirena, nepovratno nagristi drvo.
Dok mi šećer prodire u krv, kroz desni, moje je tijelo naslikano u kubističkom stilu u očima drugih, iako ne znaju za Žorža Braka. Žao mi ih je, naravno. Međutim, ne toliko koliko mi je žao sebe.
***
Što bi rekao Gabrijele Bonči: vrijedio je koliko je bio težak.
DANKA IVANOVIĆ (Cetinje, 1988) završila je osnovne i master studije francuskog jezika i književnosti na Univerzitetu u Beogradu i Univerzitetu u Luvenu. Trenutno na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu pohađa doktorske studije književnosti. Prevodi sa francuskog, prikazi i poezija objavljeni su joj u časopisima Polja, Ulaznica, Beogradski književni časopis, Književna istorija, na internet portalima i u zborniku poezije Tajni grad (Enklava, 2021). Prazne kuće prvi je autorkin roman.
I mada se ljuljuškam još, jašući stada sivobelih oblaka, pogled mi se već polako prizemljuje, lepi se za trepteći lajt-šou i grozdove balona, za sjakteće prozore domova i okićene jelke u njima. Kako samo bogougodno i lako bele pahulje sleću na vrtove i leje, na kupole crkava i krunisane glave spomenika, prava najezda s neba! Koliko slatkih kvartira cvetnim motivima ukrašenih, koliko samo srećnih porodica iza svih tih vrata, i ustreptalih srdaca u njima što praznike dočekuju. Koliko razdragane dečice što razjapljenih ustašca i razrogačenih očiju nestrpljvo iščekuju svoje poklončiće, kule i gradove, na federe đavolčiće…
Badnje je veče i svako, naravno, očekuje svoga Božić-batu. A ja sam se, pustolovka, čvrsto zajahavši moje vratilo, iz daleka zaputila ne bih li svim ovim otkucavajućim srcima novo sukno sašila. Možda suro i jednoobrazno, možda grubo, ali trajno i nepromočivo.
Najednom, kratak blesak. Raspršena je koprena vremena, i ono buduće stoji čisto i jasno preda mnom. Ukaže mi se šljašteća metropola sva u mraku i studeni, dok detonacije na horizontu neumoljivo odjekuju. Gle, gle, koji je to mesec, koje leto Gospodnje? ima li još uvek kakvog časovnika, kalendara? postoji li još neko gore i neko dole? ne osećamo li za vratom dah bezdana?
No bolje da ne jurim pred rudu, no da se vratim u moju badnju idilu. Ni o drvo ni o kamen, ni o kladu ni o panj, ni o trn ni o grm – no pravo na gologuzim anđelčićima inkrustriranu, secesionističku zgradu Vlade, na Savet ministara. Jezdim već njenim sveže okrečenim foajeom, depresivno dugim žutim koridorima, ogromnim salonima urešenim monumentalnim mozaicima. I mada zdanje deluje avetinjski pusto, znam da su u centralnoj Odaji svetlozarnosti svi već na svojim mestima. Ustali od okruglog mermernog astala, svi servilno nacereni kao za fotografisanje, čekaju na mene ovi kliberčići u kariranim kravatama, sa njihovim resorima, utajama i proneverama, diskrecionim pravima i ovlašćenjima.
Čekaju jer znaju, večeras im u velikom kotlu kuvam đakonije koje još probali nisu: pseći jezik, gujin žalac, krila slepog miša, oko žabe krastače… anekse i amandmane, i prefikse i preambule… rep guštera, deku ljudskog sala, kap-dve od detinje krvi… i klauzule i koncesije, diskrecije i fecesije… demokratske procese, inkluzije i integracije, civilna neljudska prava, pristupnice i razdružnice… Sve to lepo kuvati, mešati i začiniti, sladiti i biberiti, dekorisati jarkim frazama. U red ih sve poređati kao školarce kad kljukaju ribljim uljem. Dati im da kusaju dok je još vrelo, kutlačom iz velikog kotla, taaa-ko. I jede, toliko jede Savet ministara da štucnu, zagrcnu se i podrignu najzad od prežderavanja, da pusti glasne vetrove i tiho zaprede – a sve u znak euforičnog odobravanja i zahvalnosti. I tako prežderanim i pretovarenim, dajem im da potpišu i parafiraju sve što su iz mog kotla pokusali; najzad, i da ga overe krvcom sa svoga rasečenog palca. Jer bez toga ugovora nema. I dok ih posmatram kako zadovoljno hrču, prostrti po skupocenim sagovima, namireni kao pravi tovari, sedam već na moje krilato vratilo i uzlećeeem.
Prelećem ravno 666 gora i mora, reka i rečica, jezera i dolina, seoca i milionskih nekropola. Na mome Guvnu večnoga mira dočekuje me legion pohotnih demona. Ah, te kurate reponje! željne samo moje ploti, kao da se nikad parili nismo, kao da besane noći nismo u najgnusnijim orgijama provodili na ovom Guvnu pred likom Raspetog…
A sada, ubeđujem ih, kucnuo je čas da grešimo, da bludničimo još grđe – na hartiji, prema agendi i brevijaru, u ovaploćenim rečima. I oduševljeno zapovedam: ajn, cvaj, draj! I teretne kompozicije prepune mesinganih i olovnih darova jure već u pravcu srećnog grada, povijenog još pod teretima fanfara, ukrasa i božićnih pahulja. Trucka se u vagonima petsto hiljada ampula sa čeličnim košuljicama i rasprskavajućim punjenjem. Dočekaće ih na stanici, čim svari i rasani se, dočekaće ih svečano Savet ministara i njihovih nacerenih klonića tapšućih ručicama, klimajućih glavicama, klanjajućih trbuščićima.
Milujem petsto hiljada larvi nesreće u petsto hiljada mesinganih ampula – i vidim petsto hiljada glavica iz krvave majčine izvučenih i propištalih. Glavica rumenih i bledih, jajastih i zdepastih, ćelavih i kuštravih, ćosavih i rutavih, tužnih, radosnih i zbunjenih, priglupih i bistrih, zabrinutih… I dok bezbrižno plove u snu dišući na škrge u svojim školama i kasarnama, rovovima i zemunicama, udarim jednog po jednog šipkom posred leve sise. Tako ga udarim, te mu se prsa na čas otvore, dok mu ne izvadim srce, lako i nečujno. Veštije od lasera u vakuumu narkoze, čaram tako da mu rana odmah zaceli. A kad se probudi, vikaće i smejaće se, pucaće i plakaće, a da neće ni pomisliti kako mu na levoj strani grudnog koša zjapi praznina veličine pesnice…
Gle, gle? zar je ovo ona bleštava prestonica širokih avenija i raspevanih fontana, onaj božićni poklon crvenom mašnicom protiv uroka uvezan?! Krstarim sada njome uzduž i popreko, i više volim da gazim i skakućem njenim zgarištima no da lebdim surim oblacima. Tamo gde su bile okićene ulice i sunašca toplih domova, sada su tuneli ruševina. Puni srče, šuta, cigle i maltera, razbacanih predmeta, odeće i ličnih stvari – svi oni grade čudnovati jedan lavirint. Gegam se po njemu oslanjajući se o moju zmijoliku tojagu. Ja, uboga starica; ja, žaba-princeza. Ja, konstruktorka lavirinta ovog po kojem hiljade posrću i zanose se, i skapavaju.
Evo me, stojim nad improvizovanim skloništem u suterenu prepolovljene železne nemani što su je od milja zvali Tržni centar. Projektili su našli prolaz i pukotinu, čak ovde pod zemljom, i svi koji su verovali da su nesreći umakli i da su na sigurnom, sada su zatrpani, nepokretni, ne osećajući više svoja tela iščekuju sigurnu smrt. Zastanem na tren, oslušnem njihov daleki romor, obezglavljene glasove što bruje dozivajući pomoć, milost, Bogorodicu, svoje roditelje, dobre ljude, vatrogasce, Svevišnjeg, smrt. I meni se u magnovenju oko zamagli, zagolica me u grlu i suze mi se skotrljaju niz obraze. Jer i ja sam bila žena, i čovek, i neka me je žena donela na svetlo dana. I jutro mi je bilo radost, i čovek mi je bio radost… Ali prošlost je prošla, a posao se mora oposliti do kraja. Zastajem tek da pripalim lulu, i grabim dalje; uz nesebičnu pomoć mojih uzoholjenih demona i ovu sam bajku uspela da natopim krvlju.
Ulazim u ruševine stare bogomolje. Umesto odvaljene kupole, na vrhu je poderotina neba po kojem plutaju oblaci dima i gareži. Hramajući, prilazim oltaru: iza krhotina ikonostasa skrila se, izbezumljena, šačica ljudskih duša. Posmatram ih očajne, na ivici rastrojstva, između molitvi, psovki i izdajničkog zadaha telesnih izlučevina. Ajn, cvaj, draj! – i svi su već pretvoreni u stado ovaca i čopor šakala i vukova tu, pod izrešetanim posrnulim mozaikom Pantokratora. Zure sada u mene kao da čekaju znak koji ću im dati. Tojagom pretvorenom u palicu zasečem studeni zrak, i stanem da dirigujem horu poživotinjenih. Izvija se u mahnitom troglasju urlikanje, zavijanje i meketanje ka liku Tvorca; pojačavam ga i ubrzavam, dajem mu ritam u isprekidanim i skokovitim prelazima. Tek jedan tren, tanji od dlake što mi iz nosa raste i uvija se, deli nas od časa kad će skočiti jedni na druge i poklati se.
Ali taj tren nije još stigao. Čuči i čeka u kažiprstu i palcu moje desne ruke, i vlasnik njihovog preostalog vremena ne može biti niko drugi sem mene. I vi koji čitate ove reči – o, ne uljuljkujte se više u bajkama i ne mislite da sam daleko. Pred vašim sam kapijama i čekam da mi otvorite. Da zubljom bezgranične slobode najzad obasjam vaš mrak!
SRĐAN VUČINIĆ (Beograd, 1970) je esejista i pripovedač. Diplomirao je na Grupi za svetsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Objavio je veliki broj tekstova o filmu i književnosti, kao i nekoliko knjiga eseja. Objavio je i knjige fikcije Nezajaz, drame i druge priče (2013) i Muzej Havaji: priče (2015). Na Radio-Beogradu izvedene su mu drame o Dragutinu Iliću, Milošu Crnjanskom i princu Đorđu Karađorđeviću. Dobitnik je Stipendije „Borislav Pekić” (2009), Nagrade „Nebojša Popović” (2020, za promovisanje filmske umetnosti i kulture) i Nagrade „Biljana Jovanović” (2024, za zbirku priča Srećni dani). Od 2012. godine je umetnički direkor Festivala autorskog filma.
– Hoćeš li spavati, da ugasim lampu? – pitao je Bell svoju ženu u neko doba noći. – Bilo bi nam lijepo: ti spavaš, a ja sjedim iznad tebe i čuvam te. – Kako me misliš čuvati ako nema svjetlosti? – netrpeljivo je odvratila Belitsilim, sjedeći zgrčena pored vrata i gledajući odozdo Bella koji je stajao pored nje. – Ili misliš da ih ti možeš vidjeti i u mraku? – Koga? – Žohare, mrave, poplavu kukaca koji ovamo nagrnu kako nestane svjetla. I svi su smeđi, sve je ovdje tamnosmeđe, i mrak je u ovoj kući tamnosmeđe boje. Smeđi žohari, smeđi mravi, smeđe mušice i nekakvi smeđi crvići sa mnogo tankih malih smeđih nogu. Naviru iz poda, zidova, vrata, odasvud. I mi smo smeđi, u nama je već sve to, ne možeš me od toga sačuvati. – Ipak bih te čuvao, ti si dragocjena mojoj miloj osobi – smiješilo joj se odozgo Bellovo lice obloženo ušima nagnutim prema naprijed. – Mojim nogama i rukama, stomaku i leđima, mojim dugim kosama, svemu mome si ti dragocjena i zato bih te čuvao od svega, pa i od toga što je već u tebi. – Možda ti možeš u smeđem mraku vidjeti smeđe kukce pa me od njih i odbraniti. Svaka ti čast ako možeš i hvala ti na tome ako uradiš. Ali kako ćeš me odbraniti od pamćenja? Moje ruke i moje lice pamte nožice kako jurcaju po njima, moji su snovi puni brzog promicanja tankih smeđih nožica, moja utroba pamti ukus smeđih kukaca koje sam ne htijući pojela ili udahnula u ovoj kući. Ova kuća je puna smeđih kukaca i moje pamćenje je svo od smeđih kukaca. Kako me od toga misliš odbraniti? – Otkud ih toliko? – Pojavili su se sa siromaštvom, kao i druga prokletstva. Možda ćeš misliti da izmišljam, sigurno ćeš reći da mi se tako samo čini, ali ja sam sigurna, posve sam sigurna da ih do prije godinu dana nije bilo. Bilo ih je, naravno, kao i u svim drugim kućama, ali ih je bilo malo, kasno noću, onda kad ih niko ne vidi i kad ne mogu smetati, kad ne mogu zaposjedati sjećanje i osjećanje ukusa. Ali otkako je siromaštvo došlo, otkako se sve zapustilo, oni nasrću, oni nas opsjedaju, oni te prekrivaju i na nos ti ulaze kako zgasne svjetlo. Belitsilim je govorila užurbano, ogorčeno i netrpeljivo, kao da je lično Bell kriv za kukce i ostala prokletstva roditeljske joj kuće. On je predložio da ugasi lampu samo zato što je s bolnim bijesom i stidom govorila o bijednoj svjetlosti sezamovog ulja i o tome da negdje u ovom času gori lampa nalivena kamenim uljem, ali da ona nije i možda neće ni biti tamo gdje gori takva lampa, gori i svijetli, obasjava i noć pretvara u dan a kuću u lijepu sanjariju ako si još zidove obojio u bijelo. Samo zato je predložio da ugasi lampu, samo zato što je vidio da je ona mrzi, da joj smeta i da se stidi što je lampa nalivena sezamovim uljem koje žmirka i dimi umjesto da svijetli.
___________________________________________
DŽEVAD KARAHASAN (Duvno, 1953. – Graz, 2023.) školovao se u Duvnu, Sarajevu i Zagrebu. Radio kao dramaturg u Zenici, Salzburgu i Sarajevu. Predavao na sveučilištima u u Sarajevu, Göttingenu, Salzburgu, Berlinu, Grazu, Baselu, Klagenfurtu. Objavio: Istočni divan, Šahrijarov prsten, Sara i Serafina, Noćno vijeće, Sjeme smrti (romani); Kraljevske legende, Kuća za umorne, Izvještaji iz tamnog vilajeta (pripovijetke); O jeziku i strahu, Dnevnik selidbe, Knjiga vrtova, Sjene gradova (eseji); Kralju ipak ne sviđa se gluma, Misionari, Koncert ptica, Gozba (drame). Dobitnik je niza nagrada, između ostalih evropske nagrade za esej Charles Veillon, Herderove nagrade, Nagrade Vilenica, Goetheove medalje. Član ANUBiH i Njemačke akademije za jezik i književnost. Knjige su mu prevedene na petnaest jezika.
“Toliko si ružna da te ni Cigani ne bi ukrali”, rekla mi je Ana. Sanja je češljala barbiki kosu i kimnula. Nasmijale su se. Prvo tiho, onda sve glasnije. “Prestanite!” Smijale su se još više. Kao da sam rekla najsmješniji vic na svijetu. Ana mi se izbelji. Ja sam se objema izbeljila i odmarširala prema kući.
Eto, to su bile moje prijateljice. Poznavale smo se od rođenja i živjele smo u istom kvartu. To je bila jedina stvar koja nas je spajala. Kad god im se više ne bi dalo igrati sa mnom, svašta bi mi govorile. “Nismo ti više prije!” jednom su mi rekle uglas iz čista mira. S vremenom sam se navikla na njihove ispade, ali taj dan mi je prekipjelo. Nasmiješila sam se, okrenula na peti i otišla kući.
“Šta sam im skrivila?” oči su me zapekle od suza. Odlučila sam ići dužim putom kući. Umjesto da skrenem lijevo kod potoka, produžila sam ravno. Dugo sam se penjala uzbrdicom okruženom napuštenim, poluizgrađenim zgradama.
Hodala sam jako dugo. Sunce mi je udaralo u tjeme, a ja sam se pitala hoću li ikad imati prave prijateljice. Onda sam ga vidjela. Dolazio mi je ususret iz suprotnog smjera. Prvo se prikazao gornji dio glave, zatim trup, pa noge u kožnatim sandalama. Bio je sav u bijelome. Izgledao je kao Isus iz onih prastarih filmova koje su puštali na TV-u za Božić. Kad je došao ispred mene, rekao je: “Pozdrav, djevojčice!” “Dobar dan”, odgovorila sam. Dlake na nožnom palcu sezale su mu gotovo do noktiju. “Želiš napraviti besplatan DNK test?”
Razbrbljao se o nekakvoj budućnosti. O tome dotad nikad nisam razmišljala. Ali prva stvar koja mi je pala na pamet bila je hoću li jednog dana opet imati prijateljice, ali prave. Taj tip mi se nije činio kao netko tko ima odgovor na to pitanje. “Ne, hvala”, odrezala sam i pogledala ga. “Dobro… ovo je tvoj gubitak”, suzio je oči i primaknuo se bliže. “Druge curice tvojih godina…”
Otrčala sam. Kad sam ugledala požutjelu zgradu vojarne, sjetila sam se da su tu prije nekoliko godina nestale tri djevojčice mojih godina. Jedino što je ostalo iza njih bili su njihovi bicikli, naslonjeni na zid ili zavezani za stup. Još se sjećam panike u glasovima odraslih, ludih, nevjerojatnih glasina među djecom koje bi nekako pronašle put do novina, zidova i stupova oblijepljenih posterima. Jeste li vidjeli ovu djevojčicu? Možda je upravo onaj Isus otimao cure – prvo bi ih nagovorio da odu s njim otkriti svoju budućnost, zatim bi im, kad bi bili nasamo u nekoj šupi, nabio maramicu u usta i radio na njima medicinske eksperimente. Baš kao što su radili nacisti židovima, kako smo učili na satovima povijesti.
Dugo nisam nikoga vidjela. Tek bi povremeno pokraj mene prozujao auto ili bi preko puta prešla mačka. Prošla sam napuštene zgrade i izbila na kružni tok. Prešla sam cestu i spustila sam se niz stube pokraj frizerskog salona. Ispred i pored mene pružalo se još stepenica. Odabrala sam one zdesna i izbila opet na cestu. Ovaj kvart je bio skroz drukčiji od mog. Zgrade su bile toliko niske i razdvojene jedna od druge da sam mogla vidjeti nebo. Umjesto betona okruživala su ih poredana stabla i parkići za djecu. Ušla sam u jedan od njih i sjela na klupicu. Pitala sam se što mama sad radi, je li uopće primijetila da me nema. Pogledala sam na sat. Tri i petnaest. Već je odavno bilo vrijeme za ručak. Ali nju ionako nije briga. Znala sam da prije ručka popije nekoliko čaša vina. Bolje da sam tu vani, na suncu, kako bi ona rekla. Često bi me tjerala iz sobe. “Izađi vani na sunce! Ne budi vampir!” Jedino smo tad razgovarale. Ustvari, ona je meni govorila što da radim.
Gotovo mi je promaknuo plakat na zidu. Približila sam se. Cirkus je u gradu! pisalo je iznad fotografije tigra koji stoji na slonu, a koji stoji na kornjači. Ispod fotografije je pisalo 500 metara i strelica koja pokazuje desno. Pratila sam upute i uskoro se našla usred ciganskog naselja. Oko mene su se naherile kuće s limenim krovovima, poluraspadnuti auti i dijelovi žičane ograde. Tko zna, možda su Cigani oteli one cure i sad su one njihove robinje. “Alo mala, šta radiš tu?” zavikao je duboki muški glas prekinuvši mi maštanje. Došlo mi je da mu priđem i kažem mu da me uzme, da je bolje živjeti kao Ciganka nego s onim dvjema i onakvom mamom? Ali ta je misao trajala samo trenutak. U idućem sam već trčala kroz naselje uvjerena da me hvataju Cigani. Zaustavila sam se na vrhu obronka. Iza mene nije bilo nikoga. Samo limeni krovovi obasjani popodnevnim suncem.
Ispod mene se prostirao veliki šareni šator. Trčeći sam se spustila niz obronak. Ljudi su ulazili i izlazili iz šatora. Vidjela sam i Isusa. Nije me prepoznao. Umornim pokretima je razmontiravao štand na kojem je markerom pisalo Otkrij svoju sudbinu u dvije minute. Zavirila sam u šator. Nije bilo nikoga, samo razbacana oprema – baloni, stolice, užad i loptice. Izašla sam. Vrtuljak s konjićima se nije vrtio. Sjela sam na klupicu i promatrala ga. Odjednom mi se učinilo da na njemu vidim one tri cure. Protrljala sam oči. Nije bilo nikoga.
“Triba li ti nešto?” kaže novi glas, isto muški. Okrenula sam se. Gledala sam se oči u oči s klaunom. Kovrčava crvena kosa, ogromne cipele i košulja na točke. Prepala sam se. Ne zato što je to bio klaun, već zato što nije izgledao sretno. Ispod debelog osmijeha nazirale su se spuštene usne.
“J-je li tu cirkus?”
“Da, bio je”, rekao je hrapavim glasom i nasmiješio se. Lice mu je bilo rupičasto kao palačinka. “Očito nisam polipija dovoljno plakata. Niko nije doša.” “Koma”, rekla sam, reda radi. “Ma, ja se ne znan reklamirati”, zapalio je cigaretu i sjeo na jednu od stolica. Potapšao je onu pokraj sebe. “Sidi malo.” Sjela sam. On je pušio, ja sam šutjela. Prišao nam je Isus. “Šime,” obratio se klaunu, “idem ća. Valjda ćemo imat više sriće drugi put”, namignuo mi je. “Okej. Pozdravi gospođu, Zvone”, rekao je klaun zureći u pod. Zvone Isus je dignuo ruku i odgegao se s opremom. “Mislim da sam prestar za ovo sranje”, rekao je klaun nakon duže šutnje.
“Koliko dugo ovo radite?” “Predugo”, odgovorio je i povukao dim.” I znaš šta? Život je prekratak da radiš stvari koje te ne zanimaju.” “Mene škola ne zanima”, rekla sam. “Vidiš, da sam ja iša u školu, ne bi bija klaun. Vjerojatno bi posta automehaničar.” “Ja još ne znam šta želim biti.” Okrenuo se prema meni i nakrivio usta. Mislim da se htio nasmiješiti, ali mu nije uspjelo.
“Ja san sam ka ćuk. A ne tako davno sam ima sve – kakav-takav posal, ženu i dite.” “Šta im se dogodilo?” “Nisam bio dobar prema njima”, rekao je i povukao dim. Odmaknula sam se malo od njega. Pogledao me. “Nisam ništa napravija. Samo sam…” napravio je gestu kao da pije.
Odahnula sam. Već sam počela zamišljati klauna kako veže ženu i dijete i zaključava ih u nekom vlažnom podrumu. Kad je onom gestom pokazao da je izgubio svoju obitelj jer pije, shvatila sam zašto su mu oči crvene. I mamine su oči bile takve. Ali nije se činio pijan. Niti mu je smrdilo iz usta. Što ako je lagao? Što ako im je ipak nešto napravio? “Znan da je to loše. Ali se tako dobro osićan kad mi votka klizne niz grlo i onako lipo užeže. Uh!” “Votka je odvratna”, rekla sam. “Al si probala?” namrštio se. Ugrizla sam se za jezik. “Ko ti je to da?” nastavio je ispitivati. Nisam htjela ništa reći. Zurila sam u mrava koji je za sobom vukao osušenu travku kao da je teška sto tona. Brojila sam njegove koračiće.
Jen, dva, jen, dva. Ponovio je pitanje. “Neću ništa reć”, napokon sam odgovorila. Tko je on da mu moram govoriti što mi se događa doma. “Jebate, i dici su počeli davati alkohol. Sad bi najradije od muke popija jednu”, zatresao je glavom. Zamalo mu je spala perika s glave, ali uhvatio ju je na vrijeme i namjestio je ponovno. “Bilo je slučajno!” uzviknula sam. “A to ti je reka ćaća? Bogami, lipo te izmasla.” “Nemam tatu”, promrmljala sam. “Dotad je nikad nisam vidila tako pijanu. Uvatila me za bradu i u usta mi ulila votku.” Klaun se nije pomaknuo dok mu cigareta nije dogorjela među prstima. Napravio je grimasu, ali ovaj put nije izgledalo kao da se želi nasmijati.
“To nije u redu”, glas mu se tresao. “Mater ti nema pojma…” “Ajme, nemojte plakat, molin vas!” podigla sam ruke. Zabacio je glavu i dugo se smijao. U tom trenutku sam ga se stvarno bojala. Nagnuo se tako da sam mogla vidjeti da ispod perike nema kose. Obrisao je oči dlanovima.
“Podsićaš me na moju malu”, rekao je. Glas mu više nije bio hrapav. Okrenula sam glavu. Bilo mi je neugodno od njegovog pogleda. “Ne brini. Na kraju će sve ispasti dobro”, rekao je. “A ako slučajno i ne bude… i to je ok.” “Šime,” netko ga je zazvao, “mi ti sad idemo!” Klaun podigne ruku u znak pozdrava.
“Evo, meni se niko nije pojavija u cirkusu, i to mi ne smeta. Ionako bi skužili da san lažnjak”, opet se okrenuo prema meni. “Triba li te odbacit doma? Tu mi je auto.” Htjela sam reći ne, ali bila sam tako umorna od hodanja.
A i nisam znala kako se vratiti doma. Pokazao mi je rukom na suvozačevo mjesto. Nikad nisam sjedila naprid. Zastala sam. “Je l’ te straj?” upitao je klaun. Odmahnula sam glavom i otvorila vrata auta. Prije nego što je okrenuo ključ, dotaknuo mi je rame dlanom. To je napravio jako neprimjetno, ali osjetila sam i toplinu i težinu njegove ruke. Nešto me štrecnulo u trbuhu..
Još nije krenuo, mogla sam pobjeći. Bilo bi tako lako. Samo sam trebala otvoriti vrata i otrčati. Ali nisam. Klaun je okrenuo ključ i ubacio u prvu brzinu. Dok smo se vozili, gledala sam kroz prozor i čekala kad ću ugledati svoje nebodere s prljavim fasadama, beton i smrdljivi potok.
“Evo, možete me tu ostaviti”, rekla sam kad sam shvatila da se nalazim na svom terenu. Pogledala sam klauna u potrazi za znakom. Hoće li me pustiti ili će se nagnuti i začepiti mi usta maramicom? Na čelu su mu titrale kapljice znoja, sjajne kao biseri. Crvena šminka slila mu se gotovo do brade. Kimnuo je i zaustavio se na autobusnoj stanici. Posegnuo je rukom prema vratima. Osjetila sam njegov topli dah na obrazu. Otvorio je vrata. Nisam mu rekla hvala, nisam ga pozdravila. Izašla sam i potrčala prema svojoj zgradi. Dugo sam nakon tog dana imala osjećaj da me netko prati.
______________________________________
LUCA KOZINA (Split, 1990.) objavila je knjige: Važno je imati hobi (2021, proza), Priručnica – od ideje do priče (2023; koautorstvo s Ružicom Gašperov i Sarom Kopeczky), Žena duh i njezina soba (2024, poezija) te Vidjet ćeš kad odrasteš (2024, proza). Dobitnica je nekoliko književnih nagrada (Prozak, Mak Dizdar za mlade pjesnike, Ulaznica – prva nagrada za poeziju). Od 2016. godine piše književne kritike za književni portal Booksa. Članica je udruge za promicanje kulture pisanja i književnog stvaralaštva Pisci za pisce. Živi i radi u Splitu kao profesionalna copywriterica.
čovjek-časopis 