Category: proza

KRATKA PRIČA ANICE MILIČEVIĆ: OVO NIJE PRIČA O LJUDIMA

proza

Moje ime je Stojan T. Živim gore, kad pođeš od Goranaca lijevo, pa uzbrdo. Kažu stari da su Vrdi čarobno selo, vile se noću skupljaju i pletu konjima grive. Tako zapletene ih jašu i naganjaju, najbolje ćeš to znat’ ako su konji ujutro umorni i ne mogu povući ništa. Nemam konja, pa ne znam. Imao sam ćuku, fin bio. Tornjak, ja ga zvao Ćuto. Kad mu tepam vazda kažem „ćuto je fin“, pa mi glupo da mu neko drugo ime dajem. A i on se naučio. Ujeo ga poskok kad je iš’o kod krumpira u vrto. To mi je bilo jedino što sam siš’o u grad, da ćuku odvezem doktoru. Ne idem ti puno dolje, ne volim pričat. Ljudi sve pokvare, pa mi bude krivo. Gledaju me čudno, ispod oka, k’o traže nešto. Hoće mi pročitat’ s lica, a ja im ne dam. Kaže moja Luca da bi mor’o s nekim pričat’, nije zdravo sve u sebi držat’. Ima i finih ljudi, kaže. Ja sve klimam glavom, ali ništa joj ne vjerujem. Iako, znam da bi možda treb’o nekom reć’. Govorio sam Ćuti, ali i to gotovo. Nije mu mog’o pomoć’ doktor. Pa, evo govorim tebi. Odma’ da znaš, neće ti ovo bit’ priča o ljudima. Njih više nema.

Rodio sam se 1949. godine. Grdo doba bilo, zemlja suha k’o barut. Znali smo gulit’ koru s drveta da imamo šta jest’. Kuća mi bila odma’ uz prugu. Kad bi legli spavat’ baba nam nije dala da se okrećemo, pa čekaš onaj vlak da protutnji i onda se sav izokrećeš, dok ona ne čuje. Tata mi Rudo završio u zatvoru. Bio vlakovođa u ratu, u vagonima mu našli ustaške pečate i ode on u Zenicu. Majka ostala sama s nas osmero. Domalo je i umro tamo, neki rak, tako su rekli. Kad’ sam ti kren’o u školu ni’ko nije im’o vremena za mene. Rođak me pazio, Braco ga zvali. Stariji od mene deset godina, u njega sam gled’o k’o u Boga. Nije nikom’ dao da me tuče ili krivo pogleda. Eno ga danas u Splitu živi, na moru. Završio škole u Ljubljani, u bolnici radio, učen čovjek. A ja bio loš u školi. Znao samo ribu lovit’. Nisam mog’o matematiku proć’, pa mi palo na pamet donijet’ ribe starom Salki. On sve trlja rukama i poskakuje. Prozv’o me na ploču da odgovaram. Učili nekakvo poentiranje, meni nikako u glavu neće. I šapće ti on meni „to trebamo dignuti na k, k…?“, a ja k’o iz topa izvali „na kredenac“.  Ja pao matematiku, on se ribe najeo.

Sjetim se toga često, ne baš Salke, nego ribe. Neretva tekla ispod kuća, stislo je među stijene, možeš je preskočit’. I sad je nekad čujem kako žubori, kapljice po licu padaju, k’o da te umiva. Zelena bila i hladna. Neki ne vjeruju da rijeka može bit’ zelena, ali naša je bila. Imam sestru što je otišla u Njemačku i ona kaže da nigdje drugo takvu boju nije vidjela. Obišla je svijeta, pa joj vjerujem. U ribu sam iš’o s Jozom i Bucom. Znaš ono kako je Braco čuv’o mene, tako sam ja Bucu. Bio mlađi od mene, pa smo ti smišljali razne igre. Voljeli čitat’ kaubojske romane, pa zakovali neku ploču što smo našli i napisali na njoj „Ranč T. Strašni“. To je bilo naše i nismo dali da se tu dolazi. Uvečer bi Sunce prasnulo iznad Čvrsnice, obojalo sve u narančasto i žuto. Zagledamo se niz Ominje i sve nam se čini da jašu prema nama petorica odvažnih, a mi ih spremni čekamo. Kad sam ti skov’o tu dasku s natpisom shvatio da znam s rukama, a i fino mi to oko drveta. Onda sam popravlj’o po selu šta je kome trebalo, majstorom me prozvali. To sam od tad uvijek radio.

Nisam ti još rek’o o Jozi. On je bio učitelj, svašta znao. Čak i harmoniku svirao, voljela ga djeca. Dođe pred praznike i razvuče „veju, veju pahulje“. Ne znam je li tad’ bilo drugačije, ali meni sve k’o da je bilo bolje. Luca kaže da sam se ja promijenio, a ne znam kako to misli. Da je Jozo još tu, možda bi i ja prič’o, možda bi joj bio isti. E sad, Jozo ti je im’o ćuku. Onaj iz filma „Lassie se vraća kući“. Dao joj ime Dobrila, ali djeca po Ominju nisu znala izgovorit’, prozvali je Lokila. Tako i ostala. Bila lijepa i pametna, kad te pogleda onim očima k’o da te čovjek gleda. Nekad sam se i s njom znao ispričat’, sve mi tajne čuvala. Jozo motorom iš’o na pos’o, radio u Jablanici. Kad’ bi se vrać’o kući ona bi ti njega nanjušila još preko mosta. On pređe preko, obiđe, pa kroz tunel i tek je tad’ na Ominju. A mi već odavno znamo jer ona počne lajat’ dok je još na magistrali. Kad’ bi dobila štence, bilo bi selo veselo. Oni svi padaju oko nje k’o neke loptice male, ne mogu pošteno ni stajat, kmeče, a htjeli bi se igrat’ i trčat’. Dobio ti je Jozo i unuku. Imala velike oči, zvao je vjeverica. Jozo je stavi među štence, a njoj se glava stopi s njima. Valjaju se jedni po drugima, mi ih gledamo i sve nam suze na oči od smijeha. Meni palo na pamet da je odvedem među kozliće. Majka joj obukla bluzu pletenu, pa i ona sva bijela. Tek prohodala, stoji među onim kozlićima, stopili se. Ja se prepad’o da je ne izgubimo među njima. Poslije sam sebi bio smiješan, kako ćeš dijete izgubit’ među kozlićima. Ali eto, uzme te strah, pa glava ne radi kako treba.

Počelo tada tog’ straha bit’. Ne znaš više ni sam je li te mjerkaju ili ti se samo pričinja, sve nešto postalo bitno. Ja kako sam ti bio majstor i Jozo nekad sa mnom iš’o. Tako mi bojali crkvu u Donjoj Drežnici, neki našli prigovorit. Jozo bio pametan, pa pit’o „što, jel’ treba i džamiju?“. On sve na šalu okreće, a meni nije svejedno, neka slutnja u meni. Razne priče dolaze od svuda, prvo ta cisterna pukla. Buco izvuk’o ženu i malu preko Rakitna. Kad’ su pošli ja im dao sliku s kozlićima, nek’ ponesu. Domalo Jozo odveo svoju Rajku do Mostara. Molili ga da i on ostane, da se ne vraća. On tvrdoglav, kaže šta vam je ljudi, neće nas nik’o dirat’. Poslije im bilo krivo što mu gume nisu izbušili.

Vratio se on k nama, sve bilo dobro neko vrijeme. Neću sad’ ja pričat’ k’o je šta radio, ako misliš da ‘oću. Možda me zato i slušaš, k’o što me gledaju svi kad siđem u grad, ne bi li nešto saznali. Rek’o sam onome u uniformi što je zapisiv’o kad su nas pustili iz muzeja u Jablanici i više neću o tom. K’o da nije dosta što to vidim kad oči zatvorim. Ne spavam više k’o normalan čovjek, nego sve napola. Glasove im čujem i korake dok se spuštaju dolje niz strminu. Ti bi da ih i ti čuješ, da možeš poslije okolo pričat’ i prepričavat’, kako sam mor’o leć’ preko najmlađeg’ da barem njega ne tuku. Jednom je dosta, doživjet’ i ispričat’.

Nešto drugo ti hoću reć’, slušaj. Jozo ti je volio pričat’ priče, majstor bio u tom’. Moj Tomo uvijek iš’o njemu da mu priča. Mi mu puštali, samo nije smio u noć ić’. Jednom tako poš’o, kad Joze nema kući. Čuje ga gore uz put, sječe draču. Krene prema njemu, kad ono nije Jozo sam. Zast’o on i sluša, ne vide ga. Neka dva glasa pitaju Jozu je li čuo za ono što se dogodilo. Kaže Jozo „jest, ne valja to“, pa još nešto mrmljaju. Tomo ti čuo Jozu kako dvaput viknu „ne“ i pucanj. Nije se smio pomaknut’, ost’o tu stajat’, upiš’o se od straha. Čim su mu noge oživjele sakrio se u šumu. Tu je ost’o cijelu noć. Mi smo isto čuli pucanj. Kako se Tomo nije vrać’o nismo znali je li živ. Čekali smo da dođu i sve nas pobiju. Ali nisu, prođe noć. Tomo se ujutro pojavio na vratima, prljav, mokar, plače. Kaže ubili Jozu. Ja mu šamar opalio, nikad to sebi neću oprostit’. Nisam mu htio povjerovat’. Ček’o sam još jedan dan i onda otiš’o gore uz put. Naš’o sam ga kako leži, krv mu sasušena na licu, oči još otvorene. Plak’o sam tada k’o što nikad više nisam, lež’o pored njega dok nisam isplak’o sve. Nisam mislio ‘oće li opet doć’ i nać’ me i ubit’, nisam mog’o o tome. Mislio sam o Neretvi i kako si je mog’o preskočit, o onih pet riba što ih je Jozo jednom uhvatio. Stao na Ominju da ga slikam i pokačio ih po prsluku što ga je vazda nosio. Zatvorio sam mu oči i na rukama ga odnio dolje. Naš’o stara kolica i prugom ga odvez’o do groblja. Nisam znao gdje ću ga stavit’ pa sam odabr’o gdje je lež’o Rajkin tata. Zamot’o ga u bijelu plahtu, sve sam pazio. Glavu sam zamot’o posebno. I to ti mene pati, što sam ga zakop’o u robi u kojoj su ga ubili. Što se nisam sjetio iz ormara uzet’ čistu košulju, neke hlače što je u školu nosio. Što mu nisam naš’o neke cipele, da ne ide u grob u radnim tenisicama. Zbog toga ti ne mogu spavat. Kad’ je sve prošlo Buci sam rek’o što je bilo. Plak’o mi na ramenu k’o dijete. Samo nisam rek’o da sam mu oca zakop’o u robi u kojoj je lež’o mrtav dva dana i u radnim tenisicama. Bilo me stid.

Eto, sad sam ti sve ispričao. Dobro je Luca rekla, lakše je malo. Samo, rek’o sam da priča neće bit’ o ljudima, a mora o nečem bit’. Znaš da je Jozo im’o ćuku, Lokilu, lajala je kad bi motorom dolazio s posla. Kad’ ti se ovo dogodilo ona samo sjedila ispred kuće i zavijala, duša nam se kidala. Rek’o bi joj ja da ga više nema, ali znaš da je ona bila k’o čovjek. Razumjela bi me, pa bi joj bilo još gore. Iako mislim da je ona to i bez mene znala. Ne znam je li prošlo sedam ili deset dana, dugo je bilo, odjednom više nema zavijanja. Nigdje je nismo mogli nać’. Ne znam je li je nek’o ubio da više ne tuli ili je sama od tuge umrla. Kako god, otišla i ona. Budući da priča mora o nečem bit’, evo nek’ bude o ćuki. O Lokili i onom mom jadniku što ga ujede poskok. Nijedno nisam uspio spasit’.

– drugonagrađena priča na natječaju Pišem ti priču vol. 12 Gradske knjižnice Samobor, 2024. –

________________________________________________________

ANICA MILIČEVIĆ (Mostar, 1991.) je profesorica violine, ljubitelj knjiga i slobode, skupljačica snova dvojice šašavih dječaka i svemirska suputnica jednoga posebnoga čovjeka.
Svoje obrazovanje započinje i završava u rodnome Mostaru, osnovna škola, Gimnazija fra Grge Martića i Glazbena škola Ivana pl. Zajca, te na koncu Studij Glazbene umjetnosti, smjer violina i entomuzikologija.
Trenutno živi i radi u Osijeku, putuje mislima i neizgrađenim koridorom 5c za Mostar. Od malena zapisuje svoje misli i sjećanja. Objavila je svoje tekstove u zbirkama priča Perunikine besjede (Društvo ljubitelja književnosti Littera, Osijek, 2022.) i Čarolija Božića (Prof&Graf, Tenja, 2022.). U godini 2023. ušla je u uži izbor od deset autora na natječaju za nagradu Mak Dizdar (Festival Slovo Gorčina) za neobjavljenu zbirku poezije, širi izbor za nagradu Kritična masa 2023/2024, te širi izbor za nagradu Ranko Marinković Večernjega lista 2023/2024. Kratka priča „Ovo nije priča o ljudima“ drugonagrađena je na natječaju Pišem ti priču vol.12 Gradske knjižnice Samobor, a rukopis poezije „Kronike pripadnosti“ prvonagrađen na 35. Pjesničkim susretima Drenovci. Prozne crtice i ponešto poezije objavila je na stranicama Booke.hr, *čovjek-časopis*, Metafora i Časopis kvaka.

IVANA BULATOVIĆ: BORČA RIVIJERA

proza

Naca nije najpametnija, ali seća se kako je bilo na početku.

Na početku su zveckale mamine igle, dok je pevušila:

Nano, boli me glava.

Nano, boli me glava.

Na glavu ti karamanka,

Ej, nek te boli.

Naci nije išla škola, u njoj je bilo mnogo teških reči, pa ju je mama usmerila na ručni rad.

Naca ima zlatne ruke. Ceo kraj dolazi kod nje kad im se prošuplje džemperi i šalovi. Što niko drugi ne može, može Naca, samo što nikad nije zadovoljna. Može ona da splete rupu na svakoj mustri, ali nikad nema vunicu odgovarajuće boje i debljine, pa se uvek sekira što nije kako bi trebalo, iako je sve mušterije uvek hvale kako je neverovatno da se ne vidi da je išta krpljeno.

Pročula se, pa je kod nje došao i Dizajner i Naca je mislila kako tako lepo ime još nije čula. Kad rodi sina, nazvaće ga Dizajner. Bio je očajan. Uprtio je veliku balu svile i pored žive Nace objašnjavao mami kako je to izuzetno skupa svila kojoj se, nekako, u transportu, izvukla jedna nit.

“To bi sad trebalo iglicom…”

“Je li nit izvučena dokraja?” razložno mu se obratila Naca. Dizajner se zaprepastio i Naca je shvatila da je mislio da ona ne ume da govori.

“Nije, ostalo je jedno metar u tkanju…”

Onda je skinuo papir s bale i mama je rekla: “Lepota”. Znači, tako izgleda lepota. Čudna je lepota, jer oko nje sve poružni. Kauč po kome je raspovio svilu odjednom se izlizao, postao prašnjav, a lično ga je čistila, nije mogla bolje. Naca je zatvorila oči i pomilovala tkaninu, da nauči dodir svile. Kad je glatko kao led, onda je svila. Na beloj podlozi lepršale su ptice i raslo cveće. Naca voli boje i obraća im se na svoj način. Kad odu u crkvu, tamo vlada nemogućeplava. Njoj se klanja. Kad odu u Dom zdravlja, zidovi su bolesnobeli. Njih ne dotiče. Omiljena joj je žižcrvena. Njoj se osmehne kad je uoči u bočici laka za nokte.

Na lepoti prepoznaje bistre boje, jedvazelenu, nedovoljnožutu, sečivocrnu, mlakoljubičastu i ljutoplavu, ali nešto je falilo.

“Nema crvene”, rekla je.

On je gledao svilu kao da je prvi put vidi.

“Da, stvarno nema crvene.”

Da je ovo slikala Naca, dodala bi i vatru i trešnju, bilo bi još lepše.

 “Klijent hitno traži kolekciju…” Daće drugom sinu ime Klijent, to je baš lepo ime za dečaka.

Pokazao joj je mesto gde se nit izvukla iz tkanja. Do tada su slapovi ptica i cveća zapljusnuli kauč i prelili se na parket. Caklio se, doduše, ali lepota ne sme ležati na podu, pa ju je obema rukama podigla, dok joj je srce tuklo. Kroz lupu je videla mrežu konca kako pravi hodnike i tunele, a ova nit je otvorila prozor u zidu, koji je trebalo zazidati. Drugačije je od pletiva, a opet isto, mislila je. Džemper je krzno, a svila je koža.

 “Koliko će ti trebati vremena?” pitao je Dizajner.

Pogledala je drvo na ulici, da se sa njim posavetuje. Ako je sada olistalo, možda će moći da završi pre nego što odbaci lišće.

 “Javiću vam kad završi”, rekla je mama.

Odmah je uzela iglicu i udubila se u lepotu. Nije bilo toliko teško, samo je moralo da se ubode i izvuče bezbroj puta. Najpre je gledala kroz lupu, da uhvati obod onog prozorčeta kroz koji iglicom treba da proturi nit, odozdo, pa odozgo, a oba puta ruku da ispruži najdalje što može, a nit i dalje nije provukla, toliko je dugačka. Posle je ruka naučila sama, iglica je ubadala gotovo bez gledanja, samo je svaka petljica morala da ostane mekana, nikako tvrda i sabijena. Kad bi na kraju dana obnevidela i zaboleo je vrat, blago bi zategla nit i poravnala nabore, a opet ostavila mekano i tada bi je oblio talas blaženstva – vratila je ptici pola kljuna, nit je ona prava, u boji i debljini i Naca vraća lepoti ono što je njeno, bez traga ikakvog kvara.

Dolazili su da gledaju kako Naca vrze nit u svilu, a ona jedva da je primećivala goste. Drvo je i dalje imalo lišće kad je bilo gotovo, kad je poslednji put zategla nit, zatvorila oči i prešla dlanom preko svile, da se oprosti.

Dizajner je bio oduševljen. Toliko oduševljen da je Naci ostavio dvesta evra. Nije joj baš jasno koliko je dvesta evra i čime se samerava, ali mamino uzbuđenje kad kaže dvesta evra slično je kao kad Nacu hvali pred nekim i kaže: “Samo je pogledajte, reko bi čovek da ta ništa ne zna, ali nikad nije zaboravila da isključi ringlu.“ Tako da Naca zaključuje da ringla vredi dvesta evra.

Samo što sad mama zaboravlja da isključi ringlu, i to već dvaput, drugi put je na ringli ostala šerpa sa uljem za prženje, pa su se zamalo zapalile. Ali mama se oko toga uopšte ne uzbuđuje.

To zaboravljanje počinje od zenica. Kad je dobar dan, mamine zenice su sočne. Tada mama kaže nešto lepo, kao:

“Sećaš li se onda, kad si bila mala, pa ti je prvi put utrnula noga? Terala si me da ti skinem čarapice, jer su pune zvezdica koje te bockaju.”

Naca se onda seti i da nisu bile čarape nego hulahopke, i to sive, i seća se kako je sedela na kauču, ovom istom, samo je bio drugačije presvučen, kako su je zvezdice istovremeno golicale i bockale, a najviše se seća razočaranja kad iz posuvraćenih čarapa nisu ispale zvezdice – a Naca ih je videla, i to u boji, videla je ljubičaste, roze i srebrne zvezdice – nego šuplji crni mrak.

Ali kad se mami zenice osuše, onda bude problema. Tada odjednom hoće da pobegne iz kuće u spavaćici, jer može da je stigne onaj čovek.

Naca ne zna koliko je dvesta evra, ali je jaka. Još dok su se igrale arjačkinje-barjačkinje, kad bi se ona zaletela u protivnički lanac, prsti bi se sami rasplitali pod pretnjom siline Nacinih šaka. Sad sama vadi televizor iz regala da lepo počisti prašinu ispod njega. Bez problema pomera i tešku komodu. To sada pomaže, jer može da savlada mamu kad krene da beži po kući, a onda čučne u ćošak i plače. Naca joj pevuši:

 Nano, boli me čelo.

Nano, boli me čelo.

Na čelo ti dukat met’o

Ej, nek te boli.

Kad se mama umiri, Naca uzme da pospremi po kući, jer ostane tu svašta razbacano i tada misli o onom čoveku što ga se mama onoliko plaši. Naca misli da je to možda njen tata. Kad je bila mala, tata je bio u inostranstvu.  Posle, kad je već krenula u školu, čula je da je stric jednom rekao da je tata na Novom Beogradu, kod Sava centra. Svakog dana, posle škole, čekala ga je ispred glavnog ulaza. Kupila bi fišek semenki i grickala ih, jednu po jednu, ljuske bacala u maramicu, sve dok ne bi došlo vreme da se mama vrati s posla, pa bi tada sela na sedmicu. Tata se nije pojavio, ali jednom se pojavio stric i rekao: “’Ajmo, Naco, nemoj da praviš problem”, a njoj su se prosule semenke.

Naca nije najpametnija, ali sve razume kad joj se lepo kaže, a posebno da ne treba da pravi probleme, pa više nije išla na Novi Beograd. Kad je videla da se mama sa stricem ljubi u usta, htela je i ona, ali rekli su joj da ni to ne sme. Posle je i stric nekud otišao, možda isto u inostranstvo. Ne može da se seti nijednog drugog čoveka od koga bi se mama toliko plašila.

Naca zaista ne pravi probleme. Možda samo onda kad je išla s mamom na glasanje, a pre toga je čula da komšinica kaže – jednom ko nijednom. To joj se dopalo, jer joj se učinilo tačno. Mama je rekla:

 “Ovi što glasaju protiv – ili su besni ili imaju neke ideje. Evo, da te pitam, imaš li ti neku ideju?”

Naca se zaprepastila, naravno da nije imala nikakvu.

 “Onda zaokruži jedan”, rekla je mama. Naca je, ipak, zaokružila broj dva, misleći da je jednom ko nijednom i da mama neće saznati, a ako i sazna, reći će joj da je dosad uvek glasala za vlast, pa, eto, valjda vlast neće zameriti ako Naca jednom glasa protiv. I ništa se nije desilo, sve dok nisu došle kući i mama rekla: “Doći će sutra po podne žena iz opštine.”.

Te noći Naca je sanjala kako gleda televiziju. Dvoje sede u studiju i nešto pričaju, a dole, u dnu ekrana, tamo gde se ukrug vrti ispis najnovijih vesti, tamo sada ide samo jedna vest:

Naca je glasala za dvojku, a nema nikakvih ideja.

Kad se probudila, shvatila je da ne može ni da trepne, ni prstić da pomeri, samo je ležala i gledala u plafon, oduzeta od strave.

Žena je došla i donela grobcrni džemper umoljčan na više mesta. Naca je prethodno izribala celu kuću, pretresla i plakare i viseće elemente u kuhinji, uglancala i čaše i pribor za jelo, ne bi li joj se nekako umilila, ako bi ova iz tašne izvadila listić na kome je Naca zaokružila dvojku. Ova to, međutim, nije uradila i pravila se da ne zna ništa o glasanju. Kad je došla da podigne džemper, Naca je i zavese oprala, a žena iz opštine se opet napravila luda, samo se oduševila kako joj je džemper sada kao nov i častila je bombonjeru.

Dobro je, pomislila je Naca, izgleda da ovo jednom ko nijednom, nekako radi.

I još jednom je, zamalo, napravila problem, malo iza toga, kad je mama  poželela da je uda.”Lakše bi ti bilo, Naco, da imaš nekoga.” Naci ni ovako nije teško, ali pristaje da se uda. Nije joj do udaje, ali volela bi da ima bebu, a to je nekako povezano. Treba da im dođe momak, da se upozna s Nacom, pa su je mama i komšinica za tu priliku ofarbale. Nisu je šminkale, jer joj je osećaj šminke na licu toliko neodoljiv da se samo pipka, pa se sva umaže. Kad se pogledala u ogledalo posle farbanja, malo se trgla i pitala: “Šta ste mi ovo uradile?”

“Izvini, Naco, nije se dobro primila”, rekla je komšinica.

 “Vratite me na staru Nacu. Stara je bila bolja”, rekla je Naca. Komšinica je otrčala po novu farbu da se boja ujednači i Naca zadovolji.

Kad je momak došao, Naca je otišla u kuhinju da mu skuva kafu, a mama za njom. Ljutnula se što joj visi nad vratom, kad zna da ume da skuva besprekornu kafu, srednju jaču, kako je i tražio, ali mama joj je u uvo sasula: “Ne daj da te dira dole” – i otišla nešto da završi.

Naca je srednju kafu i pitu s višnjama stavila pred momka i jedva čekala da momak počne da je pipa dole, jer je dosad niko nije pipnuo, samo sama sebe i svidelo joj se. Tako je sad čekala da je pipne, ali on je navalio na pitu s višnjama, kafu je jedva srknuo, a Nacu nije ni pogledao.

“Jesi li ti pravila pitu?”

Naca više voli da čisti, nego da kuva, ali mama je neumoljiva i naučila ju je i da kuva. Zna da napravi i supu, i boraniju, i šnicle u sosu, i gibanicu. I pitu s višnjama.

“Najviše volim pitu s višnjama”, rekao je pogleda uprtog u pod, te mu je Naca donela još jedno parče.

“Ako hoćeš da me pipneš, neće biti nikakav problem.”

Ali momak je nastavio da bulji u pod, te je Naci bilo drago što je sve temeljno očistila.

“Kakav je?” pitala je majka.

“Nevaspitan”, rekla je Naca.

“Šta je radio?”

“Smrdi na luk i masna mu je kosa.” Što je, doduše, bilo tačno i što bi mu oprostila, samo da je bio ljubazniji.

Nikad se više nije pojavio, a inostranstvo niko nije pominjao. Izgleda da je rekao neku ružnu reč o Naci, jer je čula kako mama i komšinica pričaju kako je sve što je rekao, o sebi rekao i kako se poštenje danas uopšte ne ceni.

Naca nije razumela u čemu se sastoji njeno poštenje, jer izgleda da je ona poštena. Nije joj jasno ni šta je, uopšte, poštenje. Mama izuzetno ceni prozor na kupatilu koji drugačije naziva prirodna ventilacija i smatra da je to veliko bogatstvo, pa Naca dovodi u vezu to dvoje. Ko je pošten, redovno se pere i ne smrdi, pa je zaključila da je momak i nepošten, osim što je nevaspitan.

Koliko zna, drugih problema nije pravila.

Sad mama neće da se kupa. Mora s njom polako, da ne primeti. Najpre ugreje vodu na šporetu i sipa je u veliku kantu, pa je rashladi koliko treba. Skida mami suknju, pa bluzu, pa donji veš. Mama ne nosi prsluče. Usput se skida i Naca. Spusti poklopac WC šolje, prenese mamu u kupatilo. Namesti se na šolju, a mamu posedne sebi u krilo. Lončetom zahvata vodu iz kante i poliva mamu po glavi. Mamina glava ubrzo obraste u šamponsku krunu, a Naca je šašolji iza ušiju, trlja joj nabore po vratu i trbuhu frotirskom rukavicom, sve dok se mamina koža ne zarumeni. Onda mamu osovi na noge, pa prelazi na guzove i maminu sramotu. Sramota je obrasla dlakama, kao i Nacina, samo su mamine bele, a Nacine šarene. Iz mamine sramote se rodila Naca, a iz Nacine niko. Umotava mamu u peškir, celu, kao u čador, pa je prenese u sobu, lako kao da je mače. Vrati se u kupatilo da posuši pod. To se mora odmah, jer u uglovima kupatila ima pokoja odvaljena pločica, pa Naca, iako pazi da voda ne prska do zidova, zna da bi to mogao biti problem, te krpom tera vodu u slivnik.

U sobi zatekne  malu mamu u šatoru iz koga ne želi da izađe, baš kao mala beba. Kad je osuši, celu je izmaže pavlovićevom i obuče joj čist veš i spavaćicu. Naca zadovoljno udahne svež mamin miris. Dok joj suši kosu, pevuši:

Nano, boli me lice.

Nano, boli me lice.

Na lice ti rumenice,

Ej, nek te boli.

Dok je češlja, mama nekad kaže: ”Ispleti mi pletenicu”, pa joj Naca prstima uvrće pramenove retke kose, koja dopire jedva do uveta, a mama se osmehuje, zadovoljno zabacuje glavu i Naca zna da to na glavi oseća težinu pletenice i da u tome uživa. Ako nije bio dobar dan, mama bi je bezubim ustima grizla i pljuvala, ali na kraju bi se umorila i prestala. Uvek na kraju prestane. Kad postane baš gadno, kad se bacaka i ruši stvari, tada zove komšinicu. Ćerka joj radi u Hitnoj i kod nje je bočica na kojoj piše haldol. Kad bi imala ćerku, tako bi se zvala. Mala Haldolka. Taj lek ne stoji kod Nace, iako ona ne zna zašto, ali neće da pravi problem, tek, mama posle toga dugo spava.

Kad je dobar dan, idu u šetnju. Naca se zagleda u oči prolaznicima da utvrdi status zenica. Ne zna je li ova mamina bolest zarazna ili je to tako, kome se zalomi. Zasad svi imaju sočne zenice, pa joj lakne.

Odjednom, pred njima se stvorio automobil. Nikad nije videla takav i znala je da je ovaj poseban, znala po tome što ju je oblio talas vrućine, sve dole, do sramote, iz koje je curnulo. Naca zna da se automobili prave u fabrici, ali ne i ovaj. Nikad nije videla ni ovakvu boju ni liniju. Kao uprženi šećer, kao med… Od neba uvek zavisi kakva će biti slika. Nekad se desi da se nebo naročito namesti i zaplavi, pa se dole sve zgusne, a sad je razmaklo ljude i drveće da napravi mesta da ovaj auto s njega kapne, bila je u to sigurna. Auto ima plave tablice, a takve plave boje nema ni na ulici, ni u crkvi. Nema je ni među njenim vunicama i koncima koje drži u korpi za plavo. A sa obe strane tog plavog sijaju žuta sunca gustih trepavica. Ukazao se samo kratko i glatko je kliznuo gumama boje najtanje bele kafe, čim su kročile na prelaz.

“Rivijera…” rekao je muškarac na semaforu. Medena mašina ima ime. Drugi muškarac se složio. “ Da, rivijera.”

Naca nema svojih reči, nego mora da se oslanja na najpristupačnije i najbliže, jer ova dvojica izgovaraju još jednu reč, koju ne razaznaje. Budva rivijera… bulka rivijera… bajka rivijera… Nije, Borča rivijera… Rivijera sigurno, i nešto na “b”.

Ona bira Borču i sve vreme šetnje u sebi ponavlja Borča rivijera, Borča rivijera, plašeći se da ne zaboravi. Borče će se setiti, samo da zapamti tu rivijeru, a mora zapamtiti ove reči, jer one su udica za ovaj san koji je prošao ulicom i ona želi da ga ulovi, da ostane njen. Borča rivijera, mora da zapamti. Naca shvata da su reči važne, jer mogu da dozovu sliku, a kad dozoveš sliku, može da ti bude lepo.

A onda više ništa nije lepo. Naca je o smrti učila od čuvarkuće. Ćerka čuvarkuća rodi se iz majke i čim izraste, majka umre. I stalno tako. Mami se ušiljio nos i samo drži oči zatvorene i teško diše. Naca zna kako da joj ugodi.

“Slobodno umri, mama, nije nikakav problem. Ja sam se udala. Imala sam venčanicu, sašila sam od one lepote sa pticama i cvećem. Zamisli, tata mi došao na venčanje. Muž mi miriše na ljubičice i zaposlen je za stalno. Imamo troje dece. Klijenta, Dizajnera, i malu Haldolku. Haldolka liči na tebe. Nemirni su, ali ja stižem da kuvam i sve držim čisto. Našla sam svoje reči, sve znam kako se kaže. Imam i školu…”

Mama je posluša i umre, a Naca ne plače. To što mame više nema do te mere sve menja da je i Naca koja je gleda iz ogledala neka druga Naca, kao onda kad su je ofarbali. I ta druga sada ne može da plače.

Svake nedelje ide na groblje. Kupi cveće na pijaci, lepše je nego u grobljanskoj cvećari; uglanca ploču i stavi na nju buket, onda se malo s mamom popriča.

Ove nedelje nosi šeboj. Ubi’, ubi’, ubi’ udbaša, udbaša, udbašaa… Trgne je buka iz bočne ulice. Kad virne preko ramena, vidi da su četvorica momaka u kapuljačama okružila jednoga. Taj u sredini jeste komšija udbaš, Naca ga je odmah prepoznala. “Udbaš, iz udbaške porodice”, mama je to izgovarala sa neobičnim uvažavanjem, kao da udbaška porodica ima i poštenje, i prirodnu ventilaciju, i dvesta evra. Komšija udbaš ima goluždrave noge u bermudama, bele i tanke, i Naci je tih nogu žao. Liče joj na mamine, kad bi izvirile ispod bademantila. Kapuljaši su u trenerkama. Oni viču to Ubi’, ubi’, ubi’, ali samo ga gurkaju, kao mačka miša, ništa više od toga.

Da im se nisu osušile zenice? pomisli i prestravi se. S leđa priđe jednom, nežno ga dodirne po ramenu, jer hoće da ga prenese odatle, ako treba. On se okrene, zaurla: ”Beži, nakazo” – i gurne je. Naca to ne očekuje i padne, udari se u kuk i lakat, a šeboj se sav prospe. Boli je, ali nek je boli; rekao joj je nakazo, ali i tu je reč već čula; šeboj joj je prosuo, ali neka i bačenog šeboja – videla je da su mu zenice sočne. A komšija udbaš samo gleda, trepće i znoji se, kao Naca onda kad je sanjala strašan san. I Naca više nema vremena za razmišljanje, nema kad da vaga jednom ko nijednom, niti hoće li ovo napraviti neki problem –

ove gole noge u središtu kruga treba odbraniti od sočnih zenica koje hoće da ih povrede. Udara nogom u sramotu prvog kapuljaša. On posrne. Drugi je udara pesnicom u lice. Žižcrveno sukne u oči. Naca bije glavom, obnevidela. Ne zna da to ume, ali oseća da ona snaga kojom podiže komodu služi i za ovo. Na ruke ti divne grivne, na grla ti ogrlice, na uši ti obolceto, na lice ti rumenice, na čelo ti dukat met’o, na glavu ti karamanka… Nacino telo radi u ritmu, disanje radi samo, ruka radi sama, rasteže dugačku nit, samo što na njenom kraju nije iglica nego šaka, svom snagom je zabija u stomak, u glavu… Drugi kapuljaš pada kao podmazan, pada, kao da se kliza na ledu. Treći pada poslušno, posle prvog udarca, samo da se skloni iz ove situacije. … Ej, nek te bole. Kako nije znala da je ova pesma ovako besna? Četvrti se pokloni i pobegne.

Udbaš grli Nacu. Briše joj krv i znoj sa lica.

“Naco”, kaže joj, a noge mu se još tresu,”’ajmo negde, Naco. Vodim te negde gde najviše voliš.”

Ona zna gde bi najviše volela.

“Ja bih…” ali ne može da se seti one druge reči, udica je spala s niti koja spaja reč i sliku, “ja bih… U Borču.”

I rasplače se.

– nagrada “Laza Lazarević” za 2024. godinu, za najbolju neobjavljenu pripovetku na srpskom jeziku, u organizaciji Kulturnog centra Šabac –

___________________________________________________________

IVANA BULATOVIĆ diplomirala je na FDU, u Beogradu, 1999.
Zbirka „Ruska i druge priče“, objavljena je u Nolitovom izdanju 2009. Objavljivala je priče u „Koracima“, „Poljima“, „Sarajevskim sveskama“, „Gradini“…
Roman „Praćerka“, objavljen u izdanju Partizanske knjige 2021.
Drugu nagradu za priču, na konkursu “Ulaznica”, gradske narodne biblioteke “Žarko Zrenjanin”, u Zrenjaninu, osvojila je 2023.
Dobitnica je nagrade “Laza Lazarević” za 2024. godinu, za najbolju neobjavljenu pripovetku na srpskom jeziku, u organizaciji Kulturnog centra Šabac.
Živi u Beogradu.

 

ROMAN DANKE IVANOVIĆ “PRAZNE KUĆE”, Partizanska knjiga, 2024; odlomak

proza

Uomo universale, n. m., imenica, muški rod, italijanski – kod žena se to podrazumijeva.

Kad istovremeno uzmem dvije čiste kuhinjske krpe, sjetim se da nismo imali mašinu za veš do moje trinaeste godine. U petočlanoj su porodici svaka pelena, majica, jastučnica, jakna, haljina, krpa, rolka, trikmajica… svaki čaršav, brushalter, stoljnjak, ćebe, prekrivač, radni kombinezon, tepih… svake farmerice, zavjese, čarape, heklane grešpice, prelazile ko zna koliko puta preko maminih ruku, pored sveg njenog posla. Kad bi dolazili gosti koji mi nisu bili dragi, bilo za slavu, ili nekim drugim povodom, a koji su, bez izuzetka, dočekivani svime što imamo, sjetila bih se te mašine za veš i shvatila da mrzim muškarce. Nerijetko mrzim i sebe, jer sam držala knjigu kao izgovor, manje-više za svaku obavezu.

Koliki je broj idiota per capita potreban, u kući koju sam praviš, da bi se postalo ženom?    

***

Poslije četiri i po godine života u studentskom domu, i dan-danas pomazim veš mašinu kad pored nje prođem.

***

Koliko kičmi vrijedi jedna diploma?

Bildungs kakofonija

Džem od grožđa. Siva folija eurokrema. Zvijezde. Cvijet zove. Maskirna zelena boja. Ukus gume od crijeva kojim se duva u vodu tek posoljenog zelja. CNN. Sok od drenjina. Težak jorgan. Pojas Gaze. Žulj na kažiprstu od čišćenja krtole. Vlažna mahovina na okinutim drvima. Turbo-folk nedjeljom. Miris naftalina. Hrskava kora vrućeg ’leba na zadnjem sjedištu auta. Branko Ćopić. Oblak dima pored topa koji ispaljuje đulad. Neudoban brushalter. Raštan. Gušenje. Prut koji pliva kroz potok i izađe s druge strane puta. Bijele rade. Miris kotla za rakiju. Krv fleka od pamidore. Knjige. Leća. Drveni krstići. Blavor ispod sijena. Ako se voz kreće brzinom od 90 km/č. Hajdučka trava. Escherichia coli. Uske pantalone. Migrene. Divlja, crvena nerandža. Trigonometrija. Afrička maska. NaCl. Mušlje. Koka-kola. Zagnojene zanoktice od praška za sudove. Strije. Lepa Brena. Ciklama cvijeće u sivom kršu. Danilo Kiš. Mast od kastradine. Čajkovski. Rosaceae. Sveska okrenuta tako da polinom može da stane u jednom redu. Izbodene ruke na peraja cipola. Jogurt na koži, pred zoru. Prohujalo s vihorom na namještenom krevetu, petkom po podne poslije škole. Mitohondrije. Oko teleta koje viri iz široke teće.

Na stolici II

Morate da se pomirite sa svojim jezikom.

Šta to znači?!

Francuski je beg. Mogao je biti bilo koji jezik u pitanju, što se toga tiče.

Ne razumijem.

Čitajte Njegoša, na primer.

Nemam živaca za Njegoša. Ne mogu ga. Nikako. Čuš, posvađana s jezikom.

Zašto onda ne pišete?

Nisam sigurna da treba.

Put

Ulje masna voda klizi po tijelu. Sama. Ruke zavlačim ispod modre likre. Sama. Razvlačim je do butine. Sama. Voda nadire do pola bubne opne. Sama. Ljudi su svuda. Sama. Ruka je sve dublje. Sama. Kosa se, preko ramena, kači ispod pazuha. Sama. Čupam se. Sama. Jedno uvo je puno vode. Sama. Srebrna riba prolazi između nogu. Sama. Talas udara u usne. Sama. Jezik ćuti. Sama. Koža ore vodu. Sama. So grebe desni. Sama. Trepavice se mrse. Sama. Bljesak bijele kože. Sama. Jako. Sama. Brže.

Sama. Sama. Sama.

Sama. Sama.

Sama.

Plutam.

***

Srednje uši ne znaju za prošlost.  

Treba da

  1. Pereš sudove, iako ne možeš da dohvatiš česmu.
  2. Kidaš vrelu džigericu tek zaklane svinje.
  3. Sadiš luk u pravilnim razmacima, pod konac.
  4. Zamijesiš kiflice.
  5. Razumiješ Ljevina dok prevrćeš sijeno.

Voliš da

Na stolici III

Uostalom, na kom jeziku mislite?

? 

Cukar

Svakim zalogajem osjećam poglede drugih, za koje vjeruju da ih ne vidim, u smjeru tangenti koje kače moju glavu, mada gledam u tanjir. Sigurno misle: evo je, opet jede. Pitanje je ko neće izdržati. Nekad se kladim sama sa sobom: koliko će vremena proći prije nego li neko progovori? Šta će reći je, s druge strane, uvijek isto. Obično varira od: a dijeta, ništa? do kako bi bila lijepa, samo da smršaš! (ah!) ili pak ljetos nisi tako izgledala, zar ne? Omiljeno mi je: OPET si se nagrdila. Ne znaju da i ja progovorim, daleko ranije od njih.

Moj se rad ne vidi, kao ni trud. Vide se jedino šlaufi mase koju drugi trpaju u fioke različitih veličina, u zavisnosti od onoga kako su me premjerili. Nikako da shvate da, koju god fioku da izaberu, ostaće da vire, od neuspjelog zatvaranja, krvava noga, zglob, prst ili nos. Zguljena će se koža lijepiti za jeftinu ivericu i, usirena, nepovratno nagristi drvo.

Dok mi šećer prodire u krv, kroz desni, moje je tijelo naslikano u kubističkom stilu u očima drugih, iako ne znaju za Žorža Braka. Žao mi ih je, naravno. Međutim, ne toliko koliko mi je žao sebe.

***

Što bi rekao Gabrijele Bonči: vrijedio je koliko je bio težak.

***

Srećom, koža se cijepa uzduž.

_________________________________________________________

DANKA IVANOVIĆ (Cetinje, 1988) završila je osnovne i master studije francuskog jezika i književnosti na Univerzitetu u Beogradu i Univerzitetu u Luvenu. Trenutno na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu pohađa doktorske studije književnosti.
Prevodi sa francuskog, prikazi i poezija objavljeni su joj u časopisima Polja, Ulaznica, Beogradski književni časopis, Književna istorija, na internet portalima i u zborniku poezije Tajni grad (Enklava, 2021).
Prazne kuće prvi je autorkin roman.

KRATKA PRIČA SRĐANA VUČINIĆA IZ ZBIRKE “SREĆNI DANI”, Književna radionica Rašić, 2023.

proza

NI O TRN NI O GRM

Dejanu Vukićeviću na drugoj obali

Gle, gle, kakav čaroban grad! Ahhh, kakva neobično bajna zemlja!  

I mada se ljuljuškam još, jašući stada sivobelih oblaka, pogled mi se već polako prizemljuje, lepi se za trepteći lajt-šou i grozdove balona, za sjakteće prozore domova i okićene jelke u njima. Kako samo bogougodno i lako  bele pahulje sleću na vrtove i leje, na kupole crkava i krunisane glave spomenika, prava najezda s neba! Koliko slatkih kvartira cvetnim motivima ukrašenih, koliko samo srećnih porodica iza svih tih vrata, i ustreptalih srdaca u njima što praznike dočekuju. Koliko razdragane dečice što razjapljenih ustašca i razrogačenih očiju nestrpljvo iščekuju svoje poklončiće, kule i gradove, na federe đavolčiće…

Badnje je veče i svako, naravno, očekuje svoga Božić-batu. A ja sam se, pustolovka, čvrsto zajahavši moje vratilo, iz daleka zaputila ne bih li svim ovim otkucavajućim srcima novo sukno sašila. Možda suro i jednoobrazno, možda grubo, ali trajno i nepromočivo.  

Najednom, kratak blesak. Raspršena je koprena vremena, i ono buduće stoji čisto i jasno preda mnom. Ukaže mi se šljašteća metropola sva u mraku i studeni, dok detonacije na horizontu neumoljivo odjekuju. Gle, gle, koji je to mesec, koje leto Gospodnje? ima li još uvek kakvog časovnika, kalendara?  postoji li još neko gore i neko dole? ne osećamo li za vratom dah bezdana?

No bolje da ne jurim pred rudu, no da se vratim u moju badnju idilu. Ni o drvo ni o kamen, ni o kladu ni o panj, ni o trn ni o grm – no pravo na gologuzim anđelčićima inkrustriranu, secesionističku zgradu Vlade, na Savet ministara. Jezdim već njenim sveže okrečenim foajeom, depresivno dugim žutim koridorima, ogromnim salonima urešenim monumentalnim mozaicima. I mada zdanje deluje avetinjski pusto, znam da su u centralnoj Odaji svetlozarnosti svi već na svojim mestima. Ustali od okruglog mermernog astala, svi servilno nacereni kao za fotografisanje, čekaju na mene ovi kliberčići u kariranim kravatama, sa njihovim resorima, utajama i proneverama, diskrecionim pravima i ovlašćenjima.      

Čekaju jer znaju, večeras im u velikom kotlu kuvam đakonije koje još probali nisu: pseći jezik, gujin žalac, krila slepog miša, oko žabe krastače… anekse i amandmane, i prefikse i preambule… rep guštera, deku ljudskog sala, kap-dve od detinje krvi… i klauzule i koncesije, diskrecije i fecesije… demokratske procese, inkluzije i integracije, civilna neljudska prava, pristupnice i razdružnice… Sve to lepo kuvati, mešati i začiniti, sladiti i biberiti, dekorisati jarkim frazama. U red ih sve poređati kao školarce kad kljukaju ribljim uljem. Dati im da kusaju dok je još vrelo, kutlačom iz velikog kotla, taaa-ko. I jede, toliko jede Savet ministara da štucnu, zagrcnu se i podrignu najzad od prežderavanja, da pusti glasne vetrove i tiho zaprede – a sve u znak euforičnog odobravanja i zahvalnosti. I tako prežderanim i pretovarenim, dajem im da potpišu i parafiraju sve što su iz mog kotla pokusali; najzad, i da ga overe krvcom sa svoga rasečenog palca. Jer bez toga ugovora nema. I dok ih posmatram kako zadovoljno hrču, prostrti po skupocenim sagovima, namireni kao pravi tovari, sedam već na moje krilato vratilo i uzlećeeem.

Prelećem ravno 666 gora i mora, reka i rečica, jezera i dolina, seoca i milionskih nekropola. Na mome Guvnu večnoga mira dočekuje me legion pohotnih demona. Ah, te kurate reponje! željne samo moje ploti, kao da se nikad parili nismo, kao da besane noći nismo u najgnusnijim orgijama provodili na ovom Guvnu pred likom Raspetog…

A sada, ubeđujem ih, kucnuo je čas da grešimo, da bludničimo još grđe – na hartiji, prema agendi i brevijaru, u ovaploćenim rečima. I oduševljeno zapovedam: ajn, cvaj, draj! I teretne kompozicije prepune mesinganih i olovnih darova jure već u pravcu srećnog grada, povijenog još pod teretima fanfara, ukrasa i božićnih pahulja. Trucka se u vagonima petsto hiljada ampula sa čeličnim košuljicama i rasprskavajućim punjenjem. Dočekaće ih na stanici, čim svari i rasani se, dočekaće ih svečano Savet ministara i njihovih nacerenih klonića tapšućih ručicama, klimajućih glavicama, klanjajućih trbuščićima.

Milujem petsto hiljada larvi nesreće u petsto hiljada mesinganih ampula  – i vidim petsto hiljada glavica iz krvave majčine izvučenih i propištalih. Glavica rumenih i bledih, jajastih i zdepastih, ćelavih i kuštravih, ćosavih i rutavih, tužnih, radosnih i zbunjenih, priglupih i bistrih, zabrinutih…  I dok bezbrižno plove u snu dišući na škrge u svojim školama i kasarnama, rovovima i zemunicama, udarim jednog po jednog šipkom posred leve sise. Tako ga udarim, te mu se prsa na čas otvore, dok mu ne izvadim srce, lako i nečujno. Veštije od lasera u vakuumu narkoze, čaram tako da mu rana odmah zaceli. A kad se probudi, vikaće i smejaće se, pucaće i plakaće, a da neće ni pomisliti kako mu na levoj strani grudnog koša zjapi praznina veličine pesnice…   

Gle, gle? zar je ovo ona bleštava prestonica širokih avenija i raspevanih fontana, onaj božićni poklon crvenom mašnicom protiv uroka uvezan?! Krstarim sada njome uzduž i popreko, i više volim da gazim i skakućem njenim zgarištima no da lebdim surim oblacima. Tamo gde su bile okićene ulice i sunašca toplih domova, sada su tuneli ruševina. Puni srče, šuta, cigle i maltera, razbacanih predmeta, odeće i  ličnih stvari – svi oni grade čudnovati jedan lavirint. Gegam se po njemu oslanjajući se o moju zmijoliku tojagu. Ja, uboga starica; ja, žaba-princeza. Ja, konstruktorka lavirinta ovog po kojem hiljade posrću i zanose se, i skapavaju.         

Evo me, stojim nad improvizovanim skloništem u suterenu prepolovljene železne nemani što su je od milja zvali Tržni centar. Projektili su našli prolaz i pukotinu, čak ovde pod zemljom, i svi koji su verovali da su nesreći umakli i da su na sigurnom, sada su zatrpani, nepokretni, ne osećajući više svoja tela iščekuju sigurnu smrt. Zastanem na tren, oslušnem njihov daleki romor, obezglavljene glasove što bruje dozivajući pomoć, milost, Bogorodicu, svoje roditelje, dobre ljude, vatrogasce, Svevišnjeg, smrt. I meni se u magnovenju oko zamagli, zagolica me u grlu i suze mi se skotrljaju niz obraze. Jer i ja sam bila žena, i čovek, i neka me je žena donela na svetlo dana. I jutro mi je bilo radost, i čovek mi je bio radost… Ali prošlost je prošla, a posao se mora oposliti do kraja. Zastajem tek da pripalim lulu, i grabim dalje; uz nesebičnu pomoć mojih uzoholjenih demona i ovu sam bajku uspela da natopim krvlju.

Ulazim u ruševine stare bogomolje. Umesto odvaljene kupole, na vrhu je poderotina neba po kojem plutaju oblaci dima i gareži. Hramajući, prilazim oltaru: iza krhotina ikonostasa skrila se, izbezumljena, šačica ljudskih duša. Posmatram ih očajne, na ivici rastrojstva, između molitvi, psovki i izdajničkog zadaha telesnih izlučevina. Ajn, cvaj, draj! – i svi su već pretvoreni u stado ovaca i čopor šakala i vukova tu, pod izrešetanim posrnulim mozaikom Pantokratora. Zure sada u mene kao da čekaju znak koji ću im dati. Tojagom pretvorenom u palicu zasečem studeni zrak, i stanem da dirigujem horu poživotinjenih. Izvija se u mahnitom troglasju urlikanje, zavijanje i meketanje ka liku Tvorca; pojačavam ga i ubrzavam, dajem mu ritam u isprekidanim i skokovitim prelazima. Tek jedan tren, tanji od dlake što mi iz nosa raste i uvija se, deli nas od časa kad će skočiti jedni na druge i poklati se.

Ali taj tren nije još stigao. Čuči i čeka u kažiprstu i palcu moje desne ruke, i vlasnik njihovog preostalog vremena ne može biti niko drugi sem mene. I vi koji čitate ove reči – o, ne uljuljkujte se više u bajkama i ne mislite da sam daleko. Pred vašim sam kapijama i čekam da mi otvorite. Da zubljom bezgranične slobode najzad obasjam vaš mrak!     

______________________________________________________

SRĐAN VUČINIĆ (Beograd, 1970) je esejista i pripovedač. Diplomirao je na Grupi za svetsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Objavio je veliki broj tekstova o filmu i književnosti, kao i nekoliko knjiga eseja. Objavio je i knjige fikcije Nezajaz, drame i druge priče (2013) i Muzej Havaji: priče (2015). Na Radio-Beogradu izvedene su mu drame o Dragutinu Iliću, Milošu Crnjanskom i princu Đorđu Karađorđeviću. Dobitnik je Stipendije „Borislav Pekić” (2009), Nagrade „Nebojša Popović” (2020, za promovisanje filmske umetnosti i kulture) i Nagrade „Biljana Jovanović” (2024, za zbirku priča Srećni dani). Od 2012. godine je umetnički direkor Festivala autorskog filma.         

ODLOMAK IZ ROMANA DŽEVADA KARAHASANA “ŠAHRIJAROV PRSTEN”, Bosanska knjiga, Sarajevo, 1994.

proza


– Hoćeš li spavati, da ugasim lampu? – pitao je Bell svoju ženu u neko doba noći. – Bilo bi nam lijepo: ti spavaš, a ja sjedim iznad tebe i čuvam te.
– Kako me misliš čuvati ako nema svjetlosti? – netrpeljivo je odvratila Belitsilim, sjedeći zgrčena pored vrata i gledajući odozdo Bella koji je stajao pored nje. – Ili misliš da ih ti možeš vidjeti i u mraku?
– Koga?
– Žohare, mrave, poplavu kukaca koji ovamo nagrnu kako nestane svjetla. I svi su smeđi, sve je ovdje tamnosmeđe, i mrak je u ovoj kući tamnosmeđe boje. Smeđi žohari, smeđi mravi, smeđe mušice i nekakvi smeđi crvići sa mnogo tankih malih smeđih nogu. Naviru iz poda, zidova, vrata, odasvud. I mi smo smeđi, u nama je već sve to, ne možeš me od toga sačuvati.
– Ipak bih te čuvao, ti si dragocjena mojoj miloj osobi – smiješilo joj se odozgo Bellovo lice obloženo ušima nagnutim prema naprijed. – Mojim nogama i rukama, stomaku i leđima, mojim dugim kosama, svemu mome si ti dragocjena i zato bih te čuvao od svega, pa i od toga što je već u tebi.
– Možda ti možeš u smeđem mraku vidjeti smeđe kukce pa me od njih i odbraniti. Svaka ti čast ako možeš i hvala ti na tome ako uradiš. Ali kako ćeš me odbraniti od pamćenja? Moje ruke i moje lice pamte nožice kako jurcaju po njima, moji su snovi puni brzog promicanja tankih smeđih nožica, moja utroba pamti ukus smeđih kukaca koje sam ne htijući pojela ili udahnula u ovoj kući.
Ova kuća je puna smeđih kukaca i moje pamćenje je svo od smeđih kukaca. Kako me od toga misliš odbraniti?
– Otkud ih toliko?
– Pojavili su se sa siromaštvom, kao i druga prokletstva. Možda ćeš misliti da izmišljam, sigurno ćeš reći da mi se tako samo čini, ali ja sam sigurna, posve sam sigurna da ih do prije godinu dana nije bilo. Bilo ih je, naravno, kao i u svim drugim kućama, ali ih je bilo malo, kasno noću, onda kad ih niko ne vidi i kad ne mogu smetati, kad ne mogu zaposjedati sjećanje i osjećanje ukusa. Ali otkako je siromaštvo došlo, otkako se sve zapustilo, oni nasrću, oni nas opsjedaju, oni te prekrivaju i na nos ti ulaze kako zgasne svjetlo.
Belitsilim je govorila užurbano, ogorčeno i netrpeljivo, kao da je lično Bell kriv za kukce i ostala prokletstva roditeljske joj kuće. On je predložio da ugasi lampu samo zato što je s bolnim bijesom i stidom govorila o bijednoj svjetlosti sezamovog ulja i o tome da negdje u ovom času gori lampa nalivena kamenim uljem, ali da ona nije i možda neće ni biti tamo gdje gori takva lampa, gori i svijetli, obasjava i noć pretvara u dan a kuću u lijepu sanjariju ako si još zidove obojio u bijelo. Samo zato je predložio da ugasi lampu, samo zato što je vidio da je ona mrzi, da joj smeta i da se stidi što je lampa nalivena sezamovim uljem koje žmirka i dimi umjesto da svijetli.

___________________________________________

DŽEVAD KARAHASAN (Duvno, 1953. – Graz, 2023.) školovao se u Duvnu, Sarajevu i Zagrebu. Radio kao dramaturg u Zenici, Salzburgu i Sarajevu. Predavao na sveučilištima u u Sarajevu, Göttingenu, Salzburgu, Berlinu, Grazu, Baselu, Klagenfurtu. Objavio: Istočni divan, Šahrijarov prsten, Sara i Serafina, Noćno vijeće, Sjeme smrti (romani); Kraljevske legende, Kuća za umorne, Izvještaji iz tamnog vilajeta (pripovijetke); O jeziku i strahu, Dnevnik selidbe, Knjiga vrtova, Sjene gradova (eseji); Kralju ipak ne sviđa se gluma, Misionari, Koncert ptica, Gozba (drame). Dobitnik je niza nagrada, između ostalih evropske nagrade za esej Charles Veillon, Herderove nagrade, Nagrade Vilenica, Goetheove medalje. Član ANUBiH i Njemačke akademije za jezik i književnost. Knjige su mu prevedene na petnaest jezika.

KRATKA PRIČA LUCE KOZINE: DUGI POVRATAK KUĆI (iz zbirke “VIDJET ĆEŠ KAD ODRASTEŠ”, Fraktura, 7/2024.)

proza

“Toliko si ružna da te ni Cigani ne bi ukrali”, rekla mi je Ana. Sanja je češljala barbiki kosu i kimnula. Nasmijale su se. Prvo tiho, onda sve glasnije.
“Prestanite!”
Smijale su se još više. Kao da sam rekla najsmješniji vic na svijetu. Ana mi se izbelji. Ja sam se objema izbeljila i odmarširala prema kući.

Eto, to su bile moje prijateljice. Poznavale smo se od rođenja i živjele smo u istom kvartu. To je bila jedina stvar koja nas je spajala. Kad god im se više ne bi dalo igrati sa mnom, svašta bi mi govorile.
“Nismo ti više prije!” jednom su mi rekle uglas iz čista mira. S vremenom sam se navikla na njihove ispade, ali taj dan mi je prekipjelo. Nasmiješila sam se, okrenula na peti i otišla kući.

“Šta sam im skrivila?” oči su me zapekle od suza. Odlučila sam ići dužim putom kući. Umjesto da skrenem lijevo kod potoka, produžila sam ravno. Dugo sam se penjala uzbrdicom okruženom napuštenim, poluizgrađenim zgradama.

Hodala sam jako dugo. Sunce mi je udaralo u tjeme, a ja sam se pitala hoću li ikad imati prave prijateljice. Onda sam ga vidjela. Dolazio mi je ususret iz suprotnog smjera. Prvo se prikazao gornji dio glave, zatim trup, pa noge u kožnatim sandalama. Bio je sav u bijelome. Izgledao je kao Isus iz onih prastarih filmova koje su puštali na TV-u za Božić.
Kad je došao ispred mene, rekao je: “Pozdrav, djevojčice!”
“Dobar dan”, odgovorila sam. Dlake na nožnom palcu sezale su mu gotovo do noktiju.
“Želiš napraviti besplatan DNK test?”

Razbrbljao se o nekakvoj budućnosti. O tome dotad nikad nisam razmišljala. Ali prva stvar koja mi je pala na pamet bila je hoću li jednog dana opet imati prijateljice, ali prave.
Taj tip mi se nije činio kao netko tko ima odgovor na to pitanje.
“Ne, hvala”, odrezala sam i pogledala ga.
“Dobro… ovo je tvoj gubitak”, suzio je oči i primaknuo se bliže. “Druge curice tvojih godina…”

Otrčala sam. Kad sam ugledala požutjelu zgradu vojarne, sjetila sam se da su tu prije nekoliko godina nestale tri djevojčice mojih godina. Jedino što je ostalo iza njih bili su njihovi bicikli, naslonjeni na zid ili zavezani za stup. Još se sjećam panike u glasovima odraslih, ludih, nevjerojatnih glasina među djecom koje bi nekako pronašle put do novina, zidova i stupova oblijepljenih posterima. Jeste li vidjeli ovu djevojčicu? Možda je upravo onaj Isus otimao cure – prvo bi ih nagovorio da odu s njim otkriti svoju budućnost, zatim bi im, kad bi bili nasamo u nekoj šupi, nabio maramicu u usta i radio na njima medicinske eksperimente. Baš kao što su radili nacisti židovima, kako smo učili na satovima povijesti.

Dugo nisam nikoga vidjela. Tek bi povremeno pokraj mene prozujao auto ili bi preko puta prešla mačka. Prošla sam napuštene zgrade i izbila na kružni tok. Prešla sam cestu i spustila sam se niz stube pokraj frizerskog salona. Ispred i pored mene pružalo se još stepenica. Odabrala sam one zdesna i izbila opet na cestu. Ovaj kvart je bio skroz drukčiji od mog. Zgrade su bile toliko niske i razdvojene jedna od druge da sam mogla vidjeti nebo. Umjesto betona okruživala su ih poredana stabla i parkići za djecu. Ušla sam u jedan od njih i sjela na klupicu. Pitala sam se što mama sad radi, je li uopće primijetila da me nema. Pogledala sam na sat. Tri i petnaest. Već je odavno bilo vrijeme za ručak. Ali nju ionako nije briga. Znala sam da prije ručka popije nekoliko čaša vina. Bolje da sam tu vani, na suncu, kako bi ona rekla.
Često bi me tjerala iz sobe. “Izađi vani na sunce! Ne budi vampir!” Jedino smo tad razgovarale. Ustvari, ona je meni govorila što da radim.

Gotovo mi je promaknuo plakat na zidu. Približila sam se. Cirkus je u gradu! pisalo je iznad fotografije tigra koji stoji na slonu, a koji stoji na kornjači. Ispod fotografije je pisalo 500 metara i strelica koja pokazuje desno. Pratila sam upute i uskoro se našla usred ciganskog naselja. Oko mene su se naherile kuće s limenim krovovima, poluraspadnuti auti i dijelovi žičane ograde. Tko zna, možda su Cigani oteli one cure i sad su one njihove robinje.
“Alo mala, šta radiš tu?” zavikao je duboki muški glas prekinuvši mi maštanje. Došlo mi je da mu priđem i kažem mu da me uzme, da je bolje živjeti kao Ciganka nego s onim dvjema i onakvom mamom? Ali ta je misao trajala samo trenutak. U idućem sam već trčala kroz naselje uvjerena da me hvataju Cigani. Zaustavila sam se na vrhu obronka. Iza mene nije bilo nikoga. Samo limeni krovovi obasjani popodnevnim suncem.

Ispod mene se prostirao veliki šareni šator. Trčeći sam se spustila niz obronak. Ljudi su ulazili i izlazili iz šatora. Vidjela sam i Isusa. Nije me prepoznao. Umornim pokretima je razmontiravao štand na kojem je markerom pisalo Otkrij svoju sudbinu u dvije minute. Zavirila sam u šator. Nije bilo nikoga, samo razbacana oprema – baloni, stolice, užad i loptice. Izašla sam. Vrtuljak s konjićima se nije vrtio. Sjela sam na klupicu i promatrala ga. Odjednom mi se učinilo da na njemu vidim one tri cure. Protrljala sam oči. Nije bilo nikoga.

“Triba li ti nešto?” kaže novi glas, isto muški.
Okrenula sam se. Gledala sam se oči u oči s klaunom. Kovrčava crvena kosa, ogromne cipele i košulja na točke. Prepala sam se. Ne zato što je to bio klaun, već zato što nije izgledao sretno. Ispod debelog osmijeha nazirale su se spuštene usne.

“J-je li tu cirkus?”

“Da, bio je”, rekao je hrapavim glasom i nasmiješio se.
Lice mu je bilo rupičasto kao palačinka.
“Očito nisam polipija dovoljno plakata. Niko nije doša.”
“Koma”, rekla sam, reda radi.
“Ma, ja se ne znan reklamirati”, zapalio je cigaretu i sjeo na jednu od stolica. Potapšao je onu pokraj sebe.
“Sidi malo.” Sjela sam. On je pušio, ja sam šutjela. Prišao nam je Isus. “Šime,” obratio se klaunu, “idem ća. Valjda ćemo imat više sriće drugi put”, namignuo mi je. “Okej. Pozdravi gospođu, Zvone”, rekao je klaun zureći u pod. Zvone Isus je dignuo ruku i odgegao se s opremom. “Mislim da sam prestar za ovo sranje”, rekao je klaun nakon duže šutnje.

“Koliko dugo ovo radite?”
“Predugo”, odgovorio je i povukao dim.” I znaš šta? Život je prekratak da radiš stvari koje te ne zanimaju.”
“Mene škola ne zanima”, rekla sam.
“Vidiš, da sam ja iša u školu, ne bi bija klaun. Vjerojatno bi posta automehaničar.”
“Ja još ne znam šta želim biti.”
Okrenuo se prema meni i nakrivio usta. Mislim da se htio nasmiješiti, ali mu nije uspjelo.

“Ja san sam ka ćuk. A ne tako davno sam ima sve – kakav-takav posal, ženu i dite.”
“Šta im se dogodilo?”
“Nisam bio dobar prema njima”, rekao je i povukao dim.
Odmaknula sam se malo od njega. Pogledao me.
“Nisam ništa napravija. Samo sam…” napravio je gestu kao da pije.

Odahnula sam. Već sam počela zamišljati klauna kako veže ženu i dijete i zaključava ih u nekom vlažnom podrumu. Kad je onom gestom pokazao da je izgubio svoju obitelj jer pije, shvatila sam zašto su mu oči crvene. I mamine su oči bile takve. Ali nije se činio pijan. Niti mu je smrdilo iz usta. Što ako je lagao? Što ako im je ipak nešto napravio? “Znan da je to loše. Ali se tako dobro osićan kad mi votka
klizne niz grlo i onako lipo užeže. Uh!”
“Votka je odvratna”, rekla sam.
“Al si probala?” namrštio se. Ugrizla sam se za jezik.
“Ko ti je to da?” nastavio je ispitivati. Nisam htjela ništa reći. Zurila sam u mrava koji je za sobom vukao osušenu travku kao da je teška sto tona. Brojila sam njegove koračiće.

Jen, dva, jen, dva. Ponovio je pitanje. “Neću ništa reć”, napokon sam odgovorila. Tko je on da mu moram govoriti što mi se događa doma.
“Jebate, i dici su počeli davati alkohol. Sad bi najradije od muke popija jednu”, zatresao je glavom. Zamalo mu je spala perika s glave, ali uhvatio ju je na vrijeme i namjestio je ponovno.
“Bilo je slučajno!” uzviknula sam.
“A to ti je reka ćaća? Bogami, lipo te izmasla.”
“Nemam tatu”, promrmljala sam.
“Dotad je nikad nisam vidila tako pijanu. Uvatila me za bradu i u usta mi ulila votku.” Klaun se nije pomaknuo dok mu cigareta nije dogorjela među prstima. Napravio je grimasu, ali ovaj put nije izgledalo kao da se želi nasmijati.

“To nije u redu”, glas mu se tresao.
“Mater ti nema pojma…”
“Ajme, nemojte plakat, molin vas!” podigla sam ruke.
Zabacio je glavu i dugo se smijao. U tom trenutku sam ga se stvarno bojala. Nagnuo se tako da sam mogla vidjeti da ispod perike nema kose. Obrisao je oči dlanovima.

“Podsićaš me na moju malu”, rekao je. Glas mu više nije bio hrapav. Okrenula sam glavu. Bilo mi je neugodno od njegovog pogleda.
“Ne brini. Na kraju će sve ispasti dobro”, rekao je.
“A ako slučajno i ne bude… i to je ok.”
“Šime,” netko ga je zazvao, “mi ti sad idemo!” Klaun podigne ruku u znak pozdrava.

“Evo, meni se niko nije pojavija u cirkusu, i to mi ne smeta. Ionako bi skužili da san lažnjak”, opet se okrenuo prema meni. “Triba li te odbacit doma? Tu mi je auto.” Htjela sam reći ne, ali bila sam tako umorna od hodanja.

A i nisam znala kako se vratiti doma. Pokazao mi je rukom na suvozačevo mjesto. Nikad nisam sjedila naprid. Zastala sam.
“Je l’ te straj?” upitao je klaun. Odmahnula sam glavom i otvorila vrata auta. Prije nego što je okrenuo ključ, dotaknuo mi je rame dlanom. To je napravio jako neprimjetno, ali osjetila sam i toplinu i težinu njegove ruke. Nešto me štrecnulo u trbuhu..

Još nije krenuo, mogla sam pobjeći. Bilo bi tako lako. Samo sam trebala otvoriti vrata i otrčati. Ali nisam. Klaun je okrenuo ključ i ubacio u prvu brzinu. Dok smo se vozili, gledala sam kroz prozor i čekala kad ću ugledati svoje nebodere s prljavim fasadama, beton i smrdljivi potok.

“Evo, možete me tu ostaviti”, rekla sam kad sam shvatila da se nalazim na svom terenu. Pogledala sam klauna u potrazi za znakom. Hoće li me pustiti ili će se nagnuti i začepiti mi usta maramicom? Na čelu su mu titrale kapljice znoja, sjajne kao biseri. Crvena šminka slila mu se gotovo do brade.
Kimnuo je i zaustavio se na autobusnoj stanici. Posegnuo je rukom prema vratima. Osjetila sam njegov topli dah na obrazu. Otvorio je vrata. Nisam mu rekla hvala, nisam ga pozdravila. Izašla sam i potrčala prema svojoj zgradi. Dugo sam nakon tog dana imala osjećaj da me netko prati.

______________________________________

LUCA KOZINA (Split, 1990.) objavila je knjige: Važno je imati hobi (2021, proza), Priručnica – od ideje do priče (2023; koautorstvo s Ružicom Gašperov i Sarom Kopeczky), Žena duh i njezina soba (2024, poezija) te Vidjet ćeš kad odrasteš (2024, proza).
Dobitnica je nekoliko književnih nagrada (Prozak, Mak Dizdar za mlade pjesnike, Ulaznica – prva nagrada za poeziju). Od 2016. godine piše književne kritike za književni portal Booksa. Članica je udruge za promicanje kulture pisanja i književnog stvaralaštva Pisci za pisce. Živi i radi u Splitu kao profesionalna copywriterica.

KRATKA PRIČA IVANE BUTIGAN: DOBROSUSJEDSKI ODNOSI (iz zbirke “KLJUČ USPJEHA”, Jesenski i Turk, 6/2024.)

proza

Sve je počelo kad sam doselila u naš stari stan, i tek s povratkom shvatila koliko je dotrajao. Nije bio onaj ugodni dom kojeg sam se sjećala. U nastojanjima da to promijenim, renovirala sam sve što sam mogla – pločice, parkete, zidove, stolariju, prozore, kupila novi namještaj. Napokon je poprimio obličja onog što sam priželjkivala. Jednu večer, nedugo nakon završetka radova, kad sam sjedila na kauču i uživala upijajući atmosferu svježe uređenog doma, prvi sam put čula glasne jecaje.

U početku nisam bila sigurna kakav je to zvuk. Možda je zavijanje vjetra ili je neki problem s cijevima. Nisam uspjela dokučiti, ali sam pojačala glasnoću glazbe da me ne ometa. Počela sam primjećivati da se svakoga dana zvuk čuje u isto vrijeme. Nije do vremenskih uvjeta, shvatila sam. Prislonila sam uho na sve cijevi u stanu. Ne čini se ni da su one izvor jezivog zvuka. S vremenom sam shvatila da slušam neutješni plač odrasle osobe, i da nema namjeru stati. Nešto kasnije detektirala sam da je izvor tih zvukova susjeda iz prizemlja, u stanu ispod. Stara žena koja je na hodniku uvijek nasmiješena čavrljala sa susjedima. Čim bi zatvorila vrata, nekontrolirana bujica jecaja protutnjala bi van. Pitala sam se čuje li to itko osim mene. Ne znam, nitko nikada nije o tome govorio.

U današnjim zgradama susjedi postaju nehotični ali i nevoljni sudionici u vašim životima, neizgovorena podrška ili za leđima izgovorena osuda. Znaju kad ste došli doma jutros. Znaju čak i je li netko došao s vama. Znaju jeste li povraćali nakon previše vina, a znaju i kad ste se popišali, posrali i istuširali. Znaju kad perete rublje i suđe. Znaju kad se posvađate i, ono najintimnije, znaju kad plačete. Također znaju kad ne idete na posao. Iz svih tih djelića informacija rekonstruiraju vaš život. Vi zapravo imate dva života – onaj koji mislite da živite i onaj koji vaši susjedi čuju da živite.

Sjećam se da me, kad sam napokon ustanovila da sam svakodnevni svjedok neutješnog plača koji bi trajao satima, prožela jeza i intenzivna nelagoda. Tulež se odbijao o zidove, klizio niz namještaj i titrao u zraku sobe. Titrao u ritmu otkucaja srca, u ritmu disanja. Prožeo je cijelo moje biće i nije više bilo moguće razlučiti mene od plača, plač od susjede, susjedu od mene. S vremenom se toliko normalizirao da je naprosto postao dio zvučnog inventara stana, poput kamiona koji dovozi kruh u šest ujutro ili crkve čije nepotrebno glasno zvono u podne iritira susjedstvo. Kad mi se jednom prilikom slučajno u ridanju pridružila i ona, taj me neočekivani duet uznemirio, a zatim i zabavio do te mjere da nisam mogla nastaviti plakati.

Kad je na susjedinim vratima nakon nekoliko dana tišine osvanula policijska plomba, bila sam sigurna da si je napaćena starica oduzela život. Nitko ništa takvo nije sugerirao, ali ja sam to svejedno znala. Upravo sam ja bila tihi svjedok njezine patnje i njezina plača. Kako je prvotno bilo neobično živjeti u jecajima, tako je sada bilo neobično živjeti bez njih.

Jedan sam se dan i sama nekontrolirano rasplakala. Nakupilo mi se. Moj je plač, međutim, puno povoljniji za susjede, ali i za potencijalnu aneurizmu. Crvenog lica jecam i šmrcam i uzdišem, rijetko kad ispuštam zvuk, a od napora naprezanja boli me glava. To me izmori i onda prazna odlazim leći.

Nakon njezina samoubojstva, cijeli sam stan osjećala kao čudan. Može li te samo smrt spasiti od neutješnog plakanja?

Trebalo mi je neko vrijeme da shvatim da intenzivnije i češće plačem nego prije. Briznula bih u plač čim bih otključala vrata stana, ušla u tuš ili legla u krevet. Nekad bi suze navrle dok sam obavljala svakodnevne radnje poput ribanja suđa, pranja zubi ili nakon što bih slučajno pogledala samu sebe u oči prolaskom kraj ogledala. Jedna kriva pomisao i gotovo. Netko mora nastaviti tradiciju ridanja, samo se ta tradicija ne spušta kroz naraštaje, već se prenosi dizanjem po katovima ulaza. Na svoje zaprepaštenje, shvatila sam da sam preuzela susjedinu ulogu. Prokletstvo plakanja oslobodilo se iz tijela preminule susjede i opsjelo moje tijelo, obuzelo moj život.

Život koji sam prije osjećala kao pun mogućnosti za sreću i zadovoljstvo, sad je postao niz radnji koje moram obavljati kako bih nastavila biti funkcionalna samostalna osoba. Razvila sam mehanizme kojima svakodnevno aktivno susprežem plač. Iza grozne i neizdržive faze ridanja nastupila je jednako bolna, ali manje teatralna faza praznine. Plakanje se dogodi tek toliko da me podsjeti da sam i dalje živa, i dalje nesretna. Moji mehanizmi obrane popuste jednom dnevno, gotovo uvijek u isto vrijeme. Ne vidim izlaz iz ovoga. Misli o suicidu pokušavam odagnati mišlju:

Ako ja odem, tko će mojoj susjedi kat iznad objasniti što se događa u prvom tjednu ridanja, kad krene početak kraja?

__________________________________________

IVANA BUTIGAN (Zagreb, 1987.) diplomirala je komparativnu književnost i portugalski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu.
Godine 2021. počela je pisati kratke priče, koje su joj najdraža forma. Ušla je u uži izbor natječaja Sedmica & Kritična masa 2022. godine.
Osvojila je nagradu Prozak za 2022. godinu, na temelju koje objavljuje ovu zbirku.

fotografija autorice: Marko Radoš

ROMAN VESNE ĆURO-TOMIĆ “KNJIGA TROŠKOVA”, Disput, Zagreb, 2024; ulomak

proza

REZIME 2008. – 2018:
UKUPNO TROŠKOVA: 3,503.375,00 kn
UKUPNO OTIŠLO NA RATE: 2,469.285,00 kn; OSTATAK KREDITA: cca 2,025.000,00 kn
TROŠKOVI MIMO RATA: 1,034.090,00 kn
VEĆI TROŠKOVI: djeca (školovanje, putovanja), adaptacija stana, opremanje stana, adaptacija stana na moru, grobnica za tatu i mamu
IZVORI: prodaja kuće, prodaja stana, prodaja roditeljske kuće, prodaja dionica, slika, zlata
(Svi iznosi zaokruženi na 5 kn.)

“Ti bar znaš koliko je koštalo tvoje desetljeće”, rekla je Ada.
Sad znam.
Kao dijete voljela sam rješavati zagonetke i rebuse. Nikad nisam varala i virila u rješenja. Jedino sam labirint rješavala od izlaza prema početku, ne znajući da je to varanje. Zašto bih, mislila sam, lutala labirintom i tražila put, kad jednostavno mogu početi od izlaza? Od izlaza vodi samo jedan put, nema lutanja.
Ali, ne ide to tako, mora se krenuti od početka.
Ni moja profesorica matematike nije dopuštala lakši put. “Ajde ti to nama riješi na teži način”, rekla je kad sam, čudom, nabasala na rješenje, ne koristeći formule, jer ih nisam razumjela.
Moja mala nećakinja Ana rekla je: “Jedva čekam da budem starica, da vidim što ću postati kad odrastem.”
Tako bi to bilo u priči, u kojoj se može krenuti od izlaza iz labirinta. Priča ima znanje, pa može početi gdje god joj se sviđa, za razliku od života, koji mora teći od početka do kraja, uredno i po redu, ali u neznanju.
A sve je počelo da bolje nije moglo.

1. dio: GODINA OBIJESTI

Po horoskopu, Strijelcima je 2007. godina bila najsretnija u životu. Znat ćete da ste rođeni pod sretnom zvijezdom, pisalo je: blagostanje, uspjeh, sklad, ljubav. Tako je i bilo, godina sreće.
Te godine kupili smo stan, lijep, velik i skup, na lijepom mjestu, ni sto metara od Cmroka. Kupili smo i novi automobil, Kiju Sportage, i, najvažnije, izašao je moj drugi roman, koji je dobio dobre kritike.
Promocija je bila u veljači, u Nacionalnoj i sveučilišnoj knjižnici, snimali su za radio i televiziju. Iako je bila zima, ja sam došla u sandalama s visokom petom, kakvu nikad ne nosim, kupljenima specijalno za tu priliku. Umišljala sam nešto u smislu Seksa i grada. Stol za kojim smo sjedili – S., urednik knjige, A., koja me predstavljala, i ja – bio je na podiju uzdignutom možda i cijeli metar, a nije imao zatvorenu prednju stranu, pa je publika vidjela naše noge. To sam neprekidno imala na umu. Pazila sam da mi koljena budu priljubljena i da ne prekrižim noge, eventualno samo u gležnjevima, elegantno, uljudno i ženstveno. Vidjela sam da A. ima tamne, zimske, kabaste cipele, pomislila sam kako je pogriješila što na to nije mislila. Pametna, darovita, maštovita A., a ne zna da za ovakve cipele nema opravdanja.
Ona se ne klaunira u ljetnim cipelicama usred zime.
Rekla je da meni “ovako talent curi iz prstiju”.
S., najbolji od svih mojih urednika, govorio je lijepo i skromno, a ja sam istaknula da mi je puno pomogao da roman bude ovakav kakav jest, što je bila istina.
Dvorana je bila puna. Novinari, kolege s televizije, prijatelji, rođaci, svi na mojoj strani, divan osjećaj. Nepozvan je stigao Mani, jedna od mojih dviju ljubavi iz mladosti, blesav kao i uvijek, a malo nakon promocije javio mi se i Damjan, moja druga ljubav iz mladosti, monumentalan kao i uvijek. Ni jednog ni drugog nisam vidjela dvadesetak godina.
“Sad se oni svi tebi javljaju jer si poznata”, rekla je mama poslije.
Gotovo da sam i sama u to vjerovala, to da sam “poznata”. I da je to nešto dobro, biti poznat.
“Kako si se ti mene uopće sjetio?” pitala sam Damjana.
“Vidio sam u novinama prikaz s promocije. I sliku. Bilo mi je drago što se nisi udebljala, ne bih podnio da si se pretvorila u debelu ženetinu, ne ti, moja Nina”, rekao je.
Damjan se nastavio javljati i nakon promocije, mejlovima, a ja sam nastavila biti obijesna, pa sam mu jednom otpisala: “Oprosti, žuri mi se, idem kupiti stan!”
“I ti to kažeš kao da ideš kupiti kruh!”
“Da, pa kaj!” odgovorila sam uz nekoliko nasmiješenih kružića i jednim koji namiguje.
Stan smo našli u travnju, naš prvi vlastiti stan u životu. Djeca, tinejdžeri, dotad su još spavala u jednoj sobi, u krevetima na kat. Nas dvoje, “intelektualci”, situirani, s dobrim poslovima, vjerovali smo da ga zaslužujemo. Lijep i skup stan, na kredit, ali bili smo višestruko pokriveni drugim nekretninama – imali smo dva mala stana u gradu i kućicu na selu, sve oronulo, ali ne i bezvrijedno – ušteđevinom, nasljedstvom, dionicama, policama osiguranja.
Čim sam vidjela oglas, znala sam da je to stan kakav želim. Kad se otkrilo da stan oglašava agencija čija je vlasnica moja školska kolegica, mislila sam da je to znak koji šalje sudbina. Mnogo kasnije shvatila sam da je sudbina samo ono što se ostvari, a mi ne razumijemo zašto, ne zbog složenosti plana iz kojega dolazi, nego zbog vlastitih ograničenja.
“Nives, molim te, čuvaj ga za nas”, rekla sam joj.
“Bez brige”, rekla je ona, “tek je od jučer u prodaji.”
“Blago njima, kako su bez muke prodali”, reći će mnogo godina kasnije naša kći Tena. “A ne kao mi sada, nikome ga ne možemo prodati ni ispod cijene…”
Stan je uživo bio jednako lijep kao na slikama. Velik, prozračan, s puno svjetla, s golemom terasom i staklenim stijenama.
“Nama se stan sviđa”, rekla sam vlasnicima, “samo ima jedan problem: nama treba vremena da prodamo jedan mali stan i kuću na selu.”
Vlasnik je na to pogledao svoju ženu i rekao joj: “Red je ljudima pomoć…”
Nama je rekao: “Ja ću vam srediti kredit u banci za puni iznos, to se, sigurno znate, inače ne može.”
Srce mi je titralo od radosti.
I onda je sve začas gotovo”, nastavio je vlasnik, pristao muškarac, ležerno, ali skupo odjeven, mirišljav i nabildan, uljudnog govora ispod kojega je bi mu se, tu i tamo, omaknula pokoja fraza koja je odavala skorojevićku sirovost, kao što je ispod sloja finih manira probijalo nepoznavanje bontona: mene je, na primjer, pustio da stepenicama idem ispred njega. Odmah na početku dao nam je posjetnicu na kojoj je pisalo dentist i lobist. Trebalo nam je odmah biti jasno. “Samo solemnizacija i to je to”, rekao je.
“Što je to solemnizacija?” pitao je moj muž. Gurnula sam ga ispod stola. Znala sam da nije dobro što to pita, nisam ni ja znala što je, ali sam bar znala da to ne smijem pokazati. Ispao je naivan, a kome je bolje odgovarala naša naivnost nego onome tko nam prodaje stan? Poslije nekoliko mjeseci počeli smo otkrivati koliko smo nasjeli.
I automobil je bio na kredit. Isto povoljno.
Oba kredita u švicarcima.
Kad smo sklapali kredit za stan, rok otplate prvobitno je trebao biti trideset godina. Ali nam je bankar s kojim smo dogovarali, kojega smo zvali Robi, jer ga je tako zvao i naš prodavatelj, rekao da to ipak ne bi bilo moguće, zbog naših godina, pa da bi trebalo ugovoriti na dvadeset godina.
“Zbog naših godina?” pitala sam. “Pa kako nam onda dajete kredit za mlade parove?”
“To je drugo”, rekao je. “To je sad akcija, puno povoljnije kamate…”
Iako je skraćivanje roka značilo povećanje rate na gotovo petnaest tisuća, pristali smo, jer je moj muž imao plan: nudili su mu se dobri projekti s dobrom zaradom, a u planu smo imali i prodaju kuće i stana.
“Zar se ne brinete kako ćete? Zašto niste nikoga pitali?” rekao je moj brat. Pod “nikoga” mislio je na sebe i tatu. Zabrinuto je odmahivao glavom.
“Ja ću to otplatiti za tri godine”, rekao je Živko uvjereno.
Divna godina! Horoskop je točno najavio.
Ali, nisam na vrijeme primijetila da je moja sretna godina počela ranije, još u prosincu 2006, kad su me nazvali da me pitaju slažem li se da objave moj roman, koji nije, doduše, dobio nagradu, ali se svidio žiriju i bio među pet najboljih, a sviđa se i glavnom uredniku.
Slažem li se?! Bože mili, kako se ne bih složila!
Da sam primijetila da je sretna godina počela ranije, pripremila bih se na to da može ranije i završiti. Naša sretna godina završila je u prosincu, kako je i počela. Parala se kao pletena vesta. Ne znam otkud taj pomak u odnosu na zemaljski kalendar.
U prosincu 2007. naša rata narasla je za petinu. Išla sam u banku reći im da se dogodila neka greška.
“Nije greška”, rekla je dotjerana bankarka sjajnih zelenkastih očiju i perfektno manikiranih noktiju. “Samo je ukinuta ona akcija za mlade parove, pa vam je kamata viša.”
“Ukinuta akcija za mlade parove?! Nakon mjesec dana?! A mi imamo kredit na dvadeset godina?!”
“Znam, znam. Žao mi je”, rekla je.
“Pa je li to uopće po zakonu?” pitala sam.
“Je, gospođo, sve je to po zakonu.”
U studenome, tatu je zaboljelo rame. Zadnji dan prosinca dobio je dijagnozu koja se ne preživljava.
Unatoč tome, nismo odustali od dočeka Nove godine. Već smo ranije dogovorili da se slavi kod nas, u našem novom, lijepom, velikom stanu. Dolazi cijelo društvo. Svima im je 2007. bila dobra, a od 2008. obijesno su očekivali da im bude još bolja.

___________________________________________

VESNA ĆURO-TOMIĆ rođena je u Sarajevu 1954. godine, odrasla i živi u Zagrebu. Diplomirala engleski i komparativnu književnost na FF u Zagrebu. Radni staž odradila na HRT-u. Objavila pet romana: Taksi za televiziju, Gola vučica, Crna vreća, Lice iza ogledala, Knjiga troškova.

RUKOPISNI ROMAN ARMINA HARAMBAŠIĆA “BORAC”, odlomak

proza

Pravo da me nokautira dajem Albertu Camusu, iako se taj bavio nogometom. Navuci kopačke na noge i šutni svoj kamen, Sizife, samo pazi da ne slomiš stopalo. Jebe mi se za tvoj apsurd. Zvjerstva koja sam ja vidio na Fudin Hanu kao dijete ti nisi doživio u drugom svjetskom ratu. Komšija Ferid nije bio nikakav pisac, baš kao što to nije bio moj otac. Samo što ja o zločinima ne želim pisati. Meša Selimović je u pravu, odnosno njegov Ahmet Šabo, a nitko ga živ ne sluša. Rat treba zaboraviti, treba ga što manje spominjati, da nove generacije ne pjevaju pjesme o osveti. Sa ratovima se treba šprdati, druge nam nema. Moja sveta dužnost kao bosanskog pisca je da pišem o seksu, kurčevima i pičkama. Na taj način izražavam svoj duboki patriotizam. U svakom mom sljedećem romanu biće sve više i više orgazama. Tu će biti takve brutalne jebačine da će pornografija u usporedbi sa mojom književnošću biti dolina Mumijevih. Nemojte reći da vas nisam upozorio. Mia Khalifa biće Po iz Teletabisa u usporedbi sa mojim likovima. John Holmes – Tinky Winky. Svi će da se karaju međusobno, sva tri konstitutivna naroda, uključit ću u te orgije ono Židova i Roma. Tu se više neće znati tko koga jebe, fabule će biti izuzetno kompleksne. Sperma će da frca na sve strane, od mora do Save, od Drine do Une – veliki gang-bang. LGBT populacija neće biti izostavljena, svi će da dobiju svojih pet minuta. Bošnjak i Hrvat, rasturaju jedan drugome šupak, nasred Starog mosta. Kome to smeta, tko misli da sam ja nekulturan, perverznjak, nek me slobodno zaobiđe, ali ja znam što radim. Mene će klinci čitati, čitajući moje satirične gluposti, pohvatat će i neke pametne stvari. Pisci ne mogu promijeniti svijet, ali ako kao pisac pomjeriš horizont za milimetar samo jednoj mladoj osobi, napravio si čudo. Prošlo je već punih trideset godina. Postoji život i mimo onog jednog dana kad se obilježava Srebrenica. Postoji generacija mladih čitatelja koju rat ne zanima, a žele čitati, žele se nasmijati, žele uživati. Takvi meni šalju poruke na Instagram, tinejdžeri me pitaju kad će, Ahmete, knjiga, djevojčica od devetnaest godina iz Tešnja me to pita, pratila me je na Tik Toku od svoje petnaeste godine, prekida me porukama u po treninga. Da li vi zbilja mislite da ja ovo pišem iz ega. Nitko za tu pametnu djecu ništa ne piše, od naše književnosti kosa im se na glavi diže. Razumijem svu tu generaciju koju je rat obilježio, zbilja razumijem, ali stvara se jedan veliki problem o kojem nitko živ ne razmišlja. Nova generacija mladih bosanskih pisaca, rane dvadesete, rođenih u novom mileniju, u svojim kratkim pričama recikliraju rat. Ja kad sam to vidio, pa ja sam čovječe poludio, doživio sam nervni slom. Da li je to tebi, Alberte, normalno? Netko ih je naučio da je samo to književnost, da se samo na taj način kod nas može postati pisac. Jebo li vam rat mater svima.

Dragi moj Alberte, sve ti je to u Bosni začarani pakao mržnje, veliki Macondo, džungla potisnutog bola. Samo se vrtimo u krug, iz generacije u generaciju. Tko je jučer bio žrtva, sutra će da postane zločinac, generacijski prijenos govana. Tuga, čemer, jad. Nema genocidnih naroda, samo se iz generacije u generaciju predaje štafeta trauma. Svejedno, nema apsurda, jebiga jarane, kod mene sve ima smisla. Možda zato što ponekad u životu stvari rješavam na šake, što me ne zanima previše to tvoje šutiranje krpenjače. Jebo li te tvoj nogomet. Tvoju apsurdnu slučajnost ja zovem sinkronicitet. Nisam imao svoga oca, ali me je kao malo dijete u Macondu tata Marquez vodio da gledam led. Književnost je moj tata, najbolji tata koji na svijetu postoji. Svaki dan ti govori da si poseban, da si pametan, da si drugačiji. Zato što čitaš, zato što kužiš, zato što voliš. Volim te, tata, najviše na svijetu te volim. Nitko i ništa mi neće značiti onoliko koliko mi značiš ti. Za tebe ću umrijeti, za tebe ću poginuti, nitko mi nikad knjigu iz ruke neće izbiti. Tko pokuša, polomit ću mu sve kosti. Netko to može, ali ja ne mogu kroz život bez svoje strasti. Možda je to zbilja dijagnoza, sva moja živa sjećanja na odrastanje u Macondu, planina Grmeč, rijeka Sanica, divljenje bubamari, leptiru, nebeskom svodu. Fudin Han, kulturna metropola. Svako pročitano slovo, svaki pisac, svaka knjiga. Puzle nebeskog mozaika. Sve je na svome mjestu, sve se savršeno uklapa, sve je to tako moralo biti da bi ja postao ja. Poljubac u čelo od dragoga Boga. Mozartova simfonija, Van Goghova terasa, stari gitarista Pabla Pikasa. Tri tone tereta sa leđa isparava, nestaje gravitacija. Postajem lagan kao pero, drhtim dušom, drhtim tijelom. Maljem razbijam cigle sa zida Pink Floyda. Wake Up od Arcade Firea planinom Grmeč odzvanja. Tresem se kao list na grani pred čudom postojanja. Lutka na koncu kojoj je sudbina utefterena u zvijezdama, gdje god se okrenem samo vidim Njega. Šetnja svemirom do Neptuna. Banana Andyja Warhola. Lijevi high-kick Mirka Cro Copa. Simultanka Garyja Kasparova. Satira Predraga Lucića. Sarajevski Marlboro Miljenka Jergovića. Ravno do dna Johnnyja Štulića. Pero za pisanje Dževada Karahasana. Naomi Campbell, duge vitke nogice. Grčki filozofi, na trbuhu pločice. Deep Throat, pioniri ozbiljne produkcije. Sonja Adamov, novi pravac poezije. Woody Allen, urbana neuroza. Velvet Underground, teška hipnoza. Frank Sinatra, talijanski mafijoza. Kim Larsen, danski virtuoza. Henrik Ibsen, Helmer Nora. Kurt Vonnegut, doručak šampiona. Svatko umire sam, Hans Fallada. Elvis J. Kurtović, sarajevska jalija. Ivo Andrić, Travnička hronika. Rocco Siffredi, velika kurčina. Orhan Pamuk, Nobel za Turčina. Christina Aguilera, diže mi se kurčina. Slavoj Žižek, seksi bradica. Roman Stranac, alžirska klošarčina. Bekim Sejranović, Edo Maajka – Brčko jebačina. Marco Missirioli, talijanska novinarčina. Ako ti jave da sam pao – Dario Džamonja. Erich Fromm – umijeće jebanja. Predrag Finci – kratka, a tužna povijest kurca. Catennacio taktika. Durex kondomi – noćni ormarić – puna ladica. Jedan je Hase, svi u napad, ništa obrana. Søren Kierkegaard na otoku Bornholmu procjenjuje mesijanstvo Adolpha Petera Adlera. Kakav ti novi mesija, mani se ćorava posla, koji ti je kurac, puko si ko fosna. Adolf Hitler došao na vlast, oduševljenje senilnog Knuta Hamsuna – evo novog Božjeg poslanika, nikad više bauštela, prokleta je Amerika. Stranka demokratske akcije, zlatna kašika, nema više genocida nad Bošnjacima. Hrvatska demokratska zajednica, Hrvati u Bosni postaju nacionalna manjina. Johann Wolfgang von Goethe, patnje mladog Werthera, po mišljenju Miroslava Krleže, izuzetno sumnjiva veličina. Ferid Avdić, Dijana, Dijana, ljepoto moga sna. Živjela Republika Srpska, idemo svi u zrak tri prsta. Jebem vas glupe sve u usta. Svi hoće biti borci, svi hoće biti ratnici, a svi se boje knjige, svi se boje književnosti. Ako se nisi u stanju potući sa braćom Karamazov od Dostojevskog, šta ćeš ti u kavezu budalo. Poginut ćeš čovječe, koji je tebi kurac, jesi li ti normalan, hvataj se knjiga. MMA nije sport za glupe ljude, nije ti to barbarizam, to je vrhunska umjetnost, treba ti opasna inteligencija. Jedinstvo iz Bihaća, loša uprava, već godinama druga liga. Jebo li vas apsurd Alberta Camusa. Totalni amaterizam, igrači poslije treninga za šankom, točeni Preminger, puna krigla. Kad te UFC profesionalac zakuca laktom u glavu, kao da te pukla cigla. Dupla doza Omege 3 nakon svakog treninga, oporavak mišića. Telefon zvrči, stiže porukica, ma može večeras jebačina, takve prijedloge Ahmet nikad ne odbija. Karat ćemo se nježno, nema grubosti, nema grebanja noktima, nisu mi se ohladili ožiljci od žice na leđima. Hrvanje uz žicu, drilao sam takedown defence, jebo im svima Khabib Nurmagomedov mater. Nitko više ne želi na šake, svi hoće samo da ruše. Nemam kondome, o tome si ti trebala da misliš. Ko ga jebe, nije prvi put da nam se dešava, idemo na rizik.

Dragi Alberte, ja nisam stvorenje koje odbija biti ono što jeste, tu si se malo zajebao. Poredao sam si prioritete, kvantiteta ispred kvalitete, biram tri prosječne ispred dvije ljepotice, u pravu su Charles Bukowski, Slavoj Žižek i Henry Miller. Što Franjo Šarčević ima protiv divljeg libida, zašto njega to naše smeta, zašto on to meni stalno cenzurira, nema se šta bojati – pa nećemo jebati njega. U pravu je Sartre, skromnost je vrlina mlakonja, nisam skroman, sve jebem, jebač sa druge strane zakona. No samo, Alberte, moraš biti svjestan, to nije lako, ima tu puno posla. Nije dovoljno samo biti pametan. Na dating aplikacijama, na jednu ženu idu tri muškarca. Konkurencija do neba. Svi su obrazovani, visoki, plavokosi, uspješni, imaju para, voze sportske automobile, trče, treniraju – ovo ti je, rođače, Skandinavija. Bez pločica na trbuhu nećeš jebati, nema prolaza. Lako je biti konkurentan na Tinder sceni Busovače i Travnika. Prošla su vremena jebača boema, nema u današnjem svijetu prolaza za novog Boru Radakovića. Samo se gleda koliko na Instagramu imaš followera. Ja sam sa svojih 256 followera pojebao sve što mi je bilo dostupno u području Øresund kanala. Slika moje kite, koju moraš imati, koja se šalje isključivo na zahtjev, postala je javno dobro. Tko god se potrudi, vjerujem da je može sa lakoćom na Googleu pronaći. Radim godinama na promociji svoje zemlje u kink svijetu, registriran sam na svim mogućim forumima, imam kultni status na BDSM sceni Kopenhagena, jedan sam od tri glavna mastera u državi, po cijele dane žene mlatim, nitko da mi ukaže poštovanje, nitko da mi kaže hvala. Ambasada BiH u Kopenhagenu nikad me nije na domjenak pozvala. Tu se moram složiti sa tobom, Alberte, to je zbilja apsurdna situacija. Mene nitko ne sponzorira, jednom mjesečno se na spolno prenosive bolesti testiram, osiguranje mi to ne pokriva. Takva mi je sudbina, upornost, rad, disciplina – nema ništa od kukanja.

Zakači se sa mnom, Alberte, šta se bojiš, šta si se usrao, šta šutiš? Gdje su ti muda? Neću ti je uzeti tvog Nobela, kako ne razumiješ, ja samo želim da se pobijem. Mene to radi, meni je to u krvi, jebe se meni za pojas prvaka – ja samo želim da se mlatim. Ja sam tu borbu za titulu prvaka zaslužio svojim radom. Nemaš me pravo odbiti, moramo se pobiti, ti u sebi imaš još tu jednu borbu i moraš je meni dati. Cijeli svijet to čeka, publika to traži. Nema mi ništa gore nego gledati ljude koji se neodgovorno odnose prema svome talentu, malo si se ti meni prerano umirovio. Maži facu vazelinom, vraćam te u formu. Već sutra ujutro želim da te vidim kako trčiš po nasipu uz rijeku. Idem na pošteno, dajem ti vremena, tri mjeseca priprema. Okupi kvalitetnu ekipu oko sebe, nema borca bez dobre dvorane, odaberi prave sparing partnere. Izbit ću ja tebi taj apsurd iz glave. Mani se Sartrea, taj ti ne može ništa pomoći, njega sam lupao još kao dijete na Fudin Hanu. Dobro se pripremi, sa mnom nema zajebancije, čeka te pakao.

____________________________________

ARMIN HARAMBAŠIĆ rođen je 1988. godine u Zagrebu. Živi i piše u Kopenhagenu. Svoje radove objavljivao je na online portalima za književnost. Jedna kratka priča mu je objavljena u američkom magazinu za književnost Gobshite Quarterly u prijevodu na engleski, španjolski i islandski. 2024. godine bio je u širem izboru za nagradu V.B.Z. za najbolji neobjavljeni roman. Povremeno piše za Prometej.ba. Majstor mješovitih borilačkih vještina. Do 2023. godine bio je sparing partner i dio tima profesionalnih MMA boraca. Specijalizirao se za kondicijsku pripremu i nutricionizam.

književna premijera: ROMAN TANJE STUPAR TRIFUNOVIĆ “DUŽ OŠTROG NOŽA LETI PTICA”, Laguna, 9/2024; odlomak

proza

Rodila sam se u zrelo ljeto kad se sve bere, bogovi sigurno imaju puno darova za mene, ali greške, one nastaju već u hodu, moji kukovi su malo iščašeni i ja sam, ispostaviće se kasnije, takođe malo iščašena. Imam čudne oči s previše sjaja i povjerenja u život. Baba to tumači kao odraz naivnosti. Roditelji se ne petljaju previše u moje vaspitanje. Baba je uvijek tu. Ponekad se zbunim koja me je od te dvije žene rodila, ta mlada i lijepa s pametnim i tužnim očima ili ova starija žena, energična, s debeljuškastim rukama. Ne ličim na moje roditelje nego na tu čudnu ženu, neobičnih crta lica i sa sijevajućim zelenim očima, na ženu koja upravlja kuhinjom, kućom, ocem, majkom, djedom, svemirom. Ipak imam sreće jer me ona voli i u povjerenju mi govori: „To je moja Vanja, zato što ti imaš karakter, zato tebe baba najviše voli.“ To što me je uzdizalo i lomilo, taj nemir i grozničavost koje je i sama nosila zatočene u tijelu, ona je zvala karakterom. Mene su plašili i njena ljubav i moj karakter, i majku i oca i djeda i sve koji me sretnu, osim moju babu. To je karakter po njenoj mjeri, upaljen kao žeravica, spreman da se za sitnicu posvađa, prgav i pogan. Njegova budućnost je tu počela. Ona me je čeličila čas nježno, čas okrutno, kao i život.
Brat se rodio tri godine kasnije. Da li sjećanje počinje s njim i njegovim malim rukama koje uporno upire u vazduh kao da po cijeli dan dohvaća nešto nevidljivo ili sam ove slike stvorila na osnovu fotografija gdje na svakoj tako drži ruke. Nasmijan je i vedar, a ja sam ljuta i ljubomorna, ovo sjećanje mi je, znam, poturila majka jer je stalno prepričavala kako sam bila ljubomorna na brata. Sivo, betonirano dvorište se čini beskrajnim kao i naše rane po nogama dok trčimo i padamo po njemu. I kasnije, dok vozimo biciklo brojeći precizno krugove jedno drugom da ih bude jednako. Kada padnemo, odmah ustajemo i sa suzama u očima nastavljamo voziti jer niko ne želi izgubiti svoj krug. Učimo voziti bez točkića i iako sam ja starija i to mi brže uspjeva, brat se očajnički trudi da me sustigne, da ni u čemu ne bude gori od mene jer mu otac govori da pišulje ne mogu biti bolje od muških. I sve su naše igre igre nadmetanja jer oboje su nas opekle te riječi, jer nijedno ne želi biti pišulja. Na fotografijama i u sjećanju mi smo uvijek zajedno kao da smo tako skupa bačeni u život da se u njemu snađemo. Razvili smo svoj jezik i svoje strategije preživljavanja. Odasvud su ka nama stizale prijeteće oči odraslih i zijevala usta aždaje koja nas učas može progutati. Trebalo se svakodnevno boriti jer je svijet oko nas bio zamiješan od nečeg većeg i jačeg od nas i u paru mu se bilo lakše oduprijeti. I sa šibom u rukama jer on ne dolazi da nas mazi nego da bije.
Stajali smo pokraj zida i čekali guštera. Još nije bilo dovoljno smrti u našim životima. Još uvijek smo bili više lovci nego mislioci. Jedan dio nas želio je da gušter pobjegne u rupu, a drugi da tanki, savitljivi štap raspali po njegovom malom i brzom tijelu. U tom slučaju mi bismo bili pobjednici, doduše i ubice. To je dodavalo još tereta našim zbunjenim djetinjim dušama. Gubitnici su bili neprivlačni, pobjednici su bili okrutni, a mi smo se neprestano kolebali. Štap je jurio prema gušterovom tijelu. Stjerana u ćošak, suočena sa smrću, mala aždaja je siktala na nas. Bili smo spremni pokazati joj.
Udarci su ka nama stizali preventivno kao vaspitne metode, kao vrsta dresure. Otac je istrajno, godinama pokušavao da dresira pse i djecu. Bio je strog. Imao je šibu i za jedne i druge. Ipak, nije mu išlo; jedan nije htio da ide uz nogu, nije htio sjesti kad otac kaže sjedni, bio je krupan i snažan i volio je da se otkine s lanca, preskoči ogradu i trči bezglavo cestom za svim što prođe. Jednom je tako otrčao i nije se vratio. Drugi je trebao s njim ići u lov na lisice i zečeve i druge divlje životinje, ali on je bio u miru s njima, a rado bi preklao komšijske ovce po selu jureći zubom u njihove meke, bijele vratove. Otac se dogovorio s komšijom da ga upuca iz lovačke puške jer nije više imalo smisla plaćati seljanima odštete za pobijene ovce. Treća je bila ženka vučjaka, ona je bila dobra i poslušna, slučajno se zadavila zakačivši se ogrlicom za ogradu. Otac je bio tužan danima. Jedini pas kojeg je uspio vaspitati se objesio. Mi se nismo dali tako lako, iako je otac s batinama htio samo da nas nauči nužnom oprezu jer svašta nam se moglo dogoditi; mogao nas je zgaziti automobil, mogao nas je neko sačekati u mraku, mogli smo se i slučajno utopiti u kamenolomu, gdje se nalilo puno vode poslije kiša. I stvarno, jedan je upao i umalo da se udavi, a mi smo to sve gledali, ali nikad nismo smjeli reći ocu da smo bili tamo. I da smo se i mi vozili na sklepanom splavu iako nas je on unaprijed tukao da takvo što ne bismo uradili. Sve smo dobro krili od njega i čak pomišljali da je bolje da upadnemo u tu mutnu vodu i udavimo se nego da on opet viče i da nas gleda onim strašnim, zažarenim očima i da nas bije, sa onom posebnom šibom za djecu koja je bila nešto duža ali podjednako savitljiva kao ona za pse. Ta pogana zmija se obavijala oko naših tijela, oko nogu i ruku i uz sebe opsesivno vezala naše misli. Bili smo posjednuti njenom moći. Išli smo kroz šiblje iza kuće i brali šibe i štapove koji će kasnije da se utiskuju u naša ili tuđa tijela. Bili smo naučeni da je svijet mjesto udaraca. Treba znati odabrati dobru šibu.
Gušter je odavno bio mrtav. Sada smo već o sebi mi­slili kao o odraslima. Naši pokreti su postajali sve brži i vještiji, naše oči su bivale sve podozrivije. Otkad smo stigli u selo iz naših tijela je iščilio svaki trag dječje naivnosti i razmaženosti. Seoska djeca su nam se činila snažnom i neustrašivom i mi smo se trudili biti takvima.
Sjedili smo ispod oskudnog hlada koji je nudilo jadno i iskrivljeno drvo u seoskom dvorištu i pjevušili:
Duž oštrog noža leti ptica
mrdneš li ode prst
zato ti stisak mora biti čvrst
Tu smo pjesmu smišljali danima. Sviđalo nam se da u pjesmi ima nož jer smo se osjećali sigurnije s njim, voljeli smo kako pod njegovim pritiskom klizi kora s drveta, a ponekad i naša koža skupa s njom. Bratu se nije sviđalo što duž noža leti ptica jer to nije imalo nikakve veze s nama i tvrdio je da je nemoguće i glupo, ali meni je dobro zvučalo i bila sam nepopustljiva. On je insistirao da samo drvo i prst ili nečiji vrat mogu biti na nožu i da ga moraš držati jako ako nećeš da si otfikariš prst. Noževi koje smo mi koristili mogli su nam u najgorem slučaju zguliti kožu, ali mi smo voljeli umišljati da nam mogu odsjeći prst ako nismo dovoljno oprezni, a to je bilo vrijeme kada je trebalo biti na oprezu.

– cijeli odlomak možete pročitati na https://www.laguna.rs/odlomak_7792_duz_ostrog_noza_leti_ptica.html –

______________________________________

TANJA STUPAR TRIFUNOVIĆ (1977, Zadar) diplomirala je na Filološkom fakultetu u Banjaluci. Objavila je šest knjiga poezije, knjigu priča, dva romana i grafički roman More je bilo mirno u saradnji s ilustratorkom Tatjanom Vidojević. Knjige su joj prevođene na engleski, španski, bugarski, mađarski, nemački, poljski, slovenački, makedonski, ruski, češki, danski, italijanski i francuski. Dobitnica je više nagrada za poeziju i prozu, između ostalih Nagrade Evropske unije za književnost (EUPL) 2016. za roman Satovi u majčinoj sobi, Nagrada za najbolju knjigu poezije u regionu „Risto Ratković“ i Nagrada „Milica Stojadinović Srpkinja“ za najbolju knjigu pesama ženskog autora na srpskom jeziku za knjigu pesama Razmnožavanje domaćih životinja. Za roman Otkako sam kupila labuda dobila je Vitalovu nagradu „Zlatni suncokret“ za najbolju knjigu objavljenu u 2019. godini. Zbirka poezije Zmijštak ovenčana je Nagradom „Vasko Popa“ za najbolju knjigu poezije objavljenu u 2022. godini.