poezija – Page 34 – čovjek-časopis

književna pretpremijera: ZBIRKA PJESAMA ZORANA ANTONIJEVIĆA “SVA TA RASKRŠĆA”, Presing, 4/2024; osam pjesama

poezija

SAZVEŽĐE

Daleko, ali sasvim čujno
odranjaju se kolosi kosmosa.

Otpala stena komete otvara se
ispred zvezde oslobađa boga leptira.

Pod blagim talasom njegovog daha
cvetni zvonici oglašavaju se
horovima sitnih anđela.

Otvaraju se pukotine tmine
Jedan crni at – pokojni brat,
projuri nebom,podiže plamen voštanica.

Oganj rodi sazvežđe obličja dečijeg lica.

***

SVA TA RASKRŠĆA

Sva ta raskršća – sastajališta lica
samoubica, nemih koraka, zaključanih
srca, i gromoglasnih kletvi.

Sva ta raskršća na kojima čuči
mačak što je sutra pas a prekosutra vrana,
vražiji ljubimac ponoćnika.

Tamo žive i anđeli koji smrtnike
nisu sačuvali, pod krilima im
zmijska jaja, u očima grozd otrovni.

***

SREĆAN PUT

Oblačiš košulju
mrtvog prijatelja.

Pod stopama se
povlači mulj smrtnika.

Do planinskog očnjaka
pratiš crnog kozoroga.

Skačeš među kosti,
klijaš u vodopadima.

***

ZIMSKA PONOĆ

Prvi snegovi donose nova bespuća.

Kolosalna ponoć spustila se na lica.

San je prekriven crnim ledom,
iz dubine kroz retke pukotine
nazire se buđenje u istoj mori.

Vatra je nevidljiva, a gori.

Pred pragove padaju ptičija krila.

***

TRON

Na kristalnim
stubištima podzemlja
pećinska zver se ogleda.

Para iz očnih plamenova
obavija korenje, postaje
duša mladih stabala.

Sena prvog pastira
vodi stada oblaka,

od snova usnule kiše
na krošnjama gradi tron
čovekolikim sovama.

***

MRTVA VODA

Iz suvog bunara, slepi sluga
crnu maglu zahvata,

senke stanara dubokih domova
grle stazu i puteljak,

zalutali zanoćnici
usnuše u brazdama,

mesto lica im kora drvena.

***

SVETLOST

Svetlost je dole –
rekli su nam magleni anđeli.

Pratili smo ih niz uske
stepenice spiralne tamnice.

Zidovi su se se sve više sužavali
dok nismo u jednu tačku stali.

Kroz rupu smo propali i u ružičnjak
beli pali pred zlatoglavo dete
koje prozbori –

ovde nema sunca i meseca,
ovde samo svetle zvona.

***

MALO MESTO

Preko beživotnih brda i golih šuma
uplakani vetrovi silaze u malo mesto
slepih ulica, tihih kolevki ubica.

Vazduh koji udišemo jede nas iznutra,
produžava život kletvi, grehu dedova
i nemirnim snovima.

Ne prestaje, ne prestaje vrisak naših koraka.

Ovde, u malom mestu sunčev zrak
nikad ne pada na lica umrlica –
dece nacrtane na školskim fasadama.

Nad nama u noćima bdi tamna strana meseca.
U svakoj kući po jedan crni anđeo
na vrhu stola sedi i ćuti.

__________________________________________________

ZORAN ANTONIJEVIĆ (1979), živi i radi u Mladenovcu. Objavio zbirke pesama: Snovi oblačara, Sabor senki, Srce obavijeno zmijom, Crna kuća, Bela kuća, Živeti se može samo bez ljudi i Tmina, zver i pesnik te zbirku haiku poezije Cvrkut u magli. Pored poezije piše kratke priče. Objavljivao u kulturnom dodatku dnevnog lista Politika, časopisima – Buktinja, Bdenje, Alternator, Apokalipsa, Akt, Književne novine, Savremenik, Metal Helm.. kao i na književnim portalima – Strane, Fenomeni, Nigdine, Šraf, Bludni stih… Zastupljen u zbornicima i antologijama u Srbiji i regionu.

VESNA SMITAL: MALE PRIČE

poezija

FLOMASTERI

Imala sam flomastere samo u osnovnim bojama, štapiće s bijelim rebrastim čepom. Tanja je imala velika pakovanja flomastera. Plavu u pet nijansi, boje vedrog i namrgođenog neba, mora i boju bakine šerpe, zelene u pet boja, žutu i boju kože. Tanja je imala sve boje svijeta. Zavidila sam joj, mogla je povlačiti linije i puniti bojama suknje i hlače nacrtanih ljudi i praviti najljepše sunce, cijeli dan ako je htjela, a da se ne potroši srce u plastici. Tanja mi je na času davala svoje flomastere, gurala ih je od sebe, bacala. Ja sam bila sretna, a ona je bila tužna. Njeni roditelji su bili gastarbajteri, viđala ih je nekoliko puta godišnje.

***

KAMPOVANJE

Tata se mučio s kolčevima za šator, rušila se konstrukcija, psuje i ljuti se, vruće mu je bilo pod plastikom, mama je išla s plaže da skuha u pretisu ručak i prala tanjire u zajedničkim kupatilima s metalnim valovima, ali mi, djeca, ludo smo se zabavljali u kampu na moru. Probude te zrikavci, igraš se s drugom djecom, trčiš između borova, pa kupanje. Zaspiš pod prošaranom hladovinom kad ti se spava, ne smiješ samo u vodu dva sata poslije ručka, ostala roditeljska pravila su suspendovana. Umoran od vode i sunca, zategnute kože, naveče sjediš iza odraslih koji su se okupljali oko zamišljene logorske vatre i smijali i na drugačijim jezicima. Nebo je svjetlucalo. Kasnije smo išli u Krakov, Čehoslovačku, današnju Slovačku, prepoznavala sam lica ljudi iz kampa i čudila se slici na televizoru u roza ili zelenoj boji, zavisno od folije koju su stavljali. Jela sam ribizle kao salatu.

***

TETAK

Imao sam tri porodice, svoju, stričevu, ujninu, bio sam najmlađe dijete i trčao sam od kuće do kuće i svuda su me dočekivale poslastice i poljupci. Rat je pozobao sve moje. Odrastao sam po domovima. Rat je strašan. Plače 90-godišnji tetak, koji uvijek drži gospodsku distancu. Zagrlila sam ga i jecao je kao tadašnji usamljeni dječak.

***

EUROKREM

Bratu u dijaspori kupila sam eurokrem Takovo. Osmijeh stidljivo dječiji. Od ovog je bolja samo Agata Kristi, rekao je. Iz papira ispada i Poaro. Još mi je pred očima njegova radost, a moja i veća što ga još znam.

***

KRV NA RUKAMA

Njegova krv je bila na mojim rukama. Gazio sam po krvi koja je curila po podu i lijepila mi đonove. Poderao sam mu kožu, dirao drhtavo meso, razgrtao crijeva. Sjekao sam duboko i još dublje, prijala mi je muzika u pozadini. Bio sam smiren. Kasnije sam skinuo krvave rukavice od lateksa i bacio ih u kantu. Otrgnuo sam masku, zgužvao je i bacio i nju.
Hirurg je bio umoran. Operacija je bila duga i teška. Gladan je.

***

GOLUB

Golupčić je pokušavao da pokrene slomljeno krilo. Zdravim krilom je mahao ukrug i trudio se da puže. Drhtao je i tresao se na asfaltu. Vrana je kljucala kantu sa smećem i bacala šta joj se ne sviđa. Ugledala je malu pticu, doletjela i usidrila se nogama i počela da kljuca otvoreno meso na njegovim leđima. Zgrabila ga je i odnijela. Nemoćno je kriknuo.

____________________________________________

VESNA SMITAL rođena je u Brčkom 1972. godine. Živi i radi u Sarajevu, a ponekad u mislima ode na Novi Zeland. Diplomirala je u Sarajevu na Odsjeku za bosanski, hrvatski i srpski jezik i književnost naroda BiH i Visokoj školi novinarstva Media plan.
Voli da piše o onom što je vidjela ili doživjela.
Njena priča “Krompiruša” prvonagrađena je na konkursu Sloboda narodu.

POEZIJA JELENE STOJKOVIĆ MIRIĆ

poezija

MAJKE NEMAJU GODINU ROĐENJA

/U najtežim trenucima ne umem da pišem,
ovo su samo krhotine vriska
ispod osmeha koji mora postojati.
Zabrinuto lice neće joj dušu nahraniti./

Bijem bitku sa svim simptomima
na ovom frontu
predaja nije opcija
s bolestima nema pregovora.

Treći je mesec kako dižem sunce
kao hrabra sam
/možda/
mogu sve
/veliki znak pitanja/
reagujem na vreme
/istina/
hobotnica sam
/želim na sto strana
prioriteti su određeni
ko shvata
shvata
koliko njih će se saplesti o tih šest kamenčića
pokazaće mi neka buduća gorka strana
kad dođu ovakvi dani
naglašena senzitivnost
teško zaboravlja/

Poželim suzu ali je nema.
U sebi sam se ćutke razbila.

Trepere novogodišnje lampice
urgentnog centra
tridesetprvog decembra
ljudi su nasmejani i večno pitanje kuda za Novu
imaju mnogo želja
samo jednoj se priklanjam i molim
da njene oči zasijaju
volšebno da zeznemo prošlu
i pojavimo se u Novoj
/mama/.

Nana ide kući
kažu
svejedno mi je kako je imenuju
Mama, idemo kući!
Vidim je svesnu pogledom nas traži
Kući! Kući!
reče i zaspa.

Treća je tura infuzije
opet mi ne jede
Mama vidi česnicu
vidi šta sam spremila.
Sve je lepo i divno ali ne mogu ništa možda ću sutra
(ona koja je jesenas tako lepo jela)
Prababa Dmitra
mesila je česnicu tako i tako
palila badnjak ujutro
mama sve zna
ona naređuje šta da se kupi i spremi
pita za rane
ima li poboljšanja
O, ima
ima

Stara žena sva u belom čude se doktori
kako ti stručno pričaš sa njima
trebala si biti doktor
pojma ovi nemaju s ovim instrumentima
vidi kakve su mi modrice napravili.
Idi spavaj mnogo si se umorila
sutra ako neko zvoni ne otvarajte
kažite dobro je i doviđenja!
Čudim se odakle joj te reči
pišem joj na papiru
vidi bez naočara
ne čuje odavno
sad je i pročula
s njom se nikad ne zna.
Odakle joj pojam o vremenu
sat ne gleda.
/Nižu se pitanja./

Neki ljudi su tako jezivi
i već mi najavljuju da neće doći na sahranu
ali da im javim tek kad je pokopamo
I ja bih
da prostite
njima psovala mater
i tukla bi ih ovim staklenim rukama
Neke se stvari ne pričaju
i ne morate da me podsećate koje je godište
majke nemaju godinu rođenja
I šta tu ima nejasno?

Crtam joj cveće
ispišem stihove pesme koju nam svakog rođendana peva
beli su zidovi beskrajna
samotna tama
Od kako je stigao specijalni dušek
ne mogu da ležim na strani ka kojoj gleda
da menjam belinu
pričamo i smejemo se
iako svesne situacije
depresija nije opcija.

Šta kaže baka
pitaju iz hitne
Kaže da je 45 isterala Nemce
a i vas će zajedno sa nama zato što smo vas zvali.

Dižem sunce
a ono mi zalazi
ogroman je bezdan izvan mojih moći
U raskoraku su mi koraci
racionalnog i emocionalnog
svesna sam toga
ali na ovom frontu predaja nije opcija

majke nemaju godinu rođenja.

***

NEMA PRIPREME

Nema pripreme za odlazak
to su utapanja
smolasto-gorke laži.
Kažu, ti znaš da će taj dan doći
ti znaš, spremi se.
Kako da se spremim!?

Mozak je tišina pred srcem
a duša, ja sam je osetila
sa dlanova kako mi klizi, tvoja.

Mozak je bio spreman
ali ne za odlazak nego za borbu
još nešto može da se učini
još ima vremena.

Nema pripreme
hleb ne miriše
niko nikada onakve aurore borealis radosti
pred moje došle stope
Niko nikada iskonski, utrobom
da li sam dobro.
Niko nikada tvoje misli, reči
tvoj osmeh
oči
dušo duše.

Kome uvek najlepša
kome zlatni vez haljine da plešem
kome mini modne revije
ko da se smeje:
E, jesi blesava.

Na onom brdu leži tona pozitivne energije
/ molim se da je u nekoj desetoj dimenziji/
niko od tame svetlo
niko takav smisao za humor.

Ti si zauvek
komandant sa uniformom nežnosti
zato ti obećavam prebrojaću pesak jednom.
Sad treba da znaš
tvoje najstarije srce mi budi glas razuma
pred njim kao najmlađe
ostajem nema zahvalna
malo ko zna odmah prepoznati slomljena rebra.

…

Ovde postoje pravila za sve
i običaji jezivi,
gde si me to ostavila
dušo duše.

Ovde se plače od do
ovde se ne uključuje TV
to je stari običaj
/naši su preci tako
dok su sedeli uz lojanicu/

Ovde se ne jede
ovde se ždere i loče posle sahrane
posle četrdeset dana
ovde kao da se slavi
u ustima mi ukus mrvljenog stakla.

Ovde na ovoj crnici
postoje godišta
i sve je to meni normalno
dok ne dođe do – nekom je manje potrebna hitna pomoć
/to mora da se menja/
dok ne dođe do – onaj ko je poživeo manje je umro

a ti si meni
mnogo otišla.

Ovde postoje saveti iz dobre namere.
Kažu, odmaraš
pomislim da si otišla na godišnji odmor
U ušima mi zvuk mrvljenja stakla.

Postoje pravila
da mi otežaju crne dane
i znam da bi mi rekla:
Teraj sve to u k….

Svi sve znaju
tvrdim da ne znam
tek lutam
pustinjom čija zrnca
moram prebrojati sama
/potrajaće/.

Jedina istina iz klupka rečenica
u koje su me umrsili
u momentima kad sam se uključivala
bila je da će s vremenom boleti više.

nema pripreme za odlazak
dušo duše.

________________________________________________

JELENA STOJKOVIĆ MIRIĆ (1972, Loznica (Draginac)), nastavnica likovne kulture, radi kao specijalista za video montažu; bavi se pisanjem poezije, proze i slikanjem; zastupljena u zbornicima i na književnim sajtovima; sarađuje sa književnim časopisima. Svoje radove objavljuje na svom kutku Srebrnasto paperje, a recituje na YT kanalu sa istim nazivom. Objavila je obimnu zbirku poezije “Eliza ima srce čoveče ili Srebrnasto paperje”. Pesme su joj prevođene na slovenački.
Baka devojčice Eme, koja se najlepše smeje. Živi u Beogradu.

PET PJESAMA BORISA JOVANOVIĆA KASTELA IZ RUKOPISA “OTAC TVOJ, MEDITERAN”

poezija

KOJE BOJE JE VJEČNOST?

Mislio je da je cvijet u utrobi
djevica od terakote
boje smokvinog lista,
paleta nautičkih milja,
crni obraz dana
prije revolucije u opancima,
crveni višnjak rimskih vila
prosut po kaldrmi Risna,
tirkizni broš na jaketi četinara,
braon đardin gdje je
iz pokopanog srca gusala
niknula Verdijeva opera,
grotlom meda potpisan
suicid prije rođenja,
među listovima manastirske knjige
ukoričene bezbojnom čaprom…
Mislio je
dok, opčaran od uzleta
plave boje
nije otvorio usta –
da druge boje više
ne izgovori!

***

BORJANOVA ZVIJEZDA VJERENICA

U Pržnu,
ogrnutu pijeskom,
dječak je izlovio vjerenicu,
maloljetnju i drhtavu
crvenu zvijezdu
i dao joj ime Danica.
Rasla je u biblioteci,
kuvala mu, prala,
peglala košulje za školske priredbe,
ispravljala zadatke iz geometrije
i krasila rever.
Na dan ženidbe,
zaljubljen u svoj lik u vodi,
mladić se predao moru
i zaboravio sako na vješaoniku.

***

VELIKANI, KOLIKO LI SE RAZLIKUJEMO!

Vijenac od trnine i žila četinara
spleten na obroncima Leutara,
marina starica
u čujem rupcu zaboravih retoriku,
usklik beračice grožđa
u vrletima Dalmacije
dok joj iz pletenice cvjeta poskok,
grčka ostrva od iskopanih očiju,
oganj Andaluzije na Sahat kuli,
bunari pod crnogorskim brdima
puni melema mora
za vitezove sa Grahovca –
nadživjeće vojsku vaših besmrtnika
od stiropora i gline,
djela ispranih prvom mokraćom kozoroga.
Koliko li se razlikujemo, velikani?!
Vama vaša birokratija i ukazi.
Meni moj Mediteran.

***

POPUSTI UZDE BRODA

Daljine iskušavaju um,
luke razvrata čula,
lutanje u trouglu
otac, sin i duh – dušu
a ribolika kojoj je dosadilo
da čeka srce.
Dok žudiš za nepostojećim
i sanjaš amforišta pod muljem,
dok se odričeš smjeranja –
epilog nećeš spoznati.
Smrt ćete se bojati
postiđena maski i poraza.
Konačnost ćeš spaziti
kad vrećom urmi potkupiš proročište.
Zato, popusti uzde broda
jer savršenstvo i idoli su laž
a sreća nestali kamičak mozaika.
Bog nepoznanice
nosi tvoj broj peraja
i veličinu mornarske odore
šaljući vulkansku paru
da ti se tijelo od potrage
ne raspadne.

***

OTIĆI OD SEBE

Kad odem od sebe
vratiću se sebi –
proglasiti fjaku i diktaturu proleterijata,
oženiti djevu iz slovenske mitologije
dok igrom i pjesmom doziva vijavicu,
u konobi pojesti bajati karpaćo
posut majčinom dušicom
i tražiti feničansku princezu
u tijelu bršljana starog vijek.
Plahtom Kanaletove slike
prekriću muzej da iz poplinulih
katakombi izronim kao maturant,
kazaljke sata na tornju
zalijepiti smolom
i brancinima posuditi knjige
da ih prevedu na sanskrit.
Neću se zapitati
kako otići od sebe
kad su mi tegovi
sa kantara riblje pijace –
testisi!

___________________________________________

BORIS JOVANOVIĆ KASTEL (1971)

Kritika ga smatra najznačajnijim crnogorskim pjesnikom mediteranske orijentacije i uglednim imenom mediteranskog pjesništva i književnosti bivše Jugoslavije.

Objavio je trideset knjiga poezije i eseja.

O njegovoj poeziji objavljene su knjige izabranih eseja domaćih i stranih pisaca Mediteranski gospar (2009) i Konzul i juvelir Mediterana (2022).

Uređivao je časopis za književnost Ovdje (2000-2003).

Kastelovu knjigu poezije na slovenačkom jeziku Ručak na hridini (Kosilo na čeri, 2014.) objavila je slovenačka izdavačka kuća Hiša poezije u antologijskoj ediciji evropskih pjesnika Poetikonove lire kao dio programa Evropske komisije. Izbor iz Kastelove poezije na makedonskom jeziku Čekaju li nas brodovi (Чекаат ли бродовите) objavilo je renomirano Udruženje za nauku i kulturu НОВА iz Bitole 2018. godine. Izbor iz poezije na francuskom jeziku u prijevodu Jasne Šamić, Testament u školjkama (Testament en coquillages), objavila je izdavačka kuća Shura publikacije iz Opatije 2024.godine

Knjiga poezije Pozivno pismo suncu (2016), objavljena u prestižnoj bibloteci savremene crnogorske poezije Savremenik Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva iz Podgorice, ovjenčana je prestižnom nagradom Književno pero Hrvatskog književnog društva za knjigu godine van idanja HKD-a. Knjigu poezije More u naručju (2017) objavio je Kulturni centar Novog Sada u poznatoj ediciji Anagram koja obuhvata savremene regionalne i evropske autore. Na Struškim književnim susretima 2017. godine u Strugi i Ohridu, Kastel je za poeziju dobio nagradu Kniževni branovi. Beogradski Institut za razvoj humanističkih disciplina Belko, Kastelu je u martu 2018. godine dodijelio specijalnu nagradu Balkanski juvelir za nemjerljiv doprinos baštinjenju, očuvanju i razvoju duha poezije i muzike Mediterana u književnom opusu. Iste godine, Borisu Kastelu je za doprinos mediteranskoj poeziji i povezivanju mediteranskih naroda i kultura uručena hrvatska književna nagrada Goran Bujić koju dodjeljuje zadarski Ogranak Hrvatskog književnog društva u Zadru.

Poezija mu je prevođena na italijanski, engleski, francuski, češki, mađarski, albanski, poljski, makedonski, slovački, ukrajinski i slovenački jezik.

Zastupljen je u antologijama crnogorske, ex-Yu, slovenske i evropske poezije. Kastelova pjesma Montenegro pročitana je na svečanom prijemu povodom inauguracije Predsjednika Crne Gore na Vili Gorica 20. V 2023. godine u izvođenju glumca Pavla Ilića.

Živi u Podgorici.

TRI PJESME ALMIRA ZALIHIĆA

poezija

PJESNIK

Palestinski pjesnik, šezdeset pet godina star, posjeduje šator.
Mnogi pjesnici u svijetu imaju kuće, bazene i automobile.
Napisao je i objavio bezbroj pjesama.
Gotovo sve govore o slobodi,
o ljubavi, vodi i djeci.

Pjevao je protiv rata,
zazivao mir.

Sada je tek izgnanik.

Hiljadu kilometara daleko od svoje zemlje,
sa knjižicom praznih stranica u krilu,
i grafitnom olovkom u ruci,
sjedi u svom šatoru usred urbane šume,
plače i proklinje Azazelovo sjeme.

***

DAN ZA DANOM

Zuj metalnih zunzara simfonija je straha.
Bijeli miševi i djeca-starci,
pokretima do prirodnosti uvježbanim,
hitro se skrivaju u podzemne hodnike
i tamo uzaludno grickaju apstraktno voće.

***

VJERNIK U GAZI

Proklinjući svakog dana,
svake minute, svake sekunde
onog što naredio je granatiranje bolnica,

zagledan u linije na svojim dlanovima,
svjestan da molitva neće ublažiti nemoć –
pita se: Bože jesi li bezgrješan?

_____________________________________

ALMIR ZALIHIĆ (Mostar, 1960) pjesnik, prozni pisac, književni kritičar, esejista i antologičar. Školovao se u Mostaru, Prištini i Beogradu. Živi i radi u Sarajevu i Brčko distriktu BiH. Dugogodišnji je urednik i izdavač. Poeziju, književne kritike i druge radove objavljuje u brojnim književnim časopisima regiona i Evrope. Bio je osnivač i odgovorni urednik časopisa „Mak“, Glavni i odgovorni urednik sedmičnog lista „Sandžak-Bosna Bosna-Sandžak“ (Frankfurt am Majn), Glavni i odgovorni urednik časopisa „Život“, te urednik u još nekoliko časopisa za književnost i kulturu. Bio je glavni i odgovorni urednik GIK „Oko“. Trenutno je urednik časopisa za književnu praksu „SUBJEKT“. Glavni je urednik IK „Zalihica“, te urednik u Agenciji za izdavanje i prodaju knjiga „Knjigoljubac“. Priredio je i uredio veliki broj knjiga drugih autora. Radovi su mu prevođeni na njemački, turski, arapski, italijanski, engleski, albanski, makedonski, slovenački, ruski, mađarski i češki jezik. Dobitnik je desetak nagrada za književnost, urednički i izdavački rad. Između ostalog, dobitnik je nagrade „Pero istine“ Kulturnog centra Damad iz Novog Pazara (Nagrada se dodeljuje za rezultate postignute u afirmaciji istine i demokratije u društvu). Dobitnik je nagrade „Najbolji urednik“ Udruženja izdavača i knjižara BiH. Dobitnik nagrade za najbolju ediciju Podgoričkog sajma knjiga, te nekolio nagrada za najbolju autorsku knjigu. Član je nekoliko esnafskih udruženja. Predsjednik je Bošnjačkog društva pisaca.

Objavljene knjige:
Suhi žig. Priče. 1989.
Raseljeno lice. Poezija. 1993.
Raseljeno lice i druge pjesme. Poezija. 1994.
Antologija savremene književnosti Bošnjaka iz Sandžaka (zajedno s Nurom Sadikovićem). 1998.
Pogled iznutra. Eseji. 1999.
Raseljeno lice i drukčije pjesme. Poezija. 2000.
Antologija savremene poezije Bošnjaka iz Sandžaka, 2000.
Antologija savremene poezije Bošnjaka iz Sandžaka.(II izdanje) 2001.
Sasvim obična smrt. Roman. 2002.
Porodični album. Poezija za djecu i omladinu, 2003.
Rječnik sumnji. Poezija, 2005.
Gospodari balansiranja /Antologija savremene proze Bošnjaka iz Sandžaka/. 2006.
Imaju li zvijezde domovinu. Priče. 2007.
Iskorak iz muka. Eseji, kritike. 2010.
Lucida Calligaphy. Poezija. 2010.
Polovina pređašnjeg svijeta. Poezija. 2011.
Camera obscura. Poezija. 2012.
Poetika razdešenih detalja Amira Brke. Studija. 2016.
Pearl Medicine. A children’s book. 2017.
Poetika razdešenih detalja Amira Brke. Studija /drugo dopunjeno izdanje/ 2018.
Iskorak iz muka /knjiga druga/. Eseji, kritike. 2019.
Kruna svega srušenog. Poezija. 2020.
Tuga je golub u bijelom. Proza. 2020.
Pogled iznutra, iznova. Eseji, kritike. 2022.

Objavljeni udžbenici:
Čitanka za 6. razred osnovne škole (zajedno sa Željkom Grahovcem). Sarajevo 2003. /II izdanje. Sarajevo, 2004.; III izdanje. Sarajevo, 2005./

POEZIJA MIHAILA TANIĆA

poezija

SA SINOM NA GROBLJU

sivilo mi se uvuklo u kosti
suze se provlače kroz vinjak
svakim otiskom prsta
bledi boja na krstu

zvuk telefona prekida razgovor
kum me obaveštava da neće doći
ushićeno viče probudio se
ti i dalje ležiš pod mojim rukama

***

KRENI OD STEPENIŠTA

nemoj da zalupiš vrata zgrade
zapiši broj telefona pored svoje špijunke

u svitanje čekaće te buket kišobrana
na ulazu, sa ceduljicom u koverti

od tvog otirača Welcome home
vodiće te tragovi do kabanice u kojoj spavam

iz nje uzmi ličnu kartu i prijavi moj nestanak
ako te proglase neuračunljivom, kreni od stepeništa

***

SLOBODA

kolutam očima samo kad nisi tu
osetim privrženost tvoje majke
kada me drži za rep
mašem da bi videle šta je sreća

***

MAFIJA NA PESKU

sicilijanski oroz na potiljku
odvlači me u tajni zaliv

spušta me sedamdeset i dva stepenika
bliže plaži okupiranoj starosedeocima

ukoliko ne znaš gde je Quercianella
ne možeš oženiti njihove ćerke

***

DIEGO MARADONA JE GADAN BOG

kada učini da nestane bela linija
i protivnicima zaveže noge
počinje poslednji ples

igra svoju tombolu
pred punim stadionom

iskrenost rastače u suze
suze u sveti gral

napolitanci pevaju
ispod terase njegove majke

Marado, Marado

na rastanku kličemo
pred njegovim portretom
u našem plavom gradu

***

ALCHAJMER JE UMRO

šetaš grobljem iz radoznalosti
presijavaju ti se
osedele dlake iz nosa
ne sećaš se zašto si došao

***

PROROK U TELU ŽENE

kampujemo u kolima na vidikovcu
puštamo svetlucavi grad da iščezne

noge držimo na plastici za grejanje
zelena voda ispred nas krekeće

dopada mi se njena tetovaža
izlazećeg sunca na butini

iz čipkastog brushaltera
vadi tarot kartu

uznemireno govori da je videla
koprcanje moje porodice u plamenu

***

ALEJA ZASLUŽNIH STAROSEDEOCA

na rubovima moje postelje zakujte eksere
oslobodite me običaja otkupnine margaretom

spustite me daleko od ulice u čeljusti gavrana
klonuću kraj breze pored svog dede

_________________________________________

MIHAILO TANIĆ rođen je 5. maja 2001. godine. Završio je srednju Arhitektonsku-tehničku školu u Beogradu. Učestvovao je 2018. godine na 44. Pesničkim susretanjima mladih grada Beograda. Pesme su mu objavljivane na portalu Strane kao i u zbornicima Bludni stih, Šraf, Duhovne zlatne niti, Sinđelićeve čegarske vatre. Ušao je u uži izbor za neobjavljeni rukopis Raštan izdavaštva. Polaznik je radionice poezije Zvonka Karanovića. Živi i radi u Beogradu.

TRI PJESME SANJE RADULOVIĆ

poezija

SELICE

na prozorima
pored kojih svako jutro prolazimo pas i ja
cvijeće je u buketu i jedna saksija
kucnula bih na ta okna lagano tri puta
i zatražila pelcer doma
za nošenje po džepovima kad u njima
ne nađem ništa sem kuće s pečatima od gelera kao dokazima
da je ranjena ali ostala na nogama
kad spustim ruku da pronađem muškatle u saksijama s tufnama
da se ne sjetim
izbjegličkih stanova malih kvadrata
koferi su pokretne kuće da pomislim
da raspršim toplinu s dlanova
zar nisam oduvijek željela
domovinu na točkovima
i slobodu za suvozača
kofer je krevet pored mora
otkotljaćemo se u toplije krajeve
psu da kažem sjeti se molim te
mi smo male kuće
ali imamo velike dimnjake
mi smo laste
na dječjim crtežima ličimo na osmjehe

***

OUI

jednog dana
u turističkom gradu na velikom jezeru
koje bi moglo biti i more
(za one manje sitničave i zahtjevne
sklone da zamisle i da ne cjepidlače)
svjedočila sam sasvim namjerno
neumjerenom trošenju jedne žene
koja voli da kaže da joj nisu bitne cijene
u butiku čiji naziv ne umijem da izgovorim
dobila je na poklon šolju i veliku papirnu kesu
možda zbog mog začuđenog pogleda
možda zbog moželiseživjetiodpisanja sindroma
možda ko zna zbog kojeg umišljaja
uzmi, rekla je prižajući mi većicu i šolju
o, da
nekoliko puta sam iz nje popila čaj od đumbira
a kad sam se posljednji put selila
nečujno sam je napustila
kesu sam ponijela
čvrsta je i bijela s crnim ručkama
dovoljno tanka da se u kofer ušunja
i sasvim bih je zaboravila
kunem vam se u sva preseljenja
i brisanja prošlih života
da je jutros nisam vidjela kako viri iz špajza
a u njoj krompir mirno spava
da, da
mama zna

***

BIJELA ZASTAVA NA BALKONU

turistička agencija
čije usluge smo dugo i redovno koristili
i dalje mi šalje ponude za dan zaljubljenih
ne znam li ima smisla objašnjavati
da više ne putujemo zajedno
da smo oduvijek bili zaljubljeni
više u putovanja nego jedno u drugo
ili prosto kliknuti: odjava
upisano na kraju mejla sitnim slovima
kraj je lako prepoznati po usitnjavanju
koraka i uzdaha
i suvišno je bilo šta što na njega podsjeća
i venecija i verona i julija

_______________________________________

SANJA RADULOVIĆ (Tešanj, Bosna i Hercegovina, 1975 – živi u Doboju), piše i objavljuje poeziju i prozu. Objavila zbirke poezije „Lepet krila majke ptice“, „Prstohvat maslačka“, zbirku kratkih priča „Nomad na štiklama“ i roman „Poezija nije u modi“. Uredila elektronsku zbirku kratkih priča „Zašto me ne zovu Penelopa“. Zastupljena u regionalnim časopisima, portalima za kulturu i umjetnost i zajedničkim zbirkama poezije i kratke proze od 2012. godine. Nagrađivana. Članica Udruženja književnika Republike Srpske.

PET PJESAMA PETRA MILORADOVIĆA IZ ZBIRKE “OSLUŠKIVANJE LOSA”, Kulturni centar Novog Sada, 2023.

poezija

BRODOVI I BRODOLOMI

Ka slikama Kaspara Davida Fridriha

Okrenućemo leđa svemu,
prošao je zenit i stale su oluje,
naši portreti oronuće nakon sjaja.

Na zidu
pojaviće se neočekivano u ramovima,
van konteksta i usred značenja.

Stišavaće se potresi u nama,
zazvoniće i opčiniti nas
oštrim ciničnim ivicama −
pažljive a napuštene,
nesavladivo usamljene.

Stadijume života obasjaće pozni zrak,
izduživaće se senke dovoljno precizno
da se zapitamo dokle smo stigli,
koliko smo zakasnili već.

Zakoračićemo u mirno i spokojno more,
otvoreno oko.
Kao brod čekaćemo porinuće,
suza bez povoda.

Nedorasli trenutku,
odbijajući ulogu
i deteta i starca.

***

ANGELUS

Stigao sam u ravnicu,
kao u prizore Mijeovih slika,
večnog susreta sa sejačem,
trajanjem žetve, čuvanjem stada.
Tamo gde duga testera pokazuje zube
i suva grana pada.
Bio sam zvuk i slamka;
vlažan kaput i kapa;
pastirski štap u nečijoj ruci;
teško platno natopljeno uljanim bojama;
semenka, kos, mala ptica;
polegla trava, hladno sečivo;
sutonsko utihnuće;
sam, sve to,
sveto.

***

„AKO HOĆEŠ MIR, SPREMAJ SE ZA RAT“

Za okruglim stolom, dok je večera trajala,
naš gost, posle mirnog razgovora,
iz unutrašnjosti kaputa izvadio je
taman i težak predmet,
primakao licu i čelu čelik.

Između nas postavio stvar
koja mu je pritiskala grudi,
potkrepio time utvrđen stav
i za to dao ključ:
duga devetka,
parabelum.

Okačio je u naše misli
naprečac podmuklost na latinskom:
Si vis pacem, para bellum.

Kasnije prodao je tu numerisanu mudrost
na crnoj berzi.

Za sličnim stolom skriveni
kockari razbarušene kose,
upravo oni koji su dugo pušili evropu,
prebrojavali su nas.

Tih dana
posegao sam za zmijskom košuljicom,
odbačenim prozirnim ovojem mudrosti
zapletenim u travi.

Dovoljno smo bili odrasli
da pod miškom uvek bude spreman
džep za novo oružje –
čast koju nisam želeo da steknem
ni da pucnjavu čujem.

***

SNEG

,,Da li se iko seća snega
na TV ekranima?”,
zvuči isto kao kada su nedavno spominjali
smetove od pre rata.

Da li se neko seća dugačkih kolona,
u vejavici na programu,
na marševima i u bitkama
obeleženim vučjim imenima?

Kaputi od tvida imali su u sneg-tkanju
osnovu koju nismo prozirali,
kao linije u čuvenim katodnim cevima.
Prigušenim i toplim
lampama u pustinji leda
u usamljeničkim noćima,
zimi, na Severu.
Tamo gde uvek drema rat
i pada sneg,
briše stope,
grafike snova
i zaboravlja sve otpre.

***

LOS

Hladna nedelja kasne jeseni
prorokovala je oštrinu,
usporila sve što bi da se pokrene.

Mrak kratkog dana
pritiskao je tanak led.
Krte iglice
grebale su neosetno.
Na rukama, odjednom,
pokazale su se rane,
kada sam otvorio vrata.

U kući visila je napetost
kao lusteri i platna.
Tekao je TV program:
O vukovima i losovima.

BBC
u toj drami
zasipao nas je rečima lagano,
kao da prati i odbrojava
korake starca.

Odličan zvuk dokumentarno je
opisivao grubost,
ciljao najosetljivije u nama,
duboko,
glasno:
,,Mlađi i spretniji neće se osvrtati…”
i
,,da bi sačuvali živu glavu,
za sada…”

Spiker je na engleskom govorio
čitajući neprevodivo.
I to je trajalo,
žarilo se kao adrenalin vukova,
crnih i razjarenih,
obojenih gavranovima.
Stanje slabosti
u času prekinulo se.
Pojačala se budnost.

U mrtvoj, spaljenoj šumi,
vukovi su osetili miris
losova udaljenih dva kilometra,
ali birali su najslabijeg i bolesnog.

Nemoć u rogovima i kolenima,
skrhanom telu.

Iz minuta u minut
išli su za otiscima papaka.

Približavali mu se.

Zakratko odmarao se ležeći u snegu.

Njušili su
čuperke prljave dlake, mokraću i izmet.

Iznemogao i trom pokušao je da jede
mlade grančice javora i četinara.
Ostavljao vonj,
prtinu u snegu kao poslednji trag na zemlji.

Vukovi su bili nadomak plena.

Jak zadah pokvarenih zuba
ukazuje na starost i iznemoglost.

Stari los jedva stoji na nogama,
u šumama brda na granici
kojom neće još dugo ići.

Čula vukova
rade do omamljenosti.

Kad los konačno bude pao,
postaće im hrana
za taj i sledeći dan.

Trčeći po dubokom snegu,
naći će ga čopor vukova.

To me je odmah podsetilo na tebe
koji si u tom trenutku
bio bolestan i mogao znati
još jednu tajnu.
Neki cinik bi je izgovorio,
a mi smo je prećutali.

Veliki hodaču teških rogova,
nezgrapni kralju lugova,
vetrom naduvanog plašta,
prilikom poslednjeg pozdravljanja
osetio sam tvoj dah,
pokvaren zub,
krhkost u ruci.

Obratio si mi se:
,,Kad umreš…
šta će sve stati?”

Telo, prisutno, trodimenzionalno,
odvajalo ti se od postelje,
zakačeno za napete, vatrene balone pluća.
Mislio sam zašto su bile tako mutne
suze tog losa,
velikog jelena,
oca.

Onog koji zna
ko je od nas bio s njim,
ili ostao na strani vukova.

Da li je tiho govorio
i pred izvesnošću naše tame
zatvarao oči?

____________________________________________

PETAR MILORADOVIĆ (1970, Gornji Milanovac), objavio je sledeće knjige poezije: Sredozemlja (1997), Porto (2000), Slajdovi (2004), Kolonija (2007), Poslednja večera (2010), O zelenom kamionu i drugom (2014), Rubovi (2018) i Osluškivanje losa (2023). Dobitnik je Nagrade „Mladi maj ’97” i „Brankove nagrade“ (1998) za najbolju prvu knjigu. Živi u Gornjem Milanovcu.

književna premijera: ZBIRKA PJESAMA NEDIMA SEJDINOVIĆA “ZAPRATITE ME ZA JOŠ KORISNIH INFORMACIJA”, Vrijeme, Zenica, 1/2024; tri pjesme

poezija

ČOVEK KOJI JE ODLUČIO DA SEDI

U Indiji
Jedan je čovek odlučio da drži podignutu ruku
Ono, pod 180 stepeni, decenijama
Muka se isplatila, smatraju ga božanstvom
Klanjaju se, zasipaju novcem i poklonima
Nokti mu se sa čela prstiju spuštaju kao Plitvički
vodopadi

Drugi je odlučio da stoji samo na jednoj nozi
Mesecima
Drugu je savio u kolenu
Ukočila mu se pa je hodao naokolo sa štulom
Kao Vuk Karadžić
Nije dobio penziju

Treći je izabrao da sedi i ponekad leži
Na jednom istom krevetu, u jednoj istoj sobi,
u jednom istom stanu
Non-stop
Ne ustaje, noge su mu otekle kao džinovski bageti
Pred njim je laptop
On je moj prijatelj

Dolazio bi negde oko devet, uveče
On i supruga draga
Koja prevodi italijansku erotsku prozu na finski
I voli muža izistinski

Pio bi kafu, a ja birao da mu je sipam u šolju
Koju je tetka kupila u Čehovljevom spomen-domu
Ćirilična slika pisca

Pas je prilazio kada bi čuo da iz torbe šušte kolačići
bez šećera
Koje je uvek nosio sa sobom
Kao što transvestit u noćni klub nosi aceton i karmin

Govorio je psu, baš si predvidljiv
Duško je govorio Rikverc
Laza je mlatarao repom, blesav sav
Prijatelj ga je zvao Vatroslav

Prevoditeljka se uvek dvoumila
I uvek je popila koju čašicu rakije
Pogotovo ako je od kajsije
Domaća
Koštice izvađene garantovano

Sekli smo kobasice koje su se gulile s mukom
I dodali sira nekakvog, jer vino se pije viljuškom

Dolazila je i prijateljica jedna, kuburila sa alergijom
Vino joj palilo lice
Potom je pila bez muke
Kada se razvela od muža koji je radio u novinarskom
udruženju

I tako, na radiju pesma Indeksa
Na holandskom
Čudimo se, ali pratimo ritam

***

LOGORSKI DEDA, LOGORSKA BABA

U tranzitnom logoru Gerlic razmazali ih katranom
Posle prskali vodu vrelu
Nijedna dlaka nije ostala na telu
Deda je pričao da je od tada ćelav
Mada mu niko u porodici nije imao kosu

Baku iz Tulske oblasti uhapsili kao rusku dobrovoljku
Ni sama nije znala kuda je krenula i zašto
Bila devojčica
Prethodno skinula u kući babinoj ikonu sa zida
I stavila sliku Staljinovu
Čukunbaba protestovala
Ova dojavila Komitetu

Deda bio u vojsci negde oko Kraljeva
Ustali jedno jutro, nigde oficira
Niti bilo koga sa činom
Razbežali se, pičke
Obukli čizme vojničke
Našli jednog koji se skrio u selu
Rekao im, spasujte se, deco

Bosanci krenuli ka Bosni
Peške, nije bilo transportnih firmi
Ni putokaza
Niko ne zna gde je Bosna
Posle petnaestak dana nabasali na Drinu
Tamo ih uhitili

U selu pored Gerlica pomagali ostarelim Nemcima
Čija su deca kojekude u akciji
Tamo se upoznali, zagledali, u senu kresnuli
Smrdela balega, deda u erekciji

Zajedno u Bosnu vozom oslobodilačkim
Rodio se otac u Gnojnici
Bio veličine pivske boce
Sada liči na Borisa Jeljcina

Kada je ljut, deda je govorio da nije njegov
Već izvesnog Pronjina
To ime, Pronjin, od onih je mitskih reči iz detinjstva
Koje nikada nisam ukucao u Gugl

***

DAHOVAGA

Biće obavezna jednog dana
Uvešće je internet-policija
Džidža koja će sličiti mikrofonu
Zvaće se dahovaga
I meriće halitozu

Možda će nalikovati i na milje koji je heklala vaša majka
Trenirajući oči koje je napuštao vid
Uzrok: karcinom žute mrlje

Može izgledati i kao žuta mrlja
Nauka je beskrajna
Kao i ljudska budalaština

Onaj sa kojim četujete znaće da ste pripiti, pijani
Ili THC-ushićeni
Možda ste pošmrkali liniju koke
Ili tresnuli tablu paracetamola

Kada objavite post ili tvitnete štogod
Negde u ćošetu će stajati
Da ste prethodno popili četiri deci jabukovače
Iz Busovače, meke, srednjobosanske

I to miksali sa dva piva
Kupljena u Lidlu
Kojima je istekao rok trajanja

Ukoliko ste se baš razvalili
Pristup internetu će biti onemogućen
Ili ćete moći da listate
Samo
Dnevne vesti i bezbedne pornografske stranice

Nećete ujutro, mamurni
Brisati post u kojem ste napisali
Da vas je jako bolestan prijatelj
Zamolio da mu nabavite knjigu Pre nego što umrem

Da vam je mesecima stajala na stolu
Neotvorena
Nadomak ruke
Sve dok niste na internetu videli da je umro

Mrsko vam bilo da mu je odnesete u drugi grad

U knjizi je reč o deset stvari koje
Čovek treba da uradi pre smrti
Nešto tako

__________________________________________________

NEDIM SEJDINOVIĆ rođen je u Tuzli 1972. godine.
Objavio je dvije knjige proze (Hodočašće viška, 1998; San svakog upaljača, 2012), jednu knjigu eseja (Zatvorski sindrom, 2012) i brojne publikacije iz medijskih oblasti (analize i istraživanja). U Novom Sadu živi od 1992. godine i profesionalni je novinar. Surađuje s velikim brojem medija u Srbiji i regiji. Stalno zaposlen kao novinar u sedmičniku Vreme. Osnivač je i urednik izdavačke kuće Cenzura, bivši predsjednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine i urednik novosadskih sedmičnika Bulevar i Nezavisni.

MLADEN ŠLJIVOVIĆ: TRINAEST PESAMA O ZEN KALUĐERU KOJI JE PISAO TRINAEST PESAMA (iz rukopisne zbirke “PRODUŽENI ZEN S MLEKOM”)

poezija

zen mora stati u šoljicu za espreso

na njega se ne sme čekati
duže od minut

mora nastati pred tobom
inače ga slobodno možeš prosuti

izdavaču sam rekao
napisaću trinaest pesama

svaka će objasniti moje učenje

u prvoj ću biti kaluđer
u poslednjoj pesnik

zen vredi onima koji žive sto godina

a život u Nevodimu
treba da bude kratak

dozvoli sebi da ne kažeš ni reč

pokaži prstom na kafu u meniju
zavali se
i ćuti

to je veća metafizika i od čokolade

uplati letovanje u Egiptu

zaboravi na
piramide
pustinju
Nil

uđi u toplo more

prepusti se osećaju da će sve biti uredu

izaberi najveću breskvu
i stavi je u činiju za voće
na stolu ispred televizora

posmatraj je svakog dana

sanjaj da je jedeš
iznova i iznova

seti se zlatnog vremena Hong Konga

maštaj kako učiš iz tajne knjige
i vežbaš satima

drži tu misao
sve dok ne nestane tople vode u bojleru

obuj najudobnije patike i
prošetaj do supermarketa

ponesi ranac
za sve stvari koje ćeš kupiti

dok pozdravljaš ljude koje srećeš
zamisli koliko bole kolena
onog koji prolazi u poršeu

zato mu mahni
nek i on oseti radost

uključi televizor

zapitaj se
šta li radi Žoze Murinjo
nakon što osvoji Ligu šampiona

čitave sezone
znojio se u odelu
dok su se pored njega
dečaci trčali za loptom

o čemu on još može da sanja

10.

kupi najskuplji usisivač

gledaj kako ostavlja
siguran znak
kuda je prošao

raspremi krevet
operi suđe
obriši prašinu

budi srećan
pobedio si entropiju
u tvom delu svemira

11.

znaj da Miler dolazi
tačno u podne

pusti film
i spavaj

probudi se srećan
što umesto tebe
priliku da pogine
ima Gari Kuper

12.

pomisli na sve koji žele
da podele vesti s tobom

ne moraš kupovati novine
sve će ti sami reći

zagrli svakog od njih
više nisi monah

13.

potraži ponovo izdavača

objasni mu da se ionako niko neće
obogatiti od ove zbirke

__________________________________________

MLADEN ŠLJIVOVIĆ rođen je 16.4.1980 u Zaječaru, u kome je završio Gimnaziju u kojoj i danas radi. Diplomirao je na Fizičkom fakultetu u Beogradu. Dobitnik je književnih nagrada Matićev šal (2006) i Aladin Lukač (2007) za najbolju knjigu poezije mladog autora, kao i druge nagrade na konkursu Ulaznice. Piše i kratke priče i nagrađivan je na konkursu Andra Gavrilović (2016), kao i na Nušićijadi (2014. i 2015) Autor je dve knjige poezije Petnaest razglednica za dvanaest adresa (2006) i Priručnik za snove i kvantnu mehaniku (2008). Suprotnom uvaženom mišljenju ne meditira.