Nitko na jugu više ne pamti tvoje ime adresu snijeg pisma štambiljana u datumu nakon smrti.
Nitko na rivi ne pali palmu vodik zelene minerale lovački kompas.
U pomorskom muzeju svijetle lanterne imenom tvojim pisma izgubljena zauvijek.
Zadnja adresa snijeg.
***
SOL
Nasmijani barjaktar u zmijskoj koži donosi smrt sol i snijeg na rimskoj česmi pakirane u u bačvama. Ponesi prst otrova umjesto školjke. Školska učionica pamti svaki dan u godini.
***
BOLEST TI JE REKLA SVE
Sjajni ljetni dani na zlatnom tijelu Atalante. Tvoja koža u plastičnoj vreći. Život sklupčan i lak kao mrtav embrij na vrhu pješčanog sata. U popodnevnim vijestima slušamo kantatu o crvenom moru slatkim monstrumima i vodovodnoj cijevi.
***
SVJETLOSNI ZAPIS
Smeteni preprodavač svjetlosti radosno nam odmahuje kratki isprepleteni dodiri tvoj slani poljubac u elektronskoj kolibi potom noćni valcer na radio valovima zvijezda mizar pjeva svoju pjesmu
***
NE
Više ne govorim ne papirnatom ožiljku protestnoj pjesmi nejasnom blagoslovu i ljubavnoj kletvi. Poljubio sam tamnu sljepoočnicu ljubičastu usnicu i srce usmine.
***
HORSESONG
Tebe ionako više nitko ne voli kao ni mene uostalom no imamo našu ljubav. Našao sam ljetnu vlat ti si se propela u vis i lebdimo krilati. Ti češljaj tog konja dok ga ne slomimo češljaj ga dok smo još živi na pojilu.
__________________________________
NENAD RIZVANOVIĆ (Osijek, 1968) poeziju, prozu i kritiku objavljuje od 1985. godine. Uređivao novine, književne časopise, tribine i festivale. Studirao u Osijeku, Zagrebu i Zadru. Od 2001. radi u nakladništvu. Dosad je objavio knjige: Trg Lava Mirskog (2001.) Dan i još jedan (2003.) Zemlja pleše (2006.) Sat pjevanja (2009.) Valceri iz Translajtanije (2018.) Longplej (2019.) Stvaranje čitatelja (2020.) Trg slobode (2022.) Brodovi nad gradom (2023.) Plan grada (2023.)
Ona je došla i rekla: Imam bolove porođajne i molila je doktore da je prime ali su joj rekli: Vaša se ćerka rodila prekjuče.
Tamo sam ostala zaglavljena. Ako je nešto moglo da se uradi nisam čekala to mitološko sutra nego sam to radila prekjuče. Ako je trebalo o nečem da se misli o tome sam mislila prekjuče.
Ređali su se horoskopski znaci nisam našla to prekjuče. Možda je prekjuče samo moj podznak isto kao i škrgut.
Rođena sam u inat mnogima, žensko: Da ima ko da me „malo“ nepodnosi da ima ko da me poništava. Da imam lepe manire. Trepćem pred glupima, kažem: Oh my God! Da jedem niskokalorično. Ne pušim kao Marlon Brando Da rintam bestažno Sagnem glavu pred muškim veličanstvima. Da me udaju za koga oni hoće, rodim dece dvadeset. Odsmejem svaki valung i nesanicu.
Prekjuče sam se rodila u inat mnogima.
Sve te poglede mrke, pretvaračke preživela sam u snovima (Škrgut. Škrgućeš.)
Ja sam svoje zube pojela prekjuče.
***
LICEMERI BROJE ŽRTVE
Licemeri broje žrtve na planirano otvorenim ratnim zonama. I gle slučajnosti uvek su diktatori i sumnje na razvijanje nuklearnog naoružanja tamo gde ima nafte, rude i na dobrim strateškim mestima.
Licemeri žure da “pomognu” narodima. Oni su iznenađeni količinom agresije i brojem ubijenih civila pozivaju na mir (javno) Iznenađenost im traje više od godinu dana i šokiranost pred kamerama.
Oni brinu o zagađenju koju ispušta jedno goveče na pašnjaku klimatskim promenama. Oni će vulkane da ugase zemljotrese da spreče Oni brinu. Oni brinu.
Nemam više tečnosti za povraćanje. Moja zgađenost je poprimila elemente besa i duboke tuge trajaće i u zagrobnom životu. Nemam više neiskidane delove srca.
Licemeri broje nevine žrtve.
Da li to pada providna kiša na crni svet?
Oni mere nevinost žrtve koja direktno zavisi od određene boje kože, nacionalnosti i veroispovesti.
Licemeri žale nevine žrtve.
U svetu otvorenih karata odavno sam kolateratelarna šteta i ozloglašeni zločinac iako od naoružanja imam zube, nokte, pero koje piše i svega par pismonoša.
Igram ogoljenih slova i bez ritma.
Civilizacija ima temelje, zidove i krovove od krvi. Nijedan Bog neće reći: Dušo ideš u raj u moje ime si ubijao.
Licemeri imaju sisteme za uzgoj tempiranih bombi koje će se jednog dana razneti u slavu nekog Boga.
(Oni brinu koji će profil da izlože reflektorima dok pada providna kiša na crni svet.)
***
PONOĆNA PESMA
Spavaju sva moja otposlana pisma nikad otvorena telefonski pozivi, slušalice koje niko nije podigao jer se nije imalo sluha ni svesti, dubine, zrelosti u doba jezive površnosti.
Spavaju gradovi za koje sam zauvek zakasnila peroni koje traže moje stopalo. Spavaju sve srodne duše u nekom telu u ko zna kojoj zemlji, kom vremenu i naše detinje misli da to baš mora postojati. Spava Lisabon.
Spavaju baterije satova koje sam istrošila.
Spavaju neprospavane noći, alergije, upale grla, padovi, lomovi svi problemi za koje sam mislila da nikad neće biti rešeni a rešili su se tek tako u prolazu neosetno.
Spava ordenje koje smo trebali dobiti za neke specijalne, samo nama znane bitke. Spava.
Spava vreme u kojima smo bili stariji od svojih godina rešavajući zadatke koje nam je život nametnuo a morali smo jer drugačije taj isti naš, vlastit, nepitan a upleten ne bi imao ponajpre neke neprocenljivo bitne ljude a zatim dalje.
Spava moje izgriženo srce.
Spavaju uvrede koje su probile kožu i napravile kiselinske tokove.
Spavaju tuđi grehovi koje smo primili na sebe i priložili Bogovima Mira i Života.
Spavaju sve izgubljene bitke lične zastave.
Spavaju žene koje su priznale očinstva iz straha da će im porod nositi žig kopile i time sebe otpisale prezimenom i tako dalje i tako dalje. Spavaju sve žene heroji koje nisu podlegle malograđanštini i bljutavim savetima psihologije. Spavaju svi oni zgađeni i zgroženi nad ovim stavom. Spavaju.
Spava svaki pakao imenom 24h koje sam preživela i koji će me u budućnosti slučajno saplesti dok čujem kako mi puca čašica kolena.
Spava zid lažnog spokoja i osmeha koji sam izgradila da ne remetim, da ne potresam tuđe oštećene organizme. Spavaju moje suze koje su videli samo moji dlanovi. (Spava i patetika.)
Spavaju svi moji izlasci i zalasci iza horizonta da udahnem. Spava nada u povratak onih koji su zauvek otišli. Spava i poslednji san o stablu na koje želim da se naslonim a njega nema.
Spavaju sva moja promišljanja o smislu i besmislu o tome kako sam se trebala roditi bez empatije i mozga i svaki fjordovski eho koji me opovrgava.
Spavaju sve moje misli koje će na koncu značiti samo meni istetovirane u kostima kad me konačno polože na ono brdo gde spavaju oni koji me iziskriše željno.
Spavaju sve loše i dobre donešene odluke ali konačne. Spavaju.
Spava moj DNK i u njima oči mojih predaka.
Spavaju dragi ljudi rođeni čistog srca koji nisu umeli reći ni da su hteli ružno su ti zavezane pertle.
Spavaju svi zločinci, bolesno čovečantsvo poltroni, gazimrtve. Spavaju Lorkine košulje.
Spavaju sva opraštanja i nikadosprosti.
Spava svo kamenje kojima nisam džepove napunila.
Spavaju sve moje biljke (pedeset dve vrste) a i ja ću za njima
jedino pesma ne sme da spava ponad nje se nastavlja bajka i u bajci rovovska borba dobra i zla
inače ne korači mi se ni korak
(u doba površnosti).
_________________________________
JELENA STOJKOVIĆ MIRIĆ (1972, Loznica (Draginac)), nastavnica likovne kulture, radi kao specijalista za video montažu; bavi se pisanjem poezije, proze i slikanjem; zastupljena u zbornicima i na književnim sajtovima; sarađuje sa književnim časopisima. Svoje radove objavljuje na svom kutku Srebrnasto paperje, a recituje na YT kanalu sa istim nazivom. Objavila je obimnu zbirku poezije “Eliza ima srce čoveče ili Srebrnasto paperje”. Pesme su joj prevođene na slovenački. Baka devojčice Eme, koja se najlepše smeje. Živi u Beogradu.
Vlakom do obale putuju studenti i umirovljenici. Radnici su ostali pod užarenim nebom, na svojoj samrtnoj postelji. Noćni kolodvor budi u meni nemir, kao da sam kriva za ovo dvoje koji sjede na tračnicama, uvjereni da vlakovi više ne prolaze. Mladi su, gotovo djeca, i nekako bezazleni u svom pijanstvu. Priča o tome kako je rađala ostaje u meni najsnažnija uspomena. Nisam se usudila pitati gdje je sada. Ubrzala sam kao da žurim. Noćni vlak je poluprazan, klimatiziran i zatvoren. Promiču tamni nejasni predjeli, kao da su beskrajno daleko. Daleko kao more kojemu se iznova vraćamo, sve više udaljeni od broda što odlazi na zadnje putovanje. Zakasnili smo već na polasku.
***
NOVOGODIŠNJA NOĆ
U novogodišnjoj noći Cestu pokriva magla Pusto je Nitko se ne vraća Očekujemo možda tek košutu Kao na prometnom znaku Ne žuri nam se Mogli bismo autocestom do kraja Umotani u toplinu auta Pričamo da ne zaspimo Nije ovo naše vrijeme za lutanje Magla donosi slutnje Palim duga svjetla Što probadaju oči Bijelog psa pred nama Odakle se stvorio Pitaš Ali već je nestao Bijeli pas na pustoj cesti Prati me kroz noć Kao u maminoj priči Hoda pokraj nas nevidljiv Ona govori Ne osvrći se Nestat će Čuva li nas ili proganja Nije rekla
***
LJETNI DAN
Ljetno jutro razbuđeno bukom kosilica i šuštanjem prskalica. Devedesetogodišnji susjed vraća se sa svakodnevne duge ture biciklom. Njegova lijepa žena odavno je umrla. Tijelo treba njegovati kao travnjak, korov buja i u oskudnim uvjetima. Rad umiruje, a vijesti umrtvljuju dušu. Negdje prodaju djecu. Vruće je. Približava se usijanje. Zamračit ćemo kuću, poći u toplice, uz kavu, sok i novine provesti dan.
***
JENA KAJKAVSKA
Zvoniju koraki po blatu i graba zaigrani: Napiši pesmu kajkavsku! Kriči jastreb nad glavom, hud na dvorišča bez piščancov: Piši, piši, piši! Ruopa mi misel nad zdencom zapuščenim: Rieči su domače gliboko kak i sunce gore visoko. Bi me mogle i zgreti i speči. Naj se po selski v škuole spominati, buš drugi red dobila, su mi znali reči. Prešla su ta vremena gda se od zore do mraka na komačeku zemle zâse i živinu skrbele i za druge nije znale. Male je rieči vu tem svietu bile. I kak da denes, dâ su škuole minule, za se kaj su mi v glavu naprtile, najdem kajkavsku rieč? Pak si mislim, če ju ne najdem, ju zmislim. Cieli nuovi kajkavski svet.
__________________________________________
MIRJANA MIKULEC (1959., Zagreb), diplomirala je na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu, a živi u Oroslavju. Pjesmama i kratkim pričama sudjeluje na recitalima i književnim susretima u Hrvatskoj i regiji. Radovi su joj objavljeni u časopisima za književnost i kulturu (Vijenac, Poezija, Riječi, The Split Mind, Kaj, Hrvatsko zagorje, Rusan), književnim zbornicima te na portalima. Dobitnica je Plakete Hrvatskog sabora kulture za prozu 2019., te više nagrada za poeziju na recitalima u Mariji Bistrici, Bedekovčini, Ludbregu, Novom Sadu i Beogradu. Za poeziju i prozu višestruko je pohvaljivana. Članica je Krapinsko-zagorskog ogranka Društva hrvatskih književnika, Ogranka Matice hrvatske u Zaboku i Kajkaviane – društva za prikupljanje, čuvanje i promicanje hrvatske kajkavske baštine. Autorica je pjesničkih knjiga: Koordinate postojanja (2007.), Raspukline (2011.), Stope (2015.), Nosim vrč na vodu (2021.) te zbirke priča Piši mi (2018.).
o mestu u kom sam se rodila imam da kažem toliko mesto u kom sam se rodila ako se obrušim o nju biću samo još jedna u nizu sa zviždaljkom oko vrata kartom u jednom smeru
mada nije da ne volim ovaj grad mostove na kojima ljudi dobijaju krila auspuhe i redove na protestima sve si mi tešnji, mili stežeš me oko stomaka grebeš po vratu znam da ćeš mi na aerodromu nonšalantno mahnuti i otkinuti rep
domovina se brani lepotom domovina se brani (ćutanjem) pred sudom pričom u brojevima svako da ima samo tri prsta orao svaki dve glave kilo žita 75 dinara skaču cene skaču cene skaču skače Ivana Španović što ja ne bih imao državnu penziju kad ceo život skačem sam od sebe
Blagodarna Srbijo puna si ljubavi prema svome pastiru koji ti svakog dana pošalje ružu u inboks izvadi bič tek kad odu gosti putuje bez pasoša izdvojen iz mase odabranih rađa se mali nepatvoreni jurodivi srbin
i dalje vešto prećutkuju da je patriotizam nametnuti drug iz školske klupe da rodoljublje i domoljublje kriju u sebi rod i dom da je to ono što treba voleti i što možeš da stvoriš gde god da pustiš korenje i obučeš maminu rolku
uskliknimo s ljubavlju i ostanimo ovde ko može bolje od nas vrteti ovaj Danteov krug ima li izdržljivijih od zlatnog roda plodnijeg tla očiju dubljih ima li gde?
***
MIKROAUTOMATIKA
minimumom napora proniknem u tebe saspem ti obilje lepotu nežnost nežnost nežnost u salvama
teturam se po oblacima preskačem jednu po jednu munju konačno postajem pepeo
možda opljačkam kladionicu novac ostavim domu za nezbrinutu decu
ali stalno žurim tražim mikrotaktike
buduća ja ne ume da kaže ne i ja ne mogu da je spasem
nigde ne stižu moja prerasla stopala žuljaju me mikropatike
jadna buduća ja, zabava nikad ne dođe na red
***
2024
trpam u šaku energiju za dolazeće dane oko mene se odigrava završni čin vreme je krenuti ispočetka naratori zaludno lome jezike scenaristi su besramno izostavili to činjenično opet
delujem sebi isto i ovaj put ne osvrćem se na to šta je bilo još manje planiram šta će biti živim u danu bez referentnih tačaka ustajem i ležem kalendar se pomera
nemam više šta da kažem osim onoga što sam rekao a i to što sam rekao, nema mnogo smisla bez onoga što tek treba da kažem
ako još i dodam da ne mogu da se setim šta sam do sada pričao da li bih osvežio pamćenje ukoliko se odlučim na još jedan govor
kad najmanje očekuješ sopstvena predviđanja zgrabiće te za noge načiniti od tebe Obešenog čoveka
Nećeš moći da se makneš dok ti se sve novogodišnje rezolucije ne sjure u glavu
predskazati predvideti precrtati precrtati ljude oteti poeziju keksu vratiti je ustima ustati iz kreveta ustati skočiti zapaliti kuću promeniti zemlju otpustiti traumu rešiti rešenje rešiti odvesti poeziju na more
nova godina je hodnik ka novim vratima obećaj sebi da ćeš disati umnogome ujednom obećaj sebi da ćeš saznati da neznanje nije ništa do datost i da je zatvorenost osnovno svojstvo vrata
jebeš princezu i ale prava aždaja je prošlost pravi toranj budućnost sve želje utkane u zelene bodlje
pitanje je da li zažmuriti i galopom probiti ponoć ili skinuti oklop nečujno presvući se u pidžamu i sanjati novi prvi minut
***
ODA
Pusti me Pesoa ti i tvoja usložena ličnost previše su za mene malog osrednjeg pesnika zamišljam te visokog večito zabavljenog sobom verski posvećenog rečima (grudva snega sa slomljenim naočarima) zamišljam kovčeg gde mirno odlažeš novog sebe želim da sam ti strofa koju si ujutru odbacio šmrčem prašinu sa tvog svetog sanduka kradem ti reči i slike zavlačim se u rever kupujem pljuge na trafici perem ti uveče noge odustanem od svega vratim se svojoj ženi
sir i poezija sir i pesoa vino mali svet ajde još jedan sir još jedna pesma istrajnost da budeš Ti usamljenost, a opet, kao da nikad nisi potpuno sam. mogla sam da se divim što si sebi dozvolio da budeš ono što jesi (makar danas bio Pesoa sutra Alvaro de Kampuš) ali ne ti si se igrao, ti si izmišljao džabe ja peglam svoje pesme dok nisu besprekorne kao bele košulje sa reklame kad će one ostati samo to klasične, uredne, pristojne nikome omiljeni odevni predmet
pesme su zgužvana, posivela majica sa đačkog maturskog plesa (malo zrno pripadnosti u futroli fiktivnog uspeha) ti si toliko toga imao da daš jedna ličnost nije bila dovoljna jednoj meni dao si dozvolu da prospe kečap na svoju belu košulju
Fernando, mili moj voleo bih da baneš u Meduzu voleo bih da se zbuniš činjenicom da ti je mikrofon potpuno nepoznat predmet da si imao rok grupu tvoji bi posteri osvetljavali zidove po noći ovako si bio pesnik koji je predvodio svoju trupu posvećeno i doživotno pesnik koji nije bio samo pesnik (već grupa pesnika) Fernando iznad čijeg imena krije se stih iznad stiha oblak a iznad oblaka ko to jebeno zna
________________________________________________
VANJA BUNC je heteronim grupe sedam pesnika čije pesme nastaju njihovim pojedinačnim automatskim pisanjem, zatim montažom segmenata. Ovu grupu sačinjavaju takozvani buncači koje možete upoznati na ‘Buncanju’ u beogradskim kafićima, klubovima ali i ulicama, parkovima i trgovima. ‘Buncanja’ su večeri poezije koje na mesečnom nivou organizuju pesnici i pesnikinje – gerilci i gerilke okupljeni oko ideje deljenja poezije sa svima koji su prisutni, donošenja poezije u prostore u kojima je pod tim nazivom nije bilo ili u kojima obitava retko i stanja potpune participativnosti duha i izraza.
Njena sibirska bela kolena netaknute prirode iz same neispitane divljine gde hrišćanstvo nije uspelo da ih prekrije i ukroti dugim klečanjem prvi put sam video u teatru
sedela je tako da bih mogao da zamislim sve što sam umeo da zamislim od njenog tela
transsibirska železnica se završavala među njenim butinama gde je gužvala džez program Vasila Hadžimanova
bilo je vruće u Sibiru tada leopardi I tigrovi uzdišu i riču između aplauza
mali debeli Oleg Kirejev praši na saksofonu pesmu pakla ruske tundre u čije bele brežuljke se sigurno zaljubljujem osluškujem i vapim
***
DISCIPLINA
Konačno je sve u redu a mnoge starice preskaču red i izleću iz rafova sa unučićima vinjaka i votke a do juče nisu ni disale vazduh umirući pred ikonom Rudija Valentina
ja pijem rakiju celi dan sakriven u muškatlama i malom osinjaku a po neki stršljen mi dojavi da moj dubler četuje na tinderu vrlo uspešno
meni trebaju ideje koje su utopljene u moru smora negde između telećih kolenica i potkolenica visokih potpetica u Staroj Hercegovini
mravi mile u redu i odnose mi misao pijano zadivljenu njihovom disciplinom
***
PEVALJKA
Pustila je glas umnožen kariranim bojama kroz sve uši i zidove do pucketavih prozora i kolena
naglavačke je silazila sa uma rumenih obraza i karotida sa pesmom stakla i burbona sobom je napojila sva grla krupne divljači i polupala sve ukrasne tanjire stare Jugoslavije na policama
dala se za naše živote kao da nešto stvarno znače grobnici njenog grla u koju nas najbolja pesma zakopava
***
BREAKFAST
Kamenjar na obali Drine lomi čukljeve i kolena i već dugo pešačimo zureći u onu bosansku stranu na kojoj se iste vrbe njišu
ispod njih sede migranti i doručkuju viču nam hello hello
vičemo i mi njima pomaže Bog kao jebemo ih a između nas plutaju plastika i riblji trbusi
***
PISMO
Tvoje neotvoreno pismo poneću nekud na kraj samopoznanja znam da je od tebe znam šta piše znam kako ću se osećati
Preklopio sam ga kriglom crnog piva i pola dana već zurim u tamu jer tvoje teške reči su tu negde na dnu nedostajem ti proganja te miris mojih pljuga brazde mojih dlanova onda si dobro olizala kovertu i posrala mi se u život kao golub pismonoša
poneću ga negde a i tamo ga neću otvoriti
____________________________________
UROŠ PAPEŠ rođeni je Kragujevčanin i diplomirani konzervator i restaurator na Akademiji SPC u Beogradu. Izlagao radove na više zajedničkih izložbi, bavi se Kat ap poezijom, poezijom, satirom i slikarstvom. Samostalnu izložbu Kat ap poezije pod nazivom „Rezovi“ imao je u Niškoj uličnoj galeriji Mezanin maja 2022. godine i galeriji Atrijum u Beogradskoj gradskoj biblioteci juna 2023. Prvu knjigu poezije „Rifovi“ objavio je 2021. godine u izdanju „Koraka“, i prvu knjigu aforizama „Prljave misli“ objavio 2024. godine u izdanju „Alme“. Aforizme i kratke priče objavljuje u domaćim i stranim časopisima. Živi sa porodicom u Beogradu i radi u inostranstvu.
pakuje se za njegov odlazak i pita hoće li joj tad biti dovoljno blizu očima da prošapuće u njene goreće školjke crvene nezagrljene morem predugo zapaljene ključne kosti iskopana jama raka od vlasi kose svilenih grančica gnezdo za njegovu zaraslu bradu utočište ukusa zemlje perja sa peraja umesto apsurdnih krila jer sloboda nije nebo ni let ni tabani neuprljani obrazi njegovi unutrašnji žuljevi na dlanovima i skrovište ispod nokta do panja poslednje breze izranjavane trepavice neipunjene želje da ostane on stane u njeno sitno telo ali ne ostaje ona ne opstaje postaje pusto pristanište žena mornara koja čeka čeka dok je on još tu čeka da bi se vratio dok nije ni otišao
voli i on nju ali neće se vratiti oženio je more
Dépaysement, francuski; mešavina dezorijentacije i kulturnog šoka, osećaj nemira koji stvara udaljenost od zavičaja. Izraz se koristi i za osećanje kada ste pomalo siti svog okruženja i potrebna vam je promena pejzaža. Doslovno znači biti van zemlje.
***
ostale su samo ruke / Karelu
njegov portet gori kao malina potamnelo srce u belim grudima umesto koncem veze nervima svojim po leđima sudbine njegove drevne ruke traže je u drugoj trećoj ne pronalaze ni u četvrtoj brzini prolaznosti ne može stati na put na crtu uzima blizinu kao poslednju kost zariva do kosti da izvuče čađavost imena na našem jeziku oduvek postojanom blagom njihovo zajedničko porodično stablo udara grom portet je sagoreo vez je završen njene kosti nose crnilo njegovih ugašenih očiju
Karelu, tulu; trag koji ostaje na koži od nošenja nečeg uskog, kao što su farmerke, čarape ili grudnjak.
***
panonska loparka / Ciğerpare
ruka je postala rep morskog konjića druga mu srasta sa njenom dele kost ali ne i krljušt
u algama su izmaštali mahovinu na telu spiralnu kućicu ne puža niti školjke
on je svoj i tuđi brod putujući usidren u krug u spiralu bez odredišta
njegova rebrastost dva kapka žuljala je kao pesak u očima gore no trepavica
htela je dom za dvoje daleko od mora njega kao stenu planinu pustu s jednim mestom za nju
više nije videla olupinu koja tone napuštenu sebe zalepljenu za njegovu ljušturu
odavno oslepala okamenjena odrasla da bi stajala uz njega
Ciğerpare, persijski; deo jetre. Odnosi se na nekoga koga volite koliko i svoje telo. Ljubavnici ili prijatelji mogu jedni druge zvati ciğerparem, što znači moj deo jetre.
***
početak / Koi no yokan
srebrni oreol sviće iz crnog mora bez svetlosti svebojnog sunca mlečnokrili leptir talasa dužinom leteće belozlatne ribe idu vani niz svetlucave obraze i butine klize duguljasti prsti mesečine kao po žicama lire harfe telefona halo halo jel` me čuješ halo efekat leptira nikad zgaženog fena upalog u penušavu kupku lavande i ruzmarina za umirenje umiranje od ugriza šljive modro vrana plavokrila prstenovana vinova loza obavija staru kuću misli o lovu ribolovu na veliku ribu od kristalnih kostiju traže u pogrešnom rukavcu pritoci reke rođene iz zemlje bez kamena u stomaku leteće ribe umesto leptirića nezgaženog iz sredine okoline necelovite celivaju stopama ne gazeći tragove ljuskica onih sa početka koji su stigli do kraja
Koi no yokan (恋の予感), japanski; predosećaj ljubavi, osećaj uzbuđenja koji imate kada prvi put upoznate nekoga i znate da ćete se na kraju zaljubiti i biti više od prijatelja. Ovo je realističnija verzija ljubavi na prvi pogled. Koi no yokan dolazi od 恋(koi) – romantična ljubav, a 予感 (yokan) se otprilike prevodi kao predosećaj ili osećaj.
***
jednom kada ponovo bude drvo / Shouganai
gutao je mamce verujući u sudbinu prvo je bio davno izumrla morska riba
jednom su mu iščupali udicom unutrašnje organe i ostao je na površini
proganjala ju je njegova krljušt večno reflektujući svetlost ona uvek oslepi u snu
dobra karma ga nije izdala ničiji bog žmuri na jedno oko ponovo sklapa njegova dva do sledećeg puta
nije stigla da isprosi dva srebrnjaka na vreme već su ga preveli preko reke napijenog letom
ona ga opet neće zaboraviti tražiće čekati očekivati do sledećeg života ne dočekati
neko drugi ga je izdao u svakom njegovom životu dobra karma ne postoji a ona ga uvek čeka
Shouganai (しょうがない), japanski; japanska filozofija da ako nešto treba da bude i ne može se kontrolisati, zašto onda brinuti o tome? Briga neće sprečiti da se loše stvari dogode; samo će vas lišiti radosti uživanja u dobrim stvarima u životu. Doslovno prevedeno: ne može se pomoći.
***
Vodozemna / Honne
izgledaš kao ubica blizak žrtvi ispod dlanova ti niču burgundi pupoljci
utiskuješ mi ogrlicu sa gravurom reljefa tvoje kože
celim svojim hladnim telom pored tebe prodišem kao žaba
Honne (本音), japanski; privatni stavovi koje nikada ne biste priznali u javnosti.
***
Blunda / po skok do tebe
uvijena kobra kao gnezdo na dnu suda bez poklopca slepa za tvoju trulu frulu
u ušima zvečarke zveckaju zvec-zvec moje narukvice u rastapajućem kazanu
ovu bivšu šarku okićenu žirafa-ogrlica davi guta vruća lavina
trebalo je da budem otrov hteo si biti mrtav
pljunuo si me lekovitu zgrožen i življi od kokoške bez glave
Blunda, švedski; zatvoriti ili pokriti oči da ne bismo videli nešto ili se suočili sa teškom istinom.
***
Hiraeth / očajan čovek
„Ja ne slikam anđele, jer ih ne vidim.“ Gustav Kurbe
portret odmetnika Van Dajk očiju nikada neće nastati
kistovi udavljeni u akvarelu ustaće i izabrati crni akril lepljiv kao zemlja koju napuštaš
u iris me gledaj to nije boja nego nebo voda poplava
kaži koji ton vidiš koju nijansu čuješ pre nego što odeš
fotografsko pamćenje ne pojede dušu gutala sam ginko nisam tražila sliku zato me gledaj još malo
ne vidim dalje od zelenog ponesi moje oko umesto Fatiminog
Hiraeth, velški; slična portugalskoj saudade ili rumunskoj dor, osećaj nostalgije, žaljenja, zajedno sa opštom tugom zbog izgubljenih ili preminulih. Ovo je čežnja za domovinom ili čak romantizovana prošlost, s čežnjom da se ona vrati.
bestelesnost pokrivena naboranim bluzom ostaje pogrešan akrilni trag
na njenom gorućem obrazu i idem dođavola
autoportret podivljale slikarke u nestajanju
cedim crvenu otrovnu kao realgar po reljefu jagodica
prsti klize kao po ledu ne mogu ga probiti niti te izvaditi
ostaješ na papiru sa ožiljcima na licu i vratu pozadine uništene krvlju
ostaješ a ja sam otišla dođavola
Litost, češki. Milan Kundera opisuje ovu skoro neprevodivu reč: agonija nastala iznenadnom spoznajom sopstvene bede.
_____________________________________
TAMARA RADEVIĆ rođena 3. januara 1998. godine u Subotici. Živi i stvara u Novom Sadu. Osvojila nagradu „Srpsko pero“ 2022. pesmom Nekada plava riba sada bela. Godine 2024. objavila prvu zbirku pesama Kroz makovo polje. Iste godine je rukopis Bezgranični prelaz ovenčan književnom nagradom „Novica Tadić“. Deo je družine (trupe) SVI MI, sa kojom izvodi poetski performans Svi mi : Poezija zna u nekoliko gradova u Srbiji (Šabac, Kragujevac, Čačak, Požarevac, Beograd i Lazarevac) i raduje se narednim nastupima! S ljubavlju se bavi fotografijom i slika akrilom.
Rano jutro me dočekuje Grad još delimično spava Redak primerak gradskog petla čini mi se – radi prekovremeno Ja, maljavo neobrijan još uvek u prošlom danu sedim u dvorištu zajedno sa praznom flašom rakije Nema smisla ustajati Nema više, nema dalje Nema zaborava Sve vidim, sve čujem Sve osećam Ne mogu da se napijem Jutarnje sunce je u prikrajku sveta Čak je i za ovo doba previše mirno Sa ulice se čuju samo kopita Zvuk se približavao dok se nije uobličio u ogroman rog Naglo sam stao na noge i ugledao životinju nalik biku Belo krzno, kratke noge, krupno telo rogovi u rasponu omanjeg čoveka i oči u kojima odzvanja tuga Oko vrata je visila kartica na kojoj je pisalo “Ovo je podolka. Ova životinja pati. Traži uginulo tele, a neće ga naći. Luta danima, dok to ne shvati.” Gleda me kao da mi govori Najčudnije je u stvari što ja sve razumem Okreće se i nastavlja dalje potragu I znam da je presuđen neuspeh ali polazim i ja Pruža mi utehu i lažem se da pružam utehu kad smo zajedno tako nerazumni Hodamo ceo dan Obilazimo grad i naselja Zašli smo u sela A svet nam se ne čudi Samo tužno gleda Sve im je jasno Te noći sam spavao Zaspali smo jedno uz drugo i dočekao sam tek jutro Ujutru sam imao šta da vidim Podolka je iznova i iznova uzimala zalet i udarala stablo Tise Neuspeh za neuspehom i tako niz u nedogled Bes bez kraja Sve je tako dok se ne zavrti u glavi Preturila se i pogledala me je Tražila je pomoć a ko će ako ne ja Zavrnuo sam rukave i počeo da udaram Do krvi, do koske do istog rezultata Ležali smo na travi potpuno nesvesni fizičkog bola Odmarali smo tokom noći Ponovo sam mogao da spavam Ujutru smo krenuli dalje obojeni porazom ali sigurni u pobedu Išli smo dublje u šumu Uzbrdo uz sve strmiju strminu Izašli smo na čistinu u susret neviđenom spomeniku Ogromnom biku od crnog granita koji prodire u naš svet iz duboke zemlje Strog, besan, nezasit Širom otvorenih usta proždire sve pred sobom Legla je podolka pred njim a ja sam nesvesno već pao na kolena Mene je oborio grandiozitet Prosta čudnovatost neviđenog Dok je za nju to bilo nešto više Bilo je tu strahopoštovanja Vladala je crkvena atmosfera Osvestio sam se ubrzo i seo sam ispod jednog čempresa da čekam Nevernik kakav jesam nemam koga da molim za pomoć nemam sa kim da pregovaram Mogu samo da se igram igre “Šta bi bilo, kad bi bilo” i samo da gubim Ostavio sam vernika svom bogu Šetao sam kroz šumu Tražio sam boje u ovom svetu Skupljao sam šumsko cveće i upoznavao sam se sa svakim cvetom Tako udružene sam ih stavio podolkinom bogu u usta Znam Neće ga to zadovoljiti ali neka ih nosi Neka vrati koju šaru osuđenim očima Nek vide da neko misli na njih Pod čempresom sam spavao i ujutru zatekao podolku nepomičnu na istom mestu Samo ovog puta otvorenih očiju Trava oko glave je mazila njene obraze Tu je porasla najviše I nismo ništa radili tog dana Sedeli smo u tišini dok uveče nismo krenuli nizbrdo Niz strmu strminu Kroz šumu, pored još veće Tise Kroz sela, naselja i grad Otpratila me je sve do kuće Pogledala me je izmenjenim očima Tako lako se nismo više razumeli Okrenula se i tako je otišao moj sapatnik Shvatila je, prihvatila je Možda je zaboravila A šta ću ja Neću da zaboravim Neću da prebolim Sada je samo malo lakše
***
HRABROST JE U OČIMA
Skup je svečan Plaza slavi i svi su tu Tribine su prazne Puna je arena Samo zvezde sada gledaju kako ljudi gaze po zemlji i krvi Zemlja se natopila Krv se slila i pustila korenje probijajući temelj hraneći živo srce zakopano ispod što kuca u ritmu pasodobla Maestro ima jedno takvo srce ubeđen je Mano de Santijago stidljivi noviljero dok gleda maestrove goste kako hrabro stoje tu kad nema bikova i rogova Piju i smeju se bez straha Pije i Mano pun straha Davi svoje zebnje u vinu Ne gleda nikoga u oči već samo posmatra noge i zemlju koja poskakuje Bliži mu se prva borba i svi to znaju Svi pogledi su uprti u njega Svaki čovek je pikador Svaki pogled je koplje Osećaju nesigurnost Koriste priliku i nemilosrdno ga probadaju Samo subalternose može da pogleda U njihovim očima pronalazi razumevanje ali ne i utehu Vuče ga nešto te večeri Tog dečaka jakih crta lica nežnog osmeha i nemirnih zenica On tone i luta pogledom Tama ga guta Opkoljen je Sve dok se iz dubokog crnila nije probio zlatni sunčev zrak Maestro ga budi iz hipnoze straha Nema više gostiju niti subalternosa Samo njih dvojica sede za stolom Ne mora ništa da objašnjava maestru Sve on zna Maestro drži čašu vina i prosipa sve po zemlji Vino ili krv Moglo bi biti bilo šta Krv ljudska ili životinjska Mano, šta posmatraš kod bika tokom borbe Pokrete glave, kolena, kopita, rogove Ne Gledaš samo oči i ne sklanjaš pogled Hrabrost je u očima Sve ostalo su refleksi Muletu pokreće vetar Crveno vijori pored tebe i zadah smrti te zaobilazi Izbegavajući savladavaš smrt Tim plesom pobeđuješ i spremaš mač Uzimaš kosu u ruke i postaješ ono čega se plašiš Nakon toga više nikada nećeš skrenuti pogled Nakon toga si matador
***
POD ORAHOM
Pod orahom je svet sada drugačiji Hlad više nikoga ne hladi Senka lišća pleše samo za sebe U selo se više ne ide Ide se na groblje Baba i deda više ne dočekuju na kapiji Sa kapije se samo vide rastinje, pukotine rupa na krovu garaže Toliko toga se dešavalo pod orahom toliko koraka je odzvanjalo tuda Svi su prošli i ja ne mogu sada da pričam o njima Mogu samo da stojim na kapiji i da gledam taj orah na ničijoj zemlji On će da stoji i da raste kada sve ostalo oko njega bude palo i kada bude postalo ono što je bilo na početku Zemlja bez igde ičega Zemlja bez igde ikoga
__________________________________
NIKOLA RADOSAVLJEVIĆ, 30, rodom iz Smederevske Palanke. Master germanista i nastavnik nemačkog jezika u Aranđelovcu. Dobitnik nagrade Timočka lira 2024. godine za najboljeg mladog pesnika, kao i nekoliko drugih nagrada. Objavljeni su radovi, priče i pesme, u raznim zbornicima. Ističu se pesme u zbornicima kao što su Rukopisi 46 i 47, Šraf, Glubočica između obala, Pesničke rukoveti, kao i priče u zbornicima Književnih vertikala, Art grupe Akt, izdavačke kuće Alma.
Kotrljaju se zvezde iznad mojih veđa Gledam ih krupnim očima, Želim da im napravim merdevine. Pitam se, da nisu možda umorne? Moramo brinuti o njima, One uvek, tako neumorljivo Trepere za nas.
Juče sam htela da budem astronom, Danas razmišljam o spravi za letenje, O kišobranu kojim ću otputovati do Andromedinog sazvežđa poput Meri Popins.
Znaš, ima tu puno posla. Trenutno pravim i jedan mali nevidljivi teleskop kojim ću uz pomoć stonoga (što umesto sto nogu, imaju sto krila) pronaći najlepšu zvezdu u univerzumu.
A u praskozorje sam nekako najsrećnija. Tada me gleda jedna ogroma žuta svetiljka sa horizonta i priča mi priče za dobrojutro. Mada, to se dešava retko… Još uvek sam u zagrljaju malih noćnih zvezdica, I nikako da se probudim na vreme, bez izgužvanih rasporeda i satnica.
***
BAČEN U SVET
Bačen u svet nevešt i stran Stranac si u gomili nesnađen i čudnovat Leptir ili Vila? Harfa ili violina? Tvoja originalnost nežnosti i krhkosti pati Među većinom bez osećajnosti-misli duha.
Vuk je zavapio za prijateljstvom I tražio srodnika da ga prati. Njegov izmišljeni Čopor se ukrcao na brod od zlatnih iskri i ogledala i zapevao odu:
“Za poeziju se borimo Njome svetlosti živimo U nama obitava lirika I epskih bitaka vulkanska celina Iz naših pera izvire srce stiha Kao prapočelo svega Oslobodićemo planetu od svih zlotvora U ime slobode sveta.”
Bačen u svet nevešt i stran Stranac si u gomili nesnađen i čudnovat Leptir ili Vila? Harfa ili violina? Tvoja originalnost nežnosti i krhkosti pati Među većinom bez osećajnosti-misli duha.
Borac ili pesnik? Prometej ili heruvim? Prokletstvo je i jedno i drugo biti U ovoj gruboj nečovečnoj stvarnosti.
Bačen u svet nevešt i stran Da li si stranac u gomili nesnađen i čudnovat? Leptir ili Vila? Harfa ili violina? Tvoja originalnost nežnosti i krhkosti pati Među većinom bez osećajnosti i misli duha.
Ali lek nije u nemoći Već snazi pretvaranja usamljenosti U lepotu koja za zajedništvo živi.
_________________________________________
MARIJANA JAKOBAC rođena je 2.3.1993. u Novom Sadu. Apsolventkinja je novinarstva. Godine 2012. završila je srednju Baletsku školu u Novom Sadu, smer – savremena igra. Amaterski se bavila glumom sedam godina. Piše pesme i pleše ples španskih Cigana iz Andaluzije – flamenko.
Ozidana je bez zidova Kao pesma što se gradi Složena građom po redovima Najdragocenije od života dao sam toj kući bez kućnog broja i sandučeta za poštu Majstor mi je spustio krov I podigao tavan na pod ogradu za drum vetrovima prokopao Bolje je tako Jer sve što sam voleo zatekao sam tog jutra okačeno o kanap kako otvorenih očiju sanja u njoj
***
DEVET ŽIVOTA U REDU
Gde se plaća participacija Ostavlja karton I daje na uvid zelena hartija Brojim krezube pločice na podu Očaj se o glavu odbija Kašljem u pesnicu dok sa prozora izvire raskrsnica U ušće popločanih ulica rasutim zubima prosutih očiju I otkinutih ruku sa praznim kandžama Ako bi u ovom domu zdravlja zagaslo osam života Onda bi neko jedan poneo kao suvenir za sreću I sve je to u redu Možeš u red verovati
***
NA TUĐEM GROBU
Iskoračio sam pred odraz na mermeru kroz kičmu sunčevih grana Obuzet istinama koje nisu znale da su istina I lažima koje su se pretvarale da su pravda Potopljen kišom misli na ivici razuma zastao samo sa jednim jedinim pitanjem postojim li ja pred ovim grobom zbog pitanja što mislim da jesam Ili zbog večne sumnje da ljubav može biti pokapana u ovu jamu pred nama
__________________________________
IGOR MARKOVIĆ rođen je 1988. u Leskovcu. Objavljivan u periodici – PoezijaSRB, Bookche, Kvaka, Slovoslovlje, ToK, Kazaljka, Suština Poetike, Čas Prirode, Booke. hr, Pomak, Čovjek-Časopis, Žig Info, Sedma Sila, Zeleni Konj, Impuls, SiZ, Portal Strane, ResPublika, Žeravice, Buktinja, Sinhro, Eckerman, Diskurs… Autor audio zbirke poezije za slabovide i osobe sa oštećenim vidom ,,Kad reči ožive’’ naracija – Mile Vasiljević – Bookche 2024. Objavio je zbirku poezije ’’Pravo na repliku”, Presing, 2024.
Lopta je potpuna u osmehu Batistute dok postiže hat-trick, zna li da će se triput odricati svojih nogu jednom kad bol nadvlada travu.
Glad je potpuna u zdeli Denisoviča na 3650 načina i tri više skrivenih u prostim i prestupnim letima,
a lepota u trećem danu od izleganja pilića kad za majkom skoče s tavana i nijedna noga ni kljun se ne okrnje.
Palio di Siena dvaput zaredom i Giovanni je legenda dok besomučno šiba konja pod sobom potpuno nečasno dolazi do
potpune radosti začete blagoslovom katedralske tišine i euforijom mase.
Crvena je potpuna u šumi, tamo gde guljena je zemljina kora nad kojom lete černobiljske nepomužene krave iz kojih kaplje kontaminirano mleko u grla prenamnoženih vukova,
pa je tuga potpuna kad mesec proplače nad njihovim zavijanjem.
Ljubav je potpuna u zaperku paradajza, dok skidamo ih, prsti i butine zelene od mirisa, reka teče, a smuku nigde kraja na baštenskom puteljku.
***
JARA I ČESTICE
S tobom do Bogave, u polje jare i predvečerje? Ne, bejbe, plutam Higsovim poljem sa tobom, pšenicom i kapima znoja sve to posle praska ne pomerajući se iz svoje izbe. A tebi jelenci sleću u kosu i zapinju o bludne kovrdže, prokleti da su! Bliži od mojih prstiju ma koliko se protezao u svemiru.
Ljuljaš se s masom na tvrđavi, pod nogama Dunav i vekovna prašina, Henri Li se otima iz Kejvove vilice, no Higs ga ne pušta u svemir, dosta se naubijao za života.
Ako Higsovo polje pojede mrak poletećeš brzinom svetlosti, možda se tad i sudarimo zaljubljenim telesima, a moje ruke spadnu s Kejvovog grla gde ljubomorno ga dave jer stoji na pedeset metara od tebe dok ja čučim u svojoj izbi, brišem znoj nadlanicom i klimam glavom kad vojvotkinja od Kembridža tamo negde na Vimbldonu kaže baš topao dan danas, kraljevski se osmehuje i ne misli o tome gde bi joj tufne, gde bi joj tufne s haljine završile da Higsovo polje i čestice i znoj nisu na svom mestu.
***
ODESA JE ZADRHTALA
smešam nes sa toplom čokoladom iz automata na svakom koraku kad ga nema samo u bolnicama to znači negde si i zoveš se turista ne piše nigde da je apartman na četvrtom spratu ali nožni prsti prvi ljube sunce
akvareli akvareli
razliješ prstom zrake po vodi i smućka se topla boja u toploj vodi
ulični prodavci umnože izmaglicom razliven čamac crno more visi sa petsto šesnaest nosećih i pregradnih zidova zastanu kraj njih turisti koji su sad obični ljudi u svojim domovima i osete ruku u ruci dok su se mešali jezici limun i orade sa zubima
vidikovac je pogled na nudizam je lekcija o različitosti objasni pojasni zadrži pogled nasmeši zapleši razigraj se pokrij se otkrij se ne stidi se
nema kraba nema komaraca toplo je toplije manje soli nego naše šta je naše šta je vaše ko smo mi čije je šta sve je sunce i sunčeve dece pregršt svetlucavi
turkinje beru dženarike očevi postavljaju live kako se prelazi granica šta je granica do puna kesa dženarika i opsesivno kompulzivno prebiranje tablica
bugarski E-80 je pojeo eko toi sa svih parkinga kvarni su mu zubi urin je pojeo stajališta urin nije zasolio more
toplo je od ljudskih koža razvučenih arbajtom od jagodica sprženih na pesku nastanjenim erupcijom zraka
pore stanodavke okreću ključ dvaput i robe ga na neodređeno
tabanaš i seješ crni talas talas je ljubav i čežnja u prsnom otplivu
koliko se crna voda tvojim imenom natopila
gruzija je čula
odesa je zadrhtala
nesebar u njemu utopio
talas smo mi nedoplivan do stanodavki
***
GORNJE PODUNAVLJE
Moja i tvoja ljubav pripadale su rodu močvarica, noge im se dužile pokraj vode.
Perjanicu vivka sledile ko putokaz do potopljenih njiva gde se lako u kal ugazi, ne bi li izvagale plemenitost kad jedna od njih ne mogne snagu izvući.
Izlazile iz zaštićenih predela mereći adrenalin po ustremljenosti krila.
A potom vraćale umorne, svijale gnezdo sred plavnih šuma Gornjeg Podunavlja, listale strast punim jezikom i rađale, rađale četiri pirgave sreće da pokažu stranu u slučaju gubljenja kompasa.
***
KALEM GRANČICA
Poslala sam ti dve protestne note sa povisilicom koja ti je ipak prenula bubne opne tamo u poljima gde preoravaš prošlost i sadiš mladice koje nećeš kalemiti mojom grančicom, pitom si isuviše za moju divljinu, a treba biti obrnuto. Nismo kompatibilni i neće na tvojim poljima rasti naš kalem, ali ipak ja odovuda vičem volim te i tebi sve za šta se uhvatiš pod rukama procveta.
_____________________________________
JOVANKA NIKOLIĆ rođena je 25.5.1977. godine u Jagodini. U martu 2024. objavila je Zbirku od Virtemberga (Poetum, Beograd). Ljubav u zaperku je njena druga zbirka poezije.
čovjek-časopis 