Otac botanike je podelio biljke i razlikovao trave. Neko drugi je uspostavio praznike. Pre oca iza sunca stajala je žena.
Hodati pored vode bez potrebe za imenima pod suncem koje stoji. Hodati pored vode u običnoj slici pod suncem koje stoji.
Na drugoj obali uvek ćutnja o lišću koje pada po laticama koje padaju po plodovoj vodi
(To su možda svetle vode apokrifne apokalipse to su možda crne vode to je ukus krvi koji osetim kad ulazim u ženu kojoj sam zaboravio ime ukus krvi kad znam da sam na silu bačen u postojanje kad odlažem smrt kao da se pitam šta je bilo pre oca botanike pre žena koje su već sve znale pre očeva)
***
DOLAZE BOLJI DANI
Kraj leta je doba raznih boljki. Tad ljudi ćute u paučini punoj osa. Sve je naizgled mirno ali otrovi su budni. Tako sam jedne subote usred napada neobjašnjive sreće primetio moj zub se klima. Moj zub u donjoj vilici. Ubrzo se pod klimavim zubom pojavila nežna cista koja je pulsirala. Sledeće noći mi se pridružila otekla limfna žlezda.
Puno sam spavao bio sam bled na poslu sam bio rasejan. Moji saradnici su bili besni i spremni na revoluciju. Ja sam bio spreman za giljotinu bilo mi je svejedno. Devojka me je napustila zbog previše spavanja. Nisam imao volju ni za onanijom. Hrana mi je postala nebitna. Ponekad bih srkao supu gnjavio pirinač jer cistica nije podnosila čvrstu hranu. Čupala je sreću iz mene. Svaki čas sam jezikom milovao tu toplu izraslinu tražio milost. Naposletku ja sam želeo da nastavim sa starim životom punim neobjašnjive sreće piva milovanja. Tako je prolazio septembar
cista je jednog jutra otišla. Ostao je samo klimav zub. Ja i dalje nisam bio srećan. Vrlo brzo sam shvatio da sam nesiguran bez nje. Dočekali su me neplaćeni računi pretnja otkazom. Sve se izvrnulo u glib urvinu štroku. Devojka mi se vratila ali mi se više nije sviđao njen nos. Mirisala je na mleko i dečiji sapun. To me je baš porazilo.
Na vrhuncu očaja sam fotografisao svoju senku iz profila na zidu ustanove u kojoj sam radio. Očekivao sam da ću na taj način doći do prave dijagnoze. Moja senka u poznom septembru bila je senka pradrevne zveri nad provalijom. Poželeo sam da imam manju glavu. Sve bi bilo lakše kad bih imao manju glavu nad provalijom. Tako sam ja razmišljao o svojoj klimavoj senci.
Onda je jesen nastupila. Neko mi je usput dobacio da sutra prelazimo na drugo računanje vremena. Trgnuo sam se iz mrtvila krenuo ka svojoj kući. Ponadao sam se da me je pod jastukom ponovo čekala reka.
Izaći čist i zdrav iz njenog hladnog odraza. Dogodine. Obećati.
***
PALEOLIT
zimovnik je van vremena Island pošumljen iza sna u kasno popodne izvršena procena po ratnom kalendaru Tisa danas plavi Helsinki čamac je crna linija rane u snegu sve je manje nade nema pomirenja sa ocem
voda stoji njegove reči su pepeo sa neba 1996.
nestala lica neko nigde pepelom mrlja nebo 1996.
sve je slomljeno staklo bdi u koštanoj srči ugalj u ledu zatvara pojanje Tisa se vraća donosi gnezda boreala otvaram oči teško je već pet ujutro procenio sam po tami iza sna u vozu sam
dusi kasnog božića dusi kondukterija bubarusi osmuđenija traže od mene kartu trenutak da proverim u kom je džepu pa gde je sad trenutak moje šake trnu već su prah
***
ZONA
van zone zaraza tinja osinjak gustiš mioma surli svinjac leta uz kanalska groblja
van zone nova vojska urla na periferiji pada trulo grožđe cedi se po asfaltu žuč kamagre
van zone su nam bivše žene pune trodona slomljenog stakla po tuđim krevetima bez materice mozga
van zone čekaš nekog ko je sam nekog u hladnom izostavljenog sa poslednjeg popisa
***
UČINIO SAM PUNO ZLA
Učio sam reči učinio puno zla. Tukao sam te varao sam te. Pojeo puno dobrih i glupih životinja. Poplave su razarale našu zemlju nosile kuće ljude pse mačke a ja sam se skrivao u zagrljaju tuđe žene u mutnom sjaju pod velom vode.
Onda je difterija pala sa neba. Došla je zima. Ja sam pao u krevet. Prestao da učim reči. Došli su snovi krvoliptanje u Novosibirsku rat u Arhangelsku. Cink so kalijum izliveni iz mene po govnjivoj kaldrmi. Šapat gline utešno mucanje pijanog prijatelja
(učinio si ti ponešto učinio si šta si mogao nakon zalaska sunca nastupa takozvani plavi sat pre deset godina pre nego što si učinio puno zla imao si dobar plan naučiti reči pričati o porodičnoj avanturi međutim u potrazi za pravim osvetljenjem još se nisi probudio)
Da prijatelju još se nisam probudio.
_____________________________________________
DEJAN ŠIMURDA rođen je 1978. u Somboru gde živi i radi u Centru za socijalni rad. Objavljivao je kratke priče i muzičke recenzije u lokalnim časopisima Pogon i Avangrad, a rane poetske radove po ponekim, već ugašenim sajtovima, i u fanzinu Librarion. Učestvovao na večerima poezije u oganizaciji Poeziodroma, kao i na ovogodišnjem Poezivanju u organizaciji Gradske Biblioteke. Do sad se nije aktivnije bavio promocijom svojih pesama, a trenutno radi na izdavanju svoje prve zbirke pod naslovom Rešeni problemi.
Kada smo posle letnjeg raspusta došli u školu, učitelj nas je pitao gde smo proveli raspust. Jedni su govorili da su bili na selu, drugi na moru, treći su se samo igrali, ja sam nabio ruku na šiljak ograde.
***
KREDENAC
Kada sam bio dete igrao sam se sa prastarim kredencem. Ta drvena kutičina i sada izgleda isto i pitam se od čega je napravljena. Koja je to vrsta drveta koja ne gubi sjaj i kvalitet i nakon dva veka. Viđao sam iste takve kredence, ali su svi od reda propali i prazni su za razliku od mog kredenca u kojem još uvek živi rogati patuljak i crta šumu.
***
OBEŠENJACI
Bila jedna familija, zvali smo ih obešenjaci. Imalo je tu dosta braće i bili su mnogo ljubomorni jedan na drugog, svađali se oko imanja i ženturača pa su se zbog ljubomore jedan za drugim povešali. Moj brat Draga imao fotografsku radnju. Slikao ove obešene kako vise i stavljao slike u izlog. Dođe komšija i razbije mu izlog. Posle su tog komšiju ljudi umlatili jer je peko kučiće na ražnju i kučetinom služio duvaraše na svadbi svoga sina.
***
MISTERIJA
Prešao most, putem kroz mladu močvaru stigao do crvenolisnog drveta i nestao. Više ga nikad niko nije video. Crveno drvo izniklo je iz kamena,iz kamena teče vodica. Ovčija lobanja jednom je pastiru šapnula da kad prolaznik pokvasi lice ispod sitnog mlaza, stane neprestano da gleda između crnih godova, opčine ga rajevi upokojenih insekata. Neki to čuli, otišli da se umiju pa se izgubili iz svačijeg vida.
***
VISOKOLETAČ LOCA
Loca sanjao da leti. Leti, leti, ma kako hoće da se spusti on sve više ide u vis. Probudio se ozaren srećom koju je u snu osetio. Toliko je bio radostan da je srušio kuću i na mesto negdašnjeg doma veliku ljuljašku postavio.
***
ŠAMANI
Kafana ko špajz i po, na zidu veliki mesingani krst, do njega kalendar ugašene firme preterao deceniju. Na plafonu zapisi od crne vlage. Napolju plus četrdeset, unutra plus šezdeset kad poludimo od pića pa naložimo peć. Pivo se brzo greje pa se samo pije rakija, i cider ko oće da gasi. A napolju ulica se beli pod sunčevim prekrivačem, gola ko pseća kost, zaslepljujuća ko aljina belog anđela. Padne mrak, mi izađemo, igramo kolo, na glavama nam se smenjuju lica pokojnih pijanica.
_____________________________________
ZORAN ANTONIJEVIĆ (1979), živi i radi u Mladenovcu. Objavio zbirke pesama: Snovi oblačara, Sabor senki, Srce obavijeno zmijom, Crna kuća, Bela kuća, Živeti se može samo bez ljudi, Tmina, zver i pesnik i Sva ta raskršća te zbirku haiku poezije Cvrkut u magli. Pored poezije piše kratke priče. Objavljivao u kulturnom dodatku dnevnog lista Politika, časopisima – Buktinja, Bdenje, Alternator, Apokalipsa, Akt, Književne novine, Savremenik, Metal Helm.. kao i na književnim portalima – Strane, Fenomeni, Nigdine, Šraf, Bludni stih… Zastupljen u zbornicima i antologijama u Srbiji i regionu.
Sestru skrivam u prostoru između jednog i drugog rebra. To je njezino mjesto. Posuto suhim lišćem i sjenama kestena i ako dovoljno dugo bude žmirila, nitko je neće pronaći. Za nju je i bolje da je skrivena.
Svijet je hladno oružje položeno na kupolu neba. Svijet je odškrinuta konzerva na čijem se rubu tako lako odlažu jagodice ka-ži-pr-sta, zapešće ili zalutali pahuljasti vrat.
Govorim i guram joj glavu pod kaput među ježeve iglice. Tamo je sigurna omotana bodljikavim štitom.
Samo je zrakama sunca dopušteno promoliti nos i reći: Zdravo, sestro. Tako si lijepa. One su pitome, one su pristojne i znaju se na vrijeme ukloniti.
Ako piše zaštitni faktor 20, 30, 50, one znaju: dalje se ne smije.
Ovo je područje pod videonadzorom.
***
JA SAM TO ZNAO. SANJAREĆI. ZNAO SAM.
Tako je pisao Ted, draga moja Sylvia, tvoje su oči bile crne ćukove duplje fićukale u noć čekale jutarnju kroniku mjesto za sastanak priručnik za samopomoć
Znao sam kad sam odlazio u noći kad je odlazak jedino i posve moguć znao sam da ostavljam tijelo riječ tanke tanašne prste omotane crnim ogrtačem umotane u crne slutnje ušivene u rubove crnih sljepoočnica
Tebi je trebala zaštita sestra sloj debele masne kreme za noćnu njegu I noćna njega trebala je tvoju kožu tjemenu zubnom mesu grizla si plahte crninu noćnih susreta disala ritmično ispuštala noćni zrak u prostor među perjem na svojoj postelji
Kad sam odlazio, pisao je Ted, draga moja Sylvia, nisam znao da će mrak pojesti tvoje sjajne oči tvoje sjajno tijelo nisam znao da će mrak zalepršati krilom vrane zatvoriti se u krletku odložiti se na posljednju policu ustajalog kredenca
Upalit ću trideset svjećica na torti napisao je jedne veljače prohladna je noć i mračno je za ime boga kakav je ovdje mrak napisao je pisao je Sylvia
Pod svjetlom svijeća, crna moja Sylvia, bio sam siguran lako ću lakše ću te naći.
***
REZULTATI PRETRAŽIVANJA.
Internetsko pretraživanje Anne Sexton Kaže da korisnici također pitaju Is it true Anne Sexton What happened Anne Sexton When did Anne Sexton die Did Anne Sexton attend college I puno je još pitanja korisnika O mojoj majci po zdjeli mlijeka O mojoj sestri po zdjeli hladnih krumpira Anne i ja sjedimo na širokoj prozorskoj dasci Vedra je proljetna noć i svaka ima svoju sjajnu zvijezdu Anne je stvarnija nego što može biti Moj grijeh moj grijeh moj grijeh Anne se dogodilo sve što je moglo i moralo Njeno je uzglavlje oduvijek mramorno Anne jedino još nije umrla Vidim je u zelenilu koledža Pod stablom kuglastog javora gricka dugačku slamku I zadirkuje Silviju Vidim je parkiranu u garaži Pod kupolom limene kutije gricka dugačku cijev Zadirkuje nas Izaziva Hoće da se stalno pitamo je li Anne tako htjela ili je to tek Obična nesreća
***
DRAGA LUCIA.
Ni u čemu nema toliko poezije kao u dvjema najmanjim pticama na strujnom vodu. Kad je jedna, ptica je užasno predvidiva šutljiva i tako silno sama.
Ni u čemu ne nalazim toliko poezije kao u tim dvjema pticama na našem prozoru. Ptice se gnijezde. Ptice se zadirkuju. Nemoguće glasno cvrkuću cvrkuću.
Ništa nije tako poetično kao one dvije ptice u šumarku kanadskih topola. Možda samo ples prve kćeri njezin pokret olovkom ili trepavicom.
U kćerima su erupcije zašećerenih lava U kćerima su izgubljene i pronađene sestre pripremljeni kaputi za hladnije dane.
Nigdje ne nalazim toliko poezije kao u ovim dvjema najmanjim pticama jednoj ptici sestri jednoj ptici kćeri.
Napiši mi, Lucia, još jedan priručnik. Teško drugdje pronalazim toliko poezije. Možda još samo u dvjema najmanjim pticama.
Piši mi, draga moja Lucia, kad uzmogneš. Reci mi, koja ti je vrsta poezije važna? Budi skrovita, mila, i posve slobodno likuj.
***
GWENDOLYN.
Postala si moja majka jedne nedjelje Bila si Gwendolyn ljubavnica predana nježnim kućnim radinostima a onda si postala moja majka U vremenu između šarenog pokrivača i kolačića s čokoladnim mrvicama ugnijezdila si mrvicu mene u prostor između prepona Paperje je pokrivalo moje tjeme Slušala sam kako recitiraš Svlačiš se Predosjećaš primirja Tišinu kišnog jutra Daljinu posljednjeg noćnog vlaka Bila si dijete i majka majka-dijete odraslom muškarcu Gledala sam te iz utrobe iz početnog gledišta Bila si predana Bila je još jedna mazna nedjelja u nizu Uvukla sam se u tebe kao magla u prazan prostor iznad jezera Bila sam tvoja voda Ljuljala si me Utjeha-majka sklupčanu u krevetu Dok ne odu mrakovi sjene i jedno veliko čudovište ispod kreveta.
***
PREOBRAZBE.
Navečer Kad se upali svjetiljka Znak pričanja noćnih priča Moja kći tek počinje svoje preobrazbe Na zidu nasuprot početnoj točki osvjetljenja Postaje pravilna ptica Pauk s vlastitim imenom Puž Još i prije vremena u kojem su se Grci i Rimljani bavili Otjelovljenjem zvijezda i svemira Moja je kći na zidu spavaće sobe Bila astronaut, rastuća gljiva Početak svijeta Ostavljaju li sjene otiske pa da ih U vremenu kad kćeri napuste slikovnice Igre sjenama Ružičaste krevete Osvijetlimo luminolom tamo gdje ih pamtimo A one nam se, dakako, ponovno vrate Preobraze U brane od prodora posve jasne tuge
_______________________________________
IRENA SKOPLJAK BARIĆ (Zenica, 1982.) profesorica je hrvatskoga i ruskog jezika i književnosti. Pojedine su joj kratke priče i pjesme nagrađene, pojedine pohvaljene i objavljene u publikacijama u sklopu književnih natječaja. Objavljivala je i u književnim časopisima, na različitim internetskim portalima te na Trećem programu Hrvatskoga radija. Suautorica je čitanki iz hrvatskoga jezika te digitalnih obrazovnih sadržaja za projekt e-Škole. Dosad je objavila pjesničke zbirke Neprivezani (2016), Plava mahovina (2020) i Moja. (2024) te slikovnicu Ja žir, vjeverica Vera i jedno daleko jezero (2023).
Moj sin zaboravlja srpski. Kad se dopisujemo u mesindžeru, pa napišem, recimo: Taj je lud kao beli konj, on se čudi: Šta ti je to? Kakav beli konj? Ne pita, zapravo, rečima, samo u poruci pošalje: ? U našim dijalozima uvek ima poneki znak pitanja. Sin mi je otišao na zapad, nije se zaustavio sve do Zapadne obale, a iza nje nema više ničega. Samo kažnjeničke kolonije. On nije prvi iz porodice koji je dotle stigao. Tamo se zaputio i mamin stric, oko Prvog rata, da radi u rudniku. Nije se vratio ni da se kopa, upozorava me majka. Amerika je loša. I na to me upozorava. A kad je moja mama bila mala, Amerika je bila dobra. Iz Amerike su stric i strina koje nikad nije upoznala, pedesetih godina u crnogorsko selo slali pakete sa konzervama kafe u zrnu, kutijama keksa, mirišljavim sapunom, nekad čak i igračkama za decu. Jednom je iz paketa prosinula lakovana cipelica za devojčicu. Mami je stalo srce od lepote. Bila je ko malo sunce. Onda od strepnje hoće li joj cipela biti dobra. I bila je taman. Jedino nije bilo druge. Tada joj je srce stalo treći put. Druga đeca nemaju nijednu, opominjala ju je majka, što je bilo tačno, ali neutešno. Mora da je negde usput ispala jer niko ne krade samo jednu cipelu, zaključili su. Tako je mami iz američkog paketa stiglo pola sreće. Čvrsto se držala dobijene polovine, pa su zajedno spavale, mama i rasparena sreća. Mora da mi je rekla za tu tugu čim sam progovorila, jer tvrdi da sam je, gledajući neki film, obavestila: „Hajdi ti je uzela cipelu”, a ona se zapanjila kako sam je prepoznala, jer jesu bile iste. Reci mu da potraži svojtu, uči me majka. Moj sin je odlučio da potraži devojku. I našao Sesil. Pametna je, zanimljiva i voli muziku. Sve je kako treba. Veza cveta. Mnogo su slatki. Kad pošalje sliku sa Sesil, srcujem sliku i poruku. Pozdravljam Sesil i ona mene. Jednom smo se čak nakratko i videle preko skajpa. Stidljivo je rekla: „Hi”, a meni je ispao upaljač iz krila kako sam skočila, jer bilo je nenadano. Mislila sam da sam ostavila loš utisak, jer em sam skočila, em je videla da pušim, što ukazuje na svakovrsnu niskost. No, nedugo potom, uprkos pušenju i skakanju, dobila sam poruku: Rekao sam Cecile da ti pišeš. Pita imaš li nešto na engleskom i kakva ti je recepcija? Ovo sam shvatila kao da mi je Sesil oprostila pušenje. Zahvalila sam na zanimanju za moj slučaj i odgovorila da ništa moje nije prevedeno na engleski, a da me od recepcije zanima isključivo večnost. Tako sam nekako napisala. Mislila sam da sam se izvukla. Odjednom, bez ikakvog uvoda stiže poruka: Nisam ti rekao, Cecilina majka je nobelovka. Čitam prvi put, dišem, pušim, prošetam se do kuhinje da popijem gutljaj vode, uzdahnem, brojim unazad, pa čitam ponovo. Piše šta piše: Sesilina majka je nobelovka. Zaboravio je da mi spomene. Ne znam odakle mi snaga, ali srcujem i ovu poruku, računam da je tako najpametnije. Ova sitnica baca sasvim novo svetlo na Sesil i moj život. Nije mi rekao iz koje je oblasti nobelovka, ceni da mi njeno ime ništa ne znači, kao i da su mi sve naučne oblasti podjednako nepoznate. Književna nobelovka nije, računa da bih to znala, i predstavio bi mi je imenom: Sesilina majka je Olga Tokarčuk. Ovako je samo nobelovka, a ime je za posvećene, koji umeju da ga izgovore sa razumevanjem. Moj sin smatra da je istina ono što se objavi u časopisima Science i Nature. To je njegov Stari i Novi zavet u čije redakcije ima bezgranično poverenje. Smatra i da se ljudska pamet meri Hiršovim indeksom. Ako si nešto pametno rekao, onda te je već neko citirao. Ceni laboratorijski izmerene reči, zgodne za uklapanje u tabele, rastvorljive u nule i jedinice od kojih kodovi oživljavaju. Kad bi ga neko postavio za kapetana Nojeve barke, garantujem da bi tamo mogli da uđu samo oni sa najvišim Hiršovim indeksom. I nobelovci, naravno. Sve sam to znala. Ono što mi nikad do sada nije palo na pamet, bilo je da bih ja ostala da se davim sa ostalim neznabošcima, a Sesilina majka bi mi mahala s palube. Već se davim. Reci Sesil da ti je majka umrla, nego si zaboravio da joj kažeš. Taman da pritisnem send, a stiže sledeća poruka: Sesil je potvrdila. Dolazimo zajedno u Beograd za Božić. Očetkaj malo tvoj engleski. Ne daju mi ni da umrem. Moj sin od mene očekuje da ga ne brukam pred Sesil lošim engleskim. On je izuzetno organizovan. Pošto je sada jun, daje mi celih šest meseci da usavršim engleski. Zamera mi što pogrešno koristim članove, mešam predloge i priloge, a koristim reči koje nisu za moj gramatički uzrast. U laboratorijama mrze takve organizme što se nepravilno i nepredvidljivo ponašaju jer kvare rezultat eksperimenta. Šest meseci, to je ceo semestar. Za to vreme, sem ispravljanja engleske gramatike, mogla bih i da napišem roman, dam da ga objave i dobijem dobru recepciju. Sesilina majka za šest meseci sigurno dovrši eksperiment ili reši jednačinu ili popravi reaktor ili šta već rade nobelovci koji ne izmišljaju za platu, a kad objavi rezultat šestomesečnog rada, ceo svet stane mirno i sluša šta je novo rešila. Daj malo masti iz lakta. Glasi sledeća poruka. Sokoli me da budem dostojna budućeg srodstva. Zastideo se majke! Sad ću da mu jebem mater, onu dečju! Kako se to bes zgrudva u brabonjke, pa ne može da prođe kroz jagodice na prstima, ne znam, jer vidim da sam otpisala: U srpskom nema masti u laktu. Toliko. ‘Eto, nemam s kim da pričam srpski, pa nekad pogrešim’, odmah odgovara. Kad je bio mali, grešio je u govoru, morao je kod logopeda. Dislalija, koju mi je otkrio sistematski pregled. Meni je zvučao savršeno. „Kako se to ispravlja?” „Govornim vežbama za ’l’.” Pouzdajem se u intuitivno znanje. „Znači – Lipo li je, lipo li je, na lažini morskoj ležat’…” Logoped se samo izbečio i čak ništa nije ni rekao, samo mi je tutnuo u dlan cedulju ispisanu štampanim slovima. U bokalu je mleko. Kiša lije kao iz kabla. Lov na lavove je vrlo opasan. Tri puta dnevno po petnaest ponavljanja. Kontrola za tri meseca. Sedmogodišnjaci znaju ko je dobio, a ko izgubio u okršaju. „Zašto si žeuea da uežiš na morskim uažima?”, odjednom čujem svako ‘l’ koje nedostaje. Kako dosad nisam čula? „Nisu to laži, nego lažina.” „Šta je uažina?” Ne znam šta je lažina, ali sećam se da je baba, kad ujutru potpiruje vatru, šporet najpre čistila od lužine. Preblizu stoje te dve reči, tako da… „Lažina je morski pepeo.” „To je mekano”, osmehuje se sedmogodišnjak koji još spava sa plišanim kucom. ‘U bokalu je mleko. Kiša lije kao iz kabla. Lov na lavove je vrlo opasan. U bokalu je mleko. Kiša lije kao iz kabla…’ Stavi jezik na prednje zubiće, nemoj da ga zavrćeš na nepce. Vidi kako je „л“ levoruko. „L“ je lakomo. U bokalu je mleko. „Baka kaže mlijeko, može li tako da se vežba?“ U bokalu je mlijeko. „Baka govori mliječni jezik.“ I to mu se dopalo. Prevrtao je „ije“ po ustima kao orah. Na mliječnom jeziku lavovi su postajali „lijavovi“… Kiša lije kao iz kabla. Ovo je dosadno. Ima ui još negde „u“? Za glas koji je ispuštao tom prilikom, zapravo, nema znaka u Vukovoj ortografiji. Što ne znači da majka neće naći zabavno „l“. Lubenica je uzaludna. Lepo pliva Ledi Lamar. Lipov lad je šaren, ali je i zelen. Ponavljali smo tri meseca i nismo oterali dislaliju. Jedino što ja više ne znam da kažem Hedi Lamar, previše sam vežbala.
Sesilina majka će, uoči Božića, biti na konfrenciji u Budimpešti. Došla bi da vidi Sesil, a kaže i da nikad nije bila u Beogradu. Dolazi i prijateljica! Aoh! – jeknula je najdublja struna iz dubina moje rođene ijekavice, da me podseti da se duševni potresi samo na njoj mogu izraziti. Srce kuca, kuca, kuca, pa zaboravi. Neće da otkuca, čeka. Onda se javi, ali sa pogrešnog mesta, odozdo. Zakačilo se za vita rebra. Za lakat.
Kako mi se čini Ivana? Teška je žena. I puši. Kad sam je pitala zašto to radi, rekla je: „Zato što je kampanja obećala da pušači umiru mlađi. To bih želela da postignem. Da se podmladim pre smrti i utvrdim hoće li iko na ovom svetu održati reč.” Oh, Sesil, spremi se za okršaje. Ivana će uvek želeti da bude u pravu. Nadala sam se da će se Ivana ponuditi da me vodi u obilazak grada, ali to se nije desilo. „Šta mislite da se zajedno prošetamo Beogradom?”, podstakla sam je. „Pusti Tita i hramove, nego da te vodim da igramo.” Odvela me je u Cetinjsku, u majušni lokal gde puštaju pristojnu muziku uz koju igraju uglavnom žene. Ivana lepo igra i ja sam uz nju malo cupkala. Pazila sam da me ne udari, malo se previše razmahuje, a tamo je tesno. Ivana čudno govori engleski, ali uglavnom je razumem. Tvrdi da i srpski govori čudno, iako se trudi. Kaže da je zgazila rođenu ijekavicu, kao što se skrca orah, ali ljuske je progutala i otada ima problem sa viškom želudačne kiseline. Nekad joj se ijekavica vrati iz stomaka, kao refluks. Podjednako loše govori i hrvatski i crnogorski i bosanski i sve jezike i zato igra. Glupa je na svim jezicima i igra. To joj je jedino pouzdano sredstvo izraza, tako kaže. Sem što puši, Ivana ne pazi na ishranu. Za doručak jede burek. Za ručak ćevape. Za večeru tortu. Sem ovsene kaše za doručak, jedem samo salate i to nervira Ivanu. „Neki ljudi se goje od bureka. A neki od toga što im se bližnji uvlače u bulju. Ja se gojim od bureka.” Učinilo mi se da u njenom tonu ima nečeg neprijateljskog. Biće ti izazovno sa njom, Sesil. „Kako bi bilo da nešto radimo?”, pitala sam Ivanu misleći da će predložiti planinarenje ili makar vožnju biciklom. „Znam šta ćemo”, odmah je smislila. „Mogle bismo da sednemo u kombi agencije ‘Terra’ i da zapalimo u Mađarsku. To je samo malčice nelegalno, jer ta agencija nema dozvolu za organizovani prevoz putnika na teritoriji Evropske unije, pa kad nas na granici zaustavi mađarski policajac i pita šta ćeš ti u kombiju, moraš da odgovoriš da si vozačeva tetka! Onda će on da ti gleda pasoš, a tvoj je američki, pa će da mu bude sumnjivo, ali neće smeti protiv američkog pasoša. A ako krene da te izvodi napolje i drka, pa se ti pozoveš na nobelovsku privilegiju, cimneš američkog ambasadora iz Pešte, on doleti helikopterom, postroji mađarske carinike i policajce, natera ih da kleknu, a ti da prođeš sa ambasadorom, da ih šutirate u guzicu, a oni da viču kesenem sepem, a migranti iza žice i ja da gledamo i da seirimo.” Nisam baš najbolje razumela šta Ivana predlaže, jer engleski joj zaista nije sjajan, a bila je i uzbuđena te sam odgovorila: „Divna ideja, da idemo na izlet.” „Jeste, na izlet”, rekla je i pozvala „Terru”. Evropa je neobično mala. Samo pomisliš da nekud odeš i posle par sati vožnje, već si u drugoj zemlji, sa drugačijim dvorcima. Ivana je odlučila da idemo na izlet u austrijsko mesto Fucking. Da se tamo slikamo pored table na ulazu u mesto i da nam se nešto desi. I evo nas, u „Terrinom” kombiju, čekamo da nam se nešto desi. Mađarski policajac pobožno mi je udario žig u pasoš i brzo ga vratio, da nešto ne pokvari. Jedva čekam da se nešto desi. Da se nešto desi… Da se nešto desi… Da se nešto desi… Zasad se ništa ne dešava. Vozač svako malo staje da zapali cigaru. Pored nas promiču vetrenjače iz vetro-parkova. „Gori more, tope se planine…” Vozač kažiprstom dobuje po upravljaču. U kombi ulazi morski pepeo. Lažina je ljubičasta, kako bi drugačije i mogao biti obojen morski ostatak. Kroz prozor se pomalja beli konj. Trči uporedo sa kombijem. Galop se čuje kao ‘mast-iz-lak-ta, mast-iz-lakta’… Krilo vetrenjače probija kroz okno. Ubada posred grudi. Gume cvile ‘li-po-li- je, li-po-li-je’…Srce kuca, kuca, kuca… Na konju je žena. „Pa to je Hedi Lamar!“ To nije Hedi Lamar, to je moja majka. Moja mlada majka raspuštene kose dovikuje s konja: „Nađi mi cipelicu, prijateljice. Lijevu. To je moja sreća.” Iz grive prosine nešto crno. Kao malo sunce. „Ma to je Hedi Lamar. Valjda znam kako izgleda Hedi Lamar.” „Hedi Lamar”, zadivljeno govore i ostali putnici. „Lepo jaše Hedi Lamar.” Ti ne umeš da kažeš Hedi Lamar, zar ne, Ivana? Reci, Hedi, „h”… Jezik zavrni prema nepcu, ne na zube. „L” je likvid, „h” je bezvučno… Hedi, Hedi, Hedi… Srce kuca, kuca, kuca… Po savetu lekara uzimam vanrednu dozu beta-blokatora.
Mama, ništa ne odgovaraš Mama ?
– priča je drugonagrađena na natječaju/konkursu Ulaznica 2023. i objavljena je u časopisu Ulaznica, br. 265, 2023. –
________________________________________
IVANA BULATOVIĆ diplomirala je na FDU, u Beogradu, 1999. Zbirka „Ruska i druge priče“, objavljena je u Nolitovom izdanju 2009. Objavljivala je priče u „Koracima“, „Poljima“, „Sarajevskim sveskama“, „Gradini“… Roman „Praćerka“, objavljen u izdanju Partizanske knjige 2021. Drugu nagradu za priču, na konkursu “Ulaznica”, gradske narodne biblioteke “Žarko Zrenjanin”, u Zrenjaninu, osvojila je 2023. Dobitnica je nagrade “Laza Lazarević” za 2024. godinu, za najbolju neobjavljenu pripovetku na srpskom jeziku, u organizaciji Kulturnog centra Šabac. Živi u Beogradu.
*** Da je Miloš Crnjanski obućarski pomoćnik u Londonu živeo u Crkvencu da li bi ga opančar Dragomir Jovanović primio za pomoćnika da li bi mu predsednik opštine pomogao ili bi ga poslao pred strane investitore na sajam za zapošljavanje kad već ne ume da glođe zidove da li bi bio plaćeni igrač u fudbalskom klubu Vinogradar da li bi se pred prodavnicom sprdali na račun njegovog pisanja kao izlišnog posla
*** Ne bacam udicu nek se love same sitne ribe bulumenta okeana biram Posejdona vetrove oluje sa njegovog dlana žeđ da ugasim pa neka me kazni dušu oslobodi da mogu da pevam odu zahvalnosti glečerima u nestajanju morskim strujama što menjaju pravac
*** U oblačno jutro samo vrane lete razigrane složne trepere u visini kao da se bore sa vetrom poniru i uzdižu se zvezde kabarea sijaju bez reflektora klanjaju se bez aplauza a onda lagano i otmeno napuštaju scenu sleću na sveže uzoranu zemlju a ona ih grli ponosna kao majka
*** Videla sam zlatno ludilo maslačka pod ranim prolećnim suncem bezbrižno bujanje deteline kao da nikakva katastrofa ne predstoji čini mi se mogla bih da poletim da nije te buke šlepera traktora automobila ne mogu da čujem cvrkut ptica i šta govore jesu li i one bezbrižne kao i ovaj dan što odmiče sa svakim otkucajem i ja sa njima u senci moćnih mašina
*** U maskirnim uniformama kao da se spremaju za rat šilje kolje za plastenike u maskirnoj uniformi pesnik uz mlake stihove bije ko zna kakvu bitku lepe devojke blistavih očiju u maskirnim uniformama šetaju gradom zavodeći okolinu i zemlja je obukla uniformu kao tinejdžerka švrćka se kosmosom
__________________________________________
TATIJANA RADOVANOVIĆ rođena je 1975. godine. Živi u Crkvencu. Završila gimnaziju u Svilajncu. Studirala na Pravnom fakultetu u Kragujevcu. Objavila je zbirku pesama ,,Orbovi sa Huma” (Presing, Mladenovac). Sarađuje sa elektronskim i štampanim časopisima za književnost i kulturu (Čovjek-časopis (Hrvatska), Stremljenja (Priština-Kosovska Mitrovica), Razvitak (Zaječar), Savremenik (Beograd), Buktinja (Negotin), Istok (Knjaževac)). Zastupljena je u zborniku (Šumadijske metafore).
U bolničku sobu broj 119 u kojoj leži osam ranjenih boraca, s jutarnjim suncem i jutarnjom svježinom sa istoka ulazi i jutarnja vizita. Glavni doktor stade pored praznog kreveta uz prozor i zamota zabrinutost u šaljivo pitanje: – Đe onaj Mrga što ga je na Glavici zgodio metak u onu njegovu ludu glavicu? – Uteko! – viknu jedan ranjenik sa Majevice. – Kad bolan uteko? – uplaši se i uozbilji doktor te u trenu skide sa lica onaj šaljivi izraz. – Jutros, ha je svanulo, nako u pidžami i u papučama, ode, ma da se i pozdravio s nama, obazro se nije, samo stavio kažiprst ‘vako duž nosa i usta a drugom rukom mahn’o. Mi mislili bogami ode u halu. Čuli smo iz hodnika njegov glas: Samo vi lezite, idem ja branit’ Bosnu. – Jeste li išli u wc? Ima l’ ga? Da mu se nije šta desilo? Da se nije ubio, Bog ga na hajr okrenuo? – Ne boj se doktore, takvi ne dižu ruku na se. Ako ga drugi ne ubiju, neće ni on sam sebe. – Ja manjeg čojka a većeg srca nisam vidio – dobaci drugi ranjenik odnekud iza doktorovih leđa, jednako malen kao i Mrga, mršav i srastao sa krevetom, kao da je sam čaršav progovorio. – Veliki ljudi su oni koji imaju srce – reče doktor nekako sebi u njedra, a onda, zadovoljan ovom iznenadnom navalom mudrosti, obrati se svima – kažete „uteko“, ha? – Uteko, uteko. Jučer mu je bio u posjeti jedan, ‘vako krupan, neobrijan, ko kakav komandant meščini, pa mu pričo o nekakvoj akciji što se sprema. Čuo sam kad mu je Mrga reko: „Ne počinj’te bez mene. Džabe ćete izginut’“. – Pa, on nije normalan, danas smo ga trebali operisati. On ima košuljicu od dum-dum metka u sljepoočnici. Ona može svakog trena krenuti, a onda je Bôgin. E, svašta i u ovoj Bosni. Neće ono „hiruršku“ hoće ono „ratnu“ operaciju. Doktor se primače prozoru i pogleda ka Skojevskoj ulici, a onda, kao da se iznenada dosjeti: – Je li još šta rekao? Onaj nevidljivi i još manji od Mrge, onaj zboreći čaršaf, također, kao da se iznenada sjetio: – Jutros je spominj’o nekakve štrumfove, he he, nekakvog Zulfu, Kadru, Arkana, Senu, Zudu, štajaznam. Pa se onda nešto smij’o. Kaže: „Mi svi štrumfovi a Zudo i Seno k’o od brda odvaljeni“, tako je prič’o. Je l’ sanj’o ili je bio budan, nisam načisto. – Zanimljivo – počešao se po bradi doktor kao kakav istražitelj – zanimljivo, a je li još šta spominjao? – Ne znam šta je jutros sanj’o, ja ništa nisam čuo – uključio se opet onaj ranjenik s Majevice – ali sinoć je, sjećaš se (okrenuo se nakratko kolegi na krevetu do njegovog), sinoć je govorio o tom Arkanu kako je skupo platio svoju igru sa minama, kako je Seno isto ost’o bez noge a Zudo pogin’o na Vijencu. – I Džemsad, i Džemsad – dobaci neko. Šutljivi ranjenik na susjednom krevetu jednako je šutio. – Spominj’o je i nekakve „tigrove“, sve sa imenima. Ne umijem ponovit’ imena ali sjećam se nekih: Kobra, Brko, Caco, Dejo, Šiljo, Šećko, Katić, Ćehaja, Tale, Pićok, Subaša, Džana, Fićo, Isko, Rogo, Harika, Lišče, Moki, Koka… ko će to sve popamtit’ – prozborio je opet čaršaf koji zbori, te osjetio potrebnim da dodatno pojasni jedno ime, odnosno nadimak – hahaha „Arkan“, nije to doktore onaj Arkan – gluho bilo – nego naš Arkan. – Koji je danas dan? – upita doktor sestru koja je stajala korak iza njegova desnog ramena. – Ponedjeljak, doktore, ponedjeljak. – Znam da je ponedjeljak, datum, datum te pitam? – Šesti juni 1994. godine. – Hm, popitat ćemo se nas dvojica Mrga, neka, neka – promrmljao je doktor za sebe, naslonivši bradu na vlastite grudi kao da govori stetoskopu što mu poput mikrofona visi o vratu – neka Mrga, neka – nastavio je baš kao da nešto zna a što ne smiije i ne želi kazati nikome. Najmanje ranjenicima. – Uzmite doktore trešanja, halalosum – reče onaj s Majevice – to su Antini hrskavci, moj brat ukr’o, nema bolje trešnje u tuzlanskom srezu. Nit slađe od ukradene. – Čuj ovo „ukr’o“ a daje s halalom.“ Pa još Antine. Ništaniščim – kroz smijeh izbaci komentar onaj čaršaf koji zbori.
Opsjednut svakojakim brigama doktor nije imao kad misliti na datume. Dvije sedmice poslije, ista soba, isti doktor, ista sestra, isto pitanje. – Koji je danas dan sestro? – Ponedjeljak, doktore, ponedjeljak. – Opet ona „ponedjeljak“, to znam, jučer je pobogu bila nedjelja, nego koji je datum? – Dvadeseti juni 1994. godine. – Uh! – uzdahnu doktor zabrinuto – pa zar opet ponedjeljak. U bolničkoj sobi broj 119 isti sastav vizite ali odjeljenje ranjenih boraca dobilo je smjenu. U krevetima nova lica, na licima nova briga. Opet je sa Glavice stiglo najviše ranjenika. Brzo se u ratnim krevetima mijenjaju postave. Bezmalo kao u rukometu. Nema se tu kad izležavati, valja prazniti krevete za nove ranjenike jer topovi ne ušućuju, saniteti zavijaju i dan i noć. Prioritet, ranjeni borci i civili pa tek onda ostali. Povadi gelere, očisti, zavij, previj, prepakuj i natrag kući. A šta bî s onim odjeljenjem u kom je bio Mrga? Onog sićušnog, što se stopio sa čaršafom premjestili u šok sobu a odatle u sanduk od svježe izrezanih dasaka bijelog bora, pa na groblje u Živinice: Dragi naš… herojski si poginuo… Bosna će znati cijeniti… čitao je četni moralista. Onaj s Majevice otpušten. Onaj šutljivi, isto. Ona četverica bezimenih isto otišli. – Je li ko bio na Glavici jučer? – upita doktor glasom što odaje zabrinutost. – Jesam ja doktore – reče jedan baš sa Mrginog kreveta. Doktor se trznu i naglo okrenu: – Kako je bilo? Čujem da ste zauzeli Glavicu? – Gadno bogami doktore, gadno. Istina, oslobodili smo je a ne zauzeli, pobili desetak četnika, jednog smo zarobili, dosta naoružanja i municije zaplijenili, ali smo poslije nadrljali, kad su počeli granatirati. Ne mo’š oka otvorit. Otkud im samo ‘nol’ke granate. – – Dobro si me ispravio, „oslobodili“, a ne „zauzeli“ – nevoljko prizna doktor i onako ljutito, a u ljutnji je čovjek valjda najiskreniji, otkri svoju dobru upućenost u stanje na ratištu – dva naša borca su poginula, a devet ih je ranjeno. Kao da je slutio sljedeće pitanje, ranjenik reče i imena poginulih. Nijedan od njih nije bio Mrga, s olakšanjem je, onako za sebe, zaključio doktor. Nema ga ni na spisku ranjenih. Dobro je. Ali gdje je, dobro ga našlo.
*** U bolničku sobu broj 119 ulazi doktor na čelu odjeljenja bijelih mantila i s vrata pita: – Đe onaj Mrga što ga je na Glavici zgodio metak u njegovu ludu glavicu? Pokazujući na isti onaj krevet do prozora, trojica ranjenika horski odgovaraju: – Tu je doktore! I zaista, ovaj put krevet je bio pun. Dobro, napola pun. S malo podignutim uzglavljem Mrga je jedva sezao do polovine kreveta. Na glavi mu bijela ahmedija raščupala kosu, desna noga u krvavim zavojima, na licu osmijeh. Odmah je poznao doktora. – Kako ste doktore! – pozdravio je veselo Mrga. – Dobro sam Mrga, dobro, a tebe neću pitati za zdravlje nego ću te pogledati, pa ti onda kazati kako si. Znam da nisi normalan, ali najprije da vidimo nogu. Mina, ha? – Nagazna doktore! Šta kažete, hoće l’ mi ostat noga? – Hoće, ali samo zato što sad i da hoćeš ne možeš pobjeć’. Hm. Kako se to desilo takvom borcu? – Ne znam ni ja doktore. Išli smo Caco, Lišče i ja – govorio je to baš kao da doktor zna i Cacu i Liščeta, i Iliju, i Tomaševića, i Muhameda, i Muamera, i sve te „tigrove“ – išli tako, a prije nas tuda prošlo dvajst hiljada boraca. Četeres. Kako? Da me ubiješ ne znam. Uglavnom, ništa me nije boljelo. Ništa. Samo me hitilo. Tek kad sam izuo čizmu vidio sam šta j’ bilo. Noga mi je bila sva krvava, stopalo izvaljeno iz zgloba. Mujo Ikan je izvadio zavoj i previo… Hoće l’ mi ostat noga, doktore? Kao da je ignorisao ovo pitanje doktor odmota čalmu sa glave i jagodicama srednjeg prsta i kažiprsta kliznu po Mrginoj sljepoočnici. – Još je tu. Srećom da te u glavu zgodilo. Od čega ti je ta tikva hljeba ti? – našalio se. – Hoće l’ mi ostat’ noga, doktore? – ponovio je Mrga pitanje. – Da se ne lažemo Mrga, povreda je ozbiljna i ako hoćeš da spasimo od noge što se spasit’ dâ, valja ti ostati u bolnici možda i tri mjeseca. Ako sve bude uredu operacija bi mogla potrajati i petnaest sati. Ne može manje. I ako sve bude kako treba, onda ćemo o jednom trošku odstranit’ i tu košuljicu od dum-dum metka iz tvoje lude glavice da ti opet ne bi šta ludo dum-dumnulo na pamet. Moraš me slušati Mrga! – Hoću doktore, hoću. Noga je to, nije glava, hehe! – nasmijao se Mrga ohrabren doktorovim riječima. Tog popodneva i duboko u noć Mrga nije mogao zaspati. Bol u nozi udarala je pravo u mozak, a i ona košuljica od dum-dum metka u sljepoočnici, valjda, kad je čula da će i ona biti odstranjena, uzjogunila se pa zajedno s bolovima u nozi, nekako udruženo napada. Žigovi su se tek povremeno smirivali, baš kao da i oni znaju šta je umor. Mrga bi žmirnuo tek tren a onda bi se opet zagledao u žutu zavjesu što se lagano klatila kondenziranom atmosferom bolnih sudbina u sobi broj 119. Tà i tišina zna njihati zavjese. U tom trenu, iza spuštenih trepavica vidi Mrga: Prva godina rata. Pedeset metara od onog dalekovoda na Prijevoru. Ribonjina njiva. Tranšeje. Rovovi. Na liniju dođe traktor, na traktoru browing, teški mitraljez kalibra 12,7 mm. Malo pripucaše i odoše dalje. Mrga šmaga, da je i njemu, ama ako ima šta jače, sa većim kalibrom, kakav PAM ili PAT, pa da vrati onima na Grebu ha oni zapucaju. Nek znaju s kim imaju posla. Ne prođe puno Mrga dobi PAM-a, pravog pravcatog PAM-a, sovjetskog, sve onako sa postoljem, sa optičkim nišanom, grudobranom. Obradovao mu se kao rudar novoj lopati. Kad sad sjedne za njega i kad oplete tamo prema Grebu i Hatinoj vodi, četnici će se pitati, kakav je to mitraljez koji sam puca. Nigdje nišandžije. Kako nigdje nišandžije a za PAM-om Mrga? A u rano ljeto devedeset treće nameračili se četnici da zauzmu Prijevor. Došli noć ranije, konačili pred našom linijom, iznenadili ljiljane i najurili ih iz četiri rova. Razlijegali se rafali, zujali meci, a kraj Mrginog mitraljeskog gnijezda bezglavo bježali uplašeni saborci. I ko zna dokle bi to išlo da Mrga nije zakrenuo strojnicu udesno i opleo po njima, kako se kaže: „ko maksim po diviziji“. Iznenadio je on sad njih jer su od silne buke mislili da je čitav Drugi korpus krenuo. Odozdo, od Ostrića, pripucao još jedan nalik Mrgi i eto ti preokreta: sad četnici bježe otkle su i došli. Mrgi se brk razvuče u osmijeh. Sjetio se potom kako je otišao do komandanta bataljona pa mu rek’o da mu je na liniji dosadno i da bi volio ići u manevarsku jedinicu jer je čuo da se tako nešto upravo formiralo. Komandant se začudio (čuj, dosadno mu), malo zamislio (ko će mi sad čuvat’ liniju) a onda ipak odobrio (u redu, đavo nek nosi i tebe i tvoju dosadu). Potom s „tigrovima“ gazi svim ratištima bosanskim, juriša na neprijateljske utvrde. Nemaš ga šta vidjet’, a time, ne možeš ga ni vidjet’, a srce golemo k’o Konjuh. Šta god zamisliš i sračunaš da ne može, zovneš Mrgu i vidiš da može: forsiraj Krivaju kad je nadošla – eto Mrge; inžinjerijski uredi šta hoćeš, most, prilaz, nasip – eto ti Mrge; deminiraj ispred četničkih rovova – zovi Mrgu; noćno izviđanje, ko će – Mrga… treba li gdje šta zavarit’ – zovi Mrgu, nema boljeg varioca. Sve Mrga. Svemogući Mrga. Ma dajte da mu damo kakvo priznanje, rekoše na jednom referisanju oni što imaju činove na epoletama, zaslužio je. Ne bî malo, izvedoše Mrgu na pozornicu i dadoše mu pismenu pohvalu komandanta Drugog korpusa za onaj podvig sa PAM-om. Drago Mrgi. Fala im. Ne prođe malo eto još jedne nagrade, opet od komandanta Drugog korpusa, ovaj put za oslobađanje Vijenca. Ista k’o ona. Čekaj-čekaj, nije ista, da nije kakva greška. Nije. Jest. Nije. Jest. Jest greška: na prvoj nagradi piše Demirović (Najila) Adil, a na drugoj Demirović (Adila) Najil. Haj ti sad budi pametan. Pogriješili? Pogriješili jašta su. Da su mu dali zlatni ljiljan, ne bi pogriješili, pisalo bi Demirović (Najila) Adil. Počeše se Mrga nesvjesno po sljepoočnici, zasvrbio ga geler, pa se sjeti grudobrana, pa kako se ono bio naslonio na bor kad je u njega zvekn’o dum-dum metak. Suljo, šta ovo bi? Nije ni znao da je ranjen, opet sjeo za PAM i opet otjer’o četničku izvidnicu, pa još prida pripucao ka njihovom PAM-u na Grebu. Nije im dao dahnut. Pa onda vidi mater Hajriju kako sjedi na verandi, melje kahvu i zove dječurliju svoju: „Ibrahime, Redžo, Ademe, Adile, Asmire, hajte, gotova je“. A onda pogleda Ibrahima: „Đe je tebe sine tako zgodilo? Boli li te, sine?“ Tako je Mrga sanjao, ili je samo mislio, svejedno, u ratu je jedino misao slobodna.
– Koji je danas dan sestro? – Srijeda, doktore, srijeda. – Ma, znam da je srijeda, ali koji je datum? – – Četrnaesti decembar 1994. godine. – – Dobro je, makar nije ponedjeljak. – Mrga! – viknuo je doktor okrenuvši se Mrgi – slušaj ovamo, rat se hvala Bogu, bliži kraju i sam Bog zna nije li ti baš ta noga sačuvala glavu. Čim te prepakujemo i podignemo na noge, ženi se. I to nađi kakvu Ribničku. Kao i ja što sam. Cure s Krivaje su kršne, lijepe i vrijedne. Nek ti rodi djecu. Lati se aparata za varenje dijete, i vari, zato si se školovao, a pušku, pušku okači na klin. – A da ja nju podmažem doktore, šta znaš, zlu ne trebala.
*Adil Demirović Mrga, sin Naila i Hajrije, rođen je 12. septembra 1969. godine u Crnjevu, općina Zavidovići. U srednjoj školi odškolovao je svoju ljubav prema varenju i postao nadaleko čuven majstor. Vojni rok u JNA služio na Kosovu, u Peći, i to 1989/90 godine (tamo se već kuhalo) tako da je praktično iz rata došao u rat. Braneći Bosnu i Hercegovinu dva puta je ranjen. Njegovu invalidnost doktori su procijenili na 60%. U Banovićima mu se 1997. godine desila ratna ljubavna priča, prognanička. Cura baš iz Ribnice, Mensada se zove, i upravo je onakva kakvu je zamišljao Mrga kad ga je u bolničkom krevetu sjetovao doktor. Dvije kćerke mu rodila: Eminu i Jasminu. I sina Rijada. Valjalo je djecu hraniti i školovati te se Mrga dao u potragu za poslom. U Fabrici građevinske opreme u Banovićima čekale su ga oplate i svakojaki željezni profili, a u Ljubuškom džinovske korpe za bagere i metalne prikolice. Sve je to on vario. Iako radno sposoban, Mrga je 2013. godine, kad je napunio 44 godine, otišao u invalidsku penziju. Privatne firme i danas (2024. godina) traže da im Mrga vari svakojake metalne profile. A Mrga gdje zavari, tu više ne puca. Pa i onda kad baš „puca“ (u ratu, vidjeli smo to), znao je Mrga opet zavariti sve pukotine. Nadamo se da više nikad neće ni pucati i da Mrga više neće imati potrebe intervenisati.
*
“Rudar je stvorio Moju Litvu. Rudar je Litvi promijenio i ime. Rudar dakle, može sve. Rudar je nama i inače sve: i otac i očuh, i majka i maćeha, i privilegija i prokletstvo, i radost i usud, i maljuga i sladoled, i ćasa gluhe čorbe i lovačka šnicla, eros i tanatos, senklo i šubler, babajička i mehanizovano široko čelo, zeleni blok i MasterCard, ćiro i savremeni transportni sistemi, blagoslov i prokunstvo, klavir i ćemane, Vivaldi i Braća Bojići, kolo okolo i svečana akademija, i Puračić i Čevljanovići… Sve je nama rudar. Rudar je banovićki inače načinjen od malo laporca, malo vode i puno puno ćumura. A da ne bude tvrd k’o kremen-kamen Bog mu je s Konjuha poslao malo vjetra. I eto ga, jedinstvo sadržine i forme što izaziva trnce miline na mišićavim podlakticama.
Pred tobom je, uvaženi čitaoče, svojevrsna knjiga portreta. Slikao sam velike ljude, one koji čine grad gradom, Litvu Litvom, odnosno Banoviće Banović ima. Najbolje među nama slikao sam najbolje što sam umio. Nekima sam dao više, nekima manje prostora jer, složit ćete se, jednostavnost je jako složena.” – iz autorovog predgovora knjizi
______________________________________________
SAFET BERBIĆ, romansijer, pripovjedač i slikar, rođen je u Tuzli 1964. godine. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Banovićima, a književno obrazovanje stekao je na odsjeku za Jugoslavenske književnosti i hrvatskosrpski / srpskohrvatski jezik na Pedagoškoj akademiji u Tuzli i Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Posjeduje veliku zbirku portreta rađenih olovkom i iza sebe ima nekoliko samostalnih izložbi. Urednik je autor radijske emisije Radio forma koja se emituje u programu Radio Banovića od 18. februara 2008. godine. Autor je brojnih novinarskih tekstova, reportaža, putopisa i filmskih scenarija: Jedna priča o Banovićima, Sunce za rudare, Blizanci itd. Utemeljitelj je Međunarodnih književnih susreta Lejla Avdić. Urednik je i recenzent brojnih književnih djela domaćih i stranih autora. Za svoj književni rad višestruko je nagrađivan.
BIBLIOGRAFIJA: pripovijetke: Sjenke na mjesečini (1996), Plava kuverta (2018). Moja Litva (2023/24) romani: Edžel (2001), Otava (2008), Fatimina ruka (2012), Fuga za Amaliju (2017) zbirka pjesama: Vjetar nešto nosi (2021) monografija: „65 godina Odreda izviđača Plamen/Mijo Kerošević Guja“ Banovići (2021).
To tijelo boli: Ko fakir iskusni U svoje rane se smješta.
Nadražena nepravda Kao erekcija stoji Na svakom uglu grada.
Hljeb nasušni Izmiče joj iz ruku, Vrebajući po pločnicima života.
Očima njuši Sve što je mogla biti A nikada nije.
***
DOBRODOŠLI U MAŠINU
Stoji stroj u ćošku društva Ponavlja muške riječi i gestove. Svaki broj na ekranu Falusoidno skakuće.
Stroj ne prepoznaje moje brojeve:
DNK su nokti, Kosa, Puder i haljina.
Srećom, postati pisac teško je Šta god imao između nogu.
***
POTOMAK
Draga nije htjela imati djecu, Ni ispuniti utrobu novim bićem.
Draga je već imala dijete
Obučeno u odijelo, sa brkovima i dobrom platom.
________________________________________________
ERMINA RIBIĆ rođena je 1996. godine u Sarajevu. Tu završava osnovno i srednje obrazovanje, te upisuje Filozofski fakultet, gdje završava drugi ciklus studija na odsjeku za Komparativnu književnosti i informacijske nauke. U svom master radu „Feminističko čitanje tradicije ezopske basne“ analizirala je ezopsku basnu u evropskom književnom krugu i to sa stajališta feminističke teorije i kritike. Objavila je više od 30 radova, što akademskih, teorijskih, tako i eseja i kritika na internet portalima i u tiskanim časopisima. Radila je kao asistentica organizacije književnog festivala „Bookstan“, kao novinarka, online učiteljica, proofreader i volonterska urednica. Trenutno radi kao content writer. Njena poezija objavljivana je na portalima, a uvrštena je i u zbirku „Frida – žene govore“. Dobitnica je nagrade „Mak Dizdar“ za 2024. na festivalu „Slovo Gorčina“.
KAKO SAM SE S TOBOM OSJEĆALA KAD SAM SE S TOBOM DOBRO OSJEĆALA
Bila je preslatko šašavo klupko mekih šapica Stala mi je u šake i ležala mi na dlanovima Mislila sam je učiti da bude dobra i poslušna Nisam niti počela jer je k meni došla otrovana Sve sam molitve svijeta izmolila i ona se izvukla A ja sam zaboravila na ikakva crna treniranja (Kasnije sam doznala da baš i nisu moguća)
Nije bitno biti tvoja i mazna i dobra i poslušna Bitno je biti svoja i živa i postojati bez nadzora Podsjetio si me na ono što me ona prva učila Po cijenu toga da sam te zauvijek izgubila Po cijenu da sam pedeset duša isplakala Tu nije pomogla nikakva molitva, ni tebi ni božanstvima Jednostavno nije bilo odgovarajućeg protuotrova
Ja ti ipak moram reći kako sam se s tobom osjećala Onda kad sam se s tobom dobro osjećala: Bila sam sva od poslastica, istraživanja, njuškanja, učenja, rasta, igre i predenja Bili smo takvi da sam zaboravila da postoje smrti i trovanja Bio si mi kao radost prvih vlastitih mačaka Prije nego što sam ijednu pokopala
***
NAJVAŽNIJI DIJELOVI
Svaki je sljedeći put lakše, misliš, jer znaš što te čeka. Onda te prereže u trbuhu čim ujutro ustaneš. Zatim te, dok gutaš kavu, stegne u grlu i ne dopušta. Slabe ti koljena, tijelo neće, sve odbija, ne funkcionira.
Kako si tisuću puta drugima govorila, govoriš sebi “proći će, sve uvijek prođe”, Kao što prolaze godine, životi, upale, noćne more, naleti olujnoga vjetra.
Ne posjedujem niti jednu jedinu stvar koja me ne podsjeća na tebe, Uključujući sebe, svoju kosu, šminku, parfem, obuću, torbu, hardver, softver, disanje.
I ruke, što ću s rukama, za sve mi trebaju, za sve mi trebaš.
***
LIST
Mili moj, pišem ti ovaj list iz daleke cvjetne tunike Kojom ću se ogrtati jutrima i večerima kad zatrebam rukave One u kojoj ću ti napokon sjesti u krilo bez ičega ispod nje Koju ćeš nježno razgrnuti i reći “wow”
Tko uopće više govori “wow” u takvoj situaciji, ti Tko uopće i dalje o tome mašta unatoč stvarnosti, ja
***
SADAŠNJI TRENUTAK
Otkad nemamo jedno drugo, srce mi je u kolapsu. Ali ono samo ničime to ne pokazuje. Normalno funkcionira i proizvodi otkucaje. Vidi se zato na svemu ostalome. Ne vidim svrhe u pranju i presvlačenju, silim se. Spavam u čarapama, noge su mi nemoguće ledene. Ruke su mi ispražnjene, oči su mi tužne i podbuhle. Mali svakodnevni zadaci uzrokuju mi velike stresove. Mozak mi je u bojkotu, nema volje, jadan je. Zaboravlja, gubi fokus, preskače, ali surađuje. Kao ustupke mu dopuštam omiljene sitnarije. Neka lutanja, suze, sjećanja i iluzije. Komuniciram s ljudima i trošim puno energije. Zapjevam i zaplešem od rastrojstva i histerije. Kad nitko ne gleda, usne su mi ružno stisnute. Pila bih, ali potrošila sam sve rezerve. Pravim se da nove zalihe nisu potrebne. Pokušavam naći spas u odmoru i krevetu. Sanjam sve ljude osim tebe i svi me oni u snu više ne vole. Dobra sam u ovome što zovu mindfulness. Znači da uočavam i prepoznajem vlastite osjete, osjećaje i reakcije. Nipošto ne znači da to ičemu pomaže.
***
REPORTAŽA IZ OPĆEG I POJEDINAČNOG
Ja sam sa svih svojih strana staroga kova Moj tata je sam kliještima čupao bolne zube I ja ću si iščupati grudi budu li se previše nadimale U međuvremenu na starim mjestima slabo je što nova Tvoje je srce opet strogo i okoštalo Ja ponovo loše podnosim zagrljaje Sunčani sat na Kralja Petra ništa ne pokazuje U Parku Wisławe Szymborske i dalje je zabranjeno plivanje
***
ČAK NITI JA VIŠE NISAM OPTIMISTIČNA
Neki ljudi koji iskreno žele pomoći drugim ljudima I koje još zanima dobrobit čovječanstva kao takvoga Govore da je sada velika nužda i potreba Da i muškarci i žene više razgovaraju s onim muškarcima i ženama Čija je perspektiva o suprotnom spolu zaliječena Ja vidim oko sebe sve sama ranjena posrtanja Ja ne znam gdje je ta zemlja jednorožija
I moj sin je nosio gradom nešto od tvoga osmijeha Mada su vam geni iz različitih geografija Lica su vam bila ocrtana iz istog mog uporno ovoljenoga srca Koje je vidjelo u vama budućnost svemira Kako da se onda ti i ja razumijemo ikada Ne govorite mi o perspektivama Jedini lijek je spora i bolna planetarna srčana eutanazija
***
JUTROS
Jutros, kad sam se probudila, nisam odmah pomislila na tebe. Za koju sekundu, i dalje jutros, pomislila sam kako je to dobro što jutros, kad sam se probudila, nisam odmah pomislila na tebe. Tako sam opet mislila na tebe, i to je neizbježno i neoborivo i nema pomoći dok se jednom u budućnosti zauvijek ne potroši.
________________________________________
MARINA KUZMIĆ LASZLO rođena je 1978. u Zagrebu. Diplomirala je engleski i hrvatski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je i pohađala Klasičnu gimnaziju. Prevoditeljica je i lektorica, specijalizacija plastični kirurg i psihoterapeut za sve vrste napaćenih tekstova. Njeguje kvalitetne odnose s djecom i mačkama, nešto ambivalentnije s bradatim muškarcima. Zanima je ljubav i psihologija odnosa, uglavnom tim redom. Piše cijeli život, na hrvatskom i engleskom jeziku. Objavljivala je poeziju u školskim i studentskim časopisima (μ, Ka/Os), na književnim portalima (Anna Lit, DPHJ, čovjek-časopis, booke.hr, Libartes, Poetris, Časopis Kvaka, Dunjalučar), a na Facebooku objavljuje poeziju i mikroproze. Pohvaljena je na natječaju za književnu nagradu „Milivoj Cvetnić“ 2022. Pjesme su joj uvrštene u zbornik „Šaputanje lipe“ 2022. Prvu online zbirku, Odlično smo se razumjeli, objavio joj je u veljači 2023. Balkanski književni glasnik. Uvrštena je u zbirku natječaja „Josip Prudeus“ 2023. Ušla je u širi izbor Presing izdavaštva za najbolju zbirku 2024. Bila je urednica na blogu čovjek-časopis – regionalna književna panorama.
čitam kolumnu steve grabovca dobitnika ninove i nagrade “vladan desnica” radujem se
pronalazim se u njegovim redovima, pa mi je prirastao za srce
priznajem, drago mi je kad “autsajderi” (kako sebe naziva) osvajaju prestižne nagrade i kad im se život okrene naopačke, na bolje
verovatno tu vidim sebe jer imam trideset godina nisam završila visoke škole nemam decu nemam baš ni pojma o životu teoretski svašta znam ali u praksi je drugačije
dalje, nemam ni veze ni poznanstva u visokim krugovima potičem iz skromne porodice živim na selu
dakle, imam sve uslove da propadnem kao umetnica
ali ne dam se još i pucam na visoko
marljivo radim dok sanjarim kako posvećenost i dobrota još ponegde pobeđuju u aprilu sam to i doživela, a sad bih sve ponovo.
***
NEKI STRAHOVI
na ivici sam suza i nikako da pređem tu granicu tek ponekad koja se zakotrlja, a ranije sam mogla da upišem fdu samo na osnovu plača
mama, baš sam hrabra u poslednje vreme i ponosna ali volela bih da nisam to saznala na ovakve načine na koje sam morala
sećaš li se one godine kad si rekla da si sanjala da ćeš umreti, pa to i učinila tada si pričala i o snovima u kojima ja ispred tebe hodam neustrašivo pokazujem ti da nemaš čega da se bojiš, kao i uvek,
a ja sam se u stvari prva bojala na toliko načina još od malena samo sam mnogo ćutala i pravila se važna
nesvesno sam preuzela ulogu roditelja na sebe kad ste vi meni trebali kao što ćete uvek
na pola sam siroče i ponovo me hvataju neki strahovi ako odem u inostranstvo možda pozovem tatu da prespava kod mene neću trpeti ako uspeju da me uhvate neki strahovi
koliko smo nas dvoje godina proveli u istoj sobi dok si ti bila daleko negde ko zna gde u drugoj prostoriji i evo nas ponovo sami moj tata i ja
njegova buduća smrt je ono što me malo deli od tebe.
***
POVOD ZA POVREMENE MISLI
nemam nijednu pesmu o dedama umrli su pre nego što sam se rodila znam ih samo iz priča
žika je bio dole iz srbije boem, dakle alkoholičar koji je radio u nemačkoj i svoje slobodno vreme provodio u kafani
bio je još i švaler otišao od babe nedugo nakon što su dobili dete i sledeći put je video moju mamu kad je imala jedanaest godina
drugi deda je imao malo impresivniju biografiju milić je rodom sa korduna organizovao je narodni ustanak bio komandir i obaveštajni oficir, a iz rata je izašao sa činom majora i nekoliko odlikovanja
decu i ženu nije ostavio
elem, kakvi god da su bili volela bih da sam ih upoznala
možda bismo pronašli zajednički jezik možda ličim na jednog od njih, ne mislim na izgled ali nikad neću saznati
možda bih samo sakupila dovoljno uspomena da imam o čemu da pišem kada i oni umru kao što svi umiru ostavljajući mi u nasledstvo materijal za pesme i povod za povremene misli o tome kakav je osećaj kad te pri punoj brzini udari kamion.
***
ISTO, SESTRO, ISTO
sumnjala sam skoro da se pretvaram u zlobnicu da se kvarim poput zaboravljenog voća da kršim božije zapovesti i srljam u ponor
žalila sam se mužu, pa molila bogu sad se nadam oproštaju i vraćanju na pravi put
moja povremena priča o dobroti, moralu, isusu i naukama ne pije vodu trenutno ne verujem ni sama sebi
još se malo uzdam u umetnost i trošim junske dane verovatno uzaludno za zajednicu sretno možda za književnost i buduće čitaoce-saborce koji će u toku čitanja reći: “isto, sestro, isto.”
potom će neko od njih zapaliti cigaretu započeti veče sa pivom nastaviti uz nedozvoljene supstance i nesuđene momke ili devojke
završiće naposletku u nečijem krevetu uz isti ovaj nemir što imam ja
osećaj nepripadanja i konfuzije ume da bude nepodnošljiv još uvek nisam našla rešenje iako sam se udala udubila u nauku zainteresovala za religiju postala pesnikinja čak
zato subotom uveče pokušavam da napišem pesmu u atmosferi nalik na bolničku: ležim sama mogu da koristim vodu i tablete neću izaći nigde elegantno ću patiti uz glavobolju i lažni povetarac sa vrha ormara
kakva prevara, sestro, prolazi mi kroz glavu, kakva prevara.
___________________________________________
SARA NOVKOVIĆ TEPŠIĆ rođena je 7. aprila 1994. godine u Somboru. Živi i radi u Kljajićevu. Suosnivačica je UG „Kulturna gerila“ koje organizuje kulturna dešavanja poput jedinstvene manifestacije „Pesničanje“. Pesme su joj objavljene u regionalnom književnom magazinu Čovjek-časopis, na portalima Anna Lit i Poetum i zastupljene su u zborniku “Rukopisi 47”. Laureat je ovogodišnje manifestacije “Poetski dani Dare Sekulić”, koja je održana u aprilu u Istočnom Sarajevu. Nagrada za najbolji neobjavljeni pesnički rukopis je izdavanje knjige u narednom periodu. Kad ne piše poeziju onda piše posmrtne govore. Sve u svemu – i dalje misli da je život čudo, a smrt pokušava da nadživi pisanjem. Vreme će pokazati da li će uspeti u tome, kaže.
Baš sam umorna. Nemamo više sladoleda. Ne, zapravo sam dehidrirana. Pa da. Osjećam se sasušeno iznutra i hladno mi je. Pila bih nešto, a ne znam što. Kava mi je sad prejaka, čaj mi ne paše uz cigaretu…Tok misliprekine mi materijalizacija šalice Nescafea od vanilije urukama. Pa da! Toplo, a kremasto, a nije agresivno za želudac ili za popiti ovako kasno. I idealno ide uz cigaretu! Bruno mi je savršeno pročitao misli koje nisam još dokraja ni formirala. Upalio je TV, ugasio svjetlo i pokrenuo film koji večeras gledamo.
– Spremna?
– Evo, zapalim još, pa možemo početi. Ti pripremi sve.
Dok sam pušila na balkonu, nisam bila svjesna da je to posljednja cigareta koju ću popušiti na miru. Pažnju mi je potpuno zaokupila bizarna igra u kojoj grupa prijatelja, od kojih su neki u intimnim odnosima, za vrijeme jednog druženja odluči staviti na stol sve mobitele i čitati sve poruke te slušati pozive koji dođu za vrijeme njihova druženja. To se ispostavi nezgodno za sve uključene jer se razotkriju razne tajne i laži koje su godinama bile u pozadini njihovih veza. Pretjerano sam se lako uživjela u novonarušene odnose, a satima nakon tog prokletog filma nisam se uspjela riješiti osjećaja pulsirajuće izdaje i neke sveprisutne tajne čije je otkrivanje tek na pomolu, a ima moć uništiti naš dosadan ali zadovoljavajući zajednički život.
Nakon filma primijetio je da nisam baš od volje, pa mi je donio čokoladu. Pružila sam ruku, odmjerila neprijatelja i njegove namjere i sumnjičavo je prihvatila. Navalila sam na čitavu tablu sama, gonjena željom za endorfinima, ali i nekim neodređeno lošim osjećajem, najavom neke buduće praznine, koji nikako nisam uspijevala odagnati. Slatka ljepljiva prerađevina kakaovca nije mi pomogla da se osjećam bolje, pa sam pribjegla svom starom triku – legla sam u krevet i odlučila prespavati napadaj loše volje. Shvatio je koliko je sati, pa me samo poljubio pri odlasku na počinak da ispravi nanesene nepravde i prevenira lavinu mržnje nagomilane preko noći.
Usred noći se promeškoljim i nožnim prstima dotaknem njegovu nogu. Nije topla koliko moji ledeni prsti žele da bude. Ali i ne pomiče se prema meni kao inače. Obuzme me osjećaj zazora. Uviđam da ne znam osobu koja spava sa mnom u krevetu. Izgleda kao moj muž, ali ne prepoznajem ga. Panično palim svjetlo i krećem u inspekciju njegova lica ne bih li se smirila i zaspala, ali lice mu je nejasno, sastoji se od točkica koje plešu, sastavljaju se i rastavljaju, a kad napokon stanu, shvatim da cijelo vrijeme ima masku koja me sprečava da ga uistinu vidim. Ta maska njegova je brada.
Budim se nervozna i ljepljiva od znoja. Nikad vlastita muža, u svih ovih 15 godina otkako se poznajemo, nisam vidjela bez brade. Osjećam da je pod tu prokletu bradu sakrio sve što ne valja s njim, sve svoje tajne. Neprirodno brzo hodam do ladičara u kojem držimo stare obiteljske albume. U pokušaju rekonstrukcije njegova lica, rekonstruiram njegov izgled kroz godine. Posljednja fotografija bez brade – Bruno ima deset godina. Na prvoj sljedećoj nakon toga ima 25 i bradu. Nedostaje 15 godina fotomaterijala. Noć odlučujem provesti na kauču jer odbijam spavati sa strancem, odluka koja će me ujutro koštati ukočenog vrata.
Ujutro dok kuham kavu, smišljam izliku da posjetim njegovu majku u njezinu stanu. Vesna se ne opire druženju, pa smo dogovorile kavu odmah nakon mog posla. Treba provjeriti arhive na izvoru.
Grlim je s vrata, ona iznosi kavu, palimo cigaretu i skrećem razgovor na Brunu bez brade.
Moram paziti što govorim da ne ispadnem preagresivna, pa to pokušavam predstaviti kao kuriozitet koji me ovlaš zanima. Vesna ne pronalazi fotografije svog prvorođenog bez brade uz objašnjenje kako se kao pubertetlija mrzio slikati i da su odustali nakon što su razvili nekoliko filmova fotografija na kojima ih umjesto lica njihova sina gleda ogromni dlan. Vidno razočarana zahvaljujem joj i pokušavam odglumiti da sam dobre volje i privesti to druženje što prije kraju. Mozak mi već grozničavo nudi rješenje u obliku sljedeće mentalne slike: aparat za brijanje i uređivanje brade. Pozdravljam Vesnu, žurim do trgovine i kupujem aparat. Nosim ga doma i stavljam na stol pred Brunu.
– Molim te, obrij se – ne okolišam.
– Molim? Zašto?
– Zato što sam shvatila da ne znam kako izgledaš bez brade.
– A kako bih izgledao, ništa posebno, a ne bih se baš brijao ako ne moram.
– Ako želiš da ovaj brak opstane – moraš.
– Šta te spopalo? Šta se događa? – namrgodio se.
– Ništa se ne događa, šta bi se događalo, ne smijem li htjeti znati s kim živim?
– Nisi normalna, pričat ćemo kad se smiriš.
Ujutro smo ustali u tišini, svatko je obavljao vlastite pripreme za dan. Izašli smo iz stana uz usiljeni pozdrav. Preburno sam reagirala, bez imalo takta, grizla sam se. Sad je ljutit na mene i na moje divljanje i neće ozbiljnorazmatrati mogućnost brijanja. Pustit ću ga da se ohladi,neću više potezati tu temu i u međuvremenu smisliti plan.
Te sam subote čula zujanje aparata u kupaonici. Opa! Brijanje! Nažalost iz kupaonice je izašao jednako prekriven bradom, samo je dlaka bila neznatno kraća i urednija. Mudro pričekam da završi s kupaonicom te najavim svoje tuširanje. Dok voda u tušu stvara zvučnu kulisu mojoj laži, prebirem po aparatu i namještam ga na nulu. Sljedeće subote nekog čeka iznenađenje!
Naredne subote iz sna me probudi zujanje iz kupaonice. Pripremam se na likovanje. Držim i mobitel da ovjekovječim taj trenutak. Bruno izlazi vidno potkraćene brade, no i dalje nije golobrad. Izgleda da je osim broja na aparatu trebalo promijeniti i nastavak. Dok mi uzbuđeno priča o katastrofi kojoj je gledao u oči, ne uviđa da sam je ja pokušala orkestrirati. Još jedan primjer kako možemo dijeliti životni prostor s osobom koju ne poznajemo do te mjere da ne možemo ni naslutiti koje su njezine namjere i kako nam podmeće nogu. Tim sam više učvrstila svoju namjeru da raskrinkam ovog uljeza koji mi glumi muža.
Dani koji slijede povlače se sporo. Pomaka s bradom nema, dapače, ona raste svojim prirodnim tempom. Dok guglam metode obezbrađivanja, koje uključuju svakakve kreativne načine: od brijanja u snu, posipanja ljepljivom smjesom, do polijevanja kiselinom, od kojih se ni jedna ne čini izvedivom, zazvoni mi mobitel. Javljam se na poziv nepoznatog broja, zovu iz bolnice. Bruno je u bolnici, imao je nezgodu. U bunilu jedino uspijevam saznati o kojoj je bolnici riječ i krećem.
Upućuju me na odjel na kojem leži, glave zamotane u zavoje.
– Je li pri svijesti? Ima li opasnosti od unutarnjeg krvarenja ili oteknuća mozga?
– Gospođo, oprostite, zašto bi imao unutarnje krvarenje?
– Glava mu je u zavojima, to znači da je udario glavu?
– Gospođo, vi ste u šoku. Vaš je muž imao nezgodu s vatrom. Plamen mu je zahvatio bradu. U zavojima je zbog opeklina. Nije udario glavom.
Požar… Znači prokleta brada došla ga je glave. Ako mu je lice u opeklinama, to znači da sad napokon više nema dlake? Na čudan je način svemir naveo vodu na moj mlin. Sad nam još samo ostaje čekati oporavak jer pala je jedna maska, ali je odmah navučena nova. Zavoji se previjaju tek nakon tjedan dana, u sterilnim uvjetima. Ako sam izdržala 15 godina, mogu još tjedan dana, racionaliziram.
Pomazim ga po ramenu i poljubim mu dlan. Ne brini, tu sam. On pokuša nešto promrmljati, ali učas gaspriječim: Pssst, samo odmaraj. Sad je najvažnije da se naspavaš i oporaviš. Donosim mu križaljke i Kindle dane umre od dosade.
Bruni to očito nije dovoljno, pa svejedno od komplikacijaumre prije prvog prematanja zavoja. Inzistiramna tome da vidim tijelo, da me ostave samu s njim. Nasebi još uvijek ima zavoje. Moj Bruno. Nadvijam se nadmrtvački stol i krećem polako ali odlučno odmatati zavoj,u čemu me patolog spremno prekida.
– Gospođo, ne bih vam savjetovao da to činite. Znate, nekad nas proganjaju slike pokojnika kakve smo ih posljednji put vidjeli.
U pravu je, ništa ne bih dobila s otkrivanjem teško opečenog lica. Sjetim se da mi je sestrična pričala priču o susjedu koji je poginuo u teškoj automobilskoj nesreći u kojoj mu je glava bila smrskana, ali pogrebnik je uspio dotjerati tu glavu do savršenstva za potrebe sprovoda s otvorenim lijesom. Tražim je kontakt.
– Oprostite, preminuo mi je muž. Željela bih organizirati sprovod, ali imam jednu specifičnu želju. Naime, poginuo je u požaru, međutim kako je bilo naglo, voljela bih otvoreni lijes da se mogu s njim za kraj pozdraviti.
Na dan pogreba pojavila se gomila ljudi. To me nije začudilo. Bruno je prema svima bio pažljiv i dobar kao kruh. Svi su ga voljeli. Bilo je dirljivo gledati sve te ljude kojima nimalo nije smetalo što ne znaju ni kako tom njihovom voljenom prijatelju i poznaniku uopće izgleda lice. Nakon što sam primila izbezumljujuću količinu izraza sućuti, još sam jednom pogledala u Brunu prije nego što će zatvoriti i spustiti lijes.
Fuj, zaključim.
________________________________________________
IVANA BUTIGAN (Zagreb, 1987.) diplomirala je komparativnu književnost i portugalski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. Godine 2021. počela je pisati kratke priče, koje su joj najdraža forma. Ušla je u uži izbor natječaja Sedmica & Kritična masa 2022. godine. Osvojila je nagradu Prozak za 2022. godinu, na temelju koje objavljuje ovu zbirku.
čovjek-časopis 