Brisala sam mrlju sa prozora kada su zazvonili. Skoro da sam je skinula, kad sam ugledala mrvu na podu. Sa mrvom u šaci, razmišljala sam da li da otvorim ili odem do kuhinje i otarasim je se.
– Dobar dan. Došli smo zbog Vašeg oglasa za stan.
– Napisali ste da tražite cimere.
Mrvu sam progutala. Zajedno sa gostima, u moj, tek sređeni stan, uletela je muva. On, mršavko u tesnoj košulji, nije skidao naočare za sunce i glasno je prevrtao žvaku po ustima. Ona odmah poče da razgleda stan, hitra žena u kaubojskim čizmama. Otvorila je frižider, a ja sam pomislila kako će mi njeni đonovi izgrebati parket. Mahinalno sam zgrabila krpu i krenula za njom.
– Star nameštaj, guma od frižidera se odlepljuje, škripav pod i vrlo verovatno bubašvabe. Odgovara nam.
– Ja bih jednu kafu. Hoćete i Vi?
Klimnula sam, a krpom sam prebrisala tamo gde je On dotakao sto.
Nikada nisam dala oglas za stan.
– Nikada ovde nije bilo buba. Verujte, ne bih dozvolila.
Odmahnuo je rukom.
– Baš sad je protrčala jedna, ali nema potrebe da se uzrujavate. One idu gde je dobro, gde mogu da naprave leglo. Videćete, lepše je u društvu.
– A vi nemate dece?
Potapšala se po trbuhu.
– Nadamo se, ubrzo.
Majka mi je pričala da nikada ne otvaram vrata strancima i obično sam je slušala.
– To pokušava da ti se uvuče u kuću, ta gamad. Prodaju biblije, a knjige šuplje. Pričali bi o Bogu, a samo žele da pređu prag. Kada pustiš čoveka u dom, vidiš ko je u stvari.
U posebno tihim noćima, stalno bih prilazila ulaznim vratima i osluškivala. Hoće li doći neko nepozvan, u đavolji sat, sa hladnim oružjem i sivim osmehom.
Tog dana bilo je sparno i grane su ukočeno visile. Ručali smo svinjski vrat, dva kila krompira i glavicu kupusa. Iznela sam čaše od debelog stakla, za svaki slučaj. Rekla je da je izuzetno zahvalna i prosula vino na mamin stolnjak.
– U ovakvim vremenima otvoriti vrata. Kada ljudi ostaju bez krova, kada otimaju hleb, kada nemate čime da obrišete dupe.
– Dobro ljubavi, to joj je posao.
Da li ovaj par zna čime sam se bavila? Jesu li bili moji gosti? Posluživala sam mnoge dok mi nisu rekli: doviđenja prijatno. Pamtila sam mladeže na licima, lak na noktima, izrastke na temenu i ostatke hrane među zubima. Njih se ne sećam. Posluživala sam mnoge, pre nego što su mi rekli: Nemamo sredstva da Vas držimo. Uzmite oproštajni paket. U njemu je bio čitav set finih noževa za rezanje mesa. Od tada, oštrim ih svaki dan, a sto postavljam za petoro i poslužujem, da ne zaboravim. Svaka veština otupi ako se ne koristi.
– U redu Vam je da spavate na kauču?
Zaškripao je zubima, a čačkalicom izvadio kupus između gornje jedinice i dvojke. Osetila sam neprijatnost, kao kada očešeš nož o viljušku, oštru i metalnu. Ipak, ljudi očekuju prvoklasnu uslugu, a mene mogu da pozovu natrag svakog trenutka.
Te noći, dok su moji gosti dahtali u dnevnoj sobi, sanjala sam kako perem tanjire, jedan po jedan. Voda topla, deterdžent miriše na limetu. Odjednom, nestalo je svetla, a pod prstima sam osetila masnoću. Koliko god sam trljala, koliko god je sunđer penio, znala sam da je suđe masno. Nastavila sam da perem, sve žustrije, dok mi oštar bol nije ušao u dlan.
Probudilo me cvrkutanje. Odahnula sam i snažnije nabila nos u čistu posteljinu, jedino što može da me smiri. Cvrkutanje je postalo glasnije i dopiralo je iz kreveta. Naglo sam se otkrila i tu među nogama, milela je prva bubašvaba.
*
– A šta ćeš, sranje se desi.
Zviždukao je melodiju iz reklame za prašak, a onda sam pustila vodu. Nije bilo dovoljno. U restoranu sam navikla da ribam tuđa govna, šef je čak smatrao komplimentom ako bi se gosti nakon večere olakšali u nekoj od naših brojnih kabina. Kada bi Sunčici bio dan bolnih kolena, zamenila bih je i zdušno oprala svaku kabinu.
– Nije mi teško.
Ženi je stomak brzo porastao i već su danima opremali dečju, nekada moju sobu. Bilo bi prirodno, rekli su, da se povučem, ja jedna i ustupim budućoj porodici prostor. Posmatrala sam je dok je ždrala sardine, tako bez ičeg. Ulje je kapalo po bradi, na košulju (moju nekadašnju uniformu), tapaciranu stolicu, parket. Ribala sam ulje ispod njenih nogu i osetila tečnost kako se razliva po kosi.
– Stvarno si jedna u milion. Stvarno si dobra.
Osmehnula se i mogla sam da osetim kiseli dah i ostatke prežvakane sardine. Prestala sam da govorim, da zvocam, da brbljam i trtljam, jer se tako ništa ne rešava.
Ako mušterija krene da zeza, osmehni se, govorio je šef. Jednom sam se ipak pobunila, mada sam brzo uvidela grešku.
Košava je zujala, a mi smo imali filmsko veče. Film o čoveku koji se pretvori u muvu. Gosti su vrištali od smeha, a ja sam samo ponavljala:
– Šta će biti sa bebom, kad je ona žena rodi? Hoće i beba da zuji?
– Beba nije bitna. Čovek je odleteo kroz prozor.
Ali, nastavila sam da govorim o bebi-muvi, o njenoj majci i jadnom životu koji bi imale da je film duže potrajao. Oboje su škrgutali zubima, a ja sam nastavila. Govorila sam čak i kada mi je On potražio hladno pivo, čak i kada me je povukao za kosu. Zaćutala sam tek kad mi je nabio glavu u kantu sa ostacima popodnevnog gulaša, tek kada sam u grlu osetila smešu. Bilo je to jelo u odeljku specijalitet dana i bilo je na posebnom popustu, sredom. Od tada znam bolje.
Iz dečje sobe dopire opori miris crkotine, ili svakako nečega što leži već duže vreme, neoprano. Danima prolazim pored tih zaključanih vrata, dok podstanar stoji ispred, čuvar sada već tuđih odaja.
– Spremna je. Još samo čas ili dva.
– Da donesem lavor sa vodom, peškire?
Moje iskustvo sa porođajima seže do ružičastih scena bučnih komedija, gde se nakon par trenutaka majčinih urlika, začuje bebin plač. I onda je sve u redu. Ona nije vrištala, nije govorila. Iz sobe je dopiralo jedino tiho cvrkutanje.
– Samo budi tu kad ogladnimo.
Pripremiću belu čorbu, jedno od omiljenih predjela u restoranu. Bela čorba, prste da poližeš! Često sam to govorila mušterijama. Sečem šargarepu i gledam kroz prozor, na parking zgrade. Koliko dugo nisam izašla? Koliko dugo već majka nije zvala? Ili nismo platili račune za talefon? Ne sećam se da su platili ijedan mesec.
– Prelepa si.
Odjednom, postala sam svesna šuštanja iz sobe. On je nešto tiho govorio, ona se kikotala. Siktanje, kakvo je to siktanje?
Sa nožem u rukama, krećem ka sobi. Vrata su odškrinuta. Nagazim na nešto tvrdo. Bubašvaba, još uvek živa. Zgažena, dižem nogu i još tri protrče kraj mene.
U sobi, na nekada mom krevetu leži Ona, zadignute haljine, znojava i nasmejana. Između njenih nogu, iz čaršava izlazi čitavo jato tamnih buba.
– Možeš da nam čestitaš.
Pruža mi ruku, a tek sada primećujem koliko je ta ruka dlakava, koliko to uopšte nije ljudska ruka.
– Moja deca su gladna. Zar nećeš da im ponudiš nešto? Zar nećeš da ih nahraniš?
Otvaram usta, ali ne mogu da vrištim. Osećam golicanje na nozi i mahinalno posegnem za nožem.
– Krv ih još više privlači. Nemoj da se opireš.
Zaključavam se u kupatilo i pokušavam da operem ranu. Iz cevi dopire šuštanje, ali to nije voda. Sedim u kadi i mislim koliko dugo nisam očistila stan, koliko dugo nisam oprala kosu. Dok gladna stvorenja nadiru iz cevi, pokušavam da se setim kako se zovem. Šta je pisalo na kartici sa imenom?
Dok im nudim svoje grudi, pomišljam na otvorena vrata, hodnik, stepenice, ulicu.
***
ALEKSANDRA JOVANOVIĆ, rođena 23.7.1996. godine, scenaristinja, dramaturškinja i pesnikinja, diplomirala je i masterirala Dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Trenutno je na doktorskim studijama. Objavila je roman za decu i mlade, “Crna Ptica”, u izdanju Kreativnog centra, koji je nagrađen nagradom Politikinog zabavnika, kao i nagradom “Malen cvet” za 2020. godinu. “Crna Ptica” je takođe predložena za regionalnu nagradu “Mali Princ”, čiji će pobednik biti proglašen oktobra, u Tuzli. Za pesnički prvenac “Jagma”, dobila je nagradu “Mladi Dis” za 2020. godinu. Trenutno priprema drugu zbirku poezije. Živi i radi u Beogradu.
čovjek-časopis 