NAVIGACIJA
ovde ti je grad u kom su
proleterke i proleteri
od blata i oblaka
mesili smislene živote
„treći u jugoslaviji“
po broju fabrika
prosutih oko reke
iz koje si navodno
„supu mogla da skuvaš“
da si živela u jugoslaviji
al’ ne u onoj pogrešnoj
na kraju kraja grada
radnička kolonija iz šezdesetih
kojom su prevukli vinograde
pa u njoj tri veštačka peščana jezera
i pedesetak odsečno išpartanih ulica
onda naša ulica ni kratka ni dugačka
koju taksisti mešaju s onom ulicom pored
i u njoj kuće sa zidovima
ne mnogo debljim od tapeta
zidovima od čeličnog dima
uglja, drva i cigara
što svačemu ne da da izađe
i kad se krene ovim putem
stigne se gde su nas zalivali da porastemo
majke mlekom
babe belom kafom
očevi i dede pivom i rakijom
***
MATER DETINJU
dečaci su valjali kad se krade
kukuruz sa njive iza kolonije
da njima psuju mater detinju
dečaci su valjali da na ćošku
zapale vatru da svi zajedno
pečemo kradeni kukuruz
i da ga posle nikad ne jedemo
stariji dečaci posebno su valjali
da nas naši puste
da ostanemo duže
dok nas stariji dečaci paze
dok
pečemo kukuruz za nejelo
palimo palačke i kijamo
pružamo ruke plamenu
i ne razumemo o čemu stariji dečaci pričaju
zašto se tako podlo kikoću
i nikad neće da kažu zašto
i ne razumemo zašto je jedna od nas
što je tad imala jedanaest ili dvanaest
posle šetnje s tim jednim starijim dečakom
svaki dan plakala i ubrzo se odselila
pečeno nam cveće
koja od nas je rekla da je otišla
jer smo je zezale kako laže
da je dobila nagradu na teveu
***
SIR, UPALJAČ, KALENDAR, PLEJBOJ
prvo pravo sećanje:
naslonjena na frižider
u babinoj kuhinji
jedem komad sira
bez leba
mlekara, dedino preduzeće
razmazilo me je od tog prvog sećanja
dedi su za praznike slali pune kutije
kačkavalja, edamera, tost sira
kao nekad istaknutom radniku
sad valjda istaknutom penzioneru
pa gomile rokovnika i hemijskih
i upaljača da se igram kad niko ne gleda
i kalendara više nego što imamo zidova
da sa njih sečem slike
radnih ljudi od kojih neke znam
i pogona koje nikad neću znati
kad je deda baš baš ostario
do godina-povoda za loše viceve
u kutiji povrh sireva
pakovali su novogodišnje plejboje
samo što sam ja prva otvarala kutije zbog sira
i prva nalazila odštampane sise
posle su fabriku kupili neki francuzi
i više niko nije slao ni sireve ni plejboje
***
KAD JE ZOKI BEZ RUKU JEDNOM U NEČEMU POBEDIO
bile su dve vrste strašnih priča kad se skupimo uveče
1. izmišljene
– o duhovima iz napuštenih kuća po obodu kolonije
– o utvarama žena u belom što stopiraju na drumu
– o čudovištima od vodene trave u naša tri jezera
2. stvarne; dobro, njih je baš mnogo vrsta, ali na primer:
– one što se dese oko kritične tačke imeđu terena na male goliće
i kafane sa muralom dede s jagodinskim pivom
– one kad se jednom godišnje neko mlad tragično utopi u jezeru
– one kad nekog odvedu u zatvor a on neki miran povučen i svima dobar
(ima i onih najstvarnijih
što su se lepile po našim zidovima iznutra
ali to je već suviše nedobognikom
i te priče neće tek tako da se kažu)
jedna od ovih običnih stvarnih i strašnih priča
jeste priča o zokiju sakatom do ramena
zokiju kom smo se divile što zna
nogama da jede, nogama vozi traktor
ode zoki u kafanu
razvali se ko i svi
i kreće takmičenje
jedan kaže kolko je prošli mesec zaradio
sledeći kaže ja sam dosta više
sledeći kao kaže još više
zoki ćuti, jer znaju da pije na crtu
jedan kaže popio je sinoć deset piva
sledeći kaže jedanaest
sledeći isto jedanaest al’ pio je i rakije
zoki ćuti, svi znaju da zoki pije umereno
jedan kaže prebio je ženu eno je sva u modricama
pa drugi nije to ništa eno ona moja pljuje krv
pa treći kaže moja od bolova ni da mrdne iz kreveta
zoki ćuti, on ni pijan nikad nije tukao ženu
ode zoki kući i sve se misli srećan je s njom
nije bečka lepotica, koščata je, al’ vole se ko deca
ne bi je ni takao ni kad bi imao kako
al’ prođu neki dani i prođe još kafane
i još takmičenja
ko je čime i koliko grdno dokačio ženu
i zokiju bude krivo
zna da mu se sakatom smeju makar u sebi
i ode zoki još jednom kući i onda šutne ženu
da poljubi patos
i uzme da je gazi, šutira je, gazi, šutira, gazi
i oće di a podvikne al’ ne zna šta
pa viče u sebi na kafanske kompanjerose
na, na, oni će njemu da se smeju
pa makar i u sebi
žena se tu, što kažu, nije snašla
i posle joj danima ili godinama nije bilo dobro
a zoki je za svoj podvig
danima bio čašćavan pivom
eto, tako su tate pričale našim dečacima
a naši dečaci nama
dečaci su se smejali na to
a mi smo za svaki slučaj prelazile ulicu
kad vidimo sakatog zokija
krvavih ruku
***
OBRUČI I ŽERAVICA
neke od priča iz ulice
postale su strašne tek posle
na primer
leti su odnekuda dolazili mečkari
sa olinjalom mečkom u suknji od veštačkog cveća
i metalnim obručem sa šipkom do leđa
da mečka ne podivlja
očevi naši iznesu za mečku gajbu piva
mečka stuče zidarca u cugu
mečkari puste glas i lupaju u kante
igra mečka!
igra mečka!
mi se sve postrojimo
stidljivo pa sve bliže
sve kolko nas puste
pa igramo i mi
tada nam još ne daju piva
još ne vidimo obruč
ni šipke do svojih
povijenih leđa
dečaci stanu sa strane
gledaju sa drveća
bacaju kamenje mečki
a pogađaju nas
i neće bliže da priđu
ne tako kao mi
očevi nam zaurlaju
od pivske pene i smeha
igra mečka!
igra mečka!
igra mečka!
majke mečkarima iznose
para i kolača
kažu valja se protiv uroka
da mi ti sine ne budeš trontava
mečkari vode mečku u sledeću ulicu
dok se zverina negde ne sruči od piva
tek ćemo posle saznati da je mečka
učila da igra na žeravici
ništa drugačije nego sve mi.
***
TRG
bila sam na četiri protesta
samo ove nedelje
svetom besni nepoznati virus
i još nekoliko manjih apokalipsi
na ulici sam jer kažu da opet liči
na ono opasno i sirovo
što nam je jednom donelo demokratiju
vežbam valjda to sirovo opasno
za kad stvarno dođe red na nas
sad ne znam je l’ mi gore
što ću se možda zaraziti
ili što sam pred policijom
čiji su suzavci jedva
malo mlađi od mene
ili što marširam s tipovima
punim vlažnih snova
o povratku u srednji vek
znate ih
jedni takvi su nas pravili
drugi rasli sa nama
ako se ipak opet sve sretnemo
neka to bude na ogromnom trgu
naša ulica odavno nije dovoljna
neka trg pukne u odjeku marša
kad nas konačno bude spremnih
i kada kažemo sve
tačno znam
ti što si živela kod transformatora
rekla bi naši su trgovi premali za sve nas
ti što si ljubila dečka na blic
rekla bi ja nemam vremena
i još neke biste rekle
da vas bole grla
od cigara
od svađe s muževima
od urlanja na decu
od ćutanja
a to tako nema veze
hajdemo i da ćutimo zajedno
jer su nam i tišine
ispunjene vriskom
i mi iz naše ulice
i one iz mostarske i devetog maja
i iz one neasfaltirane do jezera
i iz ulica za koje i ne znamo
da sve stanemo na taj trg
da nas čuju kako ćutimo
naše su ćutnje eksplozije
ućutaće i oni
što nam večito kradu
vazduh iz pluća i glas iz grla
____________________________________________________________________________________
GALINA MAKSIMOVIĆ rođena je u Zrenjaninu 1993. godine. Radila je kao konobarica, sezonska radnica, razvodnica u pozorištu, administratorka baza podataka, freelance content writer, filmska kritičarka, dramaturškinja/dramska autorka na nekoliko predstava i performansa, radnica u nevladinom sektoru. Suosnivačica je Kino kluba Zrenjanin. Dobitnica nagrade “Josip Kulundžić (Fakultet dramskih umetnosti, Beograd) i Best Young Critic (AltCine, Grčka). Poslednjih godinu i po dana zaposlena je u Rekonstrukciji Ženskom fondu. Najveći deo budno provedenog vremena posvećena je feminističkom/levom aktivizmu u različitim oblicima.
2021. bila je jedna od finalistkinja konkursa “Trgni se! Poezija!” izdavačke kuće Treći trg sa rukopisnom zbirkom “Devojčice za revolucije”.
čovjek-časopis 