Luka kaže: „Ja sam terapeut, reci mi, koji je tvoj problem?“ Dvoumim se odakle da počnem. Luka kaže: „Kad je tvoje srce ispunjeno muzikom, treba da je sviraš!“ Ti si pisac?! Luka kaže: „Ma ne, ti si pisac, a ja sam terapeut.“ Luka zna da izabere.
3.
Luka kaže: „Pišem Knjigu laži.“ O, baš čudan naslov ima tvoja knjiga. Zašto si je tako nazvao? Luka kaže: „Zar nisi rekao da je istina sladunjava?“ Tako mi i treba kad sam brz na jeziku. Čekaj malo, rekao si mi da nisi pisac. Nisam ga zbunio. Luka kaže: „Baš si blesav, zar posao pisca nije da laže?“ Luka ne dozvoljava da ga vučem za nos.
4.
Luka kaže: „Ali ne brini, neću biti ni pisac, ni terapeut, ni poslastičar. Biću fudbaler.“ Ostavlja Knjigu laži. Oblači dres i počinje da šutira krpenu loptu po stanu. Krišom zavirujem u njegovu sveščicu šarenih korica. Prazna je. Samo je u dnu poslednje stranice napisao reč: „Kraj.“ Luki je dosta praznih priča.
15.
Luka kaže: „Znaš šta? Ja ću biti prvi umetnik u našoj porodici!“ Gura mi pod nos svoj crtež. Negodujem. Čekaj malo, a šta sam onda ja? Zar nisam pisac? Luka kaže: „Ti si tata. Samo tata.“ Eto ti sad. Ipak, kad malo bolje razmislim, potpuno je u pravu moj sin. Luka zna šta su prioriteti.
16.
Luka kaže: „Tvoja nova knjiga će se zvati Najveće gunđalo na svetu.“ Prigovorio sam mu da nije lepo što ostavlja nepojedenu hranu. Još sam mu rekao da treba da napiše knjigu Hiljadu i jedan način kako da izbegnete da oližete tanjir. Ne deluje iznenađeno. Visoko podiže kažiprst. Kao da je upravo otkrio Ameriku. Luka kaže: „Moju knjigu će pročitati sva deca!“ Luka je tiražni pisac u najavi.
72.
Luka kaže: „Ti imaš veće muke od mene.“ Ležim satima na leđima, potrbuške, postrance, sklupčan, podbočen ili s nogama na naslonu, obrćem se i premeštam s jednog kraja kreveta na drugi, menjam jastuke ili ih žustro rastresam, plavim Vini Pu ćebetom pokrivam noge, a ramena belim ćebetom sa motivom pileta koje je zajahalo mačku. Gledam u plafon. Zažmurim. Otvorim oči. Ponovo zurim u plafon. Ponovo zatvorim oči. I nikako da smislim priču. Luka kaže: „Kladim se da nije lako biti pisac.“ Luka je odigrao na sigurno.
***
Govoreći o nastanku knjige, Tešin kaže da je ona pisana u proteklih godinu dana: – Ovaj rukopis je nastao tako što sam, od juna 2019. do jula 2020. godine, beležio rečenice koje je izgovarao moj sin Luka, od kojih sam dalje, u raznim pravcima, razvijao priče o zaguljenim odnosima između oca i sina. Ne bih mogao da napišem ovu knjigu da Luka nije bio tako dobar sagovornik. Zbog toga je podnaslov ove knjige mogao da bude: „Kako me je Luka učio pisanju.“ Žanrovski bi, da je reč o filmu, ova knjiga mogla biti podvedena pod vrstu – „porodični film“, dakle, za sve od 7 do 77 godina (zbog toga i 77 priča). Knjiga je suštinski namenjena deci starijeg osnovnoškolskog uzrasta, ali i roditeljima. Pisana je jednostavnim jezikom, kratko i sažeto. Tematski obuhvata najrazličitije situacije između oca i sina. Autentična je jer je svaku početnu rečenicu izgovorio moj sin. Pred očima sam imao svoju decu: Luku kao glavnog junaka i Ivu kao glavnu čitateljku. Njima je sve jasno. (arhipelag)
SRĐAN V. TEŠIN (Mokrin, 1971) je studirao filozofiju i komunikologiju u Beogradu. Diplomirao je na poetici kratke priče. Važniji naslovi: Sjajan naslov za pantomimu (1997), Antologija najboljih naslova (2000, 2013), Kazimir i drugi naslovi (2003), Kroz pustinju i prašinu (2005, 2008), Kuvarove kletve i druge gadosti (2006, 2014, nagrada Borislav Pekić), Ispod crte (2010, nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, najuži izbor za Andrićevu nagradu), Priče s Marsa (2015, najuži izbor za književnu nagradu Zlatni suncokret i Andrićevu nagradu), Gori gori gori (2017) i Moje (2019, uži izbor za nagradu DKSG za najbolju knjigu nefikcijske književnosti). Objavio je knjigu priča za decu i razmažene roditelje Luka kaže (2020). Priredio je sedam tematskih antologija, panorama i izbora kratkih priča. Roman Kuvarove kletve i druge gadosti preveden je na slovenački i na makedonski (dva izdanja), roman Kroz pustinju i prašinu na nemački, a zbirka priča Ispod crte na makedonski. Roman Gori gori gori je objavljen u Hrvatskoj. Proza mu je prevođena na desetak evropskih jezika. Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama i izborima iz srpske savremene književnosti. Njegova priča Where Is Grandma, Where Do You Think She Hides?, iz zbirke Priče s Marsa, uvrštena je u Antologiju najbolje evropske priče američkog izdavača Dalkey Archive Press. Dobitnik je Medalje kulture za multikulturalnost i interkulturalnost Zavoda za kulturu Vojvodine. Član je Srpskog PEN centra. Živi u Kikindi.
“Ostani na cesti”, mrmljam sebi u bradu. Držim volan grčevitim stiskom, kao da je uže koje me drži iznad provalije. Bilo bi tako lako, skrenuti lijevo ili desno, odvesti se ravno u zid ili sletjeti u more. Tragična nesreća, ljudi bi govorili. Stavili bi u novine našu sliku, možda onu od prije nekoliko dana, s Dujinog prvog rođendana. Sve bi bilo gotovo.
Duje zaplače. Shvatim da sam nehotice ubrzala, pa se prisilim da usporim. “Odveli smo tatu na brod”, nastojim da mi glas bude vedar. “Sad smo sami, ti i ja.” Pogledam u retrovizor. Dujina sjedalica okrenuta je na suprotnu stranu, pa mu ne mogu vidjeti lice. Plač se pojača.
Parkiram ispred kuće, a ruke mi se tresu dok vadim Duju iz sjedalice. Napokon je zaspao. Svakog dana, borim se s mučnim osjećajem da život koji vodim nije moj vlastiti. Gledam svog usnulog sina, i zamišljam kako bi sve bilo jednostavno kad se jednoga dana njegova prsa više ne bi podizala tako ujednačeno kao sad, kada bi bila mirna kao površina mora, da isplivam na slobodu i udahnem punim plućima. Kako bi bilo divno da može jednostavno nestati. Ili on, ili ja. Odmah se zgrozim nad vlastitim mislima. Kakva sam ja to majka? Trudim se, zbilja se trudim. Kupujem didaktičke igračke i organske kašice, a pored uzglavlja mi je hrpa knjiga o odgoju djece. Ali ni u jednoj ne piše kako vratiti vrijeme.
Krenem pripremati doručak. Duji zobenu kašu s jogurtom, sebi kavu, crnu. To je moj eliksir života, a jedini dodatak koji trebam je tišina. U svakom gutljaju kave progutam po jednu nadu da će se moj život ikada promijeniti. U takvim trenucima, razmišljam o njemu. Petru. Ne plačem za njim svaki dan. Samo ponekad, kad ispeglam svu odjecu i složim sve posuđe, nahranim dijete, i ostanem sama sa svojom tišinom. Onda uživam u svom najvećem tajnom zadovoljstvu: tuzi. Otpakiram je kao finu crnu čokoladu i premećem po jeziku, a slatka gorčina se topi i slijeva niz moje grlo.
Pogled mi pada na cvijeće koje mi je Marko kupio prije koji dan. “Nešto za bebu, i nešto za mamu”, rekao je. Još uvijek protrnem svaki put kada me netko nazove “mama”. Ja imam svoje ime. Ja sam Ema Tokić. Ali više me nitko tako ne zove. Sada sam u očima svijeta Dujina Mama. Imam i brojna druga lica. Ja sam supruga. Kućanica. Medicinska sestra, iako trenutno ne radim. Žene u meni ponekad su dobre prijateljice, brinu se jedna za drugu i rade za opću dobrobit. Nekad se posvađaju, pa jedna drugoj oduzmu pravo glasa. Ja sam najvažnija, vrište, ponekad istovremeno. Dok se one prepiru, ja živim zaleđena osmijeha, kao da ih ne čujem. Zahvaljujući Marku, imamo sve što nam treba, i više od toga. Ali ne smiješ mu reći sve. Da zna koliko ti je duša prljava, kakve misli imaš, sigurno bi te ostavio. Zato šutim. Pa ipak, nekad se pitam vidi li kroz moju krinku. Učini mi se da je maska spala, kada sam osobito umorna, kada Duje iscrpi sve moje zalihe snage. Tada se nemam snage pretvarati. Da, možda nešto naslućuje. Ali ne kaže ništa.
Dujinim rođenjem sve se promijenilo. Satima sam gledala svoje tijelo u ogledalu, tijelo koje je nekada bilo poput dječačkog. U trudnoći se zaoblilo, raslo u svim smjerovima i time nepobitno dokazalo svoju žensku prirodu, koliko god sam nekad u nju sumnjala. Napokon će se sve isplatiti, napokon će nešto dati viši smisao našim životima i odagnati sve dvojbe, mislila sam. Ali kada je Duje prokrčio svoj put u svijet, sav krvav i vrišteći iz petnih žila, nisam osjetila bezuvjetnu majčinsku ljubav o kojoj su svi pričali. Osjetila sam samo zahvalnost što su bolovi napokon prestali i što sam obavila svoju dužnost, kao i suosjećanje za ovo izmučeno, sitno stvorenje sa snažnim glasom. Tada sam prvi put čula još jedan glas koji je postao moj stalni pratitelj. Tiho je šaptao: gotovo je, obavila si svoje, sada možeš i umrijeti. Zadovoljno sam sklopila oči u očekivanju brze, filmske smrti, ali ona nije dolazila, a Duje je i dalje vrištao. Toliko čvrsto se držao za život, svoj život, moj život, da mi nije ostavio izbor. Trebalo je živjeti.
Dan nakon Markovog odlaska upisala sam Duju u jaslice. “On je još tako malen”, govorio je Marko. Zavidjela sam mu na mogućnosti da naprosto ode, da se druži s ljudima, da prespava Dujin plač, da se tušira koliko god dugo želi. Ja nisam imala taj luksuz. Uostalom, Duje je navršio godinu dana. Vrijeme je da potražim nekakav posao. Nedostaje mi posao. Nedostaju mi ljudi, i osjećaj da mogu samo izaći, proći kroz vrata i ne razmišljati. U trgovinu, na poštu, kod prijateljice. Bilo gdje. Posao je prvi korak. To nije pravi razlog zbog kojeg ovo radiš, začujem poznati glas u vlastitom umu. Samo želiš pobjeći. Kakva si ti to majka? Prije Duje, moj dom bio je moje utočište. Sada se ono pretvorilo u ratno bojište. Svaki dan vodim utrku s vremenom. Hoću li se stići otuširati prije nego što se Duje opet probudi? Hoću li uspjeti progutati doručak prije nego što on bude zahtijevao ponovno hranjenje i mijenjanje? Život se sve više ubrzavao, a meni su otkazivale kočnice.
Duje je plakao satima bez prestanka, crvena lica u očajnom grču, a ja sam plakala s njim. Nekada, dok je vrištao, samo bih ga ostavila i otišla u hodnik. Možda bi mu bilo bolje bez mene.Možda bi netko drugi znao što učiniti. Ali nisam otišla. Vratila sam se i uzela ga u naručje. “Jadno moje dijete”, ljuljala sam ga. “Imaš stvarno blesavu mamu.” Duje se nasmijao, a ja sam mu uzvratila kroz suze. Uvijek bi me razoružao njegov osmijeh. Dok sam ga gledala, razmišljala sam o svojoj majci i pitala se kako je moguće da netko ostavi vlastito dijete. Ja moram biti bolja od nje, odlučim. Ali teško je istovremeno biti majka svome djetetu i samoj sebi.
Ostavljam Duju u jaslicama i vratim se u praznu kuću. Tišina mi zvuči pogrešno. Prijeteće. To si htjela cijelo vrijeme, rekao je glas. Biti sama. Ali odakle onda ovaj nemir, kada je Duje u nečijim tuđim rukama? Uhvatim svoj odraz u ogledalu. Izbezumljena, u staroj Markovoj trenirki, koja je na sebi sadrži cijeli spektar bebinih izlučevina. Jedva suspregnem grimasu gađenja. Vidi u što si se pretvorila, a zašto? Više nikada nećeš biti vitka i poželjna. Je li bilo vrijedno toga? Glas me nije ostavljao na miru.
Upalim kompjuter i bezvoljno listam po društvenim mrežama. Odavno nisam imala ovoliko vremena za sebe. Gledam svoju profilnu sliku – zadnji put sam ju promijenila prije dvije godine. Naišla sam na fotografiju od prije nekoliko godina, kad sam s Laurom, Ritom i Tenom bila na Santoriniju. Bile smo mlade, vitke i preplanule. Kad si zadnji put bila ovoliko sretna? Stavim tu sliku za sliku profila. Krenu lajkovi. To više nisi ti, rekao je glasić u mojoj glavi. Da znaju kako sad izgledaš, nitko te ne bi ni pogledao.
Imam brojne notifikacije, ali i jednu poruku. Srce mi stane kad vidim od koga je. “Ej, kako si? Odavno se nismo čuli”, piše. Petar. Moja ljubav s faksa. Moj jedini veći neprijatelj od same sebe. Riječi koje je napisao zvuče bezazleno, ali ja znam koja je prava poruka. Ništa u vezi nas nije nevino.
Ja sam bila njegova konstanta u moru drugih žena. S njima je išao po kafićima i restoranima, a ja sam bila “cimerica”. Znala sam sve o njima, a one o meni nisu znale ništa. Ostajala sam vječno druga, čak i kada prvo mjesto nije bilo popunjeno.
Traži da se nađemo. Kad bih ga samo mogla vidjeti, možda bi mi se razjasnila ova magla u glavi. Možda bih tada znala da nisam pogriješila kad sam odlučila ostaviti ga u prošlosti i započeti novi život s Markom. Na koncu pristanem, ne znajući na što pristajem. Ionako ne vjerujem da ću zaista otići.
Ovih dana, u Petru najviše volim to što je moj stalni razlog za plakanje. Moja štaka kada suze zapinju, moj emocionalni laksativ. Plakati za starim ljubavima je društveno prihvatljivo. Plakati kada imaš naizgled savršen život, muža, dijete, je sramotno. Nalazim morbidno olakšanje u činjenici da barem zbog nečega uvijek imam pravo plakati.
Čujem poznate zvukove. Duje se probudio. Njegov krevet okružen je igračkama. Najdraži mu je prugasti tigar, koji sada leži na podu. Podignem ga i vratim u kolijevku, a tigar zareži na mene. Brani ga, od mene. Od svega što bih mu mogla učiniti. Ustuknem kao da sam se opekla. Uzmem Duju u naručje i ljuljam ga brzim pokretima, očiju prikovanih za kolijevku. Tigar se opet umiri.
Dogovorili smo se da ćemo se naći na starom mjestu, koje je dovoljno daleko od moje kuće da ne potakne ogovaranja. Uostalom, idem samo popiti kavu. Samo ti to sebi govori, začuje glas. Zašto si onda satima birala što ćeš obući? Duje vrišti. “Ušuti!”, zaderem se. Nisam sigurna kome se obraćam. Duje me zbunjeno gleda. “Ne ti, dušo”, osmjehnem mu se. Nastojim staviti naušnice drhtavim rukama. Ne uspijevam, pa opsujem i bacam ih natrag u kutiju. “Mama je samo malo nervozna.” Ostavljam Duju u jaslicama. Ne mogu mu pogledati u oči dok odljepljujem grčevite ručice sa svoje majice. “Mama će se brzo vratit”, govorim mu, a vlastiti glas mi zvuči lažno i šuplje. Izađem prije nego što se stignem predomisliti, iako mi se želudac stisnuo u čvor.
Jednu ulicu prije mjesta sastanka, zazvoni mi mobitel. Sigurno je Petar.Ipak me ne želi vidjeti. “Samo smo se na tren okrenuli”, govori glas s druge strane linije. “Nismo znali da može sam izaći iz ogradice.”
Kiša koja pada na sivi asfalt nikada mi se nije činila toliko jasna. Cijeli svijet poprimi oštrije rubove. Krv kako mi zuji u ušima.
SARA KOPECZKY BAJIĆ (1992.) diplomirala je engleski i talijanski jezik i književnost. Piše prozu i poeziju, a radovi su joj objavljeni u brojnim časopisima, zbornicima i na portalima u zemlji i inozemstvu. Više puta je bila u izboru za nagrade “Prozak” i “Sedmica & Kritična masa” Osvojila je drugo mjesto na natječaju za kratku priču “Zlatko Tomičić” i prvo mjesto na natječaju “Ulaznica”. Osvojila je nagradu Trećeg Trga u kategoriji prve knjige proze za rukopis “U potrazi za jugom” i nagradu Mak Dizdar za neobjavljenu zbirku pjesama “Kamen, školjka, papir”. Zajedno s još dvije ljubiteljice književnosti vodi blog “Novi književni val” gdje objavljuje kratke priče, književne preporuke i crtice o pisanju: https://noviknjizevnival.wordpress.com/
učila me mama kad je muško u kući smešta se na čelo stola iako je mama glava naše kuće iznosi se najbolja rakija daje se velika čaša i velika kašika i prvi se tanjir sipa njemu dok je vruće najveći tanjir za njegov veliki apetit
njemu ide i zadnji tanjir
mama gladna sam jela bih
***
ČULO MIRISA
ostavila sam čulo mirisa između bosanskih kamenčića sudarajući se u lila zorama levitirajući nad sremskim panonijama
ostavila sam čula, ostavila sam rime
ali s vremena na vreme kad isperu kiše sve što su dani skupili otvori se rez u prostoru i postojim i ovde i tamo istodobno
prešla sam svaku granicu bežeći od svojih teskoba mapirajući neki suludi atlas prešla sam ispred vremena sve ovo što osećam sad je posledica sustizanja
uprkos tome, kao da sanjam
i pored asinhronog vremena i geografije bez mirisa nije manje Balkana u meni, kraj Misisipija ova bol znači da ima Balkana i van geografija
***
TELO
moje telo se sužava i širi da bi skućilo sve ono što želim da mi bude ono sadrži lepotu i pre nego uđe među ljude da ga odmere kao šnajderi
ono je jako i jedinstveno al’ često sam govorila pardon jer društvo ima šablon zbog koga stežemo stomak kao u najlon da bi se ikako uklopile od hrane samo jedemo muške krevet-kriterije i nezadovoljene mašemo iz svog tela kao iz periferije
moje telo me neupitno voli jako da cepa drva za ogrev i ustane rano na Jovandan da nosi u sebi i pretke i potomke i da bude samo zaslužno za svoj vrhunac moja koža miriše na trud moga tela da preživi sve ono što je naumilo vreme i muškarac
***
VOŽNJA NA PROTEST
gledam ga danas dubljim očima gusta tišina između naših sedišta prekida je jedino radio stanica čovek njegovog imena je ubijen ovaj mesec, svaki mesec
iako se on i ja smatramo ljudima drugačije koračamo ulicama isto smo pola-pola al’ on spolja on uvek govori dva dijalekta uvek nas je više tu, u razgovoru
jutros sam ispekla hleb on mi je dodao masku za suzavac i virus stisnuli u džep telefon dok se vozimo na protest na radiju sad je Badu kaže on and on and on
MILICA NJEŽIĆ je rođena Banjalučanka, ali se samoizjašnjava kao večno podeljena izmedju Vojvodine, cele Bosne i Hercegovine i Amerike. Studije komunikacija (BA, MA) je završila na University of Northern Iowa. Ima 28 godina, ali stari svaki minut. Objavila je pesme i radove na nekoliko domaćih i američkih portala i publikacija, kao i jednu knjigu poezije (Oči boje januara).
Trenutno živi i radi u Sent Luisu (SAD) u polju tehnologije, sa mužem Markom Flojdom za koga tvrdi da pravi najbolje ćevape iako ih je probao tek prošle godine. Čvrsto je uverena da su sve biografije koje će ikad potpisati – trenutne.
Malo je vremena ostalo do večere i svečanog otvaranja turnira u kome pobeđuje onaj što najveštije barata iluzijama i prividima. Iako je Stefan bio najbolji u svojoj varošici, daleko od toga da je bio najbolji među svim ovde prisutnim znalcima. Oni su pokorili polovinu poznatog sveta obrisa, usavršavajući se generacijama. On je bio početnik, začetnik pomenute veštine u parčetu zemlje odakle dolazi, gde se igra nije primila kao u ovom delu civilizacije. Nije ostavila traga, jer tamo ljudi nisu imali mnogo toga da joj ponude. Da joj na žrtvenom oltaru polože darove kojima bi bila zadovoljena. Nadao se da će igrati za istim stolom kao Sisi, da bi mogao da je posmatra dok izvodi svoju čaroliju. I da ona ostane opčinjena njegovom veštinom, koja mu je jedina obezbedila krhko dostojanstvo. Da se zaljubi u njega, posmatrajući kako mu među prstima nestaju karte, odlažući ishod iza uskih proreza spretnih ruku. Da je zavede svojim umećem, jer ništa drugo je ne bi ostavilo bez daha i razuma. Iako je Blagoje očekivao od njega samo uspeh i niz pobeda koji bi ga odveli u finale, on je i dobitak i prestiž, ugled, finansijsku sigurnost, odbacio u drugi plan. Jedino o čemu je razmišljao bile su morske dubine nepoznatih, ali bliskih očiju i pomalo praseći nos što se isticao na voljenom licu. Ipak, znao je to dobro, put do ostvarenja njegove sada najveće želje, vodi preko ispunjenja Blagojevih nauma. A on je, kao svaki vrhunski pokeraš, bio spreman na sve, samo da dobije ono što priželjkuje. Makar i zbog laži, blefa kojim se koristi, a ne zato što to zaista zaslužuje. Sala je bila prepuna. Nikada ranije nije video toliko ljudi na jednom mestu. Činilo mu se da ih u tom zatvorenom prostoru ima više nego u čitavoj njegovoj rodnoj varošici. Nisu svi prisutni bili učesnici, izgledalo je da je došlo mnogo više posmatrača, pratnje, onih što se naslađuju kradući tuđe trikove i učestvujući kroz identifikaciju sa drugim. Bez oblika i konstrukcije. Osobine, nedostatka, telesnog deformiteta ili specifičnosti koja bi ih karakterisala. Izvukla iz gomile. Strašljivi da se sami okušaju i provere jesu li miljenici prevrtljive sreće. Jedva su se probili do stola za kojim je Stefan trebalo da igra. Ono što mu je odmah upalo u oči jeste da Sisi nije za istim, što ga je gorko razočaralo. Toliko da je skoro odustao od turnira. Ipak, izostanak njene pojave ubrzo je potisnuo u pozadinu od eha i koraka, budući da je polako shvatao da su protivnici došli spremniji za obračun od njega. Da je olako pristupio pripremama i oslonio se samo na jednu noć, što je od njega među drugovima napravila živu legendu, ali nije imala uporišta u široj stvarnosti. Nije očekivao pobedu u velikom stilu, ali ni to da ispadne među prvima. Hteo je da se dokaže u jedinoj stvari koja mu je u životu išla, i susretne se sa Sisi, možda, za finalnim stolom. On još nije pretpostavljao da poker zatvorenog tipa nije isti kao onaj koji je igrao sa Blagojem i njegovim društvom. Ovde je slučaj bio drugorazredni u odnosu na veštinu. Sve se svodilo na strategiju, kojom on nije baratao, a saputnik i savetnik ga u istu nije uputio. Na sekund, osetio se izgubljenim pod tavanicom što je tiskala gomilu, stremeći da se na nju sruči. Nije sebe doživljavao kao snalažljivog, a okolnosti su ga upravo primoravale da odlučuje usput, bez prava na grešku. Jedan pogrešan potez značio bi, možda, putovanje kući. A suviše mu se dopadao Kan, da bi ga tako brzo napustio. Naročito sada, kada je počeo da se navikava na njega. Turnirski poker ili Texas hold’em, kako su ga još nazivali, imao je tačno utvrđena pravila o kojima je Stefan nešto načuo od Blagoja, ali tokom prve dve ruke učio u hodu. Srećom, dobio je dobro mesto u rasporedu uloga, da call-uje među poslednjima, pa je na samom početku podražavao svoje protivnike i saigrače. Talentovan za matematiku i psihologiju određenog tipa, ubrzo se prilagodio i naučio specifičnosti ponašanja igrača za stolom. Da dečko sa kačketom i naočarima za sunce sa njegove leve strane spusti rub kape malo niže kada su mu karte loše. Da stariji gospodin sa desne čim ima jednu od dobitnih kombinacija šmrkne zadovoljno. Da doterana gospođa u srednjim godinama otkrije još za centimetar dekolte kada počne da gubi. Da čovek tužnog lika trepne dvaput u neverici za siguran dobitak i odmah viče: raise! Da tajanstveni stranac, što ga sve vreme netremice posmatra, opsuje tiho na srpskom kada primeti da će Stefan pokupiti sve čipove sa stola. Namerno, jer mu u tom trenutku ruka mahinalno zadrhti i ostane ukočen za mili sekundu. Stefan je, između ostalog, osećao sigurnost zbog uverenja da niko od prisutnih ne razume jezik kojim govori, kao što ni on njih nije razumeo. Poznavao je jedino pokeraške izraze: call, raise, flop, check, bet, fold, flush, full house,… nesiguran u pojedinom trenutku koji od njih treba da upotrebi i šta označavaju. Inače nije bio u stanju da komunicira sa ostalim igračima, ni osobljem, i čekao je da to Blagoje obavi umesto njega. On nikada nije učio nijedan strani jezik, uključujući i engleski. Sada je osećao svu sramotu i neisplativost svog oskudnog obrazovanja. Krupije je lagano i vešto delio karte, kao da je to najlakši zanat ljudske ruke. Elegantan, prefinjen, nedokučiv. Zahtevao je duge, tanke prste, enigmatično lice i pomalo drskosti. Trzaja što su lomili zglobove i zavodili nenaviknute oči. Ples obmane kome se predaje cela sala, dozivajući Ahrimana, vođen deliocem kao šamanom. Kolektivna histerija sublimirana kroz suzdržanost i nametnutu tajnovitost. Tenzija koja raste u prisutnima, potiskivana i skrivana. Omađijana, ali ne prevarena. Aritmija i ubrzano disanje što se više ne razaznaju od struganja plastificiranog papira. Lete po stolu kao da imaju krila i zaustavljaju se tačno tamo gde im je krupije odredio. Škripavo zakočivši pred rukama igrača. Okrenute ka zelenom somotu, ćutljive i bezizražajne, dok se jagodice nadaju da su među najjačima u špilu. Stefan je brzopleto savio svoje karte, ugledajući nakratko kombinaciju što mu je dodeljena. Nesiguran da li ju je zaista takvu dobio ili ju je samo u tom obliku priželjkivao? Nije bila ni dobra, ni loša, sve je zavisilo od redosleda koji će se naći na stolu. Pet naizgled nevažnih spojeva boja, znakova i brojeva. Poput sinegdohe, gde jedan od pomenuta tri može da prevlada nad ostala dva. Gde je domišljatost podjednako efikasna kao i uplitanje kosmičkih sila. Gde pojedinac može da preokrene sve, u zavisnosti od svog umeća. I toga koliko su njegovi saborci imali sreće prilikom nasumičnog odabira prevrtljivog slučaja. Nizali su se ulozi. Igrač nakon Small i Big blind pozicije, kako pravila nalažu, počeo je prvi. Nastavljali su utvrđenim redosledom ostali za stolom. Došao je red i na Stefana. Izgubljen u sopstvenim razmišljanjima i nedoumicama, odlučio je da samo prati. Tako je ostao u igri, ne rizikujući mnogo. U prvom krugu niko nije hteo da se ističe. Možda nisu imali dovoljno smelosti? Ili su im karte bile loše? Možda je to bila stvar taktike? Nesigurnost je varničila u Stefanu. Znao je da ne može da izdrži pod tolikim pritiskom. Možda je drugima delovao smireno i hladno, ali unutrašnjost je gorela nalik na pakleni oganj. Pekla ga je vatra mogućeg neuspeha, sramote i nedovoljno uloženog truda. Da da sve od sebe i izgubi, to bi još nekako podneo. Ali da prokocka šansu zato što joj je traljavo i površno pristupio, okupiran razmišljanjima o Sisi više nego o igri, to bi ga doveka grizlo. To bi bilo isto kao da se predao bez borbe. Iako je takav ishod bio karakterističan za njegovu prirodu. Dosad. Polagano, slagane su karte na sredini stola. Stefan je tada naučio da se to zove flop. Delilac nije žurio, odloživši prvu sa strane, odlučnim potezima ređao je jednu za drugom: damu karo, devetku pik i sedmicu pik. Mnogo varijacija bilo je u igri. Najjednostavniji put do pobede u ovoj rundi bilo je preko jedne od mnogih kombinatorika sa pik. Skala u boji bila bi savršena, ali da bi se ostvarila morao je da pronađe suparnika za nadmetanje, što bi nateralo delioca da, izvlačeći naredne karte, otvori put ka dobitnom nizu i uvećanju broja čipova. Naravno, pod uslovom da protivnik više blefira nego što ima adut u rukavu. Stefan se pitao šta bi bilo kada bi obojica imali skalu u boji, samo različitoj? Da li bi onda bilo nerešeno ili bi morao da bude samo jedan pobednik? Kako nikada ranije nije učestvovao na nekom turniru, ovakva pitanja su mu popunjavala vreme između ruku. U mnogo šta nije bio siguran, a stideo se da to otkrije, naročito pred Blagojem. Bilo mu je neprijatno od njegovih velikih očekivanja i prekornog pogleda, koji mu, po Stefanovom mišljenju, nije pristajao. Neko toliko grešan i moralno nakazan trebalo bi da razume tuđe greške i nedoslednosti. Da bude blagonaklon prema slabašnoj i popustljivoj prirodi, što se cela predaje svojoj propasti. Zašto je od drugih očekivao uzvišenost za koju sam nije sposoban? Zašto je drugima nametao ono što je sebi opraštao? Niko nije bezgrešan, on bi to trebalo najbolje da zna! Ne može se igrati, ni pobeđivati sa tolikim bremenom na leđima. Osuda koja se kači za meso i pokušava da podigne telo za konce, što svakog časa mogu pući i ogoliti iziritiranu kožu. Već oseća klinove u plećima. Pulsiraju i remete hladnoću ličnosti što ga štiti da se ne zagubi među iluzijama. Niko nije imun na njih. Svako poseduje boli koje teži da zaboravi, da se prevari kako se nikada nisu dogodile, obmotavajući ih celofanom mašte u kome se oseća bezbedno. U kome je sve onako kako treba da bude, bez propuštenih prilika, želje da se vrati vreme i žaljenja, jer je već toliko grešaka napravio, da je jedini izlaz početi život ispočetka, iznova, i obazrivije mu pristupiti. Čaura koja ga čuva od spoljašnjeg sveta, koji mu je oduzeo nevinost i čistotu, iskvario ga i sada više ne može da se vrati putem kojim je dotle došao, jer to i nije bio njegov put, nasilno su ga prisilili da krene stazom za koju je znao da ga udaljava od mesta ka kome je krenuo. Zato stoji zaglavljen, iako nastavlja da korača, nemajući više kuda da ode. Da pobegne od sebe, da bi se sebi vratio. Jednačina sa dve nepoznate. „Raise!“, viknuo je tajanstveni stranac, ne skidajući oka sa Stefana. Da li ga to on čika? Navodi na pogrešku? Zar je posumnjao da mu je slučaj ovog puta dodelio loše karte? Zar takav utisak odaje kod svojih protivnika? I nije li to po njega dobro? Potcenjen neprijatelj je najopasniji. Ili se samo vešto igra sa njim, kao što mačka radi sa mišem pre nego što ga pojede, znajući da će njegove misli ići ovim tokom? Da li mu se sve trenutne emocije i duhovni nemiri odražavaju na licu, a da on to ne primećuje? I koliko dugo već to traje? Zašto se nije ranije zaustavio? Kontrolisao? Zašto mu Blagoje nije došapnuo da dođe k sebi? Da se urazumi! Ili je prekorni pogled upravo to značio, a on ga nije dobro razumeo? Da li će ga ovo koštati svih čipova i povratka kući? Može li da pobedi, iako su ga pročitali? Da sve preokrene u svoju korist? I, najvažnije od svega, može li da pobedi sebe, da bi porazio i ostale za stolom? Da li je kadar za to? Pratili su ga i dečko sa kačketom i dama u srednjim godinama, koja je još malo spustila svoj dekolte. Nešto je u Stefanu proključalo, slomilo se, raspuklo, možda trajno, i nateralo ga da izgovori: „Re-raise!“. Blagoje iza njega vidno je prebledeo. Ovo nije bila strategija, već strast. Ona što magli intelekt i ne dopušta mu da dođe do reči. Koja može da dobije i izgubi sve. Zato što je ludo hrabra i tvrdoglavo nepromišljena. Istovremeno. Koja pokreće svet i daje mu snage da nastavi da se vrti u sopstvenoj krvi i stradanju, uveravajući ga da sve ima smisla. Da svakome jednog dana osvane duga posle upornog rominjanja kiše, što buja potoke i odnosi sitnice koje je smatrao artefaktima svog života. Da se na konačnom kosmičkom računu isplati sve što je radio i čemu je težio, iako zamisli nije ostvario. Da je višegodišnjim mučenjem zaslužio sreću i bezbrižnost, bez obzira što se više ne seća njihovih oblika i ne ume da ih prepozna. Da će mu sve biti nadoknađeno, nesvestan da je kompenzacija samo utešna nagrada za uvele sne i plemenite ambicije koje su ga sprečili da ispuni. Da ne može da ih zameni, niti popuni prazninu što je ostala u duši. Da je putovanje počeo celovit i radostan, spreman za nove avanture i iskustva, a sada je samo iskvaren splet kostiju i mišića, kojima je potrebna reparacija. Da nikada više neće biti ono što je bio i što jeste njegova prava priroda, da su ga namerno osakatili i proburazili, pokušavajući da ga uvere kako je to što čine eutanazija. I da mu je sada jedino odblesak te strasti ostao, kao refleksija samoobmanjivanja, potreba da se osveti. Da povrati komadić dostojanstva u prolivanju tuđe krvi. Kada se već bezgrešan neće vratiti tamo odakle su ga poslali u ovu tamnicu, neka onda bude grešan do kraja, do konačnog pucanja svega blagorodnog u njemu. Da ne ostane ništa od anđeoske prirode što su ga sve vreme ubeđivali da stanuje u njegovom liku. A koju on nije pronalazio. Možda na trenutke, kada se duboko zagledao, tonuo u vlastito biće, ne prepoznavajući ga. Ne osećajući ga kao svoje. Ne snalazeći se u unutrašnjem prostoru od strahova i nedoumica. Jedne više mudrosti, vidovitosti, koju nije umeo da dozove uvek kada mu je bila neophodna i koja bi ga spasila mnoge nepotrebne patnje kroz koju je opipavao izlaz kao pogrbljeni slepac. Nesigurnim i varljivim rukama što se probijaju kroz tugu kao kroz paučinu. Noseći na sebi njene tragove. Sada i nju svesno i odlučno ubija. Posle svega što je preživeo, ionako je svejedno. Delilac je, po običaju, jednu kartu stavio sa strane i izvukao sledeću u nizu. Kralj tref. Ne treba napominjati da je on kvario Stefanovu koncepciju i plan. Šta sa njim da uradi? Kako da namesti dobitnu kalkulaciju? Da izračuna niz što će ga poslati dalje, među opasnije igrače? Kod Sisi. Jer, ne mora da pobedi, ali se sa njom mora susresti. Postoje važnije stvari od novca. Naročito za one ljude koji ga nikada nisu imali previše. Koji su se navikli da žive bez njega. Treći krug ulaganja. Tajanstveni stranac što govori srpski opet je podigao. I dalje nije gledao ni u koga drugog osim u Stefana. Pogledom što je izazivao. Skenirao. Da li sme? Usuđuje li se? Dama sa dekolteom je odustala. Krupije je čekao. Miran. Sala se kretala ukrug, poput vrtloga što guši. Dečko sa kačketom je pratio. Očekivano. Stefan nije znao šta da čini. Sabirao je, kombinovao, prisećao se koje dve karte drži u ruci, vagao, premišljao se, znojio, drhtao, sve vreme pokušavajući da deluje hladno. Zašto je ranije to bilo mnogo lakše? Zašto ga sada obuzimaju nemiri, kada je mislio da ih je sve u sebi ubio? Da je samo led ostao priljubljen uz unutrašnje organe. Da je duhovno mrtav i olakšan tom smrću. Bez odgovornosti i samilosti. Ni prema sebi samom. Odlučio je da prati. Još jedna karta završila je na stolu. As karo. Poslednje ulaganje. Tajanstveni stranac se povukao. Ostali su još samo dečko sa kačketom i Stefan. Ko će odneti pot? Blagoje je kršio prste. Protivnik je povećao ulog, spuštajući rub kape malo niže. Skoro da je spreman da igra na sve. Pomiren sa ishodom. Nedokučiv do konca. Svi su gledali šta će Stefan da učini? Ostaje ili odustaje? Od čega je sazdan ćudljivi momak iz Šumadije? Ima li u njemu pobedničkog materijala ili je samo zalutao na ovaj turnir? Došlo je vreme da se konačno dokaže. Podigao je i on. Ide do kraja. Ne plaši se više ničega. Ako izgubi, izgubio je. Toliko je emocija protutnjalo kroz njega za nekoliko minuta, da je sasvim zgasnuo. Ako dobije, neće imati snage da se raduje. Ako odlazi kući, nije ostalo više sadržaja u njemu da bi mogao da tuguje. Zjapila je duhovna smrt unutar njegovog bića. Ona koja nastaje kada se čovek predozira vlastitim osećanjima. Uguši se u njima, dok mu se telo grči u samrtnom ropcu. Dostižući poslednju epifaniju u kojoj sagledava sav apsurd svojih dotadašnjih postupaka. Smejući se sopstvenoj naivnosti. Uverenju kako je mogao nešto da promeni, da uzme život u svoje nevešte ruke i spase se. Pokida lance kojima su ga vezali, sputali mu odrubljena krila, dok je on pokušavao da zaceli, ponovo stane na drhtava stopala što nisu prepoznavala tlo kojim su nekada koračala. Gospodarila. Kao da nikada nije postojao. Možda na tren, dva, i to samo kao obris, fantazmagorija stvarnosti što je iščezla, začeta kao Atina u glavi, ali potisnuta glavoboljom koja je bila isuviše jaka, da bi se izdržala. Podnela. Da bi istrajala među avetima što su delovala stvarnije od nje. Bleda i krhka. Lomljiva pri sudaru sa ogolelim životom. Došao je trenutak da otvore svoje karte. Obojica su oklevali, pokušavajući da odgode momenat istine što uvek ostavlja ožiljke po telu. Čak i kada je čovek spreman za njen korbač. Možda su se, poput samoubica, premišljali, ne budući više tako sigurni u sopstvenu pomirenost i nedostatak osećanja. Poraz se nikada ne prihvata lako. Njegov eho ostaje još dugo za njim, dozivajući ga u sećanje. Podsećajući da je nekada bio tu i ne dopuštajući da se nastavi dalje. Da se okolnosti prebrode i ostave za sobom. Da se vlastito lice posmatra kao i pre gubitka. Neobeleženo zauvek jednim nemilim trenutkom. Stefan je presekao prvi. Naglo je okrenuo dve karte i otkrio da je pod prstima čuvao žandara i kralja karo. Nije imao je skalu u boji, kao što je priželjkivao. Dečko sa kačketom je rezignirano pokazao dve osmice – herc i pik. Svi za stolom su aplaudirali dok je krupije gurao čipove ka pobedniku. Stefan se osećao istovremeno neprijatno i olakšano, usled sreće koja ga je zadesila, a nije joj se preterano nadao. Nespokojno je posmatrao saborca što je odlazio, proklinjući ga na nepoznatom jeziku. Imao je još mnogo da uči o iluzijama, da bi sa njima mogao da se igra. Poigrava. Počeli su sa jednakim brojem čipova, a već ih je dvoje izgubilo sve. Iako je ovaj turnir spadao u sporije i one gde su ulozi niži, a periodi između povećanja uloga duži, za njegovim stolom bilo je dosta amatera, u koje je i sam spadao. Oni su mogli da nastave da igraju iz zabave, za posebnim stolovima postavljenim u tu svrhu, što je većina i radila. Bila je to dobra vežba za ubuduće. Ipak, prvi dan imao je više sreće nego veštine i pameti, ali i svest da ga takav način igre neće daleko odvesti. Da hitno mora nešto da promeni i uozbilji se. Ako ne zbog nagrade, onda zbog susreta sa Sisi.
TIHANA TICA (1989) diplomirala je na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Master rad „Platonistički elementi u vizantijskom pesništvu“ odbranila je na istoj katedri i time stekla zvanje Master profesor jezika i književnosti. Objavljivala je pesme i kratke priče u raznim zbornicima, sajtovima neafirmisanih pisaca, od čega bi izdvojila učešće u projektu „Mladi dolaze“ Udruženja književnika Srbije u Beogradu i priču u Zborniku Miloš Crnjanski iz Beča; učestvovala je na književnim večerima; pisala recenzije i prikaze knjiga; priredila zbirku pesama prof. dr Pavla Stankovića, „Bečka svitanja, beogradski sutoni“ 2017. godine i 2018. objavila je roman prvenac „Ustoličenje jarca“, koji je dobro prošao kod čitalačke publike. Bila je stipendistkinja Gete instituta u Beogradu 2014. godine i neko vreme provela je na usavršavanju u Nemačkoj. Živi i radi u Beogradu.
fotografija: silueta Ivana Slamniga u ulici Ivana Gundulića u Metkoviću, u kojoj je kraći dio svoga života proveo ovaj znameniti hrvatski književnik i rođeni Metkovac. autor silueta poznatih Metkovaca (Ive Petrušić, Stojana Vučičevića, Obrada Gluščevića i Ivana Slamniga) je Miroslav Mrva, u sklopu projekta što ga je pokrenula Udruga mladih Kolektiv iz Metkovića. https://www.metkovicnet.com/…/2190-metkovic-udruga-mladih-k…
Bio sam mlad kada sam prvi put čuo tu misao. Gimnazija. Profesorka filozofije govorila je o Balzaku i njegovoj dilemi. Veliki pisac se pitao da li bi (a da to niko nikada ne sazna) čovek bio spreman da sopstvenim mislima prouzrokuje smrt nekog starog, bolesnog i nikom potrebnog Mandarina ako bi zahvaljujući tom činu postao neizmerno bogat. Dakle, samo misao koja rađa posledicu za koju niko nikada neće saznati, a zauzvrat bogatstvo koje ceo život čini ugodnim i ispunjenim zadovoljstvom. Kasnije sam dugo razmišljao o tome. Kratka reminiscentna epizoda u Selimovićevom Ostrvu ponovo je u meni pokrenula krug preispitivanja. Pokušavao sam da sebi što realnije predstavim oba pomenuta događaja. Na jednoj strani trenutak kada ulazim u privatni mlaznjak, koji me vozi ka omiljenom letnjikovcu na sardinijskoj steni, sa koje gledam najduži zalazak sunca i uživam u kohibi, a s druge strane poslednje udahe dugobradog starca na ulasku u pekinški metro dok provejava prvi sneg. Trenutke u kojima zbog moje misli ispušta dušu. Većina mojih prijatelja, bez mnogo razmišljanja, lakonski je davala očekivani odgovor. Za razliku od njih, ja sam bio uzdržan. Za mene je prebrzo izrečena misao predstavljala odraz nepoštovanja prema Balzakovoj dilemi (on ju je, doduše, pripisivao Rusou), ali i prema sebi. Iako sam od početka osećao da, uprkos blagodetima takvog izbora, ne bih bio kadar nositi starca na duši, želeo sam da to osećanje sazri. Smatrao sam da ću tek tada uspeti da sagledam da li se u mojim mislima krije larva ili pak raskošni leptir. Trudio sam se da opipam starčevu ruku koja me poslednjim damarima steže, ali i jedro jahte kojom bih plovio Sredozemljem, da čujem njegove poslednje reči, ali i šum talasa koji zapljuskuje malo privatno ostrvo, na kojem odrastaju moja deca, da u nozdrvama zateknem miris mokraće u kojoj Mandarin napušta ovaj svet, ali i vetar pun lavande koji se širi s ljubičastih provansalskih polja dok izvijam glavu u kabrioletu boje smaragda. Posebnu pažnju u ovim razmišljanjima posvetio sam momentu tajnovitosti, vraćajući se iznova i iznova na misao o tome da niko nikada ne bi saznao za moju odluku. Ove ekskurzije dovodile su me pred vrata jedne druge misli – one o nepostojanju greha (ono što je nemoguće saznati zapravo ne postoji), ali sam, ipak, brzo napuštao takav kurs. Čak i kada sam, uz punu osvešćenost, rešio Balzakovu dilemu, shvatajući da je i neotkriven greh cena koju ne bih mogao da podnesem, priča o umirućem Mandarinu čuči u meni sve do danas. Poput nikad izvađenog projektila, koji je s vremenom srastao sa tkivom žrtve, postala je nerazdvojni deo moje unutrašnjosti. Javljala se u različitim oblicima kada god bih svesno ili nesvesno preispitivao određene izbore i odluke koje sam tim povodima donosio. Povremeno mi je pomagala, povremeno mi je život činila gorčim i teže prohodnim, ali me je uvek terala na jednu vrstu moralne pokore. Ovih dana setio sam se ponovo priče o Mandarinu u dva sasvim različita slučaja, koji na prvi pogled nemaju mnogo dodirnih tačaka ni s pričom, ali ni međusobno. Prvi je Milgramov eksperiment. Pretpostavljam da si čula za njega. Ako nisi, pojasniću ti. Reč je o ispitivanju tokom kojeg su dobrovoljci, uvereni da je sve stvarno, pristajali da kažnjavaju ispitanike koji ne bi pokazali zadovoljavajući uspeh u memorisanju uparenih reči. Ovo kažnjavanje podrazumevalo je usmeravanje sve snažnijih strujnih udara u telo žrtava, pri čemu su učesnici u eksperimentu bili ubeđeni u to da su ovi strujni šokovi stvarni, iako to, iz razumljivih razloga, nije bio slučaj. Rezultat Milgramovog eksperimenta sve do danas nije prestao da zbunjuje psihologe, sociologe i antropologe, ali i obične smrtnike. Većina učesnika eksperimenta nastavljala je da kažnjava ispitanike čak i onda kada je snaga struje, puštena kroz elektrode u telo žrtava, kako su verovali, dosegla i nekoliko stotina volti. Bili su spremni, dakle, i da ih ubiju. Za razliku od većine, mene rezultati Milgramovog eksperimenta nikada nisu zbunjivali. Poslušnost autoritetu i konformizam su nešto sa čim sam se već susreo u priči o smrti starog Mandarina, ali i nebrojeno puta kasnije, tokom sudijske karijere. Zapravo, veći deo mog profesionalnog života svodio se na rad s ljudima spremnim da u telo žrtava sjure na stotine volti struje, i to isključivo na osnovu uverenja da su i takvi postupci pokriveni zakonom. Slično se dogodilo i kada sam pre dvadeset godina, tokom boravka u Krakovu, u pauzi konferencije s kolegama posetio memorijalni centar logora Aušvic. Zastrašujući prizori spavaonica, u kojima još titraju duše udavljenih u gasnim komorama, gomila ženske kose, spremane za radnička odela i mornarsku užad, i dimnjaci krematorijuma većinu prisutnih ostavilo je u dilemi: Ko su ljudi spremni na ovakve stvari? Kako je sve to moguće? Na momente sam se osećao neprijatno. Činilo mi se da u čitavoj grupi jedino ja nisam imao slične nedoumice. Bio sam zatečen jasnom spoznajom da su ljudi kadri da ubace kantice ciklona B u ventilacione otvore logorskih kupaonica, da ledenom vodom iz šmrkova polivaju ukočena gola tela isterana na sneg i da eksperimentima in vivo proveravaju otpornost ljudske lobanje na pritisak stege zapravo isti ti sa kojima u tim trenucima obilazim porušene barake Birkenaua. Među kolegama, s kojima sam do pre nekoliko trenutaka delio salu razmenjujući misli o nezavisnom pravosuđu, video sam ulickane replike Ajhmana, Mengelea i Geringa. Bili su to potpuno isti šrafovi režima, koji je u jednom istorijskom trenutku samo podigao lestvicu poslušnosti, zahtevajući od sopstvenih patricija da pripadnost i vernost pokažu jasnijom vrstom odlučnosti. Kasnije, kada sam o svemu razmišljao, shvatio sam da ponovo uzrok razlike između mog razumevanja i njihovog površnog zgražavanja treba tražiti u činjenici da tokom sopstvenog odrastanja nisu posvetili dovoljno pažnje problemu Mandarinove smrti. Drugim rečima, verujem da su, u potrebi da što pre manifestuju odanost građanskom moralu, samo bili površni. Da nisu momentalno zaokružili odgovor, da su pomirisali jedra i dotakli starčevu ruku, verovatno bi se i sami spremnije zagledali u oči Frica ili Gertrude u trenutku dok popisuju pristigle i dodeljuju im brojeve, i videli bi u njima sebe. Da su tako postupili, verovatno bi lakše razumeli zašto je većina mojih tadašnjih saputnika, samo nekoliko godina kasnije, kada je proglašeno vanredno stanje, na mig države, bez obrazloženja i dokaza, masovno zatvarala okrivljene, spremno saučestvujući u ordalijama u osnovi istog tipa. Da je jedino što ih razlikuje višak sreće, koji je proistekao iz toga što njihovi gospodari, za razliku od onih u osvjenćimskoj ravnici, još nisu skupili hrabrost za konačno rešenje. Danas sam još uvereniji nego što sam tada bio da su i Ajša i Gabriel žrtve istog ovog principa.
MIODRAG MAJIĆ (Beograd, 1969) sudija je Apelacionog suda u Beogradu. Doktorirao je krivično pravo specijalizujući se za međunarodno-krivičnopravnu oblast. Samostalno i u koautorstvu objavio je deset monografija i više od trideset članaka iz oblasti krivičnog i međunarodnog krivičnog prava, i učestvovao je u izradi najznačajnijih zakona u ovim oblastima. Dobitnik je nagrade Vitez poziva (2016), priznanja Balkan heroes (2018), nagrade Verica Barać (2019) i nagrade Doprinos godine Evropi (2019). Već desetak godina redovno objavljuje tekstove na svom blogu (www.misamajic.com), u kojima otvoreno govori o korupciji, nepotizmu i političkim pritiscima u pravosuđu. Tokom 2019. godine objavio je roman Deca zla i zbirku priča U ime naroda. Ostrvo pelikana je njegov drugi roman. Živi u Beogradu sa suprugom i troje dece.
U sebi imaš nešto od melankoličnih krajolika zaboravljenih bajki.
Kao dječak vidjela si krv pretvorenu u vino, tvoje pretkinje su te zavijale u smokvino lišće bila si djeveruša na svatovima cvijeća.
Naučila si vatru da gori kao led, suncu si pokazala kako puhati kao mjesečina na vodi.
Okrenula si leđa nevinosti i pobjegla od stvarnosti samo s čarapama na nogama.
***
USPOREĐIVANJE
Udaljena si od mene kao kralješak od kralješka, brza si poput janjeta u bijegu od svećenikovog noža, spora kao sumrak prije Silvestrova, rečenice su ti kratke kao vikend na otoku, smrt se s duhova u tvom krevetu osipa poput kiše s mačjeg krzna.
Kada nam se kože jednog dana izližu, mjesec će se zaokružiti kao niz grlo otkotrljana breskva i nasmijati se glasno poput djeteta
***
PROLJETNA PJESMA
Zajašit ću bumbara veličine jabuke, plovit ćemo niz Mliječni put dovoljno dugo da mi iz prstiju procure nektari zvijezda.
Trampolin će biti suncu okrenuti trbusi uspavanih risova, odvidat ću stopala s nogu da se dočekam meko.
Pjesme ću rastezati u ustima i probijati mjehuriće jezikom da iz njih iscure melodije, kontrapunktovi, krvlju slijepljena lica i ukradeni uzdasi.
Moj će osmijeh biti kriška naranče, mazat ću si oči peludom, uranjati lice u zoru, umakati prste u šlag od oblaka.
Trčat ću bosonoga unatrag kroz polje spomenuto u šaptom prepričanim bajkama za djevojčice s raspletenim kosama i kičmama iskrivljenih od slušanja zemlje kako raste nakon kiše.
LUCA KOZINA (1990., Split) piše prozu i poeziju. piše prozu i poeziju. Radovi objavljeni u časopisima Zarezu, Fantom Slobode, Mogućnosti, Republika, zborniku Rukopisi 43 i na internetu (Strane, Zvona i Nari, Književnost Uživo, Libartes, Kultipraktik, Nema). Dobitnica nagrade Prozak za 2019. godinu. Piše književne kritike za portal Booksu i Kritika HDP. Članica je grupe Novi književni val https://noviknjizevnival.wordpress.com
IGOR BOROZAN (Stolac, 1977) je bosanskohercegovački akademski kipar. Izlagao je na više samostalnih i skupnih izložbi. Radi kao likovni pedagog u Mostaru i Stocu. Bijeli bor je njegova prva objavljena knjiga.
ESEJ ELIZABETE ŠELEVE IZ KNJIGE “IZ OSOBNOG KUTA” / Од личен агол, Magor, Skopje, 2019.
BIJEG OD BIOGRAFIJE /stid i aksiom podrijetla/
„Moja zemlja postoji samo kao pakleni očaj… Postavljeni na rubu Europe, prezreni ili zapostavljeni od cijeloga svijeta, sve što smo htjeli bilo je privući pozornost“ – Émil Cioran
„Rikala u meni muka jer sam rođen u satrtom plemenu“ Blaže Koneski
Gotovo pola stoljeća unatrag, aktualni razvoj neoliberalnih ideologija zastupao je voluntarističku premisu da je svatko osobno odgovoran i da je isključivo sâm zaslužan za svoj (ne)uspjeh u društvu i životu. S druge strane, u okvirima paradoksalne obnove nacionalističke paradigme, primjećuje se gordo veličanje (nerijetko, apsolutiziranje) vlastite etničke pripadnosti koja podrazumijeva isključivo pozitivno stajalište i vrednovanje matične kulturne tradicije. Upravo stoga tema ovog rada je istinska mogućnost pobjeći od pomodne gužve kolektivne ili epohalne narcisoidnosti i zagnjuriti u konsenzusno ili ideološki prešućivane, nerijetko i traumatične priče i istine koje svjedoče o raskolu, nespokoju i nemirenju s diktatom i imperativom podrijetla kao nečeg uvijek već izvanjski zadanog, a samim time, u izvjesnom smislu, i fatalnog, i kao takvog, posve neovisnog i nepovezanog s našim autentičnim osobnim kvalitetama. Intrigantni izraz „bijeg od biografije“ prvi put sam srela 2001. u naslovu romana suvremenog srpskog pisca Vladislava Bajca koji se bavi sudbinom povijesnog lika Đorđa Šagića poznatog po svojih devet imena i devet biografija. Anegdotski temelj ovoga djela u nijednom smislu ne umanjuje zavodljivu ideju vodilju samog autora glede pitanja: je li je i koliko moguće „pobjeći“ od vlastite biografije, od vlastitog podrijetla kao arhetipskog izazova koji je zajednički svima s unaprijed zadanim imenom i podrijetlom. Makedonska suvremena književnost koju radoznalom slijedim i promatram eretičnim ili iskošenim očima jedne komparatistice, puna je primjera koji ilustriraju isti egzistencijalni fenomen nelagode glede podrijetla i univerzalno utjecajnog poriva za nadilaženjem vlastitog osobnog, obiteljskog, nacionalnog i regionalnog podrijetla. Drame preminulog makedonskog i europski priznatog dramskog pisca Gorana Stefanovskog su takoreći u cijelosti posvećene egzistencijalnoj tragici stanovnika Balkana, nesavladivom „divljem mesu“ njihovog obiteljskog i nacionalnog jada, kao i njihovom gorkom „letu u mjestu“ programskim naslovima dviju njegovih nezaboravnih drama. Spomenimo i potresne romane njegove generacijske kolegice i prijateljice Kice Bardžieve Kolbe posvećene reaktualizaciji i detabuizaciji drame izbjeglica iz Egejske Makedonije za vrijeme Grčkog građanskog rata, posebice razotkrivanje njihova statusa abjekta koji je u izvjesnoj mjeri izložen odbacivanju i odbojnosti od strane svojih sunarodnjaka u Makedoniji. Stid od vlastitog podrijetla koji pri tome doživljavaju, proizlazi iz dvojne stigmatizacije: prvi put u rodnoj Grčkoj ili Egejskoj Makedoniji i drugi put u zemlji egzila. Odgovoriti na pitanje o podrijetlu nikada nije bilo jednostavno odgovoriti, niti je bilo jednostavno proživjeti breme koje nosi. Naprotiv, podrijetlo je egzistencijalni aksiom koji presudno određuje i utječe na naš život, na optimalne mogućnosti za vlastito ostvarenje i afirmaciju, na pozicioniranje na društvenoj ljestvici i na egzistencijalnu korist od njega. Podrijetlo kao mreža pripadnosti i odlika koje se ukrštaju na etničkom, rodnom, klasnom i društvenom planu, obilježavaju nas od rođenja i čimbenik je od vitalnog značenja s dubokim učinkom posebice na one kolektivitete i pojedince koji dijele ne baš povoljne i ugodne startne životne i društvene pozicije, odnosno na osobnom, društvenom i nacionalnom planu, ali i u akademskom i znanstvenom kontekstu. Upravo ova tendencija za zlouporabu podrijetla kao alibi za nečiju kulturnu ili akademsku diskriminaciju je povod da renomirani makedonski slavist i komparativist Milan Gjurčinov uputi retoričko pitanje i ironijsko intonirani protest protiv nepravednog apsolutiziranja podrijetla: „Treba li itko sav život biti potiskivan samo zato jer je rođen na periferiji…. otplaćivati grijehe mračnog naslijeđa za kojeg osobno nije odgovoran?“ U kontekstu sličnog egzistencijalnog iskustva, i sama obilježena proizvoljnim fatumom podrijetla, mađarska teoretičarka Ágnes Heller je izjavila: „Za razliku od teoretičara koji će uspjeti roditi se u Parizu, da bi samim time postao poznat i citiran diljem Europe – onaj koji će se roditi, na primjer, u Budimpešti ostaje lišen takve mogućnosti i privilegije“. U ne tolikoj dalekoj prošlosti indikativni je primjer ambivalentnog rasnog, etničkog i nacionalnog osjećaja Židova poslovično izloženih zazoru i sumnji od ostalih stanovnika Europe, kao ljudi bez svoje matične države, kao paradigmatični tuđinci, pridošlice, stranci. Sve to povijesno akumulirano i negativno obilježeno imagološko iskustvo sa svoje strane je proizvelo jake osjećaje samonegacije i samoprezira koji su doveli do ustanovljenog izraza „sebemrzeći Židov“, preplavljeni stidom i samoprezirom zbog vlastitog podrijetla. Kompleks židovstva proizlazi iz pogrdnog lika Židova imagološki oblikovanog u književnosti, u slikarstvu kao Juda, izdajica, ali i škrtac, lukavac, snishodljiv, plašljiv i prezren lik. Izlaz iz takve situacije Židovi će pronaći tek u novije vrijeme, preoblikujući se u suvremenog ponositog i ratnog lika Židova, ovog puta nazvanog „sabra“ ili u prijevodu „pustinjski kaktus“ koji opstaje i cvate u najnemilosrdnijim uvjetima, mužjački simbol izdržljivosti i dostojanstvenosti. U ovom kontekstu autonegiranja spomenut ću živopisnu njemačku kovanicu „Nestbeschmutzer“ u prijevodu „onaj koji prlja gnijezdo“, kojom je svojedobno bio stigmatiziran austrijski pisac Thomas Bernhard zbog svog oštro izraženog kritičkog odnosa prema matičnoj kulturnoj sredini i njezinog povlađujućeg, sladunjavo malograđanskog i snobovskog duha. Sličan je, iako ne i toliko mučan slučaj s talijanskim teoretičarom Armandom Gniscijem koji otvoreno priznaje da „se nalazi u egzilu u vlastitoj domovini“. Bio je cenzuriran, ignoriran, vrijeđan čak i od pisaca koji se stide nazvati se migrantima“. Podrijetlom s juga Italije, ekonomski nerazvijene regije, nakon preseljenja na privilegirani sjever zemlje, osjećao se odbačen, podcijenjen gotovo poput migranata iz Afrike. Svojim je primjerom potvrđivao sudbinu ljudi koji dolaze iz pluraliziranog Juga: „ ..svi koji dolaze s Juga svijeta, na jedan ili drugi način postaju ilegalci…prokunuti od svih jugova nevoljeni, smatrani prijetnjom, opasni i zli, skitnice svih prokletstava svijeta s boli“. Sa svoje strane, i sam Gnisci svoje roditelje je doživljavao kao strance zbog njihova malograđanskog duha i mentalne skučenosti. Pritisak „fatalno predodređenog, tužnog stolca u zavičaju, zipke i groba“ kao što sklonost autostigmatizaciji slikovito opisuje Gnisci sasvim se lako može primijetiti na primjeru Balkana i balkanizma koji unatrag dvadesetak godina predstavlja aktualnu imagološku odrednicu sasvim izvjesnog balkanskog stida od podrijetla. Balkan je poslovično tretiran od razvijenijeg dijela Europe kao unutrašnja Drugost Europe no i eklatantan primjer za europsko nesvjesno. Balkan se poistovjećuje s karnevalskim, prezrenim, čak i fiziološkim „dolje“. Bijeg od vlastite biografije, pa makar na prvi pogled čak i ugodne, u drugoj polovini 20. st. prerastao je u svojevrsni generacijski nalog, popularno nazvan „šezdesetosmaši“ koji je proizvela rock glazba i kontrakultura obilježeni upravo radikalnim i buntovničkim odnosom prema podrijetlu i uopće malograđanskim tradicionalizmom starijih. Fascinacija vrijednostima i prednostima tuđe kulture je sastavni dio kozmopolitizma i otvorenosti ka svijetu kao svome domu. Ponekad ovo može dovesti do ksenomanije, prenaglašene opsesije prema drugomu, ali i oikofobije, otporu, prijeziru autošovinizmu prema svemu što je domaće, domorodno i lokalno. S psihoanalitičkog stajališta, radi se o matricidu ili poništavanju svega povezanog s majčinskom figurom kao što su tradicija, nacija, zemlja. Upravo se s ovakvim tendencijama bavi poznata francuska teoretičarka bugarskoga podrijetla Julija Kristeva koja je ustanovila danas već udomaćenu sintagmu „stranac samome sebi“ povezanu s trajnim i neizlječivim osjećajem raskola s vlastitim podrijetlom i samopezirom. Njen termin je i granični pojam „abjekt“ koji označava paradoksalan i simultan odnos prema nečemu, u što možemo ubrojiti i takav abjektivni odnos spram podrijetla posebice kod pojedinih dramatično naglašenih individualnih i kolektivnih primjera! Što je holokaust ako ne eklatantni primjer za abjektivni odnos prema židovskom podrijetlu kojeg zastupa Hitlerov nacizam? Što je aparthejd ako ne još jedan primjer takvog odnosa prema rasnom podrijetlu Afrikanaca? I možda ne toliko dramatično, no što je konačno i desetljetno žigosanje i proskribiranje osjećaja jugonostalgije ako ne potvrda i primjer postojanja i podrške abjektivniog odnosa prema višekratnom, južnoslavenskom podrijetlu Jugoslavena koje samo po sebi proturječi ili makar samo izaziva mononacionalno podrijetlo i pripadnost u okvirima novonastalih mini država? I da zaključimo – nasuprot linearnom očekivanju apriorne i mehaničke apologije podrijetla i nacionalne pripadnosti kao činjenice najdelikatnije prirode, posebice kod pisaca koji nerijetko znaju opasno koketirati s nacionalizmom, a s obzirom na pupčanu vezu koja proizlazi iz nacionalne obojenosti i specifičnosti njihova umjetničkog medija – jezika, za određen broj pisaca, posebice lijevoorijentiranih intelektualaca, svojstvena je drugačija pozicija i asimetrični odnos koji se očituje stidom od podrijetla, osjećajem abjektnosti, cinizmom i pesimističnim viđenjem matične kulture i njezinih nedostataka. Ovo svojstvo sebe-neprihvaćanja je posebice primjetno i karakteristično za postkolonijalne kulture i književnosti, kao i za ostale europske, a ipak periferne prostore kakav je Balkan koji dobrovoljno njeguju samoprezir prema vlastitoj kulturi. Često, spasonosni izlaz za sebe i svoju klaustrofobiju nalaze u izazovu vlastitog vesterniziranja, odnosno optimalne mimikrije zapadnih vrijednosti što, prema njihovom mišljenju nudi neodoljivu kulturnu kušnju i autentičan modus o „bijegu od vlastite biografije“ i bremena podrijetla. Makedonski pisci, svjesni povijesnog grča svoga dugo osporavanog podrijetla, često bolno ispisuju svoju „bačenost“ u fatalno i neuralgično postojanje pripadnika jednog stradalačkog „satrtog plemena“ koje svjedoči i veliki Blaže Koneski u spomenutim stihovima. A s druge strane, kritički stav prema svom etnikumu je prepoznat kao conditio sine qua non svakog autentičnog intelektualca. „ Ako u granicama moga etnikuma stvari imaju vrijednost samim time što mu pripadaju, tada se gubi svaki smisao te one postaju puka formalnost ili prazna kurtoazija i dijalog s ne-mojim kolektivitetom i kulturom“ smatra kritičar Milan Gjurčinov. Nepotkupljiva, na trenutke i radikalna samokritičnost prema vlastitoj kulturnoj sredini i nacionalnom ili obiteljskom podrijetlu je prepoznatljiva i imanentna crta autentičnih intelektualaca i umjetnika, svih onih koji radije teže pozitivnoj transformaciji svoje sredine, nego malodušnoj i dodvorljivoj anesteziji u odnosu na istu. Oni su spremni platiti veću ili manju cijenu svjesno žrtvujući svoj komfor i materijalno blagostanje. Upravo ta njihova beskompromisnost koja im u životu nosi neugodne praktične konsekvence, ujedno ih u književnosti i kulturi „herojski“ razlikuje od ostalih općeprihvaćenih miljenika domaće javnosti. Podrijetlo i pripadnost spadaju u nekolicinu bitnih i odlučujućih činjenica koji u velikoj, ako ne i presudnoj mjeri utječu na tijek i karakter naših života. Možda se naša najveća zadaća u okvirima našeg trajanja, ne vlastitim izborom ili zaslugom, sastoji upravo u temeljnom podvigu suočavanja i produktivnog „menađiranja“ stida od podrijetla, makar samo i pokušajem minimalnog nadrastanja njegovih ograničenja. Nesumnjivo je značajna uloga ili djelotvornost postkolonijalne kritike u tumačenju ovakvog „stida od samoga sebe“ ili svojeg podrijetla i humanitarne platforme koju nudi za rehabilitaciju potisnutih i obezglašenih sub-alternih identiteta i podrijetla mnogih. Dok autori poput Fanona, Saida, Spivak, Homi Bhabhe predlažu pozitivno razvlašćivanje „istočnoga stida“ od pogrešnog podrijetla, odnosno ponovnog otkrivanja imanentnih vrijednosti vlastitog identiteta, Gnisci ide suprotnim smjerom prema razvlašćivanju klasične predrasude svojstvene Zapadu: aroganciji prema Drugom i samoljublju koji im tobože „prirodno“ sljeduju kao izabranima. Kao stanovnica Balkana i pripadnica makedonske nacionalne zajednice, autorica ovog rada i sama nosi isti križ podrijetla s prešućenim stidom i izvana nametnutom nelagodom od vlastite nacionalne i regionalne kulture, stalno izložena samoispitivanju, negiranju, omalovažavanju vlastite kulture koja je vječito pod olovno teškim Upitnikom! S obzirom na takvo, često neugodno iskustvo, neobična no i semantički izazovna sintagma „bijeg od biografije“ pokazala joj se sukladnim naslovom za raspravu o poetici stida od egzistencijalne predodređenosti i vlastite nespokojne perspektive.
ELIZABETA ŠELEVA (1961.) je redovita profesorica teorije i metodologije književnosti na Katedri za opću i komparativnu književnost na Filološkom fakultetu u Skopju. Predsjedatelj je Udruge nezavisnih pisaca Makedonije i urednica književnog časopisa „Naše pismo“. Članica je makedonskog PEN centra. Dugogodišnja je članica uredništva regionalnog časopisa za književnost i kulturu „Sarajevske sveske“. Bila je predavačica na mnogim ljetnim školama, seminarima, znanstveno-istraživačkim projektima, gost profesor na mnogim sveučilištima, autorica mnogih antologija i zbornika. Prevodi s engleskog, srpskog i slovenskog jezika. Objavila je devet autorskih knjiga i više od 200 radova objavljenih u makedonskim i inozemnim časopisima za književnost i kulturu.
* Pošli smo sa ostrva, gledajući kako plava brda blede a pena glisera brazda talase. Sunce je jako, ali na brodu, kad lice zapahne topli vazduh, vetar raznese osećaj vreline sa kože. Iz luke na čeličnu palubu trajekta, koja je upila jaru sunca a sad, ponovo u ugrejanoj kabini auta, kao da i dalje plovimo na talasima kanala. Stapaju se doživljaji u jednu sliku i priču, pa se ljulja i put pod nogama i zapis o putovanju. Od luke putevi vode u zaleđe, kroz palme i agave. Visoko podne i u daljini opet onaj razliveni miraž – put gladak poput površine jezera, usijan kao koža salamandra, zelembaća sa daorskog kamena. I kao na hercegovačkom kršu, ima i ovde, u pejzažu primorskog zaleđa, neke vestern atmosfere: zemlja ljuta i slojevita, tišina nalik scenama iz filmova Serđa Leonea, samo se umesto čegrtanja zvečarke čuje kako striže nožicama cvrčak iz borove šume. – Eno ga, ptičji znak! – Videli smo, na putu ka sokolarskom centru, table ka velikim putevima, i tek iz blizine, putokaz sa znakom sokola. Vozimo dalje, ka pticama.
* – Neće divlja životinja, ni zver ni ptica grabljivica, na čoveka, osim kad je izaziva, ili svojim strahom i nju plaši – govori sokolar, na nadlaktici drži sovu ušaru. Ne trepće jejina, žutosmeđa ptica kratkog savijenog kljuna, gleda pravo i blago giba vratom. Oči joj narandžaste, u njima zenice boje nafte, širom otvorene kao blenda aparata. Oponašajući huk sove, sokolar diže kažiprste na čelo, kako se na ptičjoj glavi našušure pernati čuperci nalik ušima: – To je instinkt svojstven svakom živom stvoru, ptici posebno. Čim oseti opasnost, ona odmah kreće u odbranu. Dodaje odmah: – Ako ptici priđeš polako, bez trzaja, neće ni stresti krilima, već samo blago uviti vrat. Sokolar spustio glavu ka sovi, a ona je prati. Dotiču se čelom čovek i ptica, kao mladunčad gnua ili lava kad se igraju. Napada sova razni plen, štakora i lasicu i sitne stvorove šumske, ali neretko i plen veći i teži od nje, vuka ili lane. Lovi noću buljina, kad svaka životinja spava. Napadne i uzme, pa ostavi plen do sutra, kad se oko lešine skupe proždrljivci, da napadne i njih, bez milosti. Priča sokolar o pticama, o dresuri i lovu, reč mu reska i jasna, kao što prhnu krila ptice. Mi na klupi, on ispred, i kao filozof učenike u peripatetičkoj školi, pita o ptici. Više zbog razgovora samog, jer samo se živeći uz ptice mogu znati pojedinosti njihovog života, kako rastu, kako se hrane, kako razlikovati svekolike ptičje vrste. Jeste sova ženskog roda na našem jeziku, u pesmama posebno, ali ipak mužjak je taj koji lovi, iako je rastom manji od ženke. Govori sokolar o, kako ga naziva, udvaranju u ptičjem svetu: mužjak najpre širi perje, klepeće krilima, onda leti iznad ženke, donosi joj hranu na dar. Raširio je ruke kao raskriljena ptica, obilazi oko buljine, pa otvara sokolarski tobolac i daje joj hranu – poljskog miša, čije je sivo telo već odavno stvrdnuto. Njemu, sokolaru što hrani i gaji ptice, to je pokret napravljen stotinama puta; za onog ko prvi put gleda, ovako izbliza, slika teška i surova. Žvaće sova brzo. Kasnije će ispljunuti gvalju: malu lopticu od nesažvakanog perja. Pokazuje sokolar jednu takvu, daje da vidimo i da uzmemo u dlan, ali ne želi niko, još se čuje u vazduhu priča o kandžama, čeličnom stisku kojim sova prekida vratnu žilu žrtve, zaustavljajući žilu kucavicu. Na tle, presuto borovim iglicama, palo pero ptice: – Ne uzimajte pero, jer nema na ovome svetu išta opasnije od razjarene majke, možda je pero otpalo od ptića. Sova sad žmirka, a sokolar, usred letnjeg dana, zastaje prvi put u pričanju, pali cigaru i briše orošeno čelo. O jejini, kazao je najvažnije, opisao je prirodno stanište ptice, gde veći i jači jede manjeg, a ona je gospodar šume, tiranin bez milosti. Šuma je, kaže, mafijaški kvart: ima mirne stanovnike koji ne traže nevolje, i siledžije kojima je uvek do kavge i tučnjave, a nad svima ima glavni, reketaš od malo reči, dođe po svoje, uzima nemilosrdno, kao što pirat pustoši luku i otima plen.
* Gotova je priča o sovi, odlazi sokolar po drugu pticu a tišina između dveju ptičjih vrsta pada kao pozorišna kulisa. I scena je nova, jer sokolar sad nosi novu pticu na ruci, osmeh mu na licu a reč najednom laka, kao da je osetila dah plovidbe: – Ovo je Muhamed Ali, od svih naših ptica, najbolji letač. Pokazuje svog miljenika, sokola kojem je ovde, u centru, vraćeno otpalo pero. Pera ptičjih, kaže sokolar, ima raznih, jer ptica je savršen letački stroj. Kao kod avionskih krila, svako pero služi svojoj svrsi: dugo na krilima za let, kratko na repu za manevre, i ako se ikoje slomi, nema više leta ptici. Soko je ptica plavetnog neba, iznad morskih stena i planinskog visa. Sokolu je nebo proplanak i vidik. Gleda sokolar u nas pa u sokola, a ptica perja riđeg i sivog, na pomen svog imena klepnula je krilima: – Doneli su ga kao ptiče, bio je uplašen i trom, nije se odvajao od zemlje. Kad je poleteo, nikad duže i teže dresure nego sa njim! Prekrivali smo mu glavu, kako pravila dresure traže, kožnom kapicom, stavljali mu zvonce na nogu, prikivali vezicama za postolje, učili lovu i davali kao nagradu uvek veći komad mesa. Uzalud, jer slušao je više neke svoje ptičje misli nego komande nas dresera. Skupi krila i pogledom punim bola iz nizine u vis gleda. Ali, kao što kod čoveka sraste rana, dobrom paripu povređen zglob, sraslo je pero, a ptić izrastao u jakog i brzog sokola, spremnog za lov i let. I leteo bi – nastavlja sokolar priču o ptici – ali manje zbog hrane i nagrade, više radi leta samog, igre i pokreta, razvijajući neke sasvim svoje, za sokolove neuobičajene načine letenja. Poletao je silovito kao mlaznjak a sletao meko, kao na paperje. – Ime mu dadosmo po slavnom bokseru. Sa onom kapicom ličio je na boksera koji u ćošku ringa, sa ogrtačem i kapuljačom na glavi, čeka početak meča. Bio je slavni Kasijus Klej borac, ali jednako i akrobat ringa, artist željan pljeska i publike i čim bi ušao u ring, pokazao bi sve bokserske bravure. Takav je i ovaj naš soko, skineš mu kukulju, on je već zagrejan za najbrži let, ne krije šta zna, već leti slobodnim nebom, raširenih krila. Soko je ptica pobede i slave. Gledamo: vine se soko Muhamed Ali visoko, onda se obruši i nad zemljom izvede svoj vrtložni, čigrasti luping. Letač i pripitomljena grabljivica, a leti zarad leta samog, kao da uživa u finoći i savršenstvu svojih pokreta. I kako bokser stepuje u mestu vrebajući trenutak za munjevit direkt, tako i ovaj soko čeka da načas mine vetar, pa se sjuri, prepuštajući Zemljinoj teži svoje vretenasto telo. – Pun je ptičji svet takvih Livingstona, kojima je draži let od plena – kažem sokolaru i pominjem mu bejrutske galebove – ima i među njima onih što vole da se odvoje od jata. Lete mimo vetra, pa u letu zastanu na dokovima uz more, dogodi se ponekad da udare u prozore i zastakljene balkone. Ošamute se, pa pijuču kao što čoveku u nevolji utanji glas; traje to kratko, čim skupe snagu, bejrutski galebovi nastavljaju putovanje. Govorim mu i o konsijeržu zgrade Al-Manar, Bejrućani kažu: najbolji je ornitolog među kućepaziteljima, zna ljude i ptice. Vidim ga kao tad na bejrutskom asfaltu, gleda u nebo i kaže: – Lete ptice, šire se nebom kao sačma. Sada, u zaleđu mora, slušamo o pticama, a Bejrut zasule krhotine eksplozije u velikoj luci, nebo je svo od sivog praha, i ne gleda dobri konsijerž ptičje eskadrile. Klima sokolar glavom i govori svoje: kako ptice stradaju najviše slećući na električne žice, ili pak nalete na vozila na autoputu. Čudno je ptičje oko. Vidi zaobljenu sliku, ali u daljinu gleda i samo napred ptica ide, ka sebi znanom cilju.
* Govori još sokolar o srednjovekovnoj vlasteli, vremenima kad je soko bio simbol i amblem, te o sicilijanskom kralju Fridrihu, ljubitelju pesništva, koji je napisao traktat o umeću lova sa pticama. Kaže, baš iz dalmatinskog zaleđa, otišle su dresirane ptice u Mletke i Španiju, na dvorove i u kraljevska lovišta. Nekima se zna trag – sada su potomci tih ptica u sokolarskim klubovima, ali najvećem broju ptica se, kao ukletim jedrenjacima u okeanskim vodama, ne zna sudbina. Priče o pticama su priče o nama, njihova imena su belezi našeg puta: Sokolac, Jastrebac, Orlovača. Lovilo se sa sokolovima u našim krajevima: na slici, koju nam pokazuje sokolar, bosanski herceg Vukčić u lovu sa sokolom. Slika srednjovekovna, liči na minijature, ilustracije iz Fridrihovog traktata, gde su lađe i ptice u nijansama plave i zlatne. A lovačkom portretu hercegovom daju draž kontrasti boja i nesrazmera: soko veći od glave konja, glava konja mala, hrt sitan kao štene. Umoran je naš sokolar od letnjeg dana, od opisa dresure i života ptica, leluja mu i misao i reč, kao vilin konjic nad Narentom. Pominje kneževe i templare, prinčeve i emire, preplovi u rečenici začas do Sicilije, pa dalje do kalifata u Španiji, i nazad, Mediteranom, preko Malte, Magreba do Arabije, sve sledeći put sokola. Kaže na kraju: – Ptice su najveći migranti sveta. Sad se umesto govora o pticama opet čuje samo cvrčak, svirac borove šume. Kruži iznad nje soko Muhamed Ali, pilotira i sparinguje sa vazduhom što donosi vrelinu sa palube broda i trag morske soli. Sokolar podigao glavu, gleda svog letača, pevuši pesmu o sokolu i sokolici: – Jedno sam propustio reći. Soko bira ženku za ceo život.
NIKOLA POPOVIĆ (Sarajevo, 1979), italijanista po struci, bavi se istraživanjem savremene italijanske proze. Predaje italijanski jezik na Odseku za muzičku umetnost Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu. Objavio je prevode knjiga Etorea Mazine, Simone Vinči, Valerije Parele i brojne prevode italijanskih pisaca u književnim časopisima. Autor je kritičkih ostvrta iz oblasti filma, pozorišta i književnosti, putopisa i reportaža iz Togoa, Gane, DR Kongo i drugih zemalja. Objavio je knjige putopisne proze: Priče iz Libana (Centar za kulturu „Gradac“, Raška, 2016), koja je dobila nagradu Akademije „Ivo Andrić“ za putopisnu knjigu i povezivanje kultura, te Skice za plovidbu (Agnosta, Beograd, 2019; Imprimatur, Banjaluka, 2020), koja je dobila nagradu „Ljubomir P. Nenadović“ za najbolji putopis na srpskom jeziku. Prevođen je na engleski i makedonski jezik. Bio je glavni i odgovorni urednik časopisa za književnost, kulturu i društvena pitanja Bosanska vila u Sarajevu.
– priča “Soko Muhamed Ali” trećenagrađena je na književnom natječaju/konkursu “Tragom Nastasijevića” 2020. u Gornjem Milanovcu –
čovjek-časopis 