DUŠAN ZAHARIJEVIĆ rođen je 1992. godine u Kosovskoj Mitrovici. Završio je master studije srpske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je diplomirao iz iste oblasti. Knjiga poezije Antologija savremenog pesništva/ Antilogija svevremenog rečništva objavljena je 2017. godine u izdanju Brankovog kola. Laureat je nagrade “Stražilovo” za najbolje pesničke knjige objavljene u Brankovom kolu. Druga knjiga pesama (Ne)dohod objavljena je 2020. godine u izdanju izdavačke kuće “Bitije”. Trenutno živi u Beogradu. Piše i objavljuje poeziju, stručne radove i autorske tekstove, a bavi se i muzikom.
I razmazujem te po leđnoj moždini budi mi fluid moja siva i bijela tvar sve dok mi zrnast snažniji od neurona ne postaneš impuls autoimuna bolest
II ne mogu dati krv problem je u hemoglobinu u redu je reći ne kad nemaš dovoljno za druge ruke rastu u krastu prisloni lice na sunce do tad jedi zeleno i pij aroniju
III gospođo morate se udebljati dođite ponovno kad nabacite koju kilu kvržica bježi prema desnoj sisi evo samo što nisam
IV gospođo vi krvarite vi niste prihvatljiv darivatelj dođite sedam dana nakon mjesečnice zašto šapće nismo li iste dijelimo i organ i tekućinu i fleku na suknji vraća mi osobnu iste nismo iza mene stalak s bordo epruvetama gumeni remen za iskakanje vene crveni se gore kao ja dolje sram te bilo sestro
V istjerujem iz tebe crvenu jegulju tupom iglom probijam ti najtanji sloj krv je posvuda život je posvuda omatam oko vrata elastične prste
***
TABAN
ljubim joj noge ništa nije lijepo kao njen taban taban je tam-tam zemlji dok cupka pred ljuljačkom pukotina kroz koju smo se provukli u kamenom dobu
gledam je kroz krišku kože sve što sam ikada vidio čuo i okusio svi bubnjevi između galaksija i kamenje koje je izudaralo zemlju svaki ubrzani film u kojem sam glumio sve se skupilo u malo zrnce prašine moj otac umire na kolicima s tabanima prema gore a meni su i tebi tvrdi od trešanja tabani
VANDA PETANJEK rođena je 1978. godine u Čakovcu. Diplomirala je hrvatski i engleski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. Piše na hrvatskom i engleskom jeziku. Pjesme su joj objavljene u časopisu Poezija, Polja, Fantom slobode, Tema i Riječi, na književnim internetskim portalima te na Trećem programu Hrvatskog radija. Pjesme prevedene na engleski jezik objavljene su u časopisu Live Encounters. Živi i radi u Zagrebu.
Znaš, čovek je dileja bez ikakve šanse za promenom. I taj gram mozga što ima u glavi Đavo mu je dao da bi ga dodatno slomio i napravio svoje privatno igralište.
Dan je bio stvoren za pobede. Predaja nikad nije bila opcija. Samo je trebalo biti srećan, a ostalo bi došlo samo od sebe. Ipak, postojao je problem. Nisam bio srećan. Dočepao me je bluz u svoje naručje i nije hteo da me pusti. Govorili su da je bluz kada se dobar čovek loše oseća, a ja sam dobar čovek. Pola čoveka.
Atom čoveka koji je ostao od mene, i nije se pretvorio u lažne vesti koje iz dana u dan izmišljam i objavljujem na portalu.
,,ŠOKANTNO: Džoni iz Luzergada se pretvorio u laž i prestao da bude čovek (FOTO/VIDEO)”, eto to će postati udarna vest ako nastavim da se bavim tim poslom.
Festival besmislenih ideja prekinut je njenom porukom.
,,Šaljem ti link. Pogledaj konkurs za kratku priču. Prva nagrada je 60 000 dinara. Oderi ih. Ljubim te”, pisalo je na displeju. Dobro, lažem te. Poslednja rečenica nije pisala, ali bilo bi lepo da jeste.
Iznervirala me je. Znala je da pišem roman i da me konkursi ne zanimaju. Osim ako nisu namešteni da osvojim prvo mesto, što je u Luzergradu rekost. U nekim drugim gradovima, da, ali ovde je moral oduvek bio na prvom mestu.
,,Šta ima da konkurišem kada znam da sam najbolji?”, odgovorio sam i upalio cigaretu.
Da pošaljem priču, čitav Luzergrad bi pričao o tome.
,,Džoni se prodao. Počeo je da šalje svoje priče na konkurse. Govorio je kako njegov rad otvara oči ljudima i tera ih na razmišljanje, a sada hoće da zaradi lovu”, glasovi u mojoj glavi su postajali sve snažniji. Vid mi je pomutio, a srce krenulo da preskače. Ostao sam bez daha. Pomislio sam da ću umreti. Telo je drhtalo iz sve snage. Krenuo sam da teturam po sobi. Bilo je gotovo. Izašao sam na terasu da se oprostim od sveta.
,,Uzmi me Bože, spreman sam. Uzmi me i odnesi na oblak da sa anđelima sviram harfu. Zbogom, dobri moji i naivni ljudi. Zbogom voljeni gradu. Dao sam ti sve, a zauzvrat nisam dobio ništa. Ne, ne želim nikakve govore na sahrani. Ali ono što želim, to je da znate istinu…”, zaplakao sam i zastao na trenutak. Bilo mi je teško nastaviti govor. Ipak, ne umire se svaki dan. Udahnuo sam iz sve snage i nastavio.
,,Nisam se prodao, a priču nisam poslao na konkurs. Upamtite to”, zajecao sam i obrisao suze sa lica.
A onda mi je čudna pomisao projurila kroz vijuge. Umirem čitavih pola sata, a i dalje sam živ. Mrtav čovek ne govori, zar ne? Mrtvom čoveku se ne smeju ljudi na ulici jer galami sa terase. Kada sam shvatio da sam živ, brzo sam pobegao u sobu. Šta će reći svet? Nisam umro, ali sada znaju da sam lud.
,,DŽONI JE POLUDEO: Evo šta je vikao na terasi (FOTO/VIDEO)”, već sam video novinski naslov.
,,Uvek je bio miran i povučen. Bio je fino vaspitan i uvek mi se javljao na ulici. Nikada ne bih pomislia da će…”, komšinica je davala izjavu za TV Dnevnik. Komšinica je tuđom zaslugom pokupila pet minuta slave i sada uživa. Briga nju za mene, hoće ženama na kafi da se hvali kako je završila na televiziji u udarnom terminu.
Dobra moja i naivna komšinica. Dobri moj i naivni drugar kojem dugujem 500 evra.
500 EVRA?!
Jebem ti život, obećao sam da ću ih vratiti do oktobra. Posle smrti i ludila na red je došao novi problem. Kako vratiti pare? Izašao sam na terasu i pokušao da umrem, ovaj put zapravo ali jok. Nije upalilo.
A onda mi je osmeh ozario lice. O, da. Ponudiću glavnom u žiriju polovinu nagrade. Ako je pošten čovek, i ako konkurs nije samo pranje novca, prihvatiće. Tako je. Prodaću se i poslati kratku priču, uprkos poštenju koje nikada nije bilo upitno kod mene. To mi je u genetskom kodu, kao i svima u Luzergradu.
,,A sada, proglašenje pobednika. Prvo mesto osvaja Džoni iz Luzergrada”, čovečuljak u odelu je saopštio milionskoj publici. Ljudi su bili u transu. Hodao sam po crvenom tepihu i rukovao se sa prisutnima.
,,Ti si Bog. Ti najbolje pišeš.”, luda devojka je vrištala.
,,Ma nije baš tako”, pravio sam se važan, a znao sam da je luda devojka u pravu. Svi smo znali. Znao je i on.
,,Ovo je najvažniji dan za književnost u modernijoj srpskoj istoriji. Naš mladi, talentovani i marljivi novinar postao je i veliki pisac. On je budućnost Srbije. Zbog toga jer je u ovim teškim i istorijskim vremenima hrabro stajao na braniku kulture, dok sam se ja borio za mir i stabilnost u regionu poklanjam mu najmoderniji leteći automobil.”
Gradonačelnik Luzergada je držao govor na trgu pred 200 000 ljudi. Neću te lagati, bilo mi je neprijatno ali nisam mnogo mario.
,,Hajde Džoni, obrati im se, brate moj. Ljudi hoće da te čuju. A posle ako hoćeš mogu da ti sredim posao u državnoj firmi, samo neki papir da potpišeš”, gradonačelnik se smejao dok me je izvodio na binu. Zagrlio me je. Zapravo, više je to bio neki poluzagrljaj, ako me razumeš Postao sam zvezda zbog kratke priče.
,,Govor, govor, govor”, ljudi bez zuba su pravili galamu i mahali sendvičima.
,,Dragi moji, ovo nije samo moja pobeda. Ovo je pobeda svih vas. Nisam kao drugi pisci. Ne pišem zbog love, nego da bih vama otvorio oči i ukazao na svetsku bol i nepravdu. Ovih 500 evra što sam zaradio daću u humanitarne svrhe. Za izgradnju novih bolnica. Za našu decu. Za Luzergrad.”
Lagao sam kao pas, a laž je, gle čuda, naišla na opšte oduševljenje prisutnih. Moraću češće da lažem. Sišao sam sa bine, potpisao gradonačelniku onaj papir za posao, uzeo sendvič i poleteo sa novim letećim automobilom. Tamo gde samo retki mogu odleteti i tamo gde mi je oduvek bilo mesto. Među zvezdama. Ništa nije moglo da zaustavi moj uspeh.
,,Džoni, ručak ti je na stolu”, svetsku slavu je prekinuo glas keve iz kuhinje.
,,Mama, ne prekidaj me. Radim”, odgovorio sam i dočepao se telefona.
,,Ma šta radiš? Bilo bi ti bolje da nađeš posao”, zajecala je. Nikada me nije uzimala za ozbiljno, a 40 godina živimo zajedno. Kaže da treba da se osamostalim. Ne razume da mlad čovek u Luzergradu može da se osamostali samo kad sahrani celu porodicu.
,,Hoću da konkurišem, bre. Kakvu priču da napišem?”, poslao sam poruku.
,,Znala sam da ćeš pristati. Da bude velika priča. Samo velike stvari mogu da osetim.” Ne lažem, stvarno je tako pisalo.
To je to. Postaću slavan. Otišao sam u kuhinju i udario šakom o sto.
,,Mama, daj 200 dinara. Hoću da pošaljem kratku priču na konkurs i postanem poznat”, bio sam odlučan.
Iz novčanika je izvadila poslednjih 200 dinara i ostavila na sto. Zvezda je rođena.
NENAD BARAKOVIĆ rođen je 1991. godine u Novom Sadu. Živi od novinarstva i kopirajtinga, a živi za muziku i pisanje. Trenutno radi na albumu sa novim bendom i na prvoj zbirci kratkih priča.
– priča je originalno objavljena na sajtu KULTURA 381 –
Imala sam petnaest godina kada me je otac prvi put poveo u paviljon »Cvijeta Zuzorić«. Bila je postavljena grupna izložba ekipe fotografa koji su se vratili sa proputovanja Severnom Amerikom. Tema je bila folklor američke nacije. Odlična izložba, ono što sam videla mi se odmah svidelo. Pojedini pejzaži planina i jezera koja su ih posmatrala iz podnožja mogli su bez problema biti okačeni pored fotografi ja Anselma Adamsa (naravno tada nisam pojma imala da postoji neki Anselm Adams). Koliko se sećam, bilo je tu predela centralnoameričkih prerija nalik površini meseca. Osamljenih i tihih varošica sa oronulom drvenom crkvicom i benzinskom stanicom sa jednom pumpom ispred koje sedi gojazan čovek i posmatra svog kudravog, gojaznog psa. Portreti čudnovatih predstavnika američke radničke klase: čupavih zapuštenih radnika automobilske industrije; biznismena koji u neverovatno rastegljivom koraku preskaču nekoliko stepenika ka ulazu u predstavništva internacionalnih kompanija; plavokosih preplanulih devojčica na rolšuama dok pijuckaju koka–kolu na širokom osunčanom bulevaru duž okeana; istrošenih, umornih žena sa pothranjenom decom što u redovima čekaju na besplatni lekarski pregled neke farmaceutske kompanije koja je u jeku marketinške kampanje. Da se razumemo, sve su te fotografije meni donosile novo iskustvo, drugačiju predstavu o nepoznatom. Upoznavale su me sa novim fenomenima, ali na jednom veoma racionalnom nivou. Svaka od njih bila je potpuno jasna, u celosti čitljiva, svi njeni elementi dostupni mojoj analizi. Osetila sam dubinu do koje se može prodreti u intimu drugih ljudi, u ono najobičnije iz njihovih života što ipak može da nahrani banalnost naše znatiželje. Pritom, te ljude ne poznajemo, niti ćemo ih ikada videti verovatno, a čudnovato će nam zauvek pripadati. Na jednoj od tih fotografija (čije bih detalje sigurno zaboravila da je nakon nekoliko godina nisam opet videla u jednom časopisu) bila je porodična kuća građena u karakterističnom srednjeatlantskom kolonijalnom stilu, u Merilendu, verovatno u drugoj polovini osamnaestog veka. Jednospratna, građena od cigle i obojena u belo, imala je na sebi nežno sive detalje oko prozorskih okana i ulaznih vrata. Krov je na četiri vode i na užim stranama počiva po jedan masivni dimnjak. Oko kamene staze koja vodi do kuće posađeno je ukrasno tamno zeleno grmlje na kome se mestimično crvene jarki cvetovi. U trećem planu, u dubini fotografije, vidimo kako se po ostatku imanja prostire gusta šuma kestenova i hrastova. Na levoj strani trema, sa koga se ka nakrivljenom krovu uspinju četiri vitka bela stuba, stoji žena koja grli dečaka i devojčicu. Na glavi nosi slameni šešir širokog oboda, ukrašen crnom vrpcom, a bela košulja na njoj ima visok okovratnik. Devojčica je u laganoj plavoj letnjoj haljini sa raskošnom, belom kragnom koja joj se preliva po ramenima. Rukom pravi senku nad očima. Dečak je u beloj košulji sa kragnom nalik ženinoj i u kratkom crnom šortsu, ramena su mu kruta, glava povijena unazad i čvrsto žmuri. Neprimetna grimasa mu povija usne, pa iako ga sunce nemilosrdno prska zracima, on mu svejedno potura svoj ukočeni osmeh. Njegova desna noga od stopala do kuka nalazi se u nekakvoj metalnoj konstrukciji, verovatno stabilizatornoj protezi, od blistavih šina i kožnih kaiševa. Međutim, kako se moj pogled odmicao dalje, udesno, videla sam siluetu koja se povlači sa fotografije kroz ulazna vrata, a obrisi joj nestaju u dubokoj senci enterijera. Ruka kojom su otvorena vrata lebdi u prostoru, čudno uperena ka objektivu, kao da zbog siline zamaha kojom je otvorila ta vrata nije mogla da odoli inerciji. Drugom, desnom rukom, ta figura je poput pijanice nekako očajno ščepala dovratak, jedinu stvar koja se može isprečiti pred sramotnim gubitkom ravnoteže. Ta parcijalna silueta je visoka, viša od ostalih na slici, širokih, snažnih pleća i dugačkih nogu, koja se završavaju velikim, bosim stopalima. Sa njima kao da je srastao jedan pas, koji je možda delimično pokušavao među čovekovim nogama da osunča svoje matoro telo. Njih dvojica su tako isprepletani činili nekakvu poluosenčenu grotesku, koja kao da se kajala što se predstavila svetu. Upetljala sam se u pitanja šta toj fotografiji prethodi, šta dolazi posle nje, kome pripada ta misteriozna silueta, zašto je bosa i zašto želi tako hitro da utekne fotografu, zašto pas tako nemoćno počiva kraj tih ogromnih, prljavih stopala i vrata koja se na njega ustremljuju… Prvo sam mislila da će one dečakove sjajne proteze i ukočenost odvući svu moju pažnju, ali nisu. Zašto bi? Dečak je verovatno rahitičan i osuđen na pomagala, o čemu se tu ima razmišljati. Saosećati verovatno, ali ne i analizirati. Ili sâm taj eksterijer i stara, bogataška građevina… Ali i to je prilično direktno i očigledno, iako važno, upućivanje na klasno pitanje. Međutim, onaj koji je nestajao sa foto–papira još dugo je treskao mojim mislima, koračajući po daskama i lupajući vratima.
DANILO LUČIĆ rođen je u Beogradu 1984. godine gdje je završio Studij srpske književnosti na Filološkom fakultetu. Objavio je zbirke pjesama Beleške o mekom tkivu (2013), za koju je osvojio Brankovu nagradu, i Šrapneli (2017), a nedavno mu je objavljena i zbirka priča Sazrevanje modrica (2020). Urednik je portala za književnost i kulturu glif.rs, a bio je i urednik u izdavačkoj kući Kontrast izdavaštvo. Ko–urednik je Bosanske vile, najstarijeg bosanskohercegovačkog časopisa. Izvršni urednik je edicije »Zajednička čitaonica« organizacije KROKODIL, a uređivao je i vodio večeri poezije ARGH! Bavi se fotografijom i video formatima, objavljuje kolumne i eseje u tiskanoj i elektroničkoj periodici (Before After, Prosvjeta, Marie Claire, Milica magazin).
dva stana i bakina kuća hrana nakon škole utorak i četvrtak i svaki drugi vikend kod tate ostalo kod mame ponekad bakini kroketi (ako sam bila jako dobra)
javi se na telefon, ali nemoj mu reći što je pitala pazi gdje skrivaš dnevnik, pročitat će ti ga u školi nemoj profulati raspored, nećeš znati kod koga je ručak pazi koliko noći zaredom ne spavaš, pokvarit ćeš ocjene sakrij te božićne poklone, znaš da će pitati što si dobila pazi koliko glasno se smiješ, mislit će da ti je bilo previše zabavno pretvaraj se da ne znaš odgovor na pitanje, tako je najsigurnije
jesi mu rekla za onaj treći vikend u prosincu znaš da tad ne možete doći a ona mu neće javiti
jesi uzela pidžamu četkicu za zube rezervnu odjeću jesi dobro oprala zube da se ne osjeti miris twix čokoladica jesi dovoljno tiho šaptala pred bakom jesi se podijelila točno jednako po pola jesi joj rekla kako je tužan kad glasno šuti jesi mu rekla da je bacila sve fotografije s njim jesi joj rekla da je stalno u brdima jesi mu rekla da ne ustaje iz kreveta jesi joj rekla da uvijek pita kako je jesi mu rekla da mrzi zvuk njegovog imena jesi joj rekla da ima novu ženu i dijete jesi mu rekla zašto ideš na ručak u atelje jesi mu rekla? jesi mu rekla? jesi mu rekla?
jesi mu jebeno rekla?
pazi.
***
BOCE S KISIKOM
nigdje me ne guši više nego nabadanje po okaminama djetinjstva kad vidim mali vlažni podrum u kojem smo živjeli stropove tako niske da ih dodirujem laktovima kotlovnicu di se tata ljutio smetale smo ga dok je pisao diplomski djeca su kriva za vječne studente sjetim se kako je mama skoro progutala riblju kost
i nju je gušilo
najoštriji su noževi koje sama držim za pojasom oni sijeku do same srži one uvijek nedovoljne volim ih oštriti na kritikama previsokim kriterijima listanjima tuđih života pobrojavanjima neuspjeha
sastavljena sam od absolutiva crno bijelih linija svijeta daj mi sve ili ništa nisam naučila što su nijanse u njima postoji previše rizika za pogrešku uvijek kad vidim dimnjačara zaželim da sve bude dobro ja nisam okej ako svi nisu okej
znaš kako tu malo prostora ostaje za disanje
***
ZAMISLI DA SI NETKO DRUGI
naginjem se kroz rolete u dnevne sobe stranaca proučavam njihov svrbež svakodnevice postavljen za obiteljski ručak virim po tramvaju ljudima preko ramena čitam poruke
podiže se zastor najvjerniji sam fan stalno dolazim na reprize
valjda sam zato čitala knjige po redu na polici ne birajući utapajući znala sam već tada nigdje ne postoji tako temeljita disocijacija kao življenje tuđih života
PETRA ČEČ (1990.), djevojčica iz Varaždina, psihologinja u Zagrebu. Trenutno u procesu završavanja edukacije iz Gestalt psihoterapije. U srednjoj školi je sudjelovala u Literarnoj grupi i državnom Lidranu. Pjesme iz te faze su joj objavljene u raznim zbornicima. Od tada nije pisala 10 godina te se sada vraća poeziji.
Tako je na red došla i tema koja me je dosta dugo držala na vrhovima prstiju. To je ljubomora. Ta tema je, za mene, posebno bolna. Razmišljajući o tome, mislim da sam je razvio iz dosade. Ali onda, to mi zvuči podlo i ništavno. Zvuči mi da, kad tako kažem, ljubomora nije nešto što sam ja osećao, već samo pogrešna manifestacija neke druge boljke koja me je mučila. Moguće da grešim. Moguće, veoma, da je ljubomora bila tu, kao neravnina u životu. Kao nešto, što će mi okupirati misli. Što će mi unositi dnevnu dozu promene i nestabilnosti, za kojom sam, možda, podsvesno i pritajeno, žudeo.
Navešću, sad, par konkretnih primera ljubomore i kako su te svađe tekle: Očito, sve je počelo sa Damirom, onim čovekom, sasvim prijatnim i meni izuzetno zabavnim, koji radi na splavu na kojem smo tokom leta, u tim divnim, dokonim danima, znali da sedimo satima. Damir je konobarisao na tom splavu i Sonja se s njim uvek prisno pozdravljala. Zabavna stvar u svemu tome je što ja nisam na to nikad obraćao pažnju. Meni je bilo sasvim u redu da se ona tako prisno s njim pozdravlja, sve dok nisam saznao jednu činjenicu. On je bio njen prvi momak, prvi dečko, prva ljubav, kako god, i s njim je izgubila nevinost, takoreći, on ju je prvi video golu. Sad, jasno je, razloga za ljubomoru nema. Damir, do tog trenutka izuzetno ugodan i prijatan, druželjubiv i simpatičan, u mojim očima postao je, isprva, predmet mog zanimanja. Sonja mi je tu činjenicu, više se ni ne sećam kako, rekla usputno. Pitao sam je, možda, kako poznaje Damira, a onda mi je ispričala istorijat njihovog odnosa, bez ikakvog ustezanja. A zašto bi ga i imala? U prvi mah, meni je to bilo sasvim prihvatljivo. Nisam ja nešto mario za te stvari. Prvi momak, prva ljubav, sad sam ja, bejaše on, više nije, to je meni bilo sve u redu. Nisam želeo da se bavim predznanjima, ikakvim. Za mene je Sonja uvek bila to što jeste, u tom trenutku. Ali Damir je zbog nečeg drugog postao, u početku, predmet mog istraživanja, a kasnije, razlog mojih neumornih misli o Sonjinoj vernosti i sopstvenoj slabosti. Misli se, često, ušunjaju, najmanje tamo gde treba, negde između uha i srca. Tako je bilo i sa sledećom misli.
Setio sam se, naravno, tako mi je sinulo, dok sam ležao i gledao u Sonjine zube dok se smejala, da je svađa koja je prethodila njenom raskidu sa Banetom, bila svađa upravo zbog ljubomore. U tom trenutku, mislio sam, Bane je ljubomoran. Zapravo, u tom trenutku nisam ništa razmišljao. Ali ta misao, Sonja je u još jednom muškarcu, Banetu, budila ljubomoru, ta misao nije mogla da se iskobelja iz mene, kako udahnem, ona je tu, kako napravim korak, ona je tu, kako pređem preko mosta i zađem iza ugla, ona je tu. Tako sam ja, gledajući u Damira, razmišljao, zapravo, o sebi i Banetu. Šta ako je on bio u pravu? Sada, gledajući na to, ne mogu sebi da objasnim taj osećaj. Vrlo je jasno da to nije čist osećaj. Jasno je, ljubomora nije racionalan osećaj, u trenutku dok je neko oseća. Ali najsmešnije od svega bilo je to što nisam mogao da shvatim šta ja, zapravo, osećam? Nisam mogao da shvatim zbog čega ja osećam strah od Damira, muškarca sa kojim je moja draga izgubila nevinost davnih dana, nisam mogao da shvatim zbog čega ja poistovećujem sebe sa Banetom, kad je očito da Bane i ja nismo jedno, nemamo iste oči, nemamo iste reči, nemamo iste misli, ukratko, nemamo ništa isto, osim titule muškarca i, kako ispada, zajedničke devojke. Gledao sam u Damira, čoveka koji mi je toliko bio simpatičan do pre samo par dana, dok nisam znao da je bio sa mojom devojkom. Ljut sam bio što sam ljubomoran, ljut sam bio što nisam mogao da objasnim šta me muči i šta je, uopšte, ljubomora, kakvo je to invazivno osećanje, kakva je to ludost civilizacije, pitao sam se, da li je ona meni data, da li sam je naučio, da li sam, možda, ljubomoran jer mislim da tako treba, jer, zaista, nisam znao čega sam se bojao, nisam znao da li sam se bojao da će Sonja da me prevari sa Damirom, što je iracionalan osećaj, nema logike da to uradi, i uostalom, ako uradi, šta onda, šta će se dogoditi s mojim organizmom u tom trenutku, ništa, to je činjenica, čak nisam mogao da shvatim ni zašto bi mene pogađalo to da li će Sonja opet da bude sa Damirom, iako nema nikakvih indicija da će da bude, nisam mogao da shvatim ništa, a ponajmanje sam mogao da shvatim zašto uopšte hajem za takve trivijalnosti, koje me sprečavaju da uživam u malim, svakodnevnim radostima koje bi život sa voljenom osobom trebalo da pruža. Poput, šetnje pored reke. Gledanja ptica. Pričanja o dogodovštinama na poslu i smešnim klipovima na internetu. Jednostavno, činilo mi se da me ljubomora izjeda, ali ne toliko sama ljubomora, koliko njene posledice. Bilo mi je, neretko, glupo da kažem da sam ljubomoran, pa sam govorio da sam ljut zbog nekih drugih stvari, pa smo se onda svađali, da bih, na kraju, priznao da sam ljubomoran, i to je trajalo sigurno mesec dana, a da ja nisam mogao sebi da objasnim zbog čega se, uopšte, tako osećam. Izjedalo me je, zatim, što je Bane imao Sonju pre mene, što je apsurdno, kad sam ja, takoreći, oteo Sonju od njega, samim tim, odjednom sam osetio potrebu da zovem Baneta da mu se izvinim, osećao sam da je prava stvar što me je izudarao, i onda sam stao, stao sam i pogledao se u ogledalo i pitao se šta sam ja to, uistinu, postao? Jedan dosadan čovek, to sam postao, u roku od mesec dana, shvatio sam. Postao sam jedan običan dosadnjaković, ništarija, jedan običan, sićušan mrav, koji ne može da se nosi sa osećanjima kao odrasla osoba. Onda sam se pitao da li bih ja, kojim slučajem, bio ljubomoran i da se Damir nije pojavio, da nikad nisam saznao da je on bio sa Sonjom, da li bih ja, a verovatno bih, našao neki drugi razlog za ljubomoru? Naše su svađe, tada, bile česte. Osećao sam, zaista, neobjašnjiv pritisak na grudima i želeo sam da sve, nekako, nestane.
FILIP GRUJIĆ (1995) je diplomirani dramaturg. Autor romana: “Podstanar” (LOM, 2020) “Bludni dani kuratog Džonija” (Samizdat, 2017) Dobitnik je Sterijine nagrade za dramu “ne pre 4:30 niti posle 5:00”, a za tu dramu je dobio i nagradu Slobodan Selenić i podržana je u Maison Antoan Vitez fondaciji za prevod na francuski jezik. Dobitnik je Mihizove nagrade za dramsko stvaralaštvo 2020. godine. Autor je drame “Vilica Ebena Bajersa” koja se trenutno radi u SNP-u u Novom Sadu i čija se premijera očekuje u Novembru. Autor je drame “Tamo gde pevaju”, koja je imala premijeru u Skoplju, a domaća premijera se očekuje u Atelje-u 212 naredne godine. Njegove dve drame “Kada pričamo o ljubavi, da li pričamo?” i “Ljubavna lektira” se igraju na stalnom repertoaru u omladinskog pozorišta DADOV. Svira u bendu CIMERKE, a imao je i solo projekat pod nazivom Filip Grujić.
Govoriš kako neverovatan utisak ostavlja devojčica u crvenom kaputu Šindlerova lista, Sve te smrti koje opominju
Svet je vreo i s prozora padaju sitne čestice prašine s tek opranih jastučnica Deo nečijeg doma kaplje po nama
Sve je naizgled sporo i tvoj dodir mediteransko leto ali ja već znam da na kraju život stane u kutiju Jedna kutija za mamine stvari Jedna za tatine, kutija za tvoje Stanu ispod regala, police za knjige Ponekad nema prostora pa se sve baci Otišla bih na dedinu njivu da zarijem prste u zemlju Toliko volim život Da mi se umire pre kutija
***
TABANI
Sve žene koje znam drže se za ruku vilinsko kolo u polju bulki sanjam ih i sebe Sede kose sedim na travi Kad se probudim svrbe me tabani Ne sećam se šta je baba rekla da to znači ali mislim da nije dobro ne mogu da se uspravim umijem ponovo sam raščupana beba i plutam po bazenu Čini se da niko ne primećuje Samo čujem sve te žene kako viču ne plaši se Ostaćemo same.
***
RODOSLOV ILI ZAŠTO SAM SE RODILA I PRESTALA DA JEDEM PILETINU
Prababa je za vreme nemačke okupacije bila jako mlada i gladna od nemačkih lekara dobila je tabletu za abortus i jedno pečeno pile koliko je brzo pojela pile toliko brzo je povratila tabletu jedna baba duguje život kokoški Druga ih je ceo život čuvala brat je pilićima u selu u igri lomio vratove
Pazolini bi takvu igru odmah preneo na platno U selu su još pričali Kako kad dvoje umru vuku trećeg Smrt se posle usadi u zidove i u koru hleba Onda treba zaklati kokošku, baciti u jarak i smrt će se iseliti
Nadam se da će kada bude vreme za žrtve Ljudi dostojanstveno uvrstiti kokoške u hramove
VIKTORIJA ĆOSIĆ (1998, Beograd) svima preporučuje da pročitaju knjigu Sto slučajeva Danila Harmsa. Studira italijanski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Pohađala je radionicu Ognjenke Lakićević. Objavljena je u zborniku Rukopisi 42 i 43. Želela bi da prevede više pesama Alde Merini. Njene omiljene reči su ranjivost, održivost i razumevanje.
Najviše volim jesen. Poznanstvo s njom je blagodat.
U određene dane oblačim određenu odeću, jer ljudi tako vešto umiru, jer mislim da će doći.
Takav, krut i predan, istrošen i miropomazan, klizim karnevalskim ulicama.
Niz krilato drveće zmajevi se svlače noseći pregršt lišća.
*** Pogledajte me: dobro izgledam! Tako se putuje u prošlost, tako se postaje budućnost!
Imam sve, osim sadašnjosti; krajnje tačke su iluzije; jednostavno: nešto je pre, nešto posle, sada je ništa…
Ali, ona će doći. Mislim da će doći. Nadam se da će doći!
*** Voli me: neću poricati ako se spotaknem o tvoju kost.
Ovaj buket se rasipa, ovaj zamak će ostati prazan, u ovoj kuli se nešto debelo urušilo. Izgubio sam sebe, ti me nisi našla.
*** Pogled sa visina unižava kao i onaj ka visinama.
Mnoge igre sam odigrao. Igre sa svetlošću, lišćem, ledom i stenjem u zapećku jutara i sutona.
Setite se da nisam postojao! Ili sam postojao da biste me zaboravili? Ako se ukaže prilika, ipak se setite i toga!
*** Kupim ukrase sa ulica, kupim ukrase sa ulica. Draga, tako znam da si prisutna, osećam tvoj šaroliki ogrtač jer nisam oduvek živ.
Sve sam premerio: trotoare, zgrade, bašte, đubrišta, gradove, tričarije, samo je moja visina promenljiva. Budeš li čekala, nećeš imati šta da prihvatiš! To je ta varljiva nada koja me čini razumnim…
Preda mnom je višespratnica. Popeću se pomoćnim stepeništem mazeći zelene, kestenjaste, grafitne cigle.
Pogled sa visine jednako unižava kao i pogled ka visini!
Na krovu samujem sa vrtoglavicom. Ljudi su špenadle pobodene u beton, u izmaštane travnjake, naglavce su prikačeni za grane: zaboravili su učitelja plesa. Ja ne zaboravljam, tebe ne zaboravljam, ah, nema jeseni u kojoj te nema!
*** Sada se krećem uskom ivicom krovova. Šljašteći pužići love razjapljenih čeljusi. Skrećem u unutrašnjost. Tlo drhturi kao koža nadražene žene. Kao ti.
Posrćem, dočekujem se na dlanove,
i krenem dalje. Na širokim prozorima dvospratnice mesecolika nimfomanka prstom ubada mesečinu. Korim sebe: da sam predaniji, izbegao bih realnost: onamo bih dočarao aždaju, koja poseže za betonskom konstrukcijom.
Razvejani opiljci padaju po meni, a bilo je dana kada sam na ramenima nosio jedrilice. Sada se toga ne sećam, Ili čuvam tajnu?
Tajnu i veru u tebe najlakše je sačuvati.
*** Nikuda neću stići ako nastavim ovako. Nikuda i ne želim da stignem. Niotkuda dolazim. Nigde se ne nalazim. Nikada se ne jadam. Stvari prihvatam onakve kakve jesu. Tako, neko je, eto, opsovao, neko se nasmejao, jedan čita novine (hoda pri tom), odmahuje kao da tera mušice; u izlogu su tamne figure praznih nacerenih manekenki…
*** Moj rat je mali doprinos istoriji ljudi, i deo je lepote razboritog sveta.
Osujećena za nadu da će nestati, moja ležaljka je bajka koja tiho poziva.
I kada ustanem, njen smisao me prati, šušti i odeva se crvenim lišćem.
*** Duboke kape oblakodera gutaju farove. Bedemi su oči svetlosti i tame.
Vraćam se korak po korak, razdragan. Ali to nije povratak u prošlost, a ni sadašnjost ni budućnost ne može biti. (On dolazi i bori se sa nekim, on pati… Nedugo, pa će zapitati oca!)
Između bedema pustara. (Utisnuta u trajnost, utisnuta u nas).
Kako da se ne radujem ovoj prašini? Ima li smisla ne radovati se takvom smislu (dok napušteno dete kucka lutka po nosu i prlja kažiprst, a crno ispod nokta začinje početak i u njemu)?
Civilizacija je izgubila oči. To što mi znamo, istorija je, nije vreme. Ono što ne znamo, proći će. Kao san.
(1. deo poeme ‘’Pleši sa mnom’’)
***
KRUNISLAV III
Psi laju iz noći smrt se povlači u talas
Dobar je bio vele sanjivi ljudi Jeste potvrđujem bio je nem
DAMIR JOCIĆ rođen je 1973. godine u Svrljigu. Objavio je knjige: ”Vetrovi u pričama” (roman, 1997), ”Lavirint tišine” (zbirka pripovedaka, 2001), ”Teskoba” (roman, 2004), ”Godina” (roman, 2013), ”Opna” (zbirka pesama, 2019).
Govorimo o vizantijskim svecima Za jednog od njih koji se sa dvadeset pet godina Osjećao kao zarobljenik života koji nije birao Moj prijatelj kaže: On je bio nešto kao ti (naravno, prije nego je postao svetac) Bio je jedan koji je pisao pjesme o drveću i pticama Ali ne iz sentimentalne preosjetljivosti Već iz neke vrste svetačke rezigniranosti Kakvu imaju ljudi koji su vidjeli mnogo toga Nemaju više dovoljno pobožnog entuzijazma Da gledaju u nebo Već sa svetom pažnjom gledaju dolje U tajanstveni život mrava i pčela Preosjetljivost su morali ostaviti za sobom Kao službu u carskoj palati I ukrašene narukvice i pehare kakve danas nalazimo U grobovima davno umrlih Jedan je sa trideset godina (ili možda manje) Nakon jedne žurke Sa mnogo prijateljskih zdravica i pjesme (kao u kadetskim korpusima velikih ruskih romana) Otišao iznenada u maglovito i mamurno jutro U daleki manastir na nekoj sjevernoj rijeci Mi smo prolongirana mladost svetaca Njihovi mladalački worldly ways Trajno osujećeni kapacitet za nešto veće Život proveden u prikupljanju snage Beskrajna priprema za činove odlučnosti
*** nakon što je glina očvrsnula od dana koji se gasio u pokušajima vetra da se preobrazi u vreme i san i zemlju od daljine za nama koja se polako tanjila i nestajala i završavala u našim dlanovima prisvojili smo mesto koje ostaje posle znanja i konačno zavoleli nepoznatost koja nas deli od jutra i privremenosti
*** pre nego što je uzela glinu u ruke i donela ga iz mesta gde sve stvari postoje jedino ako ostanu neizgovorene pokušali smo da zaboravimo sve reči i mislili smo da smo uspeli sve dok glina nije poprimila oblik koji nismo mogli da prepoznamo dok nismo shvatili da je taj oblik gline jedina reč koju ne umemo da zaboravimo
*** nakon što su se naša konačna tela stvrdnula u prošlost i naše ruke pretvorile u beličaste ostatke jutra i naše poslednje misli vratile u prvobitno neznanje vode nakon što smo obale zavoleli zbog njihove bespovratnosti neko drugi je došao umesto nas, podigao je stvrdnutu masu gline i na njoj uočio pukotinu koja nas je nadživela koja će nadživeti još jedno gašenje dana koje ni on, ni njegovi potomci neće doživeti da vide
* * *
POVRATAK
I nisam želeo da se okrenem, da se predam trajanju koje je moralo biti moje od početka, koje je tek jedna od mogućnosti sveta
jer tamo gde se u ruci nalazi jabuka ja nikada nisam ni postojao
nikada nisam mogao biti
njeno ime je dužina vremena koje je preostalo do kraja
ona spasava jer zahteva silazak jer zahteva jučerašnjicu zahteva usta i grlo prepuno magnolija zahteva dolazak nekoga ko ne zna šta je kamen
tako se započinje ovo ogledalo
svi koje si dotakla vraćaju se nazad
za njih ona je bila vazduh
ja sam bio duboko u vodi
II ova pusta soba sve je više neprohodna
ne volim lakoću tog odvajanja njenog lika od želje za njim
ne volim ovo podne besmrtno tiho kada nestaju predmeti koji je podrazumevaju i što je zadržavaju u svojoj opipljivosti
beonjače su predmeti koji ostaju na svojim mestima tokom mraka, bele oseke koje čuvaju središta od otvaranja uspona otkrivanja stvaranja
vidim čudne oblike koji nisu sasvim potpuni i usled toga postaju mogućnost tvog povratka tvoja reinkarnacija nada da se zarad jednog treptaja oka ili zarad lepeta ptičijih krila poruše zakoni fizike i logike
iskupljenje za moj kukavičluk za težinu kamena za drveće koje nisi dotakla
euridika – moje prvo vreme moji započeti zidovi neologizam za drugačija potonuća
trag moje nemoći umesto mora
III vraćam se bez sna i reči u središte vetra u sva mesta gde nisam uspeo da te pronađem da ovaj korak sačuvam od vremena
izlazim napolje konačno sam usamljen sve do prostora koji više nije prostor
nastanjen sam u tvom strahu da nikada nećeš nestati i ponovo se okrećem i ponovo si pustinja
malo dalje od dohvata – za dodir za trzaj za zrak za milimetar samo za zvuk za istoriju
uvek je samo malo dalje nikada dovoljno dobro
od pojava koje se kriju pod zemljom razaznajemo našu svetu sporost
IV znam da nestaje u mom mesu u mom snu
u njenim ušima koje su stalno slušale more a niko nije znao zašto
jer ja nisam ovde
ja sam bio u vodi a ona je bila vazduh za svakoga ko je osetio njenu ruku kad sam se okrenuo
ona je bila način povratka ona je izmaglica pustoš i brodovi prostor bez osvrtanja i podjednako prostor samo za njih
ona je rub mog imena
ponekad se pitam šta se vidi odatle gde ona sada stoji, kojom se brzinom odvijaju ova odvajanja i rascepi koliko toga se u njima gubi i stiče, kako se tamo meri vreme
jer sve je obala: tako nestaješ
pesak je jedino trajanje koje možemo da podelimo naša jedina ravnoteža
nešto najbliže prostoru
V i kao da se nešto otvara na mestu gde se dan produžuje za jedan šum talasa
zapaliti mesečinu – to su bile njene ruke između krhkosti stvari i njihove postojanosti
negde daleko neko je upravo dotakao kamen i to je sve što je preostalo od njega
a ovde posmatram tvoj odlazak
i volim te u svemu što je oduvek nestajalo
u ovom jutru koje će trajati zbog svega što nismo imali
ŠIMON CUBOTA (Shimon Tsubota) rođen je 1998. godine u Beču. Najranije godine detinjstva provodi u Tokiju. Objavio je zbirku poezije Poslednji trag Hiperboreje (2018) koja ulazi u najuži izbor za Brankovu nagradu (2018). Druga knjiga poezije Kambrijum trenutno je u štampi. Višestruki je finalista Festivala poezije mladih u Vrbasu gde je osvojio priznanje Stanko Simićević (2016) i treće mesto (2017). Dva puta je bio u užem izboru na konkursu Trećeg trga za drugu knjigu poezije, 2019 (Sinkopa, kranovi), 2020 (Kambrijum). Osvojio je drugo mesto na Šumadijskim metaforama, 2020, i treće mesto na Dositejevom Zlatnom peru, 2020. Dobitnik je nagrade Timočka lira (2017), Andra Gavrilović (2020), Đurin plamen (2020) i Vukašin Conić (2020). Živi u Beogradu.
čovjek-časopis 