naša susjeda Marićka došla je iz Bosne sa svojim sinom Berom ovdje nikog nije imala, samo nas susjede sjećam se da nas je stalno zvala na kavu, pravu tursku kakvu je pravila njena baka
Marićka je bila krupna žena sjedila je na širokoj fotelji koju je cijelu ispunila svojim tijelom u svilenom kućnom ogrtaču s cvjetićima smijala se onako od srca, puno pušila, još više psovala i onda se kroz smijeh ispričavala
njen Bero se nije oženio a umro je prije nje dugo ga je oplakivala, zbog tog još više pušila ostavila je stan nekome koji ju je dao pokopati sa njenim sinom bila joj je to posljednja želja da bude sa svojim Berom
na sprovodu su bili susjedi i svećenik koji nije spominjao koliko je psovala samo se dotaknuo njene tople i dobre bosanske duše
nakon godina i godina neplaćanja, njihove kosti su prebacili u zajedničku grobnicu a grob ponovno prodali sad joj tamo palimo svijeće pred tom zajedničkom grobnicom moji roditelji i ja, jedini susjedi koji su joj preostali
bila bi nesretna da zna da je u grobu bez imena sa svim drugim nepoznatim kostima kad joj zapalim svijeću i pomolim se šapnem joj tiho: ne brini Marićka, osvrni se oko sebe sve što vidiš obično je groblje slonova na kojem ćemo svi završiti tu vladaju drugi zakoni, koje posve ne razumijemo a ti draga moja sjediš usred te hrpe kostiju na svojoj fotelji kao njihov počasni član
***
ČISTAČICA LIGNJI
izgleda da ću dobiti posao negdje na moru kao čistačica lignji već sam nekoliko puta razgovarala s budućim šefom bio je blagonaklon prema mojoj molbi za posao ali mi je napomenuo da moram prvo raditi neke jednostavnije stvari, poput nošenja kašeta sa lignjama, pranja betona ispred restorana, zatvaranja i otvaranja suncobrana ili tako nešto prije nego se probijem u čaroban svijet čišćenja lignji
zbog toga svaki dan na obližnjoj tržnici kupujem lignje i spravljam ih na različite načine samo da steknem potrebno iskustvo jer ponavljanje je važno a put do uspjeha trnovit
u redu u banci sam primijetila da se ljudi udaljavaju od mene bježe na drugu stranu ne obazirem se na njih u mislima stojim nasred restorana u bijeloj pregači s natpisom S.D. profesionalna čistačica lignji i pred zadivljenim očima svog budućeg šefa poprečno presječem lignju ispod očiju tako da krakove odvojim od glave pa se spretno pomaknem u stranu da me ne pošprica mlaz crne tekućine koji izleti u zrak poput vodoskoka i pljusne na pod
***
KRUMPIR I ZELJE
u trgovini kupujem krumpir i zelje puno toga znam skuhati od krumpira i zelja danas je na repertoaru ćoravi gulaš bez mesa, samo zaprška i krumpir, malo češnjaka da zamiriši
u posljednje vrijeme vodim skroman život na meniju imam jednostavne namirnice ili jedem mukte po domjencima nasmijem se tome dok izlazim sa vrećicom kroz vrata trgovine
iznad mene vrana baca s krova orah na pločnik koji puca po pola ispred jedan čovjek vadi kruh iz kontejnera podne je…
***
SVIJET OD STAKLA
na televiziji je jako važan čovjek rekao da nas očekuje bolji život odmah nakon izbora na kojima ćemo mudro odabrati one najbolje za nas
rekao je da nam može obećati izgradnju staklenih kuća bez vrata i krovova kroz koje ćemo jasnije vidjeti svoju svijetlu budućnost i nebo boje aluminijske folije
rekao je da će se nakon izbora počupati stabla i ukloniti sve ono što bi nam moglo ograničiti vidike i zaprljati našu kristalno čistu perspektivu
rekao je da ćemo imati onoliko djece koliko nam je potrebno prema strogim matematičkim izračunima a u umjetnim vrtovima uzgajati generičke plodove kao savršenu hranu za nove ljude
rekao je da će uskoro priroda svima biti dostupna na fotografijama i jumbo plakatima biračima je obećao bezbrižan život svi će biti sretni, svi će se grohotom smijati i kao muhe zaletavati u oprana stakla
SANJA DOMENUŠ rođena je 1966. u Sisku. Poeziju, haiku poeziju i kratku prozu piše od 2017. godine. Radovi su joj u kratkom roku prepoznati, pohvaljivani i nagrađivani. Pjesme su joj objavljene u časopisima Riječi, NST, Alternator, Iris te u raznim zbornicima: u Mariboru (gdje je nastupala na festivalu erotske poezije i međunarodne poezije), u Bedekovčini, Solinu, Ivanić-Gradu, Dugom Selu i dr. Godine 2019 osvojila je prvo mjesto na 4. medunarodnom natječaju u Bugarskoj u konkurenciji više stotina autora i objavila svoju prvu knjigu poezije pod naslovom Djevojčica koja je jela kamenje.
Nisam nameravala da ga ubijem. Ali taj nalet adrenalina kada sam uperila pištolj u njegovu lepo isklesanu glavu; mešavina olakšanja i ustreptalosti kada je opalio; njegovo telo, kome sam oduzela pokrete i grčeve, nemušto ležeći pod mojim nogama… nisam odolela. Mislila sam da ću osećati kajanje, da ću se u strahu povući par koraka, da će me obuzeti ludilo zbog izvršenog zločina. Ali, ništa se nije dogodilo. On je bio mrtav na podu, ja iznad njegovog privlačnog leša. Nijedno od nas nije ništa osećalo. Ni bol, ni radost, ni tugu, ni zadovoljstvo. Njegova licemerna muška krv vlažila je moje lakovane salonske cipele. I posle života mi je pravio samo probleme. Nije na meni da razmatram da li je zaslužio takvu osvetu. Ja sam samo bila izvršitelj neke drugačije, natprirodne sile koja upravlja jednim mračnijim kosmosom.
Više nije bio tako snažan, tako gorostasan, smeo. Nije posedovao veličinu u mojim očima. Ležao je, nemoćan i tih, poražen ne od drugog moćnog predstavnika svoje vrste, već od jedne slabašne i nežne žene. Kako je samo jadan! Ne znam šta sam videla u njemu da je bio vredan mog protraćenog vremena. Nije zaslužio niti jedan osmeh, pogled pun slatke zaslepljenosti, uzdah koji sam mu uputila. Kako sam mogla da budem tako naivna!? U ženskoj je prirodi da idealizuje ljubav. Da njene obrise vidi tamo gde nikada nije kročila. Nije ovo osveta. Nemoguće je svetiti se raspuklim snovima i iluzijama. Niko ne može biti krivac iz sopstvene nesavršenosti. Ne možemo naplaćivati prolaznosti dug njene esencije. Upravo zbog toga nisam mogla, niti sam želela da mu se osvetim. Samo sam se prepustila trenutku. Maštanju o onome što sam čitala, o čemu sam gledala u filmovima, što prodaje novine i mnoge svakodnevne živote čini dostojnim nekog umetničkog sižea. Otkriva nam našu skrivenu prirodu, koja je jedina prava i koja nas spaja u istu zajedničku imenicu. Da ga nisam preduhitrila, uloge bi bile zamenjene. On nije nevin, ako je žrtva. Ni ja nisam negativac, ako sam ga ubila. Toliko je motivacija za ubistvo i ja ne mogu da se odlučim za jednu koja bi mi se najviše dopala, iako to ne mora da bude i ona koja je zaista gospodarila mojim slavnim trenutkom. Svaka njegova reč je ogrebotina. Svaki njegov dodir je žig. Svaki poljubac sa njegovih usana opekotina. Izašla sam iz te borbe krvava, ranjena, ali ne i potučena. Moja je poslednja!
Nijedna njegova molba kojom je preklinjao za razumnost i milost pod mojom potpeticom nije bila dovoljna. Zar je mislio da može da me pridobije tako jednostavnim govorom? Ni blisko prisustvo smrti ga nije učinilo ništa maštovitijim. Ridao je, ljubio mi članke, pokušavao da me zagrli svojim poganim rukama. On nije znao da moja krv behu suze njegove. I sada bih jednako uživala u patnji, kojom je propratio svoje poslednje trenutke. Njegov plač je moja pesma; njegov vapaj hor koji tako umilno peva.
Mrsko je tražiti razloge i opravdanja za ubistvo. Uradila sam to, jer sam mogla. Zato što sam, možda, sve vreme to potajno i želela. Iskoristila sam stanje svoje volje. Rascep u dijalektičkom sistemu moralnosti, u koji, verovatno, nikada nisam zaista verovala. Nema više uzvišene smrti! Nema više filmski idealizovane životne iluzije! Ogoljena stvarnost guši, pritiska svaki ideal i on ostaje smrskan pod njenom težinom. Kao ovaj prelepi mrtvac pod snagom moje trenutne odlučnosti. Nisam pomerila pameću. Nekada se najkreativniji i najsvirepiji zločini događaju u potpunom prisustvu duha i vođeni razumom. Bez histeričnog urlanja ustreptalih emocija. Nekada su najtalentovaniji ljudi upravo zločinci. Ne kajem se. Ne stidim se. Nije mi čak ni neprijatno. Da mi uzvišene sile ponavljaju taj trenutak sve dok se ne predomislim i odbijem da to učinim, svaki put bih ponovila ono što sam već uradila. Čovek je despot i uživa da kinji druge. Muči. Razapinje. Obrazac po kome se univerzum okreće oko sebe samog. Svi smo ga nasledili, samo se plašimo da mu se prepustimo. Suzdržavamo se, dok viši zakon ne pokulja iz nas, uništavajući sve što je stvorio.
Nalazim da je neizmerno privlačniji ovako nepomičan, zagnjuren svojim lepim, pravilnim crtama lica u izlizani parket, nego dok mi se osmehivao sladostarsno punim usnama. Nevešto trampeći laži za moja iskrena osećanja. Naučeno iskustvo za talenat i čistotu. Moja okrutnost podarila mu je prefinjenost, otmenost, koju za života nije stekao. Konačno sam od njega načinila gospodina. Dugo se opirao, bežao, zametao tragove, iako je znao da ću ga pronaći, skrivao se po mračnim, prašnjavim sokacima, ali opet je dotrčao natrag pred moj revolver. Bum! Čak ni cela sekunda nije bila potrebna. Neću zaboraviti izraz straha i zaprepašćenosti na njegovom licu, kada je shvatio da se nimalo nije potrudio, dok je imao prilike, da sazna za šta sam sve sposobna. Razočaranost što je sebi dozvolio da ga tako pređem svojom nepredvidljivošću izvan onih dana u mesecu. Podarila sam mu novi početak, neka ga pametno iskoristi. A njegovo muževno, krupno telo sada je potrebno sahraniti pod okriljem noći i tišine, bez svedoka. Dok ne počne da se buni smradom, kao što je to činio rečima za života.
Iznenada, začulo se zvono na ulaznim vratima, poremetivši moju retrospekciju i samoanalizu. Planove za zataškavanje činjenice da je ikada postojao i koračao gradskim ulicama, pod velom smoga i izduvnih gasova polovnih automobila. Pitam se ko bi to mogao da bude? Neodoljivi leš nije imao previše prijatelja. Za sve vreme naše veze, nisam upoznala nijednog. Nikada nije spomenuo da izlazi sa momcima na piće ili utakmicu. Nijednog nije imenovao u dokonom čavrljanju subotom ujutru u krevetu, dok smo lenjo ležali jedno pored drugog, kao da je svet napolju iščezao, utihnuo, nestao, i mi ostali jedini predstavnici izumrlog čovečanstva. Dakle, sigurno nije neki tajanstveni prijatelj iz detinjstva, koji se brine što mrtvac ne dolazi na zakazani sastanak. Možda je u pitanju druga žena? Ljubavnica koju nisam naslutila, jer sam se previše opustila i verovala da, posle toliko godina, on više nema kuda. Da sam ga vezala za sebe neraskidivim sponama, uz pomoć proteklog vremena i nemira koji nužno donosi svaka nova, koja nije ja. Medicinska sestra što mu je previla glavu, kada sam ga pogodila pepeljarom u potiljak prilikom naše prve svađe? Ljubazno se osmehivala, gledala izvežbano stidljivim pogledom ispod trepavica, stvarajući iluziju milosrdne svetice. Ili rogobatna, bahata Amazonka iz banke, kada smo otišli da se raspitamo za kredit za stan? Nagnula se celim gornjim trapom, skoro se ispruživši po stolu, samo da bi on ugledao njene oble grudi, što su se nazirale kroz tanku, belu košulju. Čak je nije bilo ni trunčicu sramota u mom prisustvu! Šta sve žene nisu u stanju da učine, obmanute raskošnom ambalažom? On nije bio vredan tolikog truda. Ja sam to suviše dobro znala, ali ona, jadnica, htela je da ukrade komadić moje profesionalno odglumljene sreće. Htela je, makar na trenutak, da se zanese, obmane kako je ljubav moguća, večna i idilična, kao što nas uči celokupna svetska književnost. To je jedna od onih uzvišenih laži, što pomažu čovečanstvu da nastavi sa osmehom, prikovan za spravu za mučenje.
Osoba na vratima nije odustajala. Kao da je iznemoglu glavu, umesto na jastuk, prislonila uz zvono. Počela je već da mi ide na živce! Ne može čovek ni pristojno da izvrši zločin, a da ga ne prekidaju! Uznemiravaju. Nikada se svet neće naučiti pravilima lepog ponašanja. Zato i hrli ka svojoj propasti. Zgužvani smo na jednom mestu i ne daju nam ni da počinimo ubistvo, a da zajednica ne poželi da ima udela u našem herojskom delu. Da se naslađuje prolivenom krvlju, sa kojom otiče i duša. Sveopštom zbrkom koja pulsira žice razjarene svesti kao kakav dragoceni, milozvučni instrument. Zvrrrr! Opet taj iritantni zvuk. Ne dopušta mi da promislim o narednom potezu. Šta bi trebalo da učinim? Jednog skota sam ispratila sa ovog sveta, mogla bih još jednog. Svi su oni isti, iako ih pakuju u različita tela. Oplakivaće ih kratko, na početku, dok ih još živopisno pamte, onda će neki novi događaji, neki novi ljudi zauzeti njihova mesta. Nikome neće više nedostajati. Možda povremeno, kada dosada prevlada nad proticanjem cinjenica, koje zovemo životom. I to samo kao trenutni odblesak vremena koje ne može i ne želi vratiti.
Naglim trzajem ruke, u kojoj je do maločas počivao starinski revolver elegantne izrade, otškrinula sam vrata. Oči su mi nervozno bludele po pojavi na pragu. U uskom procepu ugledala sam zbunjeno lice poštara, što se krivilo u stranu, pokušavajući da dokuči da li je sa mnom sve u redu.
„Oprostite!“, izgovorio je sa zebnjom. „Imam paket za gospodina B.“
„Ja ću ga preuzeti.“, odgovorila sam hladnokrvno, kao da iza titanijumskih župčanika nisam krila beživotno telo nekadašnjeg ljubavnika. Za ljubav i ubistvo potrebno je dvoje.
Nakon rezignirano nažrvljanog potpisa i ispražnjenog pogleda, povukla sam se na mesto zločina da otkrijem sadržaj spornog paketa. Pocepala sam kutiju, bez sažaljenja, i na njenom dnu ugledala brilijantsku ogrlicu, na koju sam, prilikom naše poslednje šetnje, ukazala privlačnom, nepomičnom muškarcu pored svojih nogu. Rumen zadovoljstva oblila mi je obraze. Odmah sam je stavila oko vrata i zaključila da mi savršeno pristaje. Sagnula sam se ka njemu i nežno ga poljubila.
TIHANA TICA (1989) diplomirala je na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Master rad „Platonistički elementi u vizantijskom pesništvu“ odbranila je na istoj katedri i time stekla zvanje Master profesor jezika i književnosti. Objavljivala je pesme i kratke priče u raznim zbornicima, sajtovima neafirmisanih pisaca, od čega bi izdvojila učešće u projektu „Mladi dolaze“ Udruženja književnika Srbije u Beogradu i priču u Zborniku Miloš Crnjanski iz Beča; učestvovala je na književnim večerima; pisala recenzije i prikaze knjiga; priredila zbirku pesama prof. dr Pavla Stankovića, „Bečka svitanja, beogradski sutoni“ 2017. godine i 2018. objavila je roman prvenac „Ustoličenje jarca“, koji je dobro prošao kod čitalačke publike. Bila je stipendistkinja Gete instituta u Beogradu 2014. godine i neko vreme provela je na usavršavanju u Nemačkoj. Živi i radi u Beogradu.
Eno ga – reče jedan od gnjevnih ljudi i dok sam bježao, mogao sam čuti samo topot konja u preriji. A sve je počelo sasvim uobičajeno. Ujutro sam ustao, umio se i pospremio krevet. Stavio sam šešir na glavu. Ovaj isti koji vidite i sad. Uzeo sam trsku, ušao u „punto“ i krenuo u ribe u Santo Domingo. S obzirom na udaljenost između Skopja i Santo Dominga, čini se da i nisam vozio predugo. Kao u bajkama – prošao sam sedam gora i sedam mora u jednoj rečenici. Putem sam sreo dva zmaja, jednog sam ubio, s drugim se sprijateljio te mi je on pokazao put do riječnog zavoja u Santo Domingu. Razumije se da sam znao put, tisuću puta već sam bio tamo u ribolovu. Sreo sam i mudraca, onog koji mi uvijek kaže da i smeđi konj pase zelenu travu. Vidio sam i svoju baku koja mi uvijek daje crve kao mamce za somove iz Santo Dominga. Parkirao sam auto tamo gdje ga uvijek parkiram, pokraj prerijske benzinske crpke. I, kao i uvijek, krenuo sam pješice onih 1756 koraka do riječnog zavoja gdje sam odmah ugledao logorsku vatru i oko nje skupinu gnjevnih ljudi. – Eno ga – reče jedan od njih i skoči na svoga konja. I ostali su zajahali svoje konje i krenuli prema meni. Vidio sam da na glavi nose kaubojske šešire, oko pasa im vise revolveri, a u rukama drže puške. I pucaju na mene. Dok bježim, ne čujem ništa osim topota konja. Ponestaje mi snage. Stajem i okrećem se prema potjeri. Još su daleko. „Iz ove daljine ne mogu ni slona pogoditi“, pomislim. I tada, onakav zadihan, primjećujem da jedan od gnjevnih, bez kaubojskog šešira i obučen normalno u kožnu jaknu, sjaši s konja i nišani snajperskom puškom u mene. Osjećam lasersku svjetlu zraku među očima. Tren potom vidim metak kako ide prema meni. „Pa i nije toliko brz“, pomislim. Metak se vrti oko svoje osi i ide prema mojem čelu, a ja sam ukočen i ne mogu se pomaknuti. I dok mi se pred očima javlja vodopad od pomiješane crne i crvene, boja Makedonije, osjećam kao da se pustinja obrušava ne mene. Dok boje ulaze i izlaze iz mojih usta, glavom mi prolazi sav put od Skopja do Santo Dominga, svi zmajevi i čarobnjaci, sve vještice i mudraci, sve šume i planine, sva mora i kitovi. I, evo me sada među vama, nesretni ljudi, vi koji nikada niste bili u ribolovu u Santo Domingu.
***
ZADNJI DANI
Moji su zadnji dani misterij. Neki istraživači tvrde da sam i te večeri izašao iz kuće. Da sam sjeo na klupu na keju. I neko neodređeno vrijeme, neko vrijeme koje se ne mjeri satima, između 0 i 1, podigao sam glavu prema nebu i sklopio oči. No o tome nema nikakvog izvješća. U policijskim zapisnicima o tom događaju nema ništa. Mediji ne izvješćuju da je pronađen neki mrtav starac. Zapravo nitko nije primijetio ovaj događaj. Konobar Mišo tvrdi da moj odlazak i nije bio baš romantičan. Naprotiv. Kaže da su me pronašli mrtvog u zahodu njegove kavane. Pao sam na mokre pločice, s pjenom na ustima i nekoliko kapi krvi ispod nosa. Još kaže da su me prijatelji zamotali u deku i da su me odnijeli nekamo. Gazda nije htio pozvati policiju da mu ne bi zatvorili kavanu i da ne bi imao problema. Jedino, i on misli da se to dogodilo negdje između 0 i jedan sat. Vjerojatno u ponedjeljak. A možda i u utorak. Ili srijedu. Olgica, medicinska sestra tvrdi da su me našli palog pokraj bolničkog kreveta. Kaže da se radilo o tako jakom srčanom udaru koji me je doslovno katapultirao iz kreveta. Nije bilo obdukcije, iako je to uobičajeno u takvim slučajevima. Liječnik je tek konstatirao smrt i zapisao razlog smrti – infarkt. Bilo je mnogo hitnih slučajeva i nisu imali vremena posvetiti se već preminulom pacijentu. I da, to se dogodilo u neko neodređeno vrijeme koje se ne mjeri satima. Moja žena kaže da sam se kasno vratio kući nakon što me nije bilo dva ili tri dana, i da nije nestanak prijavila policiji i da me nije ni tražila jer to nije bio prvi put da me nema. Čula me je u spavaćoj sobi i nastavila spavati. Ujutro me je pronašla sklupčanog u hodniku s rukom na jednoj cipeli, vjerojatno s namjerom je izujem. I smrdio sam po rakiji i zagorjelom vinskom gulašu. Samo što to nije rekla. Moji su zadnji dani tajna. Samo ja znam da sam se tri dana vozio na sanjkama koje su vukli osam bijelih haskija. Da smo jurili bijelim nepreglednim prostranstvima pokraj planina od snijega i leda, da mi je vjetar šibao lice i da su mi bunda i šubara bili uistinu topli. Samo ja znam da sam bio nasmijan i da mi je bilo lijepo. Kao da sam u romanima Jacka Londona. Kao da sam dijete…
ZVEZDAN GEORGIEVSKI rođen je 1961. u Jesenicama, Republika Slovenija. Interdisciplinarni studij novinarstva završio je na Sveučilištu “Sv. Ćiril i Metod” u Skopju 1983. godine, a kao novinar i urednik radio je u nekoliko dnevnih i tjednih novina. Osnivač je i urednik nekoliko makedonskih medija. Utemeljio je prestižnu makedonsku književnu nagradu “Roman godine”. Predsjednik je Nezavisnog sindikata novinara i medijskih radnika Makedonije. Trenutno radi kao izvršni direktor Zaklade “Slavko Janevski”. U literaturi se pojavio relativno kasno, 2016. godine, s romanom “Tjedan u Grozdanovom životu i smrti”/ „Недела дена во животот и смртта на Гроздан“ (nagrada “Novite” za najbolji prvijenac). Objavio je i knjigu kratkih priča “Da ne budem kratak”/ “Да не бидам покусо“ (“Prosvetno delo”, 2019). Ove dvije priče preuzete su iz te knjige. Prevodi s engleskog i s većine jezika koji se govore na teritoriju bivše Jugoslavije. (žb)
Ne mogu da se složim sa svim životnim stavovima koje zastupa i sprovodi moj otac. Neki bi naše nesuglasice nazvali normalnim, pa čak i opravdanim, s obzirom na generacijsku distancu. Ali, da mogu, ipak bih ih izbegao jer se najčešće završe omanjim građanskim ratom. Ne radi se samo o stvarima koje me nerviraju, neprestanom zvocanju ili insistiranju na jedinoj verziji istine koja podrazumeva njega u ulozi vrhovnog boga. Prosto, moj otac je u nekim stvarima dobar, u drugim je podbacio, verovatno nenamerno, dok je u određenim postupcima jednostavno loš. Ako mu nešto ide dobro, onda su to spiskovi. Hiljade spiskova. Moj ćale ima spisak za kupovinu, spisak rezervnih baterija, spisak istrošenih baterija koje se šalju na reciklažu, spisak televizijskih kanala, spisak auto-perionica koje rade nedeljom, parkova bez golubova, dežurnih apoteka, lovačkih udruženja. I spisak neprijatelja, verovatno najduži, sa podspiskom ljudi koje smatra neprijateljima samo zato što misle da su njegovi spiskovi budalaština. Na tom spisku je i moje ime, upisano običnom olovkom, pa se poslednjih desetak godina stalno briše i ponovo upisuje. Ali u kriznim životnim trenucima, okretao bih se očevim navikama i metodama suočavanja sa stvarnošću. A ovo je bilo to – krizni životni trenutak i hitno je zahtevao jedan spisak. Evo spiska stvari iz stana koje sam polomio u prethodne dve nedelje: *Uz sada neupotrebljive artikle su dodate i nabavne cene. • Porcelanska vaza (90 dinara – jeftina izrada iz prodavnice Sve za jedan evro, pa cena zavisi od aktuelnog kursa, ali recimo da je tad bila toliko) • Uramljeni poster Vriska Edvarda Munka (3.000 dinara, staklorezac me odrao za ram, jebi ga) • Drveni stočić (Ikea, 1.200 dinara) • Lampa (4.000 dinara) • Figurica Džefa Bridžisa iz ograničene serije Big Lebowski (5.000 dinara – poklon, ali sam morao da proverim cenu čim sam ga dobio) • Dve vešalice (200 dinara – plastika) • Šolja za kafu (0 dinara – promo, dobijala se uz kafu) • Magnet iz Rima (360 dinara u dinarskoj protivvrednosti) Ukupni bilans štete: 13.850 dinara. Zaokružiću na 14.000, pošto sam izbrojao samo stvari koje su se našle u relativno širem vidnom polju. Verovatno se usput nešto zagubilo. Prošla su dva meseca otkako je Nina otišla. Rekla je da je ona ta koja treba da nađe novu gajbu, što se savršeno nadovezalo na njenu raniju izjavu da ne može ni sekund više da provede u ovom stanu. Tako me je poštedela traženja stana i selidbe, ali me je ostavila sa svim uspomenama. Sirov ali pametan potez, priznajem. Šta god ona sad da kaže, mislim da smo imali sjajnu vezu. Vezu iz HBO serije, jer je to sada sinonim za dugovečnost, a mi smo našu ljubav razvukli na pet sezona. Tokom prve smo kidali. Morali smo, a i hteli smo tako. Putovanja, pokloni, izlasci, seks na neverovatnim mestima, neprestani odlasci u bioskop, knjižare, kupovine, pojedina porodična okupljanja, dve sahrane (sa svačije strane po jedna), čak smo jedno vreme radili u istom kraju. U drugoj nas je još uvek držao duh sveže ljubavi iz prve sezone. Prešli smo na bolje poslove, ustanovili neka osnovna pravila, proredili prijatelje, uključili samo najužu rodbinu i zarađivali dovoljno da često putujemo. Bila je to odlična sezona. Da postoji IMDB za ljubavne veze, verovatno bismo dobili jaku osmicu, uz pohvale kritičara da smo kao likovi sazreli i da nam je odnos sada dublji. U trećoj smo već krenuli da se ponavljamo. Nismo radili puno toga zanimljivog, a u udarnim terminima, u vreme rezervisano za božićne specijale, ostajali bismo kod kuće i buljili svako u svoj ekran. Nina je izgledala odlično, ali meni je prvi put krenuo da se pravi stomak. Bio sam kao Metju Peri negde na sredini emitovanja Prijatelja, ali ni približno duhovit i ipak pribran. EMI nagrade smo osvojili na račun stare slave. Četvrta sezona je donela prve nevolje. Učestalije svađe, pauze u viđanjima, ljubomoru na internetu praćenu gašenjem profila, pominjanjem i pojavljivanjem bivših ljubavi. Ko je pa sad jebeni Stevan? Možda to u seriji deluje dinamično ili komično, ali u stvarnom životu je sranje. Pred kraj sezone nismo ni znali šta će biti sa nama i Nina je rešila da ode od kuće na nekoliko nedelja i prvi put je pomenula raskid. Poludeo sam, pa smo ga pretvorili u pauzu, uz stalne telefonske razgovore. Rešili smo da probamo ponovo u petoj sezoni. Ja sam insistirao na tome, a imao sam i podršku producenata – naših prijatelja i roditelja. Ali svađa je bilo sve više, lepih detalja sve manje, a seksa gotovo nimalo. Nakon još jedne, ako se ne varam, trosatne svađe i pokušaja da ispravimo nastali haos, Nina je otišla ponevši samo garderobu i osnovne stvari. Rekla je da će Igor, njen brat, uskoro doći da pokupi ostalo. Igor je vojno lice, tako da se nacrtao odmah narednog dana i to u sedam ujutru jer u jebenoj kasarni svi ustaju u šest. Očekivao sam da mi umesto pozdrava ostavi nekoliko naprslih rebara ili bar poziv za regrutaciju, ali je samo u tišini skupljao Ninine stvari. Kako bih razbio neprijatnu tišinu, pitao sam ga o osnovnoj vojnoj obuci. – Što? Da nećeš možda da se prijaviš? – upitao me je. – Me ne bre, samo ćaskamo. Da li svakodnevno ispaljujete rečenice iz Ramba? – Ne. – Apokalipse danas? – Ni to. – Bitke na Neretvi? – Bukvalno nikoga nikad nisam čuo da izgovara bilo šta iz tog filma. – Vojska je dosadna. – Možda i mogu da se složim. – Naučiš da pucaš i bacaš ručne bombe, ali kako provodiš ostalo vreme? – Uglavnom na prijavnici, dežurajući. – Na prijavnici? Kako se to razlikuje od civilnog služenja? – U civilnoj nisi u uniformi. – Kako se nosiš s tim? Stalno u uniformi, frizura Vuka Kostića i to. – Ne moraš stalno da nosiš uniformu kad izlaziš negde, to te niko ne napinje. A u kasarni su svi isti, boli te dupe šta nosiš. Iz nekog razloga mi je zabranjeno da plivam u rekama i jezerima. To je smaranje. – A kada ne dežuraš, šta radiš? Je l’ barem učite neke borilačke veštine? Ono, prsa u prsa, da možeš da ubiješ čoveka nožem ili granom. – Marširamo svakog dana. – Znači, ako nas neko napadne, a ne možete da uzvratite vatru, barem ćete do jaja odmarširati sa bojnog polja. Njegovo sleganje ramenima mi je bilo dovoljno da stvorim zaključak kakvo je stanje naše vojske. Nina se, očekivano, nikada više nije javila. Ako bi to uradila, pogazila bi sopstvene principe. Naša veza se temeljila na principima, verovatno je zbog toga i propala. Zato je naterala Sofiju da me obavesti da je više ne zovem. Nikada – izričito. To je bio Sofijin izraz, da ga je Nina koristila verovatno ne bismo ni bili zajedno. Uglavnom, njeno angažovanje sekundarnih stranki u ovom raskidu je još jedan odvratan ali pametan potez. Takođe me je izbrisala sa svih društvenih mreža i zaključala profile. Zapravo, to je prva stvar koju je uradila, verovatno dok je još silazila liftom. Slomio sam samo stvari koje sam sâm kupio ili dobio od drugih ljudi. Nisam ni slomio niti bacio nijedan Ninin poklon, čak ni one koji su mi se peli na kurac dok smo bili zajedno. Izlomljene parčiće sam izdvojio u ugao sobe i obećao sebi da ću ih uskoro baciti. Ali i mimo toga, stan liči na svinjac. Na svinjac u kome su svinje umrle usled iznenadnog povratka virusa H1N1, a onda su počeli da ih jedu lešinari, pa su i oni pocrkavali, a ubrzo je došla i veterinarska inspekcija i zapečatila prostor, ali je jedan od veterinara ukrao lampu. Sudopera je prepuna prljavih tanjira, kao i korpa za vеš, a kutije za picu i slična pakovanja brze hrane formiraju piramidu koja se polako približava plafonu. Diskovi i ploče su razbacani na podu, kao i gomila starih časopisa u kojima sam tražio pisma čitalaca sa ljubavnim problemima, zaključujući kako su mizerni u poređenju sa mojim. Šutnula te riba nakon šest meseci samo zato što si kolima uleteo u njeno dvorište, uništio verandu, sadnice muškatli i ubio kera, a ti pitaš kako da je pridobiješ nazad? Pa, evo ti jedan savet – za početak treba da izađeš iz zatvora. Uzeo sam neplaćeni odmor na neodređeno vreme – najneefikasniji oblik odsustva sa posla ukoliko kuburite sa novcem. Srećom, lova nije predstavljala problem jer smo Nina i ja proteklih sedam meseci štedeli za putovanje, iako nam je veza bila krš. Ostala mi je polovina te ušteđevine. Prve dve nedelje sam izlazio. Išao sam u kratke šetnje do supermarketa ispred zgrade. Ubrzo sam shvatio da bi bilo mnogo jednostavnije prebaciti se na dostavu hrane, komunikaciju svesti na pisane poruke – zahtevao sam da mi se ljudi obraćaju isključivo preko poruka, što nije nikakav garant da ću na njih odgovoriti. Račune sam već plaćao preko neta i eto – dobrovoljni kućni pritvor. Ljudi poput mene već ima u Japanu. Zovu ih hikikomori. Hikikomori su najčešće mladi muškarci koji ne napuštaju stanove nekoliko godina. Japan se smatra jednom od najnaprednijih država i preporučljivo je usvajati navike tamošnjih stanovnika. Preskočili smo Mišimu, ali ovo ne treba da propustimo. Prvi hikikomori Srbin – glasio bi naslov na Bazfidu, kako domaći mediji isprva ne bi imali sluha za ovakav fenomen. Popularnost bi mi vremenom porasla, kao i broj pratilaca, pa bih nakon pregovora konačno pustio novinare RTS-a da naprave prilog o meni. – Kada ste poslednji put izašli iz kuće? – pitala bi novinarka. – Kada je najavljena izgradnja metro linije od Mirijeva do Makiškog polja. – To je bilo baš odavno… – Pretpostavljam. Znate, kada jednom prihvatite hikikomori filozofiju, vreme i prostor se spoje, kao u Hokingovoj knjizi, onoj u kojoj je napisao da se sa Kipom Tornom opkladio u četvorogodišnju pretplatu na Penthaus magazin zbog neke teorije o crnim rupama. – Vidi se da imate dosta slobodnog vremena. Niste izašli ni na glasanje? – Nažalost, na izbornoj listi nisam naišao na kandidata koji je kao rešenje problema Kosova predložio da niko od stanovnika više nikada ne izađe iz kuće.
UROŠ DIMITRIJEVIĆ ima 29 godina i radi kao novinar srpskog servisa BBC-a. Pre dolaska u BBC, radio je za portal VICE Srbija. Autor je tekstova poput “Hranio sam se nedelju dana kao Novak Đoković”, “Držao sam okićenu jelku duže od Beograda” i “Deset pitanja koje novinar treba da postavi na otvaranju septičke jame”. “Siroti mali ratovi” je njegov prvi roman.
Rađamo se U rano proleće I ranu jesen Prolazimo glavom kroz meko tkivo A neko I pravo kroz zid U mom slučaju Bila je nedelja Kada sam se dočekala pravo na noge Udarila u krvavu kecelju Novi čovek što visi naopačke Spreman za tranžiranje
Udahni, Marina, udahni Sve je bolje od pomračine u majčine
***
HETEROPOETICUS
* Ti si Trideseta Marinina ljubav Moji za to imaju reč Izdašno Kad se kolači prave od malo sastojaka I klize po nepcima Tvrdo, meko
Akt gutanja je voljna radnja Tvoja soba je okov i švedski sto Na rasklapanje Moja pronicljivost Strogo kontrolisani voz
Mirišem te dok spavaš Iz tebe isparava sintetičko voće I poneki redak cvet Postojim isključivo u simbiozi Klanjam se idolima (r)evolucije Što su nam omogućili da spajanje Bude brzo i potpuno
Tradicije se kolju Nožem za hleb, meso, ribu Biologija je nemilosrdna nauka Ne priznaje magične slike i formule Susreti su slučajni i bez obreda Arapskih čini za isušenje bunara
Tvoj je bunar fontana želja Sedim uvijena u element vatre Ugasi me!
* Ti si Marina Društvena igra Magacin opskurnih filmova Traka sam koja ti se vrti u glavi Marina Ne vidim šta sam hteo da kažem Možda ništa Nema vrpca Pokidana Ahilova tetiva Tebi oko vrata i zglobova Marina
Ti si Složena jezička zagonetka Krivo drvo o koje se ne mogu osloniti Strogo savitljiva osoba Domišljata Nervozna Marina
Navijaš svoje stare muzičke kutije Amputiraš loše uspomene Ožiljke, stare belege Smeštaš telo gde mu je milo Ne vidiš Da sela si na mene Marina
* (Ja sam Marina Majka-naslednica Sklopivi kuhinjski element IKEA proizvod Kocka-supa Sa Plastičnim noktima Bolnim tragovima češanja Ostavljena na prelazu, u tramvaju Zebrom od kaiša Brkovima od mleka Oborena od strane bicikla Dvostruki, manipulativni agent Loša, nepouzdana ljubavnica Dostavljeni paket knjiga ispred vrata Žena umazana Pogrešnim izborima svoje porodice Kožom uštavljenom u ruj Zbog sopstvenih pogrešnih izbora Izborana pretpostavkama Umnožena u još jedan primerak Nikad sobom zadovoljna Snažno zadovoljna)
MARINA RADOVANOVIĆ (Zrenjanin, 1986) stekla je obrazovanje i zvanje doktora medicine na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, a objavljivala je pesme u zbornicima, periodici, internet časopisima i blogovima. Zbirka „Prima furia“ se našla u užem izboru Trećeg trga za prvu pesničku knjigu, V Presingovog konkursa za neobjavljeni rukopis, u širem izboru konkursa Književnih vertikala, a kao pobednički rukopis konkursa koji je raspisala biblioteka „Karlo Bijelicki“ iz Sombora, štampana u okviru edicije Golub. Radi u Domu zdravlja kao lekar. Živi u Novom Sadu.
moj stari se ubio. jedno jutro je otišao na posao s komadom konopca u džepu. zadnji put su ga vidjeli u pet i četrdeset i pet ujutro na putu za autobusni kolodvor. moj stari je bio lud i nepromišljen. hoću li mu se svidjeti? što ti kažeš? večeras, znaš, neće više biti onih dugih pogleda i zavlačenja. pogledaj me. što kažeš? je l’ to to? otišao je na selo autobusom i objesio se u nekoj šikari. promišljeni kurvin sin. izašao je stanicu prije i prešao je rijeku bosim nogama da mu ne uđemo u trag. tražili smo ga mjesec i pet dana. htjeli smo vjerovati da je živ i lud negdje. htjeli smo vjerovati da živi negdje. smrdljiv. neopran. nesvjestan. živ. vatrogasna kola su projurila cestom kad si me prvi put pitao je l’ te volim. naravno da te volim. ali kao da ja znam što će nam moj stari prirediti sutra. mjesec i pet dana agonije. sve smo trikove isprobali, tražili smo ga i pod krevetom. umalo da nismo i televiziju rastavili. možda se skrio u katodama. stara je jedno jutro probudila svoju i njegovu braću. i mog brata. poslala ih je u šikaru i rekla im je: ovo je zadnji put. još jednom i gotovo. moj brat ga je namirisao. njegovu smrt. telefon je zazvonio i ja sam znala što nas čeka. rekla sam joj: dobro je, našli smo ga. samo nam je to i trebalo. stara je plakala. znam ja, nisi ti to zaslužila, ali… dogodilo se. žao mi je što sam te ostavila mjesec i pet dana kasnije i što ti nisam bila dovoljno dobra. ja plačem kad se sjetim brata koji ga je našao. njegovu glavu odvojenu od tijela. i taj miris. nosio je bratovu jaknu i moj sat. vratili su mi taj sat s crvima tri dana kasnije. proučavala sam ga u zahodu. moj stari je živio u tim crvima i ja sam mogla razgovarati s njim. bilo je jezivo. nikad nije bio bjelji. pretvorio se u kolutićavca. rekla sam mu: dobro je. rekla sam mu: ti si stvarno lud. rekla sam mu: zaboravit ću te. brzo. rekla sam mu: oprosti, ali ja ovo moram napraviti. zgazila sam sve te crve. sat sam dugo kuhala u kipućoj vodi. plakala sam. moj stari se ubio. izgubio je kontrolu nad svojim životom. moj brat ga je našao, a ja sam razbila vrata sobe vrišteći kako mu neću otići na sprovod. moj brat je stajao pored mene u povorci. nikad prije ga nisam voljela k’o tad. moja stara je rekla: jebi ti njemu mater i pokoj mu duši. nema dana kad ne pomislim što bi se bilo dogodilo s nama od mjesec i šest dana kasnije.
nemam više voća za tebe rekla si životinjo i ne miluj me kao svaki dan voli ne voli voli ne voli broj prebrojavaj cvetove sklizni po koži makar samo pogledom
nasloni se na moje rame dahom pošto postelja je peščanik jastuk kamen za pod glavu a dodir tvoj rekla si tako dalek
nećeš se probuditi ni sada ni nikada i sretaćeš se samo na postajama prošlo je rekla si premda lik ostaje
ne znam kakav primetila si još možda slika pogleda začuđenog s malo tuge kada si rekla nemam više voća za tebe
***
NAŠA LJUBAV CRTA CRVENE CVETOVE
naša ljubav crta crvene cvetove naši poljupci ih arhiviraju dodiri zapisuju nevidljivu priču prve i druge i hiljadu i prve noći
naša ljubav se promenila naša smrt je uvek večnom čini uklesuje u vreme njen lik moj tvoj mojtvoj
naša ljubav se seća početka njen svršetak beži pred nama od prvog i drugog i hiljadu prvog dana
naša ljubav ima ruke i noge ima naša tela naša ljubav ima sposobnost da preživi ledeno doba
***
NISAM MRTAV SAMO IZGLEDAM TAKO
nisam mrtav samo izgledam tako neko drugi mrtav je poput peska prosipa se umesto suza niz dlanove neko drugi je voštana ruža neko
bez metafora čeka unutra i ćuti neko drugi se u naručje sklanja i menja oblake u dodire najblaže neko drugi odlazi tuđ
nećeš ga dozvati draga nećeš na svoju stranu naterati plamen promeniti led među nama u plav kamen
daleka je blizina i sve su posude razbijene pesak je evo otekao kao sitne suze koje šapću nisam mrtav samo izgledam tako
VINKO MEDERNDORFER (MÖDERNDORFER), Celje, 1958, pesnik, romansijer, esejist, pisac za decu, dramaturg, režiser. Zbirke pesama: Crveni ritual (1975), Pesmice (1977), Mahovina (1981), Telo (1989), Male noćne ljubavne pesme (1993), Madonin zgodan svet (1995), Sotonine žalopojke (1999), Pesme iz crne hronike (1999), Tamnoplavo kao septembar (2003), Stena i srce (2004), Nesuglasice (2007), Dodiri (2008), Lutanja (2010), Sloboda sveta (2011), Nemam više voća za tebe (2011).
Kad otopli dovoljno da se može sjedjeti na zemlji a da nas stariji ne ruže, tad bismo na rijeci pravili male brane, uređujući sebi mjesto za kupanje. Svake godine smo tražili novo mjesto, jer bismo prerasli prethodno ili jer bi se bolje mjesto oslobodilo jer su ga prerasli oni koji su se u njemu kupali. To je posao od nekoliko dana, koji traži dobru organizaciju. Tačno se znalo ko je zadužen za kamen, ko za busenje, ko za zidanje. Nakon dana, dva ili tri dana zidanja, konačno bi se mogli kupati. Amel, Hajro i ja smo već bili iskusni u zidanju, Dino, Zana, Helena i Adisu nam donosili potrebni materijal. Helenin i Adisov rođak Damir nije htio da se prlja ili kvasi. – Ko ne pomaže u pravljenju, ne može se ni kupati. – rekao sam. To nije bio moj hir, to je pravilo koje je važilo od kako znamo za kupanje. Damir se naljutio i demonstrativno otišao. Rad nije bilo lagan, ali smo vješto koristili fiziku a da nismo ni znali – kamenje smo dovlačili kroz vodu, hvala Arhimedu. Kad smo napravili pauzu da se odmorimo i ugrijemo na suncu, stigla je i Damirova tetka. Održala nam je predavanje kako nije fino od nas što isključujemo iz naših aktivnosti njenog sestrića, kako to pokazuje da nećemo biti dobri ljudi kad porastemo. – Ko ne pomaže u pravljenju, ne može se ni kupati. – ponovio sam. Rekla je, već pomalo i bijesna, da ako ne dozvolimo Damiru da se kupa, da će zabraniti Adisu i Heleni da s nama druže. – Onda se ni oni neće moći kupati. – rekao je Hajro. Buckasti obrazi su joj se zacrvenili, bijesno je uzela Adisa za ruku i povukla ga za sobom, a Helena je krenula za njom, jedva sustižući majčin dugi, bijesni korak. Nismo uopšte razgovarali o ovom što se desilo, dogovarali smo koje grane trebamo odrezati kako bi sunce što bolje grijalo vodu u kojoj ćemo se kupati. Nakon što smo ozidali bočne strane naše brane, sunce se već podobro spustilo ka zapadu a mi izgladnjeli. Dogovorili smo se da nastavljamo sutra oko deset, ranije nismo mogli jer je voda previše hladna. Trebamo donijeti sjekiricu, najlon i šta god budemo pronašli a može nam pomoći pri gradnji. Ponosno smo gledali kako brana stoji čvrsto, činilo nam se da nikad nismo bolje zidali. Sutradan smo svi došli dosta ranije. Zana i ja smo stigli posljednji, nosio sam sjekiricu koju sam uzeo od svog pradjeda. Hajro je stajao u vodi sa rukama na bokovima, Amel se češkao po glavi, Dino je hodao lijevo-desno. – Ne razumijem, mrtve mi majke. Oba naša brižno izidana zdanja bila su srušena. – Nije padala kiša, nema tragova stoke. Ne razumijem. Nismo imali druge nego početi ponovo. Onaj entuzijazam s kojim smo juče radili već je popustio, kupanje je odloženo najmanje za još jedan dan, a ponovljeni posao nas je sve unervozio. – Možda si sinoć kad si provjeravao nešto zeznuo – rekao je Hajro Amelu. – A možda si ti loše izidao. – spremno mu je odgovorio Amel. – A možda niko od nas nije kriv. – rekao sam. Pogledali su me upitno. – Ovaj, čuo sam da postoji vila koja ruši ono što se pravi na rijeci sve dok joj se ne prinese nekakva žrtva. – Vila? Ovo nam je uradila vila? – Hajro je bio skeptičan. – Pa daj nam neko drugo objašnjenje. – Amel je razljuljao. – Ili je Hajro loše ozidao. – Ili je srušila vila. Ispustili su kamenje iz ruku. – Hoćeš da kažeš da i danas džabe radimo? Da će nam i večeras srušiti? – Vrlo vjerovatno. – Jebeš ovo. – Amel je izlazio iz rijeke. – Hajde da mi uradimo što smo počeli. – insistirao sam. – I da nam opet sve ode niz vodu? – I da se vratimo večeras i sačekamo vilu. Gledali su me upitno, Dino i Zana su pristali odmah, Hajro Amel su se dvoumili. – Znaš da ne smijemo tako kasno napolje. – rekao je Amel. – Ti, Hajro i ja ćemo se iskrasti, ne moramo svi biti ovdje. – A šta ćemo joj uraditi kad dođe? – Pitat ćemo je šta treba da uradimo da nas pusti da završimo. Amel je i dalje bio neodlučan, ali ga je Hajrov pristanak okuražio. Večeras ćemo dočekati vilu. Kad smo završili zidanje, napravilo smo sebi malo sklonište u koje smo sakrili alat i najlon koji smo donijeli, i koje je imalo dobar pogled na naš zid. Dogovorili smo se da se nađemo na igralištu u deset pa da skupa dođemo na stražu. Srećom, živim na prizemlju da je bijeg bio jednostavan. Kad sam stigao na igralište, Hajro je već bio tu. Imao sam dva sendviča sa sobom. Čekali smo desetak minuta Amela, a kako se nije pojavio, zaključili smo da se neće ni pojaviti, da vjerovatno nije uspio da se iskrade. Naše sklonište je zapravo nekoliko grana povezanih vrbovim prućem, ali je bilo djelotvorno, vila nas sigurno nije mogla vidjeti tu. Noć je bila svježa. Sendviče smo pojeli odmah. Čekanje je dosadno, posebno kada morate biti tihi. Mjesec je bio pun, rijeka je žuborila, mi smo bili umorni. Gotovo sam zaspao, kad me je Hajro udario laktom u rebra tako jako da sam zamalo jauknuo. Pokazivao mi je panično glavom prema rijeci. Mračna prilika se preko livade približavala našoj brani. Moram priznati da vilu nisam zamišljao tako, okruglasta, zdepasta, koja se spotiče dok hoda. Bio sam razočaran. Očekivao sam ljepotu kakvu ljudi ne viđaju često. Kad je prilika prišla do brane i mjesec je potpuno osvijetlio, moje razočarenje se ustostručilo. Moja vila bio je Damir. Zdušno se predao rušenju onoga što smo napravili. Da je ovoliko energije uložio s nama u pravljenje brane, još danas bismo se kupali. Hajro je rekao: – Hajdemo! Jasno, htio je da ga istučemo. I ja sam mislio da je zaslužio i to bi mi pružilo veliko zadovoljstvo, ali mi je na pamet pala bolja ideja. Šuštanje iz nepoznatog pravca je zbunilo Damira. Gledao je panično lijevo-desno, pokušavajući da utvrdi odakle to dolazi i šta je dovraga to. Dvije bijele, šušteće figure su potrčale ka Damiru, koji je prestrašen vrisnuo, mjesečina se odbijala od njegovog užasnutog lica. Trčao je u mjestu nekoliko sekundi, a onda vrišteći otrčao istim putem kojim je došao. Trčali smo malo za njim, tek toliko da se postaramo da ne prestane bježati. Nismo se mogli prestati smijati. Srećom, naši nisu primjetili da smo se iskrali. Amel, Dino, Zana su bili oduševljeni našim poduhvatom. Prekosutra smo od Helene i Adisa saznali da se Damir vratio kući, da nije spavao dvije noći, da je ponavljao kako ga proganjaju duhovi i kako nije prestajao plakati dok majka nije došla po njega. Bilo mi ga je žao. I dan danas je.
Upoznali smo se na igralištu Gdje je uvijek sjedio sam na ljuljački Ne gledajući hrpu djece koja su se igrala rata Gađala ga papirnatim avionima i plastičnim metcima
Odnijela sam mu tortu od višanja Neuredno je odrezao krišku Polizao glazuru s oštrice I obrisao ruke o moju svilenu vrpcu na haljini
Drugi dan poklonila sam mu glazbenu kutiju U koju je kasnije spremao pramenje kose koje sam si iščupala Stavljao mi je dlanove preko očiju A ja sam uvijek znala da je to on
Bili smo ona čudna djeca, uvijek spuštenih kapaka On se na obiteljskim portretima nikada nije smijao Uvijek je šutio, uvijek je pio sirup protiv kašlja Ja sam jela kolače koje smo zajedno mijesili od zemlje Pomno odijevala svoje lutkice i zatim im kidala glave Ubadala igračke u trbuh vršcima bojica i zatim ih grlila
Zavezao mi je kariranu krpu preko glave I bacao kamenje koje se obrušilo na mene Ali kunem se da ga nikada neću kriviti za to
Ja sam zauvijek djevojčica izobličenog lica Naučila sam odavno trpjeti Ne smijem biti plačljivica Ne smijem više nikada osjećati
***
PROUSTOV SALON
probudio sam se uz zvuk crkvenih zvona, slušao sam siktanje Boga koji me zamrzio
doručak šalica hladne kave tanjurić vlažne zemlje ljuta zima kolačići s okusom sjećanja sjećanja s okusom užasa
moj tumor i dalje nosi tvoje ime
shvatio sam svoju kletvu, sve što dotaknem pretvara se u prah
pogladim krzno mačke staklastih očiju, trepnem i ona mi se otima, idući trenutak je mrtva, konji koji vuku kočiju drobe sitno tijelo u lokvi krvi
promatram ptice u rano jutro i one se svom snagom zalijeću u prozorsko staklo i padaju na tlo polomljenih krila, mišićava srca prestaju kucati
dotaknem tvoje lice i ti bježiš na drugi kraj prostorije, s gađenjem si otkidaš kožu koju sam dodirnuo
***
(NOĆNA) MORA
moja vilica mora biti savršeno čista moj tanjur mora imati prazno lice moja žlica mora imati samo otisak mog ruža na sebi i ništa više moja kava mora biti lišena utjehe šećera moj sapun mora oprati i moje grijehe moje ruho mora biti pomno odabrano moj parfem mora biti toliko jak da se svi u dvorani okrenu za mnom moja šminka mora biti savršena do zadnjeg detalja moj hod mora biti baletni korak moje ulice moraju imati najšarmantnije kavane moja cipelica mora biti od zmijske kože moji obrazi moraju biti priljubljeni uz jagodične kosti moja umjetnost mora biti najljepša moji govori moraju biti najtečniji moji osmijesi moraju biti najsrdačniji moje rečenice moraju biti najpametnije moje tajne moraju biti zastrte moji Pompeji moraju ostati ispod pepela moje katakombe moraju biti neprohodne
ja moram ja sam mora
***
BOŽICA HLADNOĆE
rekla je: ti si ja smijući se ustima koja se žare kao rana od metka u ljetnoj noći
znam sve o njoj i ne znam ništa o njoj kaže ponekad da me voli ali nikada ne prilazi bliže poznajem samo usputni dodir njene ruke njene bijele rukavice i crni suncobran
pije najskuplje koktele hladna kao led u tankoj kristalnoj čaši budi mržnju u svima osim u meni
rekla je: ti si moj broj jedan ali jezik mi je odrezan rekla je: ti si moj broj jedan ali primarni su brojevi sami
i kada se prisjećam trenutaka njene krhkosti ja je se plašim kao da nije ljudsko biće poželim da je bliže
TINA ČATLAIĆ rođena je 26. kolovoza 2000. u Čakovcu. Pohađala je Gimnaziju Josipa Slavenskog Čakovec. Studira anglistiku i kroatistiku na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Još od nižih razreda osnovne škole osvajala je nagrade na literarnim natječajima, a više je puta sudjelovala i na državnoj smotri LiDraNo s literarnim i novinarskim radovima. Bivša je glavna urednica portala Udruge srednjoškolaca Hrvatske, novinarka kluba Prostor u Čakovcu i kulturnog portala Ziher.hr. Dugogodišnja je članica Dramskog studija Dada Kazališne družine Pinklec. Sa svojom je poezijom dvaput sudjelovala u performansu Noć mračnog cirkusa u klubu Prostor u Čakovcu i zagrebačkoj Močvari, ali i raznim programima poput književnih večeri u Čakovcu i tribine Pamela u Močvari. Trostruka je državna prvakinja i trostruka viceprvakinja u poznavanju hrvatskog jezika. Autorica je pjesničkih zbirki Gušenje polikromije (Biblioteka Insula, Čakovec, 2018.) i Muzej lomova (Nagrada Milivoj Cvetnić, Hrvatska Kostajnica, 2019.). Od 2019. surađuje s alternativnim čakovečkim bendom Zagušljivi dim kojim je u studenom prošle godine izvela glazbeno-poetski performans u kojem je recitirala vlastite stihove uz specifičnu glazbenu pratnju grupe. Sa Zagušljivim dimom proljetos je radila na snimanju studijskog albuma prema izvedenom performansu, koji će uskoro biti objavljen.
kad palim cigaretu naručujem četvrto pivo a nije trebalo ni prvo
ili dva sata posle beznačajnog seksa ako sam budna
za svoj rođendan, tvoj rođendan kad se vratim sa putovanja dok pišem, čitam trčim, plešem za vreme predstave ne znaš šta sve stižem u jednom danu
bežim od tebe i onda te prepoznam u svakom od svojih muškaraca posle odemo ja ili oni onako jadno kako ljudi odlaze ponekad
setim se tvoje obuće zarasle brade i raščupane kose tada sam te poslednji put videla Odakle ti krv na patikama, tata? Ne sećam se. Ugazio sam u višnje.
onda ugledam dete pored mlađe verzije tebe na metalnoj klupi sedi i gleda u tačku ispred i pogled, taj pogled to je moj pogled ja sam ga izmislila
u školi, kad ostanem poslednja i čekam da me pokupiš posle treninga kad te nema ispred a ja ne umem sama da se vratim kući
kad bi trebalo da me ispratiš negde i u poslednjem trenutku pojaviš se sa ružama ako se uopšte pojaviš
mrzim crvene ruže
kad se mesec-dva igramo porodice budemo srećni i onda samo ustaneš opereš zube, namirišeš se odlučiš da se napiješ
i to traje i traje i traje i opet ukrug
onda ne živiš s nama pijemo kapućino po kafićima jedemo voće puštamo ploče kod tebe pa posle ne zoveš po mesec dana
jednog popodneva zazvonio je telefon i stigle su vesti
imao si zelene oči moje lice je tvoje lice
izvini, ali ponekad je bilo tako teško voleti te
***
VRAĆAJUĆI SE IZ KUPOVINE
figura u žutoj haljini do članaka širokih ramena pocrvenelih od sunca izraženih ključnih kostiju zaobljenih kukova i zadnjice preko kojih se tanana tkanina naizmenično zateže i premešta pri koračanju
stiska na grudima platneni ceger i nehotice gnječi svežu nanu, šargarepe, praziluk i jagode
očiju zamagljenih od suza levom rukom sklanja kosu sa lica nekoliko pramenova lepi joj se za znojavo čelo
pokušava da se seti kada je tačno postala nesrećna i zarobljena u tom velikom gradu sve je trebalo da bude drugačije
***
PONEKAD POŽELIM DA ME NEKO POLJUBI PRE DORUČKA
moji koraci ne vode nikuda doputujem svuda vetrom ne znam šta je dom moje telo jedina domovina
***
GOSPOĐA DALOVEJ JE REKLA DA ĆE SAMA KUPITI CVEĆE
čini mi se, Virdžinija, moja koža je mnogo očekivala pretrpela ali nije zadebljala nežna je
jutros su me iz ogledala posmatrali modri podočnjaci izdaleka izgledam bolje
popodne kupila sam cveće bele lale, šteta što nije bilo ljubičastih
sedam godina sama sebi kupujem cveće pravim večere za jednu osobu i čekam
a želim kućicu na moru i mog čoveka koji peca dok ja berem breskve
MARTINA KUZMANOVIĆ rođena je u Beogradu, 31.8.1990. godine. Diplomirala je na Građevinskom fakultetu. Nedavno je u okviru izdavačke kuće Enklava objavila zbirku pesama “Ovo telo je hotel”. Takođe, pesme su joj objavljene i u zborniku Rukopisi 43, časopisima Dometi, Enklava kao i na portalima Čovjek-časopis i Astronaut.ba. Nekoliko puta je učestvovala na pesničkim događajima Argh i Pet minuta pažnje. Trenutno živi u Varšavi.
čovjek-časopis 