Ponovo mi je trebala soba. Delio sam stan u Kvinsu s cimerkom iz Mađarske. Ester, plavuša, lepuškasta i koketna. Jedne večeri smo se napili, povatali na kauču i proveli noć u mom krevetu. Sledećeg jutra smo se branili ćutanjem sve dok njen dečko nije svratio na kafu, nenajavljen. Rado, Čeh ili Slovak, Čehoslovak. Nabildovan i priglup, dobričina. Nekoliko puta smo zajedno gledali Ligu šampiona i pili votku. Pitao me je kako sam i ja sam u tom trenutku shvatio da nisam dobro. Rekao sam mu da se selim u Bronks kako bih bio bliže poslu. Ester je ćutala.
Radio sam kao barmen u ozloglašenom strip-klubu Sin Siti. Južni Bronks, vruć teren. Posao sam dobio preko Igora, izbacivača, starog pajtaša iz Srbije. Dva metra, sto kila, kik-bokser, Delija. Ime mu se orilo halom Pinki devedesetih. Posle se povredio i odao kriminalu. Zamerio se pogrešnim ljudima, popio šaržer metaka, preživeo i zapalio u Ameriku. Završio je u Bronksu, u predratnoj zgradi preko puta Sin Sitija. Već prve večeri ušetao je da osmotri ribe, a onda potražio gazdu.
– Jel vam treba izbacivač? Imam iskustva…
– Gde si radio?
– Po Evropi.
– To mi ništa ne znači.
– Mogu da ti naslažem celo obezbeđenje ko metar drva. Za manje od dva minuta. Jel ti to nešto znači?
Gazdi je bilo jasno da se ovaj ne šali. Glavom je pokazao u pravcu šanka.
– Ona dva bilmeza tamo prave probleme. Moji momci zaziru od njih, to su neke lokalne barabe.
Igor se bez reči uputio prema njima i porušio ih kao domine.
Eto čoveka od reči, zaključio je gazda. I dao mu posao.
Gazda se zvao Dante, Italoamerikanac. Zalizana kosa, belo odelo, čačkalica u uglu usana. Živeo je za to da dokaže kako je pravi, pravcati mafijaš. Nije propuštao priliku da opiše Sin Siti kao paravan za svoje mnogo važnije „vannastavne aktivnosti“. I svi su mu verovali, čak i Igor. Meni se činilo da ga je bio samo blam što vodi nižerazredni strip-klub u Bronksu.
Te večeri sam ga pitao da li zna nekog kome treba cimer.
– Cimer? Dobro znaš da moje ribe prave ozbiljnu lovu. Kakav crni cimer, sve žive same po trosobnim stanovima. A i ne bi ti bilo pametno da živiš s nekom od njih.
– Zašto?
– Umešane su u sve i svašta, sve do jedne. Narkomanija, prostitucija… O ljubomornim frajerima da ne govorim. Nisi ti ta fela.
Pokušao sam kod Igora i njegovih gorila.
– De ćeš bre s ovima da se gajbiš? Jesi lud?
– Što?
– To su ti sve bivši robijaši, bre… Mogu da te zakolju na spavanju. Ili naguze.
– Same dame i gospoda, ove naše kolege.
– To ti pričam.
Vratio sam se unutra i počeo da pripremam šank za otvaranje. Di-džej mi je prišao i tražio vodu. Leks, omiljeni lik u klubu. Visok, zgodan, melez. Kožni prsluk, kaubojski šešir, vudu nakit. Ispio je čašu vode na eks, pa sam mu sipao još jednu. Nasmejao se. Imao je zaslepljujuće bele zube i maslinasto zelene oči. Striptizete i konobarice su ga obožavale.
– Sinoć si opet lego jutros, a? – rekao sam.
– Pravio sam žurku kod mene u loftu, bilo je svega; gudre, pića, žena…
– Gde ti je loft?
– Tu je, u Bronksu, blizu.
– Da nemaš neku sobu za izdavanje?
– Imam. Za koga?
– Za mene.
– Izdato.
– Koliko?
– Koliko možeš?
– Mogu sedamsto, ali bi više voleo šesto.
– Daću ti za petsto.
– Dogovoreno.
Rukovali smo se i dogovorili useljenje za nedelju.
Loft se nalazio na poslednjem, četvrtom spratu, napuštene fabrike Stenvej klavira. Ogroman prostor, kao pola fudbalskog terena, izdeljen kartonskim pločama i paravanima na sobe različitih oblika i veličina. Leks je pokušavao da predstavi svoj loft kao legitiman životni prostor, ali je bilo jasno da se radi o klasičnom skvotu. Drugim rečima, niko od stanara nije imao obavezu da plaća za svoj boravak jer ni sam Leks nikome ništa nije plaćao. Pa ipak, nismo se bunili. Cena nije bila visoka, a Leks je održavao prostor relativno urednim i funkcionalnim.
Kupatilo se nalazilo na istom spratu, na drugom kraju širokog hodnika išaranog grafitima. Ličilo je kao kupaonicu u vojsci ili zatvorima. Šest tuševa i šest wc šolja, bez ikakvih pregrada. Bilo je iznenađujuće čisto.
Moja soba je bila daleko najmanja, ali je imala ogroman prozor s pogledom na Ist River i Menhetn. Doneo sam madrac, laptop i dve putne torbe. Činilo se da i ostali stanari dele moj asketizam, pa se nisam osećao naročito bedno.
Prvi cimer kog sam upoznao bio je Kapetan Majk. Sedeo je na sofi, u dnevnoj sobi, pušio džoint i gledao TV. Bio je pun tikova i naizgled nesposoban da sedi mirno. Klatio se i češao kosu, uzdisao kao samrtnik.
– Ti mora da si Volf? Kul ime. Oćeš dim?
Uzeo sam džoint i pošteno povukao.
– Ja sam Kapetan Majk. Zovu me tako jer sam radio za Obalsku stražu – nastavio je.
– Više ne radiš?
– Penzionisali me.
– Kako penzionisali?! Kolko imaš godina?
– Četres. Beneficirani radni staž, a popio sam i metak u jednoj akciji. Dobio sam prevremenu, invalidsku.
– Gde su te pogodili?
– U glavu.
– Oh… Otkud znaš Leksa?
– Išli smo u školu zajedno.
– Leks ima četres godina?!
– Tries osam. Ja sam ponavljao par puta.
Sledećeg jutra probudila me je mehanička lego mačka. Ustvari, mače. Opipavala mi je nos svojom plastičnom šapicom. Piljila je u mene duboko usađenim crvenim lampicama. Mjaukala je, metalnim, sintetičkim glasom.
-U, jebote!- prenuo sam se.
Neki tip je stajao na vratima moje sobe i držao daljinski upravljač. Bio je nizak, gojazan, proćelav i četvorook. Kikotao se kao retardiran.
– Ja sam Lego Džoni. A to je Puma, moj kućni ljubimac.
– Drago mi je. Mislio sam da sanjam.
– To je najlepši kompliment koji si mogao da mi daš. Ja sam Lego Master, radionica mi je u najvećoj sobi, dođi da me obiđeš kad se razbudiš.
– Lego Master?
– Sve ću da ti objasnim. Čekam te, staviću kafu.
Udaljio se brzim korakom, kao da beži. Mače je odskakutalo za njim.
Ustao sam, uzeo peškir koji je visio s eksera zakucanog u vrata i krenuo u kupatilo. Neki lik je izvodio vratolomije na svom BMX bajsu u hodniku. Dve maloletne pankerke pružale su mu podršku cikom i aplauzima. Klimnuo sam glavom u njihovom pravcu. Odmahnule su mi. BMX bandit je, u znak pozdrava, prozujao pored mene na jednom točku.
Kupatilo je bilo prazno. Istuširao sam se, obrijao, oprao zube. Vratio sam se u loft i pokucao na vrata najveće sobe, iako sam znao da me niko u njoj ne može čuti.
Iznutra je treštao Ajron Mejden, do daske. Otvorio sam vrata i našao se licem u lice s Lego zmajem, u prirodnoj veličini. Otvorio je usta, isplazio jezik i zakreštao. Iz očiju su mu izbijale varnice. Raširio je krila, skoro do plafona. Ustuknuo sam. Lego Džoni je isključio muziku i počeo da se cereka.
– A, šta kažeš? Tri metra visok. Raspon krila pet metara. Težak četvrt tone.
– Ti si ovo sklepao?
– I to, i sve ostalo što vidiš.
Pružio mi je šolju kafe i poveo me u obilazak. Lego Džoni nije živeo u loftu nego ga je koristio za ono za šta se loftovi obično i koriste– za proizvodnju. Objasnio mi je kako postoji ozbiljna supkultura zaljubljenika u lego kocke. Časopisi, sajmovi, izložbe. Lego master nije bilo nikakvo samoreklamiranje, već ozbiljna titula koja se dodeljivala najboljim i najposvećenijim „lego arhitektama“.
U drugim okolnostima pomislio bih da me zajebava, ali nalazio sam se usred radionice jednog od najpoznatijih lego majstora na svetu. Robot se pretvorio u kamion pred mojim očima. Spajdermen nas je vrebao s plafona. Izbacuje mrežice iz dlanova, napomenuo je Džoni. Glava „Osmog putnika“ ležala je na stolu, nedovršena.
Bio sam impresioniran, iako mi je sve bilo pomalo smešno. I dalje nisam mogao da shvatim opsednutost odraslih ljudi igračkama i lego kockama.
– Šta radiš sa svim ovim figurama kad ih završiš?
– Pa, prodajem ih, naravno.
– I ljudi to kupuju? Mislim, možeš da živiš od ovoga?
– O, da! Ovog zmaja sam upravo prodao. Dolaze za vikend da ga nose.
– Kolko para?
– Sto pedeset hiljada dolara.
Leks je bio ženskaroš. Svake večeri je dovlačio novu ribu u svoju sobu, ponekad i po dve. Osim u Sin Sitiju, puštao je muziku i u Brukneru, jedinom baru u kraju. Brukner je preko dana gostio radnike iz okolnih magacina i fabrika, a noću skvotere koji su se tu nastanili. Bilo je prilično živo, i svi su se međusobno poznavali. Leks je bio neprikosnovena zvezda i žene su se bukvalno otimale o njegovu pažnju.
Nisam uspeo da sakrijem iznenađenje kada mi je rekao kako ima devojku koja živi u našoj zgradi.
– Ne buni se zbog drugih riba?
– Ma, ne. Imamo otvorenu vezu.
– Znači i ona ima druge frajere?
Prećutao je odgovor.
– Ajmo dole do nje, hoću da te upoznam.
Spustili smo se na treći sprat i zastali ispred ogromnih metalnih vrata s impoznatnim zvekirom, kao na ulazu u dvorac. Leks je ipak pozvonio i začula se melodija iz Zone Sumraka. Iznutra je odjeknuo lavež pasa. Leksova riba je naglo otvorila vrata, širom, bez zadrške. Imala je dugu, ravnu kosu, crnu, presijavala se kao mermer. Nosila je svileni kimono i visoke štikle. Niska riba, građena kao peščani sat. Izrazito lepa, ali iz pogleda joj je isijavalo čisto, nepomućeno ludilo. S njene leve i desne strane stajali su psi- crni nemački ovčar i albino aljaski malamut. Gledali su me nepoverljivo i režali. Gazdarica se isprsila, nekako otmeno, i odmerila me od glave do pete.
– Ti si Vuk? Nosiš značajno ime… Uđite.
Pratili smo je kroz dugački hodnik. Hodala je brzo, uspaničeno, kao da prestiže samu sebe. Guzovi su je usplahireno pratili.
Izbili smo u glavnu prostoriju. Loft je bio otprilike iste veličine kao naš, ali nije bio izdeljen na sobe. Brisan prostor. Zanimljivo sređen, mešavina Mulen ruža, Studija 54 i Drakulinog zamka. Živela je sama.
– Sedite. Šta ćete da popijete?
Seo sam na stolicu u obliku ženske cipele na štiklu.
– Šta imaš?
– Džin i burbon.
– Burbon-rekao sam.
– Ja ću džin – rekao je Aleks.- A ti, mala, popi džin-tonik, više tonik nego džin.
Podrugljivo je frknula i otišla do kuhinje. Vratila se s dva burbona i džinom. Sebi je nasula više nego nama. Gledala je u Leksa buntovno, kucajući se sa mnom.
– Ja sam Mia Kopia, Leksova devojka.
Zapitao sam se od čega je bežala kad joj je umetničko ime tako bukvalno.
– A ovo su naša deca: Fredi i Džejson – nastavila je pokazujući na pse.
– Lepa deca, vidi se da su vaša. Kul ti je gajba… Čime se baviš?
– Zar ti Leks nije rekao? Ah, da, on nikada ne priča o meni. Da ne bi umanjio svoje šanse kod neke od onih malih droca iz Bruknera i Sin Sitija. Ha. Ha. Ha.
– Mia! Prekini! – uzjogunio se Leks.
– Ja sam glumica – nastavila je Mia kao da se ništa nije desilo.
Leks je prevrnuo očima.
– Stvarno?! Pozorište, film – pitao sam.
– Filmovi, samo filmovi. Ja sam ti, dragi, trostruka osvajačica titule ,,Kraljica Vriska”!
– Kraljica vriska?
– Ma to ti je nešto kao nagrada za najbolju glumicu. Ali u niskobudžetnim hororima – reče Leks.
– Erotskim hororima! – naglasila je Mia.
– Isti kurac. Svi ti filmovi se svode na golotinju i pokolj. Teško sranje. Ta nagrada mu dođe kao odličan uspeh u specijalnoj školi!
– A šta se dešava s tvojom „muzičkom karijerom“, dragi? Zar mi nisi obećavao turneje po Evropi kad smo se upoznali? Producentsku kuću? Nisi se makao dalje od Bronksa! Ja sam bar snimala u Parizu i Pragu, širom Amerike!
Popio sam svoj burbon i zatražio još, pokušavajući da smanjim tenziju. Mia mi je otela čašu iz ruke, zureći u Leksa. Udaljila se žustro škljocajući štiklama po betonu.
– Obožavam tu kučku – uzdahnuo je Leks.
Dante je počeo da kara neku debelu Albanku, garderoberku. Obrlatila ga je za moje mesto iza šanka. Moram da vodim računa o biznisu, rekao mi je. Ona ima sise, i to velike, a ti ne. Velike sise, veliki promet, kapiš?
Dobio sam njenu poziciju, zaduživanje jakni i kaputa. Razlika u lovi nije bila drastična, ali me je sedenje u toj kabini, pod ofingerima, izluđivalo.
Igor je intervenisao i po nekoliko puta za veče. Pijane ribe, nasilni frajeri, prostitutke koje su pokušavale da odvoje nekog od gostiju, dileri koji su valjali kokain po klubu. Nekada se sve završavalo na rečima, nekad na batinama. Često smo zvali Hitnu pomoć, neretko policiju. Zajeban posao. Nosiš metu na leđima.
U sobi do moje živeo je Roj, ćutljivi, mrzovoljni tip iz Detroita. Nikada se nije duže zadržavao u dnevnom boravku. Obično bi ušetao u loft, neodređeno mahnuo u pravcu prisutnih i povukao se u svoju sobu. Bio je u rokabili fazonu- dugi zulufi, ćuba, podvrnute farmerke, tregeri, bela majica. Podlaktice su mu bile prekrivene staromodnim Sejlor Džeri tetovažama. Upoznali smo se pod tuševima – teško je ostati rezervisan kad si gologuz.
– Ej, kakav si? – započeo sam. – Ja sam u sobi do tvoje.
– Znam. Hvala bogu.
– Što?!
– Zato sto si uredan i tih. I jedini deluješ normalno.
Nasmejao sam se, glasno.
– Ne šalim se. Jel si provalio onog lika – Lego Džoni?! Kakva dileja!
– A Kapetan Majk?
Sada se konačno i on osmehnuo, doduše slabašno.
– Ne mrda s one sofe u dnevnoj sobi – nastavio sam.
– Nema ni gde.
– Kako to misliš?
– Tip je beskućnik.
– Molim?!
– On ne živi kod nas u loftu, samo bleji tu. Ne živi nigde. Smuca se po zgradi, dosađuje ljudima.
– Uh, teška priča.
– Gade mi se, svi do jednog. Obične dangube i grebatori.
Zavrnuo je slavinu i počeo da se briše peškirom. Bio je istetoviran po čitavom telu, osim po licu i kiti.
– Dobre su ti tetovaže.
– Moraju da budu, to mi je posao.
– Stvarno, gde radiš?
– Pa ovde, u sobi… Svrati ako hoćeš, iscrtaću te besplatno.
Novi film trostruke Kraljice vriska Mie Kopie snimao se u podrumu naše zgrade. Grupica neuglednih bradonja i bledunjavih darkerki pojavila se na parkingu u zarđalom kombiju.
Mia ih je dočekala kao superzvezde. Kupila je gajbu jeftinog šampanjca i dve velike, šarene torte. Napravila je pravi, pravcati prijem u svom loftu, sa sve crvenim tepihom i reflektorima u hodniku. Svi smo bili pozvani. Leks je oklevao, ali se na kraju ipak predomislio. Navukao je čistu, belu košulju i izglancao svoje crne kaubojke. Odmerio sam ga značajno.
– Nemam šta drugo da obučem, sve mi je na pranju – pravdao se kroz osmeh.
Spustili smo se stepenicama na treći sprat – Leks, Kapetan Majk, Lego Džoni, Roj i ja. Fotograf je insistirao da nas uslika na crvenom tepihu. Leks je zauzeo šmekersku pozu, palčevi u džepovima od farmerki. Džoni i Majk su se kreveljili kao osnovci. Roj je pokrio lice šakom.
Mia se obukla kao holivudska diva starog kova. Dekoltirana haljina, visoke štikle, crveni karmin, bihajv frizura. Izgledala je očaravajuće. Čim nas je ugledala bacila se Leksu u zagrljaj. Žvalavili su se dok nije ostala bez karmina, što je izazvalo ovacije prisutnih. Džoni i Majk su navalili na torte. Roj i ja smo prisvojili bocu šampanjca. Slušao se metal i pank. Džointi su kružili u pravcu kazaljke na satu, u ravnomernim intervalima, kao voda u prirodi.
U jednom trenutku, tonac je dovukao mikrofon, isključio muziku i objasnio da će nam se obratiti režiser i glavna glumica, domaćica žurke.
Režiser je bio bradat i pocepan. Ali, nosio je skupe naočare za sunce – tu nije bilo kompromisa kad su filmadžije u pitanju. Bulaznio je o značaju nezavisnih i niskobudžetnih filmova, o navodnoj subverzivnosti horor žanra. Mia je pozdravljala svaku rečenicu vriskom i aplauzom. A onda je ona preuzele mikrofon. Zahvalila se prisutnima, „nepokolebljivim posvećenicima strave“, svojoj „svoterskoj porodici“ i „ljubavi svog života“.
Leks je podigao čašu u njenom pravcu i namignuo. Džoni i Majk su oduševljeno pljeskali. Roj je frknuo, zgađen.
Posle toga smo prešli u podrum gde je trebalo da padne prva klapa. Ekipa je razvukla kablove, postavila svetla i mikrofone. Svako je zauzeo svoje mesto. Mia je glumila samu sebe. Zaplet je bio jednostavan – klinci opsednuti niskobudžetnim hororima otimaju čuvenu Kraljicu Vriska tražeći otkup od njenih dekintiranih i prezaduženih kolega. Film je zamišljen kao napeti krimi-triler s elementima komedije i društvene kritike nezavidnog položaja slobodnih umetnika.
Niko nas nije pripremio na to da će u podrumu biti snimana samo “napeta” deonica – scena u kojoj otmičari muče i siluju glavnu glumicu.
Počelo je bezazleno. Mia je sedela na stolici, vezana konopcima. Otmičari su joj pretili kojekakvim gadostima, pišanjem u usta, kenjanjem po kosi. Gluma je bila očajna. Ali onda su počeli da se uživljavaju. Nije bilo rezova. Čupali su joj kosu, vukli je za uši. Pokidali su joj minđuše i pojavile su se kapljice krvi. Jedan od otmičara joj je pocepao haljinu i išamarao sise. Mia se otimala i cikala kroz tkaninu kojom su joj vezali usta. Beonjače su joj nabubrele kao oljuštena kuvana jaja. Jedina ženska otmičarka se sve vreme cerekala i pušila. Onda je ugasila cigaretu na Miino rame. Režiser je bio oduševljen. Podsticao ih je i davao instrukcije.
Preleteo sam pogledom preko svojih cimera. Džoni se i dalje smešio, ali nesigurno. Majk je treptao kao tiltovan fliper. Češao se po glavi kao sumanut. Roj je izgledao kao da će da povrati. Leksu se zgrčila vilica. Stajao sam pored njega i osetio kako podrhtava, poput nadolazećeg zemljotresa. Nije izdržao.
Uleteo je u kadar i nokautirao glumicu koja je ispržila Miu cigaretom. Onda se ustremio na režisera. Zgrabio ga je za kragnu i udario pesnicom po nosu. Kamerman se umešao i stalkom odalamio Leksa po leđima. Kapetan Majk je zaurlao, oborio glavu i zaleteo se u kamermana ragbi stilom. Srušili su se na betonski pod uz silovit tresak. Lego Džoni je već bio u rvačkom zahvatu s nekom lezbejkom. Bila je građena isto kao on. Kotrljali su se po podu kao velika lopta za plažu. Roj se pesničio s toncem. Bilo je gusto, tonac je izgledao više kao bajker nego kao tonac, ali Roj nije delovao zabrinuto. Činilo se da uživa, pa se nisam umešao.
Otišao sam do Mie, koja se i dalje otimala i vrištala na stolici. Odvezao sam je i ona je počela da urla kako smo joj uništili karijeru i kako nikada više ne želi da vidi nikog od nas. Zaplakala je kao dete, ridala glasno, bez zadrške. Tuča se primirila. Leks joj je prišao s namerom da je zagrli ali ga je ona ošamarila. Onda je otrčala u mrak, pridržavajući svoju pocepanu haljinu.
Nedugo nakon toga dobili smo zahtev za iseljenje. Zgrada je na neki način ostala bez vlasnika, pa je pripala gradu. Grad je odlučio da je sruši i napravi nešto drugo na njenom mestu. Verovatno luksuzne apartmane. Sud nam je dao trideset dana da se iselimo. Skvoteri su se okupili u lobiju, svi osim Mie. Niko nije znao kakva su nam prava, da li rok može da se produži, koje su posledice ukoliko se oglušimo o zahtev. Čuli su se pozivi za protest. Većina je bila za to. Nikome se nije vraćalo u preskupu stvarnost njujorškog tržišta nekretnina.
Po povratku u loft, Leks nas je pozvao u dnevni boravak. Zaseli smo na ugaonu garnituru i on je zapalio džoint. Prosledili smo ga u tišini.
– Žurka je gotova. Došlo je vreme da se razilazimo. Niko ne mora da mi plati za ovaj mesec. Znam da će vam uskoro trebati svaki dinar – rekao je.
– Ništa od protesta? – pitao sam.
– Meni je ovo treći skvot. Uvek se završi isto, sa ili bez protesta. Možda uspemo da odložimo iseljenje za mesec-dva. Ali ćemo na kraju morati napolje.
– Postoji li neki plan? – upitao je Džoni. – Nije mi problem da nađem novi loft, imam lovu, ali me brine selidba. Imam puno vrednih figura. Ne bi da ih rastavljam.
Leks je slegnuo ramenima.
– Čuo sam za neku napuštenu zgradu u Jonkersu. Navodno ima slobodnih loftova. Krš, mora da sređuje, ali vredi pokušati.
– Ja ću s tobom – reče Majk.
– Ja se vraćam u Detroit. Dosta mi je ovog sranja – zaključio je Roj.
Ja nisam imao pojma šta ću i gde ću, ali to nije bilo ništa novo.
Mia se pojavila u Sin Sitiju, sama. Zadužila je bundu od lažnog krzna i ostavila mi bogatu napojnicu. Pohvalila mi se da je dobila honorar za snimanje onog filma. Leks je bio za pultom. Znao sam da se sprema neko sranje.
Zauzela je centralni separe i naručila bocu šampanjca. Okružila se striptizetama. Gurala im je novčanice među sise i guzove. Opipavala ih je i ljubakala, gledajući u Leksa. On se trudio da je ignoriše, ali nije uspevao. Svi su buljili u nju. Izašla je na podijum i počela da igra. Gosti su zviždali i lansirali novčanice u njenom pravcu. Podigla je haljinu i skinula gaćice. Bacila ih je na Leksovu miksetu. Dante je namirisao problem. Prišao mi je.
– Jel ono Leksova riba?
Klimnuo sam glavom.
– Rekao sam svima da ne donose privatne probleme u klub.
– Ma sve je ok, šefe. Došla da se malo provede. Ostavila je dobru lovu.
Samo što sam to izustio, Mia je sela nekom matorcu u krilo, zgrabila ga za kravatu i povukla ka svom dekolteu. Matori japi se prepustio. Mia se kikotala. Leks je izleteo iza pulta i zgrabio Miu pod mišku. Povukao je ka izlazu ali se ona ukopala. Počeli su da urlaju jedno na drugo. Mia ga je pitala s kojim striptizetama se jebao, da ih i ona pojebe. Platiće im, kao pravim kurvama, pare nisu problem. Ni Leks joj nije ostao dužan. Naravno da pare nisu problem kad pristaješ na najgore ponižavanje pred kamerama. Opet je popio šamar. Ali ovog puta je uzvratio. Igor je već bio između njih. Pritrčao sam i ja. Odvojili smo ih i ja sam izveo Miu napolje. Otpratio sam je kući. Nismo progovorili ni reč.
Dante je otpustio Leksa. Pokušao sam da se zauzemem za njega, ali ovaj nije hteo ni da čuje. Nema drugih šansi kod čika Dantea, zapamti to, rekao mi je. Ovo je kapitalizam, nema milosti. Ljudi su potrošna roba. Ponovo je glumio opasnog tipa citirajući mafijaše iz filmova, ali mi je ubrzo dokazao da se nije šalio.
Igor je izboden na dužnosti. Sedeo sam pored njega u ambulantnim kolima i ostao u čekaonici do zore. Doktor me je obavestio da je van životne opasnosti i tek tada sam otišao kući da se naspavam.
Sledećeg dana sam krenuo da ga obiđem i video Dantea kako napušta bolnicu. Pitao sam Igora šta mu je rekao.
– Usro se jer sam izboden na dužnosti. Još nisam zaveden kao zaposleni, niti imam radnu dozvolu. Ponudio mi tri soma da kažem pandurima kako sam bio samo gost.
– Tri soma?! Govnar. Tuži ga! Uzećeš mnogo više od toga.
– Tražio sam mu pet, da ne bi išli na sud. Pristao je na četri.
– Šta je četri soma, brate? Ne možeš ni dva meseca da preguraš.
– Nemam izbora. Ako krene suđenje, isplivaće i to da nemam papire. Šta sam onda uradio? Deportovaće me, Namazan je Dante-odma mi je to predočio.
– Ali je ipak pristao na četri soma?
– Ne ide se ni njemu na sud.
– Smrad.
– I još nešto… Rekao mi je da nikad više ne kročim u Sin Siti.
Leks je bio u pravu. Protest je bio jalov. Sud nam je odobrio dodatnih nedelju dana za iseljenje. Posle toga dolaze da hapse. Zgrada se brzo praznila. Pozvao sam Ester, Mađaricu.
– Oh, otkud ti?! Nestao si bez glasa.
– Bio sam van Njujorka neko vreme. Kako si ti, kako dečko?
– Nije loše. Nemam dečka. Raskinuli smo.
– Jel ti treba cimer?
Razmišljala je za trenutak.
– Cimer da. Dečko ne.
– Savršeno.
– Kad dolaziš?
– Sutra. Moram nešto da završim večeras.
Spremio sam se za posao i izašao u hodnik. Zgrada je bila sablasno prazna. Krenuo sam niz stepenice i zastao ispred Miine gajbe. Pokucao sam onim moćnim zvekirom. Mia je otvorila vrata, sporo, bezvoljno. Pozvala me je unutra, gotovo šapatom. Nosila je preveliku, mušku pidžamu. Imala je tamne podočnjake. Legla je na sofu i sklupčala se kao siroče. Buljila je u TV. Seo sam u fotelju i pitao je kako se oseća. Slegnula je ramenima.
– Dobro sam…
– Znaš da moramo da se iselimo do ponedeljka?
– Ja nigde ne idem. Moraće da me iznesu.
– De su Fredi i Džejson?
– Odnela sam ih kod mojih, u Džerzi. Uživaju tamo, matorci imaju veliko dvorište. Bojim se da bi ih izvršioci odneli u šinteraj.
– A za sebe se ne bojiš? Možda i tebe odnesu u šinteraj?
– Kamo sreće…
Osmotrio sam loft, pomno, pamteći svaki detalj. Fantastičan prostor, bajkovit. Za koji dan neće ostati ništa od njega. Pogledao sam u Miu, zurila je u neki nemi, crno-beli film, odsutno, sanjajući svoje glamurozne snove koji se nikada neće ostvariti.
– Mia…
Pogledala me je ne pomerajući glavu s jastuka.
– Treba imati muda za onu scenu. Treba biti veliki umetnik.
Otišao sam do Sin Sitija i rekao Danteu da će mi to biti poslednji dan. Dajem otkaz. Samo je klimnuo glavom, neprijatno iznenađen. Navikao je da on daje otkaze, a ne da ih prima.
Na pola smene mi je prišao.
– Sutra je subota. Hladno je, biće mnogo kaputa i bundi, dobar bakšiš. Što ne ostaneš još jedno veče?
– Ne mogu, moram da se selim.
– Seli se u nedelju. Ne mogu da nađem nikog do sutra. Platiću te duplo, unapred, evo…
Pružio mi je dvesto dolara, umesto uobičajenih sto. Uzeo sam ih i pristao. Dante me je potapšao po obrazu i namignuo.
Pred kraj smene sam prebrojao pazar. Šesto osamdeset dolara. Plus dvesta dvadeset bakšiša. Preleteo sam pogledom preko podijuma. Još uvek je bilo puno. Dante se snishodljivo smešio nekim reperima. Stavio sam sve te pare u džep i izašao na zadnja vrata. Pogledao sam u noćno nebo iznad Bronksa. Nije bilo ni jedne zvezde. Navukao sam kapuljaču i nestao u grotlu podzemne železnice.
______________________________________________________________________
VUKAŠIN ŠTREKER rođen je 1978. u Beogradu. Odrastao je u Pančevu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Od 2003. živi u Njujorku. Objavio je dve zbirke poezije: „Govori glasno i vodi psa sa sobom!“ (Stari prostor, Novi Sad, 2008) i „Koliko je sati u Njujorku?“ (LOM, Beograd, 2013). Njegov samoizdati roman „Paklena šljiva“ našao se u najužem izboru na konkursu VBZ-a za najbolji neobjavljeni roman u regionu 2011. Roman „Zabrana upotrebe vatre i vode“ objavio je 2014, „Srčanost“ 2016, a zbirku kratkih priča “Daleko od Menhetna” 2019.
čovjek-časopis 