CSÓKOLOM
Devedeset i neke godine sam predveče, blatnjava i poderanih kolena, stigla u stan i roditeljima saopštila da hoću da se krstim. Seli smo za sto, da porazgovaramo. Bila sam odlučna.
Novembra smo se krstili i tata i ja; ja u nekoj suknjici, on u crvenim, somotskim pantalonama. Popa nas je postrojio, rekao da kum kuma uhvati za ruku, cela crkva se orila. Kuma Marija se do suza smejala, mama se skoro upiškila. Za fotografisanje je bio zadužen moj brat, Mika Satana.
Januara je popa došao u stan, slavili smo slavu, prvi put posle pedeset godina. Tata ga je na vratima pozdravio sa: – De si pope, bogtejebo, može jedna rakija?
Trebalo je da popi poljubim ruku, što sam, naravno, odbila. Srećom, popa je bio dobrodušan, a i čekala ga je čašica. Sve u svemu, bilo je jasno i Bogu i meni da nisam baš poslušna.
//
Kad je baba umrla, poljubila sam joj ruku. Babu sam uvek slušala, al’ baba je drugo, baba je ko bog.
_____________________________________________________________________
SONJA ANTONIĆ svoje mikropriče piše u Zrenjaninu. I dalje je neposlušna. Ne smeta Bogu. Ne smeta ni on njoj.
čovjek-časopis 