APATRID

APATRID

Čovek bez domovine krenuo je na put.
U ruksaku nosi nekoliko knjiga
u broširanom povezu,
par zlatnih drangulija,
fotografije i beležnicu.
Na prvoj strani beležnice
U kurzivu piše Diary
i ona je jedini dokaz da je nikada živeo život dostojan ljudskog stvora.

Čovek bez domovine korača po tuđinskom kamenju.
Kamenje ga odbacuje
kao i ljudi na koje nailazi,
i najmanji kamenčić gadi se same pomisli
da uskoči u strančevu cipelu
i napravi mu žulj.
Kamenje prezire tuđina koji po njemu gazi.

Drveće sklanja svoje krošnje
i ne pruža mu hlad.
Inače nežni izdanci trava,
oštre svoje zelene vlati
i ostavljaju krvave tragove na nogama.
Rečni pesak diže se sa dna
u znak bunta prema žednom strancu
i muti inače bistru zelenu vodu.

Samo je nebo isto za sve
i ovo sunce neštedimice greje,
ne pitajući za ime i veru,
ali čovek bez domovine nije ptica
i ne može se vinuti u zrak.
On je osuđen na podozrive ljude,
sebične krošnje,
zlurade travke,
kamenje okovano prezirom
i mutnu rečnu vodu.

ALEKSANDRA JOVIČIĆ (Priština, 1986.)