Nikada nije videla ovakve tapete. Svetloplave, sa tankim uzdužnim prugama, a između njih neki minijaturni dezen, nije dobro razaznavala, pet godina nikako da odredi novu dioptriju. Na tren joj se činilo da je to boja očiju nedonoščeta, ili boja prerano rođene ljubavi, a onda, opet, da više liči na isprani čaršav, preko kojeg su se trljale stidne dlačice kurvi iz malog hotela u Barseloni, seća se da je to bila treća poprečna ulica u odnosu na Ramblas, odmah uz ofucanu berbernicu ispred koje je uvek sedela rano ostarela žena u invalidskim kolicima. Jednom je, prolazeći, pomislila da bi pitala jednu od tih devojaka da spava s njom, samo da bi se zarazila. Gonorejom ili ljubavlju, svejedno, to mu dođe na isto, kad ste trajno imuni na osećanja. Plavo joj nikad nije bila omiljena boja, više joj je izazivala gađenje zbog svoje providnosti, čak ni pogled u nebo nije u njoj pomerao baš ništa, ništa, ništa, vodilo je u beskraj.
Možda je zato sad, opčinjena, zurila u te tapete, jer sa kreveta na kom je uspravno i krotko sedela, činilo se da te tanke uzdužne pruge daju neki okvir, utiskuju preko potrebne granice u njen život, u vizuru tog života, čineći ga manje rasplinutim, opipljivijim, izvesnijim.
Sitan dezen mogle su biti latice nekog orijentalnog cveta, ili zrnca morske soli, ili klice iz tuberkuloznog kašlja majčine prijateljice koja je pre trideset godina skončala na Kipru, do kraja žudeći da jednom vidi Indiju. I danas se sećala njenih ogromnih hipnotičkih očiju i ruke koja drhtavo nanosi krvavo crveni ruž na tanke usne, dok na ogromnom prstenu ostaju lepljivi tragovi nesigurnosti. Glorija se zvala, a njena bolesna mršavost je ipak poštedela najlepše grudi severne polulopte, čak su joj i u smrti, pričalo se, bradavice još jedno vreme bile vrlo žive, pa su tinejdžeri bili opčinjeni, a agnostične meštanke se krstile, objašnjavajući to njenim spiritualnim vezama sa guruima i onima koji su to mogli biti i za malo para se za to i izdavali.
Krevet je bio namešten. Nije želela da ga kvari, iako je za tren poželela da se uvuče u zategnuti prekrivač, skoro neprimetno, onako kako bi se uvukla i u misli nekog muškarca, ne kvareći im raspored, ali ostavljajući iza sebe utisnute obrise, što u većini slučajeva, više žulja. Mogla je tu nelagodu da iskoristi. Nikad nije. Volela je da pretpostavlja.
Došla je vozom, u ovo malo mesto, ophrvano mirisom uvelih ljubičica. Nikakav poseban izbor. Haljina na kopčanje, koja je mogla biti majčina, cipele s niskom petom, jeftine hulahopke neutralne boje. Prazne ulice, hotel sa lošim stepeništem, drvenim privescima za ključeve i urednim sobama. Mala mesta drže do reda. To je vrsta izvesnosti da će sutra doći i da će i život biti na istom mestu, tačno tamo gde se završavaju snovi.
Ona već duže vreme nije sanjala ništa. Tako život nije znao gde tačno treba da bude.
Na plavom zidu, visoko do prozora, visio je kalendar. Na lošem papiru pisalo je Februar, iako je već počeo juni. Možda je neko od predhodnih gostiju želeo da se podseti kad je platio poslednju ratu za kredit, koji je to tačno bio dan u nedelji kada je nazvao ženu, da proveri kad je ročište, a u stvari samo da joj čuje glas, ili da li godišnji kači i dane vikenda, ili koliko je tačno prošlo od poslednje menstruacije. Ili, a to joj se činilo verovatnije, u ovoj plavoj sobi sa urednim krevetom mesecima niko nije odseo, a sobarica je ulazila tek jednom nedeljno da provetri, ne gledajući u kalendar, a i zašto bi, kad su dani svi isti.
Zurila je sad već satima u zid i u kalendar. Iako slabovida, uočila je da je ekser ispod kalendara masivniji nego što je bilo potrebno za nošenje dvanaest papirnih obećanja. Tu je sigurno nešto drugo stajalo, pomislila je, a kalendar su obesili da zabašure sećanje i prekriju tamnu prašnjavu fleku. Uvek je tako. Ono što je izloženo suncu i svetu vremenom bledi, i zbog uočljivosti postaje nevidljivo, a stvari koje pokrivamo i prećutkujemo postaju mračne i ostavljaju trag. Onda nas žuljaju, bodu, grebu i peku dok ih u nedrima nosimo kao zalutalo popino prase. Kao železni klin u krhkom zidu egzistencije.
Možda je tu visio veliki portret vlasnika ove stare spratne kuće dok još nije bila hotel, nekog brkatog plećatog muškarca koji je propio budućnost, pa su zbog dugova naslednici prodali kuću preduzetniku u pokušaju. Ili porodična uspomena, neko melanholično ulje na platnu sa teškim kitnjastim ramom. Ili ikona. Ili krst. Ili ogledalo, napuklo po dijagonali i žuto na rubovima, klopka u kojoj su sačuvani svi neželjeni i pohotni odrazi. “Možda” uvek ima tu solidnu težinu koja traži gvozdeni klin.
Odjednom je bila mokra između nogu. Nije umela da odredi da li od znoja ili žudnje, ili se upiškila. Moglo je biti bilo šta od ta tri i bilo joj je svejedno. Uzroke i posledice godinama već nije uspevala da razabere.
U plavoj sobi svetlost je bivala sve slabija i onaj sitni dezen više se nije nazirao. Kao da joj je malo laknulo.
Ustala je, otišla do zida, lagano se propela na prste, skinula kalendar, našla stranicu za juni i položila ga na krevet. Onda je svukla mokre hulahopke. I pre nego što će od njih napraviti omču i vezati je za klin, olovkom za usne zaokružila je u junu broj tri i iznad sitnim rukopisom napisala svoje ime i dodala: u 18:47.
TATJANA VENČELOVSKI (1965, Sremska Mitrovica) diplomirala je glumu na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti. Objavila četiri knjige: Tamo u životu (pesme, Brankovo kolo 2004), Isidorin šal (lirske priče, Biblioteka Danilo Kiš Vrbas, 2012. I 2016), Ošišano sunce (pesme, Presing 2016) i Osveta nežnih (pesme, Nova POETIKA, jun 2020). Živi i radi u Beogradu.
– Sedamnaest – rekla je Marike. Ispruženi čovjek dodirnuo ju je bijelim, tjestastim, pjegavim rukama. U novinama je pisalo “Veselite se ili se objesite” crnim slovima rimske kapitale, velikim jedan centimetar. U torbi je Marike imala proziran, istostraničan trokut i bijelu teku za geometriju s čudesnim formulama koje se sastoje od logičnosti i savršenstva. Faraoni su spavali balzamiranim snom, preparirani za vječnost i omeđeni pustinjom i nebom.
Marike je oblačila hulahupke. Bilo je glupo plakati. Neki je drugi čovjek čučao iza vrata, zelenih vrata. Osjećala je kako mu dah rosi kvaku. Opatice su snivale bezgrešne snove negdje u blizini, licima uronjene u štirak, čipku i tišinu. Sve su joj objasnili još puno prije zore ta dva blizanca, svaki s lančićem oko vrata. Da postoje samo oni i Bog u tom podrumskom carstvu dok vani pada snijeg, da su prozori dobro izolirani od buke, da je ulica dobro izolirana od krikova i da nema fajde vrištati, ni potrebe; sve je to jednostavno i lišeno zlih namjera. Nema ništa loše u dodirivanju i grubostima, djevojke to vole, valjda oni znaju, ne treba se pretvarati i cmizdriti, neće joj pomoći, zašto izigrava nevinašce u jedanaest navečer u njihovom podrumu? Sve, sve je dobro u životu. Zar ubojice ne pišu pjesme po zatvorskim zidovima i zar krvnici ne uzgajaju ruže u svojim urednim vrtovima? Sve ima dvije strane, nisu oni nikakvi monstrumi, samo se malo zabavljaju i sve će biti u redu, bolje da se opusti i prestane cviliti. Marike je oblačila džemper i stalno iznova čitala “Veselite se ili se objesite, veselite se ili se objesite”. Ispruženi čovjek je sjeo i krevet je zaškripao. Baš kao i prije, isto.
– Sedamnaest! – uzviknuo je čovjek i bosim nogama potražio cipele. Čula je struganje potplata po betonskom podu. Vidjela je mačku koja oštri kandže na kori drveta i rasteže se na fotografiji u boji. – Kodak-color: Vaš color.
– Sedamnaest – ponovio je čovjek.
Marike je uzela torbu i teke i vidjela njegove velike šake koje pale cigaretu, i ćelu od tijesta, i vrat koji se nadimlje uvlačeći dim i bila je slobodna.
Iza željeznih vrata stajao je drugi, kovrčavi princ, podrumski princ s očima nenaviklim na svjetlo.
– Kako se zoveš? – upitala je Marike, dok je on trčao da joj otvori još dvoja vrata. Kako ih nisam primijetila, ta vrata, pomislila je Marike. Njegova sjena bila je zgrbljena, sitna i brza. Pa on je kukavica, prošlo joj je kroz glavu, ja ga se bojim, a on je kukavica. Lančić je poskakivao oko njegovog vrata i svjetlucao – i on me se ne boji, jer tamo postoji prijatelj koji čeka naslonjen na jastuk, pušeći cigaretu.
Sjena je uvukla ruku u džep od hlača i izvukla ključeve. Vrata su se odškrinula.
– Žarko, a možda i ne – rekao je drugi čovjek i žmirnuo, a ona je vidjela park prekriven snijegom. Bila je slobodna i oni se nisu bojali. Nije zvala u pomoć i nije se utopila. Imala je kolut za spašavanje oko struka, baš kao što je nekoć imala pupčanu vrpcu zamotanu oko nogu. Prošla je kraj crkvenih, zamagljenih vrata i vidjela opatice kako čiste oltar, prljav od sna. Mraz se zalijepio za drveće.
– Što da radim, što da radim? – pitala se Marike, pušući u svoje hladne, ružičaste, izgrižene prste. – Trebala bih jednu vruću, obilnu porciju nježnosti i nečije udobno naručje. Nemam baku, ni kanarinca, samo besplatnu kartu za tramvaj, u svim smjerovima. Smiješno mi je, smiješno i glupo. Još je mrak…
Marike uđi u telefonsku govornicu s razbijenim staklom. Zvala je preko rijeke, zvonilo je tri puta i onda se čulo probuđeno halo. – Nešto mi se dogodilo – rekla je Marike u sebi.
– Halo, tko je tamo? – vikao je glas ljutito.
– Nešto mi se dogodilo – šutjela je Marike.
– To je, možda, tvoja dosadna sestra? – rekao je glas i zakašljao se.
– Daj, ne govori tako. Jesi li to ti, Marike?
Pred Marikinim očima prolazili su tramvaji, osvijetljeni i topli, puni ljudi. Čovjek sa šeširom je imao vunene rukavice i jeo je sendvič, naslonjen na stup. Ispod pazuha je držao novine. “Veselite se ili se objesite, veselite se ili se objesite”, pisalo je unutra, u tom jučerašnjem prošlom, noćašnjem izdanju.
– Jesi li to ti…?
Marike spusti slušalicu.
– Nešto se dogodilo? – viknuo je čovjek, a mrvice se razletješe ispred usana. On obriše lice rukavicom koju mu je isplela mama, još davno, kad su mu prsti prestali rasti.
– Nešto se dogodilo? – ponovi još jednom, gledajući je kosim, uskim očima.
– Ništa se nije dogodilo – rekla je Marike. – Nisam dobila vezu.
– Blijeda si i izbezumljena – nastavi čovjek skidajući šešir. Novine spremi u džep. U šeširu je pisalo Šeširi i kape A. Grgića. Čovjek izvadi zeleni, svileni šal iz šešira i počne ga omotavati oko vrata.
– Povraća mi se – reče Marike.
– Ništa to nije – odgovori čovjek. – Diši duboko. Zahladilo je. – On se nasmiješi. – Uskoro će svanuti.
Marike je stajala ne mičući se. Nije znala kamo ići. Imala je krive teke bez zadaće u torbi i cijelo jedno snježno jutro.
– Ovako je najbolje, tu stajati i čekati da mala kazaljka dođe na dva, a velika na dvanaest. – Oči joj se napuniše suzama. Nije ih ni primijetila, te suze koje klize bez jecaja i napora.
– Ipak se nešto dogodilo – reče čovjek. Vidjela je kako vadi jabuku iz džepa i kako je briše rukavicom. – Evo, jedi!
Novine su mu virile iz kaputa.
– Možete li mi ih pokloniti? – upita Marike pokazujući ih prstom.
– Od jučer su – on odgovori. – Od noćas.
– Znam – reče Marike i zagrize jabuku. – Ima nešto u njima što moram opet pročitati.
– Ah, gluposti – on odmahne glavom i pruži joj novine. Imao je smeđe rukavice sa žutim prugama i bijele manšete sa srebrnim gumbima.
– Idem – reče. – Onda, do viđenja – on se opet nasmiješi. – Jedi jabuke, ne čitaj novine i ne druži se s neznancima.
Marike klimne glavom. Gledala je njegova leđa kako odlaze i šal koji leprša, zeleni šal s tankim, zlatnim nitima utkanim u vjetar, znala je da je rano i da škola još ne počinje, da ne treba telefonirati, a da u novinama, na srednjoj strani, crnim slovima rimske kapitale, u jednom jedinom redu, vrlo uredno, vrlo čitljivo piše “Veselite se ili se objesite, veselite se ili se objesite, veselite se ili se objesite”.
SANJA PILIĆ (Split, 1954.) završila je Školu primijenjene umjetnosti u Zagrebu, fotografski odsjek. Radila je kao fotografkinja, trik–snimateljica i koloristica na crtanom filmu. Surađivala je s Autonomnom ženskom kućom iz Zagreba i radila sa zlostavljanom djecom. Članica je raznih prosudbenih odbora za dječje stvaralaštvo. Nastupa u školama na dječjim literarnim druženjima. Sa šest naslova zastupljena je u lektiri za osnovne škole. Objavila je do sada 33 knjige za djecu i odrasle. Djela joj postižu velike naklade, mnoga su doživjela po devet i deset izdanja. Neka od djela za djecu prevedena su na slovenski i albanski jezik. Serijal slikovnica o Maši vrlo je popularan već dugi niz godina.
Probudilo me zvono na vratima. Sranje, rekao sam. Odavno mi je to prva riječ ujutro. Duže, puno duže nego otkako je otišla. Toliko dugo da tamo ne želim ići. Otišla je pred tri mjeseca. Bolje. Bolje i za mene i za nju. Jer je bolje živjet bez osmjeha nego sa grčem na licu. Ona je sanjala kućicu u cvijeću, predgrađe naravno, dvoje klinaca koje razvozi sa klavira na tenis, labradora što preskače lijehe i sere pod hibiskus, pa se onda svi skupa smijemo… Ja nisam sanjao ništa. Kad bih imao sreće. Kad ne bih, imao bi more. Isto je i danas. Igrao sam pošteno, odmah sam joj rekao da ću joj pružit sve što mogu ali da iskreno sumnjam da ću se dobacit do predgrađa i maćuhica. Ako se i dobacim to će bit krivo predgrađe.
Zvono je bilo uporno. U prolazu sam pogledao sat, podne manje dvadeset, pravo vrijeme da drugi put to jutro kažem sranje! Prvi Normabel popio sam noćas u ponoć, drugi u četiri. Ne znam kad, ali znam da sam ipak zaspao.
Ispred vrata stajao je Guta. Susjed, kat ispod. Glista od dva metra, istetoviran poliptihom koji bi se mogao nazvati kratka povijest Hajduka. Na kljuketinu je nabio rej ban naočale, one sa slonovačom i malim krugom između očiju. U taj je krug lola zabio prst debelu jointčinu. Ni sad nemam riječi, pa kako bi ih imao onda. Da slika bude potpuna, držao je i listić kladionice u ruci. – Stari skužaj, stara i žena su me izbacile sa televizije, da će in sa’ serija. Mogu li u tebe pogledat tiket. Nisam rekao ništa, samo sam se sklonio s puta. – Fala stari, brale, jesi čovik. Rekao je sjedajući na kauč sa daljinskim u ruci.
Otišao sam u WC. Otkrio sam, davno još, da mi je to najugodnije i vrijeme i mjesto u stanu. Stavim lijevu podlakticu vodoravno na pločice i na nju naslonim čelo. Drugom rukom žuborim, a desnu nogu zabacim na petu lijeve i oslonim je na same vrhove prstiju. Lijeva noga je u koljenu blago skvrčena. Mogao bih tako ostati satima. Jednom jamačno i hoću. – Di ti se lista teleteks od’e? – prenuo me Guta iz snatrenja. – Sljedi srce Guta, sigurno ćeš uspjeti.
Umio sam se. Pokušao sam i oprati zube, ali sam naglo izgubio volju. Poslije kave ću. Valjda. Zapalio sam cigaretu.
– Aaaa, evo naša san. – Jesan ti reka. Stavio sam đezvu na plin. – Jesi popia kavu?- retoričko pitanje, zapravo. – Jesan i opet ću ako pitaš. Đezva je ionako puna. – Aj dolazi amo… Tulio je stisnuta grla. Da mu ne pobjegne dim. – Di ti je pepeljara? Dodao sam šećer i odnio mu pepeljaru. U prvi mah mislio sam da u ruci, s obzirom na veličinu žara, drži bengalku. – Mašala, koliki je,- prokomentirao sam. – Bujrum,- rekao je i gurnuo mi, sjedeći, onako krakat, joint ravno pod nos. Odbio sam. Jednostavno nisam taj. – Stari ulio san ti mlika koliko i sebi.- Donio sam kave. – Ma svima jednako… Filter jointa mu je bio na dva centimetra od poluotvorenih usta, no bio je prezadubljen u koeficijente da ga usiše. – Ma jesi čuja, šta je oni tvoj iz rata sinoć napravija u Goge? – prenuo se ustima, očima ne. – Šta ću čut, sa’ si me probudia. Šta? Koji moj? – Oni zajebani. Bude sa vama u Goge. – File Tufer? – Ma on je jaki. Oni drugi. Ritko dođe. Žilavi… – Muda? Fali mu tri prsta na ruci? – EEEE, eeee taj. – Pa jeben te mutava, šta mi nisi odma reka da čoviku fali po ruke. – Gutu možete ili volit ili ne volit. Ja sam izabrao volit. – A jebi ga stari. – Eee, šta je Muda izveo? – Bilo mi je sumnjivo. Muda dolazi u vrh glave dva puta mjesečno u lokal, i, pošto mu je to sav društveni život, uvijek se najavi. – Uša je u lokal, naručia kriglu pive, brale iz dva cuga je popijo, sta isprid Đuze, reka mu „takni je još jedanput, i bit ću ozbiljno ljut“, i zavitla mu onu kriglu u glavu. Brale izmasakrira mu je facu. Protrnio sam. Đuza je sad sa Mirnom, onom s kojom je Muda pregrmio rat. Krenuli su oko Peruče, 93. Ostavila ga je malo poslije Oluje. Dvije trećine rata. Ne znam ni kako, a ni koliko ju je Muda uopće prebolio.
Upalio sam mobitel u želji da ga nazovem. Ni snašao se nisam, stigla mi je hrpa poruka. Između njih i Mudinih. Di si, jeben te asocijalna, pisalo je u zadnjoj. Pali pilu kume!! Predzadnja. Ne znam što je u trećoj, zazvonio mi je mobitel. Crna Afrika. – Alo Crna Afrika,- javio sam se. – Jesi čuja za Mudu. Ima bit da je zapalia onome Zriliću kuću. – Ma kojem Zriliću, jeba te, koju kuću? – Čovik stečajni upravitelj. Zajeba koga moga i koga nije. I Mudinu firmu razjeba. – Jesi ga zva? Mudu? – Nisan stiga. Sa’ mi javio oni moj pandur. Cila uprava ga traži. Prvo san tebe nazva. Znan da je on s tebon još najbolji. – Aj ja ču ga sad nazvat, a ti mo’š polako krenit put mene, pa ćemo do njega. – Mora’š ti mene pokupit, o’šla mi je lamela. Prihvatio sam pa prekinuo. Srknuo sam kavu i zapalio cigaretu. Morao sam se sabrati. Muda ne ispada iz suvislosti tek tako. Ali kad ispadne najbolje je promijenit kontinent, pa se vratit kad oluja prođe. Nazvao sam ga. – Pa diii siii tiiii staaaarrriiiii? Zatulio je u slušalicu. – A di ću bit. Di si ti. – E’o sa’ san doma. – bio je pijan, strepnja koja se pojavila na njegovo javljanje sad se obistinila. – Doma, doma? – Najdomastije doma. Stari, bi’š mi kum! – Kakav kum? – Vi’t češ. Dođi do mene. Šta prije. – Evo krećen, samo nek pokupin Crnu Afriku. – Ma kaki, koja Crna Afrrika, dođi sam, dođi odma. – Krećen. Popio sam kavu u pet gutljaja. Između njih sam objašnjavao Crnoj Africi kako idem do Mude sam, a mi ostajemo na vezi. Parkirao sam ispred kuće, Splitsko zaleđe. Vrata su bila razvaljena, jedne od trojih grilja visjele su. Zvono razbijeno. Pokucao sam o dovratak. – Kristijaneee, – zapjevao sam uvlačeći glavu u hodnik. Bio sam svugdje, radio sam svašta. Zato sam danas oprezan. – Di si kume, jeba te, više? Sjedio je u potkošulji za kuhinjskim stolom. Krvavih ruku. Ispred njega kava i veliki srebreni metak. Iz nečega sviraju Doorsi. – Stari koji se kurac događa? – pogledao sam mu duboko u oči. Nije bio toliko pijan. Možda uopće nije bio pijan. Usrao sam se. – Sve je u redu, Buzga. Sve je kako treba. – Šta si ono napravio Đuzi? – Zasra je. Udaria ju je. – tuče je, a obojica to dobro znamo, otkad su skupa. – Sićan se da si reka da je to izabrala i da se ne’š mišat. – A jebi ga, pridomislia san se. – Šta je sa vratima? Škure? – Tražila me policija. Nisu ih učili da se može normalno uć u kuću. – A di si ti bija? – Na šufitu. Jeba te šta su glupi. Nisu ni pogledali gori. – Panduri ti provalili vrata radi Đuze? – Ma kurac Đuze. Napa san Zrilića. Jeba te, uništija je firmu, dvista ljudi na ulicu… Srića njegova šta ga nisan naša. – Jesi normalan? Taj će ti naručit ubojstvo. – Eeee, zato san te i zva’. Zajebat ćemo ih. Bi’š mi kum. – Ma kakav kum, jeba te kum? – Smrtni kum, eto kakvi… Ostao sam zabezeknut. Okrenuo se i sa regala iza sebe uzeo fasciklu. Plavu, plastificiranu. Vidjeli su se masni otisci prstiju po njoj. Povukao je gumicu, otvorio je i treskom bacio pred mene. – Rak debelog criva. Metastazira ka šoping centri po gradu. Iman još koji misec. – Sereš… Nisam osjećao tijelo niže od ključne kosti. – Volia bi, volia bi. Al ne seren. – Srknuo je kavu i pogledao me. – Šta’š pit? – Daj mi nešto ljuto. Lijeno se ustao pa izvadio Jack daniels iz frižidera i stavio bocu pred mene. – Dalje češ znat i sam. Sjeo je s mukom. Boli ga. – Šta te boli? – Šta me boli? Sve, stari moj, sve. I zato se neću patit. Ti tribaš objasnit policiji. I prosut moj pepeo sa Golubovog kamena. – Golubovog? Pa jel ti to malo patetično? Pepl, ovo ono… – Odgori. Tamo san i triba poginut, a ne ‘vako. I normalno da ima patetike… Zadnja želja mi je. Sagnuo se i izvadio pištoljčinu. Srebrene boje, sa bubnjem. Unutrašnjost cijevi crnila sa kao smrt sama. – Slušaj, pošto se o mojoj glavi radi, moglo bi se desit da me uvati nećkalica, a bila bi mi čast, ako bi ti… Prije bih sebe… – Ma jesi ti normalan?! Manjka mi traumi. Ja mislin nastavit živit. – Dobro, dobro, šta si ti nadrkan, kad ja nisan. – Di neću bit… – Slušaj, ja ću sad otić u kupatilo, stavit glavu u kadu, da je lakše očistit, i opalit si ovi… – očima je pokazao na metak, – …357 u glavu. Srebreni. Da se ne povukodlačim. – Ma daj uzmi tetejca, probit ćeš kadu,- nisam mogao vjerovati što govorim, no govorio sam upravo to. – Ma jebe me se. Slušaj, o’de imaš za pismo za novine. Optužit ću politiku šta san se ubija. – Jel to sve? – Nije. Oporuka ti je u odvjetnika. Što to moj Muda govori? – Kod telefona ti je vizitka. Za sprovod, ti samo tribaš nazvat. Sve ti je plaćeno, račun ti je ispod telefona. – Ma čekaj, ne mo’š tako, – Kako ne mogu? – Ne mo’š uvridit će se ljudstvo… Pozdravia si se samnon, a druge ko jebe. – Pa bia san na groblju… – Na groblju, govno jedno… Pozdravia si se sa mrtvima a sa živima neš! Nas ko jebe, jeli? A mrtve’š večeras opet vidit. – Ma nije ja san… – Prvo, moraš to prolongirat. Ne mo’š sad. – Stari, boli me, na morfiju sam. – E jebi ga. – uzdahnuo sam. I nastavio se borit – Slušaj, ovako ćemo, ja ću okupit ekipu, ti uzmi tri, pet, tristo doza, kolko triba i pravimo tulum. Suicid party. Zastao je. Dvoumio se. Ozbiljno se dvoumio. U životu nikad većeg straha. A sve se, zapravo znalo. Ishod je bio neminovan. Kao smrt, rekao bi Avdić. – I dovodim sve šta vridi. – klimnuo sam. – Može, ali samo ako je večeras. – Ma ako’š odma. U osam smo ti svi tu. Trgnuo sam žesticu, zagrlio ga jednom dok sam drugu ruku blago naslonio na stol, pa odjurio do auta. Putem sam nazvao Crnu Afriku, objasnio mu situaciju, pa mu usput uvalio zadatak da nazove svo ljudstvo, da se pozdrave s čovjekom. A i on s njima. Afrika me nazvao,taman dok sam parkirao pred zgradom. Većina ekipe već je bila koliko toliko upućena u incident. Za rak im je Afrika morao svima reći. Muda je patio sam i u sebi.
Ušao sam u kuću, Guta je upravo motao joint, sa reprizama nogometnih klasika na ekranu. Produžio sam u WC, stavio lijevu podlakticu na pločice, otkopčao patent. Jedna je suza bućnula tik uz mlaz. – Računaj i na mene! – viknuo sam Guti. Mogu se opustiti… U džepu sam pipao veliki metak srebrnog zrna.
PETAR ČORIĆ rođen je u osvit 1971., u Hagenu, u Njemačkoj. Seli u Sinj pa Podstranu. Nekad speleolog i pustolov, danas planinar i ležerni pustolov. Proveo veliki dio života u uniformi. Oženjen Sanjom, muzom i podrškom, nema djece. Mašta o biodinamičkoj farmi s jednom kravom i dvije koze, na kojoj se neće puštati krv. Zadao si kao misiju uveseljavanje djelatnica na blagajnama i šalterima. Piše od sumraka do zore, društveno neaktivan, politički mrtav. Često ljut. Pobjednik natječaja Festivala europske kratke priče, natječaja za kratku priču „Avlija” – Rožaje i Natječaja za kratku priču „Zlatko Tomičić“. Objavljuje tu i tamo. Na Facebooku živi kao Kresimir Sliepcevic Pl. Član je grupe Novi književni val, s čijih je stranica preuzeta ova priča, pobjednička na natječaju ‘FEKP & In Your Pocket’ 2014. https://noviknjizevnival.wordpress.com
u 10 sati i 23 minuta sam primetio da je drosera alba samostalno uhvatila jednu vinsku mušicu koja se zalepila u zglob lista, u udubinu to je kao cerebralno krvarenje u staračkom domu ostavljene starice i starci da pišaju i seru u posteljama svojih imanja koja neće nositi sa sobom to je svako poslepodne koje ne možeš da provedeš u svojoj sobi jer nemaš mir, jer neko stalno pominje neki CV koji treba odneti na neku adresu bezbroj adresa
ali to je isto kao pustiti hvatača snova poput zmaja da leti u susret suncu i bude spržen ili je isto kao stajati iznad opasnog električnog voda dok pljušti kiša ali ne smeta mi ta opasnost mi prija jer onda ne moram da razmišljam o >kako<, već samo čekam na >kada<
Ne u Londonu već u Readingu, u Forbury Gardensu, popodne pored jedne bordo crvene, izanđale kante za smeće iz koje viri zelena najlon-vreća, ubacih 2 wacko omota iako u suštini nisam hteo da kupim to – zeznuo sam se. Popio sam opet trankilizator jer sam ujutru imao apstinencijalnu krizu, pošto onaj dan pre nisam uzeo ni jedan jedini. Želeo sam zabavu i imao sam je. Povratio sam sve što sam u sebe stavio i ležao pod tušem, licem u vodi; mislio sam da će me voda osvestiti, ali ova kanta za smeće ima tu zelenu mašnu… Imam trenutno samo 50 funti. To je sve. Hladno je, a ja sam pod presijom da moram uspeti. Početi da rintam, naći neki posao, bilo kakav. Pokušao sam sve prekinuti. Jednom, baš nedavno, nagutao sam se svih tih trankilizatora sa čašom britanskog piva, ali samo sam zaspao i probudio se odmoran, kao preporođen. Mislim da sam sanjao Hyun-Ji. Okrenuo sam se ka ljiljanu mira i njegovim belo-zelenim cvetovima, pomislio sam da je takva i Hyun-Ji, ta neka, tamo, negde….
Ne znam zašto, ali danas osećam pad – onaj američki izraz za meni omiljeno godišnje doba. Kanta u bordo boji koja prikriva rđu gledala me je tom zelenom najlon-mašnom. Pala mi je misao na um – jednom ću upoznati jednu Hyun-Ji.
koliko ću još dugo ovdje izdržati? ne vidim nikakva pomaka. najozbiljnije to kažem dok se bacam na krevetninu sa zvjezdicama koje sam sam odabrao; želim udahnuti prije kraja, ne mogu precizno izračunati ali kapitalizam je svugdje isti: korporacije i agencije prepune nekih menadžera ograničenog pogleda. čovjek, ma što radio, uvijek ide prema smrti jedući zagađeno povrće na osunčalom veštačkom travnjaku treba naći mjesto. otići ću i neću se kajati. neću se kajati što sam ih ostavio – čemer i jad u strasnom zagrljaju. krenut ću. posljednje dane provest ću pored kontejnera sa ostacima hrane isteklog roka trajanja, a kada i sam postanem deo tih ostataka nitko neće pitati gdje sam ili hoće reda radi. u nekim novinama naći će se članak da sam nekada davno sa nepunih 18 godina napisao najljubavniju pjesmu; ali slušat ću tišinu sivog neba a nigdje neće pisati da je to tijelo u đubretu, tijelo sretnog čovjeka.
________________
13.07h – 13.17h 17.09.2020. četvrtak [in the new room, Abbey, Reading]
VLADIMIR MILOJKOVIĆ rođen je 1978. godine u Subotici. Objavio je dve zbirke poezije „Razgovor sa Hertom“ 2014. (SKC Kragujevac, edicija „Prvenac“) i dnevničko bio-bibliografsko izdanje, zbirku eksperimentalne, socijalne, signalističke poezije „teško u glavi“ u julu 2020. (Presing, Mladenovac, edicija „Pod presom“). U avgustu 2020. preselio se u Englesku (bar na neko vreme).
moj stari se ubio. jedno jutro je otišao na posao s komadom konopca u džepu. zadnji put su ga vidjeli u pet i četrdeset i pet ujutro na putu za autobusni kolodvor. moj stari je bio lud i nepromišljen. hoću li mu se svidjeti? što ti kažeš? večeras, znaš, neće više biti onih dugih pogleda i zavlačenja. pogledaj me. što kažeš? je l’ to to? otišao je na selo autobusom i objesio se u nekoj šikari. promišljeni kurvin sin. izašao je stanicu prije i prešao je rijeku bosim nogama da mu ne uđemo u trag. tražili smo ga mjesec i pet dana. htjeli smo vjerovati da je živ i lud negdje. htjeli smo vjerovati da živi negdje. smrdljiv. neopran. nesvjestan. živ. vatrogasna kola su projurila cestom kad si me prvi put pitao je l’ te volim. naravno da te volim. ali kao da ja znam što će nam moj stari prirediti sutra. mjesec i pet dana agonije. sve smo trikove isprobali, tražili smo ga i pod krevetom. umalo da nismo i televiziju rastavili. možda se skrio u katodama. stara je jedno jutro probudila svoju i njegovu braću. i mog brata. poslala ih je u šikaru i rekla im je: ovo je zadnji put. još jednom i gotovo. moj brat ga je namirisao. njegovu smrt. telefon je zazvonio i ja sam znala što nas čeka. rekla sam joj: dobro je, našli smo ga. samo nam je to i trebalo. stara je plakala. znam ja, nisi ti to zaslužila, ali… dogodilo se. žao mi je što sam te ostavila mjesec i pet dana kasnije i što ti nisam bila dovoljno dobra. ja plačem kad se sjetim brata koji ga je našao. njegovu glavu odvojenu od tijela. i taj miris. nosio je bratovu jaknu i moj sat. vratili su mi taj sat s crvima tri dana kasnije. proučavala sam ga u zahodu. moj stari je živio u tim crvima i ja sam mogla razgovarati s njim. bilo je jezivo. nikad nije bio bjelji. pretvorio se u kolutićavca. rekla sam mu: dobro je. rekla sam mu: ti si stvarno lud. rekla sam mu: zaboravit ću te. brzo. rekla sam mu: oprosti, ali ja ovo moram napraviti. zgazila sam sve te crve. sat sam dugo kuhala u kipućoj vodi. plakala sam. moj stari se ubio. izgubio je kontrolu nad svojim životom. moj brat ga je našao, a ja sam razbila vrata sobe vrišteći kako mu neću otići na sprovod. moj brat je stajao pored mene u povorci. nikad prije ga nisam voljela k’o tad. moja stara je rekla: jebi ti njemu mater i pokoj mu duši. nema dana kad ne pomislim što bi se bilo dogodilo s nama od mjesec i šest dana kasnije.
Nedeljom uveče često poželim da se ubijem jer ujutru moram u školu, a više nisam đak jer ne repriziraju “Srećne ljude” na RTS-u jer je baba umrla, pa moram da se očešljam sama jer se setim kako me je tata ispitivao tablicu množenja jer još uvek ne znam tablicu množenja, a i zbog toga što je i on mrtav.
Nedeljom uveče često poželim da se ubijem jer moram da zaspim u deset da bih ustala u šest, a san neće na oči jer sam ostala bez pilula za spavanje jer komšije započinju dnevne aktivnosti u ponoć jer ti spavaš u svom krevetu, kilometrima daleko od mene i hladno mi je, a mrzi me da ustanem po jorgan.
Često poželim da se ubijem i drugim danima, ali najviše nedeljom jer nedeljom najviše patim zbog toga što niko više nije srećan.
čovjek-časopis 