PRAZNINA, SMISAO
Postaviš kamen. Stolicu
na rasklapanje. Sa pogledom
ka izlazećem suncu.
Blagim pokretom ruke
poravnaš zamišljenu svilu
na plohi zamišljenog stola.
Ovde je mesto za slanik.
Pomisliš. Ovde za bokal.
I gledaš već kako
na zamišljenom staklu
zagasitost horizonta
rasplamsa toplu uzvisitu
sen svetog zaštitnika doma.
Ovde će biti ogledalo.
Za dragost svih gledanja.
Trajanje. U promeni
unutarnjih slika.
Ovde senica.
Ovde kavez za ptice.
Ovde tanjirić vode za psića.
Otpali cvetak trešnje.
Za zalutalu fazanku.
Ovde laki šapat tla.
Blagi odron i šljunkovita
staza. Kojom prilaze
mlada žena i dete.
Ribnjak i kazarka
u pozadini. Pejzaž
uramljen. Na zidu
fascinantnog opažaja.
I tako. Prione praznina.
Rana pošasti puna.
Uz iscrtan smisao.
A onda. I ne treba
mnogo. Smislu. Da uđe.
***
PET PO PET
Svako ima svojih pet minuta.
I onaj u biznis-klasi. I onaj
na mostu. I onaj ispod mosta.
I onaj što se nađe na običnom
drumskom putu. Kraj kojeg
jednom. Položena je jedna.
Još običnija. Kutija za obuću.
Odatle potičem.
Mada gotovo nikada. Ne pominjem
kutiju. Radije pišem. O bezbroj
stvari. Sitnica.
Koje čitam u ljudima.
Setim se Nabokova. Koji kaže
da život je talentovaniji
od nas. Da njegova dela su
nepredvidiva. Neopisiva.
Ne mogu kontrolisati ključeve
i brave Slučaja. Ali rojeve
slučajnosti mogu da navedem
da putuju napred. U različitim
smerovima. Od kojih. Dok pišem.
Svaki može biti moj.
Kao što duša zavodi hrapavost
kore. Usamljenog stabla.
Načinom vetra. Uči ga da progovori
smislenošću vazduha. Jezikom
lišća i ptica. Da bi bila živa.
Imam stotinu identiteta.
Jer svako. Pa i ja.
Ima svojih pet minuta.
A pet po pet. Otplovi. I ode.
Kao pusta reka. Ovaj neumoljivi.
Raskošni. Neponovljivi. Vek.
Na obali ostavi vreću zapleta.
Krišku rajske jabuke.
Četvrtaste. Po meri kutije.
***
KADA NE PIŠEM
Nisam tako dobra.
Tako pravedna.
Gazim travu. Jer je istinsko
polje koje moram preći.
Uvodim detinjaste godine
u zrelost. Ukradem trešnju
ili dve. Dok kupujem kilogram.
I inače netačna. Grešim
u svim računama. Volim
vožnju zadimljenim kombijem
po planinskim zavijucima.
Stara pisma. Noćne razgovore
između nesanice i vina.
Umiljatost mačke koja istražuje
gipkost. Forme uzmicanja jednom.
Granice preobrazivosti iste
priče. One sa otiskom crne šape.
I mirisom svršetka.
Stih je tačnost. Čvrstina
zemlje. I idealna daljina
neosvojivosti neba.
Ljubičasti horizont dakle.
I oblak koji možeš poneti
u gornjem džepu. U nedostatku
pilule za slobodoumna disanja.
Kada ne pišem. Sakupljam
te nebeske oblutke. Grudve
astralne lepote. Fikcije
posrebrene prolaznošću.
Patinom naših dodira.
Sa jasno upisanim sudbinama.
Razlomcima uzvišenog.
I strašnog. Što opet i iznova
nadigraju koreografiju senki.
Pokazujem ih Stvoritelju.
Čitam. I u tami.
Divim se. Pisanju.
TANJA KRAGUJEVIĆ (1946, Senta; Zemun)
čovjek-časopis 