Tag: Tamara Pantović

PRESVLAČENJE (KOŽNI SISTEM)

iz dubine zemlje tragedije su predvidive a umor
blaženo pokriva nastradale
i strah se gubi u prevojima kože i grčenju tela
da želiš bio bi dodirnut
razmazani otisci šaka preprodaju se kao ikone
za malo svečane nade na kraju podneva
a ti se podsmevaš pružajući ruke
iz dubine zemlje razmaženi obrazi se uvek spuštaju na grudi
okupane miomirisom i položene pred ogledalo
kao pred svršen čin
a onda isparavaju haljine a kose i prsti se raspliću
ostavljajući burme kao klice
mladežima hraneći golubove gledam kako se pokožica
stapa sa skeletom
ne slutivši da je ikad bila prepreka čistoti
ovo moje lice sluti svoje buđenje kao blagu radost susretu
u molitvama zaručenih za vek
a u dubini ne ostaje više ništa
samo naposletku mutna iskopina i prvi
napokon prvi
udisaj

***

LEUKOPENIJA (LIMFNI SISTEM)

krv zaliva skelet kao voda
i ja rastem
voda u meni oživeće što dotaknem
između vrtoglavica će prolaziti vaskrsli
kao neveste
neka bude toplo i lukavo
nek se neprimetno završi leto i planine
nek osrebre injem
ako se ponovo pokrstim možda ovog puta uspe
možda budem iskren i možda bude dovoljno
leći na leđa otvoriti ruke zatvoriti oči
za još jedan dan
glavu iznad vode držim po navici

***
MALOKRVNOST (KARDIOVASKULARNI SISTEM)

ko zna
možda me voda prečisti do prozirnosti
ovde sam došao da držim i budem držan
bar na neko vreme
hvatajući se za ruke navikom onoga što je jednom
bilo pripitomljeno
petnaestominutna jutra služe podsećanju na
dolazak neveste
kroz pupoljke zapostavljene na rođenju
dok se omekšao i treperav
probija njen hod i glas
i opet biva toplo
možda nas ova voda jednom preplavi
a epilog nestane u međi ruševina
gde puzavice praznično padaju niz zidove
praveći tapete i reljefe
a ja sklanjam zavese dok ne bude sve svetlo
spremno za svatove
u rukama i pred očima dok ne postane providno
i čisto
i opet bude toplo

***

OSTEOPOROZA (SKELETNI SISTEM)

možda ne sad ali uskoro
vrlo uskoro
moći ću da se ogledam u vodi
kroz stopljenu odeću i tkivo kosti se rastapaju i slivaju
na kišobran
pod kojim stoje majka i dete
zagrljeni sklupčani nerazdvojivo spaseni
a leto se sprema i sa njim oluja dok ti obećavam da
nećemo biti sami
naivno nasmejani radosni sačuvani od krhkosti
stojimo pred svatovima
kao pred porotom
i možda ću ne sad ali uskoro
vrlo uskoro
moći da kažem kako verujem u ono što vidim
kako nas pesme kanona čuvaju od saplitanja pred oltarom
dok kružimo zagrljeni sklupčani
koža se stapa i postajemo radosno prazni
ovo smo čekali
u poklon padaju glave ruke se šire u znak predaje
a ja se podsmevam vaskrsenju dok ti obećavam
pod zakletvom ove poroznosti
da nećemo više
biti sami

– iz ciklusa Minhauzen –

__________________________________________________

TAMARA PANTOVIĆ rođena je u Kragujevcu krajem novembra 2001. godine. Drugi i dalje misle da studira književnost u Novom Sadu – a ona, za inat, i dalje studira psihologiju u Beogradu. Aprila 2023. godine ostvario joj se san – u isto vreme videla je i sneg i cveće. Na festivalu Timočka Lira u Knjaževcu i Festivalu poezije mladih u Vrbasu 2022. godine osvojila je druge nagrade, a u Vrbas se vratila 2023. godine osvojivši prvu nagradu, te je izdavanje njene prve pesničke zbirke predviđeno za maj 2024. godine. I dalje, pored snega i cveća, voli mačke, mostove, kofere i ljude.

1.
ne želim prozore
želim temelj koji će pratiti način na koji se grana drveće
i terasu sa pogledom ka ulici
nedovršenoj zbog nestašice slobode i kreativnosti
želim spiralne stepenice koje povezuju stablo i vrh krošnje
kroz nju ću nazirati zvezde kao jedinu svetlost
dok se na ulici ne pojave svetiljke i farovi
umesto krova nacrtaj mi kupolu
oslikaću je po ugledu na Mikelanđela
ali sa primesom izveštačene patetike i svesne želje
za ovekovečenjem sebe
nacrtaj mi kupolu kojom ću se odbraniti od potrebe da siđem dole

nacrtaj me dole
na zemlji
u kamenu

obraslog rastinjem moje nove zavisnosti

2.
nacrtaj
žitije pored knjige telefonskih bajki za laku noć
izvod iz matičnog herbarijuma stare kajsije
i izveštaj o njenom utanjanju

još jedan povodljiv korak ka neverovanju u ptice
još jedna molitva pred ikonostasom
još jedno priželjkivano vraćanje

trenutak pred pad
kada je trebalo da doživimo katarzu

3.
nacrtaj mi vrt
jednu staklenu baštu u kojoj ću moći da negujem ruže
moje mezimice
dok napokon proveravam da li se brže raste i mirnije spava
ukoliko se barem deset minuta na dan sluša Betoven
ako je to istina
više neće biti potrebni lekari
i nijedan pupoljak više neće biti osušen i pretvoren u čaj
ako je to istina
više niko neće izbledeti na suncu i postati providan
i kalemljenje će uvek značiti nov miris
ako je to istina
onda utopija nije daleko

jedan baštovan sa sobom nosi kreč
i komponovano jednoglasje
kao lek
prisećajući se kako njegova deca pevaju „Za Elizu“
kada naslućuju letnju oluju
i kako se oblaci razilaze

– druga nagrada na Timočkoj liri 2022. –

___________________________________________________

TAMARA PANTOVIĆ rođena je u Kragujevcu, kad je krajem novembra 2001. godine padao sneg. Trenutno studentkinja druge godine psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Ranije je često dobijala pitanje zašto ne studira književnost; to pitanje je ubrzo prešlo u pretpostavku drugih da zaista studira književnost u Novom Sadu. Ako tamo sretnete još jednu Tamaru, to je verovatno ona. Na Festivalu poezije mladih u Vrbasu, kao i na Timočkoj liri (2022), osvojila je drugo mesto. Pored snega, voli mačke, mostove, kofere i, (poluironično, uz dramatičan uzdah) nažalost, ljude.