Mene su slagali i ja sam im poverovao. U sve fraze i opšta mesta koja u svojoj demagogiji koriste oni koji tvrde da su pesnici vođe, borci svih vrsta i roda profesori koji ponavljaju tuđe reči kao lična sredstva i koristoljublje ili zabavu usled nepobedive dosade. Tako sami tvrde.
Poput sistema vrednosti, ljudskih prava revolucije, olako žvalave velike reči gnušaju se političkih parola s kojima nemaju nikakvih razlika. Trafike su hramovi ukrašeni ikonostasima žute štampe, oreolima mučenika i mučitelja. Sve ima rok trajanja – trapave sedmice. A najgnusniji su nevernici i bezobzirni koji za sve imaju izgovor da žive sad kao da ništa pre i posle njih nema postojanje.
Sumnja, đavolji dar čovečanstvu spasio me je od ludila srasla je s mojim bićem parazit kojeg hranim da bih preživeo. Danas je moja najveća borba da ostanem na nogama ne srušim se prvom prolazniku koji mi ide u susret, pod noge i zaplačem bez prestanka. A kada bi me upitao zašto ne bih umeo da mu kažem ne bih znao odakle da počnem.
***
DELFINI NAS SAŽALJEVAJU
Negde sam pročitao: susret sa čovekom izaziva isto ushićenje u slonovima kao kada mi ljudi vidimo psa.
Veštačka inteligencija pored toga što može da održi biće u životu odašilje pejzaže Marsa i Jupitera ili pronalazi nove galaksije počela je da piše pesme i priče stvara slike na platnu i muziku. Jedino što ne ume da napravi su ljudske ruke i tačan broj prstiju. To je uvek i na svakoj generisanoj slici veštačke inteligencije problem. Sve ostalo izgleda savršeno: svetlo koje pada po figurama i objektima izrazi lica, kontakt sa predmetima ali ljudski prsti su za veštačku inteligenciju iz nekog razloga misterija.
Delfini pokazuju empatiju i saosećanje ka svim sisarima, ali najviše ljudima. Tako bar volimo da mislimo. Kada uoče ljudska bića kako plivaju sigurno upadnu u uzbuđenje i zbunjenost šta jadni stvor traži ovde gde mu nije mesto sa svojih dvadeset bespomoćnih prstiju.
***
MOJ OTAC VIKTOR FRANKL
Moj otac nije čitao ništa od pomenutog autora. Uopšte od bilo kog autora verovatno ni ovo neće pročitati. Žalio sam se jednom kako mi je teško rekao mi je sine ljudi su preživeli Aušvic i Dahau uvek se utešiš time.
***
STARI VEK
Ne možeš biti avanturista obilazeći nalazišta. Ljude su već iskopali i izložili u muzejima. Zauvek ćeš se igrati prašinom i kostima.
Od papira sam napravio vremensku mašinu i vraćao se. Pravio sam ljude događaje i reči. Asirci su zapisali: bogovi su načinili ljude od zemlje.
Postao sam asirsko božanstvo a bogovi su, kao što znamo vrlo usamljeni.
______________________________________________
STEFAN STANOJEVIĆ (1995) pančevački pesnik koji je u svom gradu vratio učestala čitanja poezije, objavljen u nekoliko relevantnih, štampanih i onlajn antologija, časopisa, portala, zbornika u Srbiji i regionu. Objavio je zbirke poezije „Mladi Atlas” (BKG, Beograd, 2016) i „Napad panike” (Udruženje književnika i književnih prevodilaca Pančeva, 2020). Radio je kao novinar, fizički radnik, profesor na zameni, magacioner. Poezija mu je prevođena na engleski, francuski, španski i hebrejski. Član je Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva. Radi u knjižari. Jedan od urednika 44, 45. i 46. izdanja zbornika Rukopisi.
JA SAM LAŽOV
Ja sam lažov
i jako sam dobar u tome.
Svakodnevno uspem da slažem sebe
da se za nešto posebno budim.
Kako mi je za novi dan potrebno
više sati sna, zdrav, dobar obrok
čisto telo, kosa, odeća, osmeh
i lepa reč poznanicima, komšijama
ponekad radoznalim prolaznicima.
U svaku nevolju uvalilo me
moje maloletno srce
iz svake nevolje izbavio me
moj punoletni jezik.
Uspeo sam da slažem sve osim smrti.
Zapamtila me je po podočnjacima.
***
MOJU MAJKU NIKO NE MOŽE DA OTERA U KUHINJU JER JE POGLEDALA SMRTI U OČI
Aktivistkinja izjavljuje kako gađa jajima
oslikani zid sa licem starca zarad svih.
Na ćošku je gledala smrti u oči pa niko više neće.
Neki ljudi govore joj da ućuti i ode u kuhinju.
Nakon što sam to pročitao
pogledao sam u majku
koja se nervirala jer operater prekine vezu
nakon sat vremena razgovora.
Ženama s kojima je delila sobu
na onkološkom institutu
kad je pogledala smrti u oči
i izlečila se
nastavila je satima da govori kako je to ništa
treba da se podigne srce uvis.
Svakoj je detaljno nabrajala vitamine
i namirnice od kojih kosa brzo poraste.
Tako je govorila
u jednoj ruci držeći telefon
a drugom rukom razbijajući jaja
o cvetni zid šerpe
kako bi nahranila porodicu.
***
PERSPEKTIVA/ČINJENICE
"Mračan trenutak, koji gusenica
zove kraj sveta,
je trenutak pun sunca,
koji leptir zove početak."
Pročitao sam tekst na vizitkarti
koju mi je pri odlasku dao psiholog
i rekao mu da leptir živi samo dva dana.
Vidim na čemu ćemo morati da radimo
odgovorio mi je uz osmeh.
Ali šta god mi uradili
leptir neće živeti duže.
***
MOJA BABA GLEDA SAMO FILMOVE U KOJIMA PRAVDA POBEĐUJE
Moja baba gleda filmove
u kojima pravda pobeđuje.
Ne mogu joj zameriti
neko ko je kao dete bio u logoru
verovatno želi da misli
kako će zlo uvek dobiti šta zaslužuje.
Ipak izbegava božićne filmove
neprirodni su jer u njima se
nijedan pas ne plaši vatrometa.
***
PROLEĆE
Pored nje sve cveta
kad je boli glava pada kiša sutradan
sve životinje se izleče ili smire.
I nema potrebe da dužim
i objašnjavam onda
šta je to učinilo meni.
___________________________________________________________
STEFAN STANOJEVIĆ (1995, Pančevo) Poezija mu je objavljena na više internet portala, u onlajn i fizičkim izdanjima časopisa, u zbornicima „Rukopisi” 39, 40, 41 i 42, „Bludni stih” 4, 14 i 21, “Vavilonska biblioteka” i “Nova BHCS poezija” izdavačke kuće Slavitude u Francuskoj, među 35 najboljih pesnikinja i pesnika iz regiona. Kratke priče objavljene su mu u zborniku „Rukopisi” 43 i časopisu „Stvaranje” Udruženja književnika Crne Gore.
Od 2015. održao oko četrdeset večeri poezije i tako vratio učestala čitanja poezije u svom gradu. Od januara 2018. uređuje jedini pančevački književni serijal „Punchtown poetry” u klubu „Štab Pogon.” Objavio je zbirke poezije „Mladi Atlas” (BKG, Beograd, 2016) i „Napad panike” (Edicija Najbolja, Pančevo, 2020), koja se našla u užem izboru za regionalnu nagradu „Slavitude” i čiji je izbor pesama na španskom objavljen u peruanskom časopisu “Revista Kametsa” i hebrejskom jeziku – u antologiji savremene srpske poezije “Bezglasno nas spaja zvono srca” u Tel Avivu. Radio je kao novinar, fizički radnik, profesor na zameni, magacioner. Član je Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva. Radi u knjižari. Jedan od urednika 44. i 45. izdanja zbornika “Rukopisi.”
Kada se ozbiljnije sagleda protekla i svaka godina deluje da ima više smrti nego što ima praznika. Pomeni, istorija, blizina tuđe smrti ne raduju nas sa nama je bar to dobro.
U polusnu panično udahnemo kao da smo izronili iz dubine kad nam je snažna ruka udarila pleća na početku života. Krevet je prostranstvo po kome se tražimo poput slepih kučića pokušavajući da dotaknemo deo tela, lica i postojanja drugog.
Smrti ima ali za nas još danas ne. Smrti ima ali praznik je kada mi kažeš da si samo ružno sanjala.
***
NISI POSEBAN
Jauk i groblje je narod moj. A sjajna prošlost je laž – Miloš Crnjanski
Moj najveći strah bio je da će se pančevački most srušiti svakim narednim pragom baš kad ga ja budem prelazio. Dunav je nosio pola Evrope izgledao je ko mišićavo telo džinovske tropske zmije zašto bi progutao baš mene.
Beograd, pričali su mi tamo ljudi pričaju s majmunima na krovovima zgrada. Mladi tu pobegnu od štale i motike da bi postali neko i nešto a služe kao pacovi zmijskom caru. Tu kupuju ili iznajmljuju žene u kvartu silikona – oni koji nikad ne bi mogli da ih imaju bez deviza. Džeparoši britvom seku kaiševe na torbama mašeći da žrtvi preseku snove i stvarnost.
Autobuskim linijama učimo grad oni su geografija, socioligija, istorija i psihologija – večiti studenti. Loši učenici ovde loše prolaze u njima vidiš prošlog i budućeg sebe uostalom kao i u bilo kom velikom gradu bilo gde na svetu.
***
VODIO BIH TE NEGDE
Trudim se da ne upadnem u zamku onih ljubavnika koji nakon razmene nežnosti slepo obećavaju jedni drugima mesta za život, egzotična putovanja ili imena nerođene dece tok ceremonije venčanja.
Više bih voleo da znam šta zameraš sebi koje epizode vraćaš kad ne možeš da zaspiš u čemu gajiš osećaj sramote koje stvari više ne želiš da čuješ od ljubavnika i da li postoji bilo šta što bih mogao da učinim.
Smatram da dodiri govore nama nepoznatim jezikom isprobavamo ih i ponavljamo ne bismo li razaznali koji govore najutešnije.
Svaki put kada vidim psa pomislim na tebe. I kada prolaze nedelje bez dodira i reči vodio bih te negde da mazimo pse.
***
ZADOVOLJSTVO JE MOJE
Uvek me je interesovalo da li se fizički radnici oni iz gradske čistoće negovatelji i prodavci dive i čude pesnicima kao ja njima. Čudimo se upornosti hrabrosti ili petlji koja nas je naterala da radimo taj posao. Mora da me sažaljevaju pomisle kakva li je ovo budala koja živi za zadovoljstvo kad svi znamo da se od zadovoljstva ne živi.
***
UMEĆE RATOVANJA
Vojskovođa ne trči svojoj ženi kažu samuraji. Bio bih loš vojskovođa. Kažu da su ruske majke svojim sinovima davale orahe da zavaraju glad. Gde god bi poginuli, tu bi izrastao orah. Ako me budu poslali u rat ne brini vratiću se kao orah. Voliš me a voliš i biljke rukama ili krošnjom svakako ću te grliti.
***
STEFAN STANOJEVIĆ (1995, Pančevo) Poezija mu je objavljena na više internet portala, u onlajn i fizičkim izdanjima časopisa (Među njima Afirmator, Blacksheep, Insp., Strane, Astronaut, Avlija, Čovjek-Časopis, Oblakoder, Pančevo city, StereoArt, Vavilonska biblioteka, Nigdine, Booke, Libartes, Luča, Trag, Qelam, Slovopolis, Buktinja…) u zbornicima „Rukopisi” 39, 40, 41, 42, „Bludni stih” br. 4 i 14, “Vavilonska biblioteka” i “Nova BHCS poezija” izdavačke kuće Slavitude u Francuskoj, među 35 najboljih pesnikinja i pesnika iz regiona. Kratke priče objavljene su mu u zborniku „Rukopisi” 43 i časopisu „Stvaranje” Udruženja književnika Crne Gore. Od 2015. održao preko trideset večeri poezije i tako vratio učestala čitanja poezije u svom gradu. Od januara 2018. uređuje jedini pančevački književni serijal „Punchtown poetry” u klubu „Štab Pogon.” Objavio je zbirke poezije „Mladi Atlas” (BKG, Beograd, 2016) i „Napad panike” (Edicija Najbolja, Pančevo, 2020), koja se našla u užem izboru za regionalnu nagradu „Slavitude” i čiji je izbor pesama na španskom objavljen u peruanskom časopisu “Revista Kametsa” i hebrejskom jeziku – u antologiji savremene srpske poezije “Bezglasno nas spaja zvono srca” u Tel Avivu. Radio je kao novinar, fizički radnik, profesor na zameni, magacioner. Član je Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva. Radi u knjižari. Jedan od urednika 44. i 45. izdanja zbornika “Rukopisi.”
Noćas na stepeništu ispred zgrade dok je pušio svoju cigaretu konačno sam ubio najboljeg čoveka u gradu. Ni krik nije pustio, nije se opirao kao da je bio spreman.
Brojke koje označavaju apstraktno čoveka su dovele na apstrakciju. Napravile od njega sistem zadale funkciju, oduzele život dale mu vrednost, etiketu i cenu. Za takve stvari i društvo bio je nezainteresovani pojedinac. I ne samo to – plašio se.
Bio je najbolji čovek u gradu učtiv koliko su mu dozvolili neprijatan koliko su zaslužili. Pomogao bi ne bi očekivao ništa zauzvrat. Bio je glup čovek.
Sposoban da razmazi nečiju ćerku sestru, ponekad i nečiju devojku. Zaboravljao je nisu svi nastali iz ljubavi nisu svi hranjeni ljubavlju. Većina je hranjena majčinim mlekom proteinskom hranom, plodovima ostalim životinjama. Kao ostale żivotinje, svi sisari kao čimpanze, orangutani. U ostatku života svi žude za onim od čega su nastali. Čime su na početku života hranjeni. Bio je nezreo čovek.
Prekratio sam mu muke na stepeništu ubio sam najboljeg čoveka u gradu. Danima ga davio noćas konačno zadavio.
Ušao sam nakon toga u njegov stan obukao njegovu pidžamu i zaspao. U njegovom krevetu.
STEFAN STANOJEVIĆ (1995, Pančevo), iz zbirke pjesama “NAPAD PANIKE”, Edicija Najbolja, Pančevo, 2020.
A ja mali i debeo stalno imao ojed na guzici i preponama mrzeo sam kad se trkamo navikao da budem gubitnik.
Telo, kao i vreme je zahvalan mehanizam negovao sam ga kad su svi počeli da trpaju u sebe brzu hranu, droge, govna pornografiju, dejting aplikacije sve je na klik malih ekrana. Sad ispred sebe guraju dečija kolica ili svoje stomake ne izlaze iz automobila niko ni patike ne isprlja. Jedva mi potraju dva meseca izgulio sam đonove asfaltom zategnut sam ko praćka na biciklu sam brži od kiše a peške na 42 stepena ko furija.
Promenio sam lični opis, izgubio sam četrdeset kilograma i loše ljude ne pričam nepovezano i mnogo. Nađem posao kad god želim počeo sam da dolazim na vreme čak i ranije, svima spremim kafu očistim prašinu, operem podove. Kad se društvo okupi praznim piksle svima punim čaše, treznim vodom donosim flaše alkohola, ne treba ništa samo mi ostanite dobri nema mnogo dobrih ljudi a kad volim nekoga pobrinem se da se smeje i stvarno se tako oseća. Ja sam se mnogo smejao a nisam se dobro osećao navikao da budem gubitnik.
Samo krevet i ja u toku noći naplatna rampa od čoveka kilometri misli autoputeva i petlji o svemu što sam uradio svima koje sam zasmejavao i platio im isključenje. Ništa se ne dešava kao da sam opet stigao poslednji ili sam stigao prvi i nikoga nema?
Majka mi je pisala tih dana: slušali smo violiniste muzičke škole svirali su nam Vivaldija u holu klinike. Posetio nas je travar koji prodaje bilje za rak sa svete gore.
Sve sam uradio dobro ovaj put nemoguće da sam zakasnio nemoguće da sam stigao poslednji.
***
PAS
Voleo bih da budem tugolog nešto poput stomatologa specijalista za tugu. U čekaonici bi bilo pasa i mačaka udobne i čiste stolice. U ordinaciji dva dušeka na podu i stakleni krov. Pitao bih gde vas boli kolika je vaša tuga koliku rupu je ostavila pomozite mi da je smanjimo. I mi onda brojimo oblake uzimamo prazne kornete čkiljimo na jedno oko i zahvatamo nebeske kugle šlaga.
Kako postoji strah od stomatologa postoji i od tugologa, pretpostavljam. Neko je toliko navikao na bol plaši se i da samo zamisli sebe bez tuge koja je srasla s njim. Tuga je pohlepna stvar grabi sve veći deo onog što je tvoje i do čega ti je stalo a to je nedopustivo. Objavljujem rat tom agresoru! U redu je uspostaviti suživot deliti jedno telo i osećanja ali tuga je sebična stvar ceo organizam želi za sebe.
Tuga ima oči jedne ruskinje mlečni ten uz rumenilo obraza. Ponekad mi dođu i vlaže se telo joj drhti i skupi se od vlage. Znaš i sam da ja mrzim rat i sukob ali ovo je vanredno stanje. Ja sam sebičan čovek ne želim da mi je tuga uzme. Želeo bih da sam tugolog i odstranim je iz nje izvučem, uklonim i pošaljem daleko šutnem tugu u zadnjicu pošaljem u pizdu materinu.
Beskonačno pružam utehu i ruke trudim se da pronađem reči i onda se naljutim kad Marko Tomaš uspe da je nasmeje za jedno veče poezije. Trebalo bi da ga smatram saveznikom ali ja sam sebičan i možda ljubomoran čovek. Da imam neku moć vratio bih se u prošlost iako sebičan čovek, ne bih odatle vratio nikoga dragog, nikoga svog. Da imam neku moć vratio bih joj osmeh vratio bih joj psa.
***
NOSEĆI STUBOVI
Izležavao bih se na kauču u dnevnoj sobi toplih boja mirisa čaja, gibanice ili luka okružen uspomenama u nosećim stubovima stana i onima koje izlaze iz okačenih slika po zidovima, koje sam uglavnom birao dok sam bio dete i odlazio s majkom u galeriju njene prijateljice, “Leonardo.” Moja omiljena Nindža kornjača s kojima bih ponekad pričao u kupatilu dok sam sedeo na noši a odsjaj sijalice stvarao na zidovima oblike njujorških kanalizacionih otvora.
Televizor je bio uključen za uspavljivanje ukoliko važna obaveštenja, utakmice i kulturnoobrazovne emisije nisu u toku. Čulo bi se lagano očevo hrkanje i zvuci tromih ptica sa Antarktika, zakržljalih krila. Zastao bih, hipnotisan britanskom naracijom veličanstvene hijerarhije i života koji opstaje na najnepristupačnijim uslovima. Narator je rekao, mužjak pingvina ostaje sa jednom ženkom čitav život mora napraviti bolje gnezdo od ostalih ostaje sa mladuncem i ako se ženka ne vrati.
Otac bi sigurno gledao ovo probudio bih ga da ne vozi svakog dana i prelazi hiljade kilometara mesečno uz odgovornost prema životima saputnika. To je najodgovorniji čovek kog sam upoznao. Odaje ozbiljan utisak svakome nepoznatom pingvinske nepromenjivosti lica brzih refleksa, izuzetnog zapažanja kurtoazije, posvećenosti i profesionalnosti. Kad sam bio dete, silazio bih stepenicama žurio sprat ispred njega, kako bih se sakrio i pokušao da ga uplašim, povremeno delovao mi je kao čovek koga nikad ne možeš iznenaditi ili uplašiti.
Uvek sam predosećao atmosferu u mojoj porodici ništa nisu mogli da sakriju tako lako od mene. Utišao bih svoju braću i sestru rekao, slušajte, tetka priča sa Nemačkom. Pričala je ozbiljnim tonom, u prekidima i ja sam odmah znao da deda nije dobro. Najavljivao sam smrt. Objavljivanje moje knjige kasnije rezultiralo je gašenjem jednog izdavača smrt jednog pesnika, infarkt drugog izdavača. Pozvao sam oca i rekao deda je umro. On je ćutao i svakodnevnim glasom rekao dobro, sine, u redu, dolazim kući. Čak ni kada se majka razbolela on nije pokazivao ništa porazno. Bio je tačan, na raspolaganju, kao i uvek jedan od nosećih stubova stana.
Gledao sam kako se budi, ustaje sanjiv vratio sam pogled na hladnoću Antarktika mužjaka pingvina koji čuva svoje gnezdo i osetio šut u zadnjicu dok se otac gegajući udaljavao ka kupatilu gledajući me sa klinačkim smeškom.
***
GOSPODIN INKOGNITO IZBEGAVA PECANJE MREŽOM
Ljudi očajnički traže savete u knjigama i kinematografiji po kojima će se upravljati i poprimiti nešto od protagoniste kojima se porotnici i sudije toliko dive.
Preživljavati dan od ustajanja iz kreveta do reklama između sadržaja razmenjivati utiske iz njih o efikasnosti preparata za bradu uglova kamere, teksta i režije preko evroatlanskih integracija. Politički korektno razgovarati taložiti neslaganje ispod kutije za keks, šampona nadogradnje noktiju i trepavica. Pucanje kaiševa, pantalona i prezervativa dešava se kad postoji mišljenje suprotno prihvaćenom odobrenom od strane korisnika koji ostavljaju ocenu i mišljenje pišu kritike u prostoru ispod vesti o još jednom šumskom požaru svirepom porodičnom ubistvu ili popularnom masnom traču.
Slatko razdragano čavrljanje glasni smeh i široke beline osmeha pretvaraju se u zamagljivanje zajedničkih fotografija i uspomena otkazivanje pretplata na platformama blokiranje brojeva i kontakata odlazak u inkognito opciju pretraživača. Gospodin Inkognito ukucava tekst proučava psihičke poremećaje ličnosti polnoprenosive bolesti, bolesti uopšte retke seksualne fetiše i ukuse muziku i kinematografiju van top lista. Gospodin Inkognito čita tekstove o antivakserima, antimaskerima, antifa potpisnika peticija kulture otkazivanja laičkih medicinskih terminologija obespravljenim studentima i umetnicima ušuškanim studentima i umetnicima javne intelektualne i elitističke rasprave statistike umrlih, poginulih i silovanih.
Misli kako je mreža kao veliki trg na kome se stalno dešavaju seoski vašar Cigani besprekidno sviraju “Đurđevdan” kriminalci skupljaju potpise za pravdu nezadovoljni građani protestuju čipovanju a mudri, odmereni i uticajni mladi mrežari drže govore i okupljaju šaku apostola umrežene poetese previše šturog jezika pecaju vruće teme, borbu za prava dok im prljava siročad pruža ruku ispred zastakljene zgrade za fotografisanje u koju svakog dana ulaze i žale se na rad. Čopori mačaka i ljudi koji ih maze čopori pasa i ljudi koji ih timare majke koje svojoj deci dodeljuju alergije ne puštajući ih da se vrate zemlji, životinjama svi se dovikuju, vređaju i dele savete o treningu, ishrani i radu koje niko nije tražio. Drveća na trgu nema, svi stoje u senkama koje prave krošnje šarenih, velikih bilborda na kojima se nalaze mršavi i krupni modeli kako bi udovoljili svačijem dečijem kompleksu. Gospodin Inkognito posmatra trg posmatra psihijatre i tehničare koji dele pilule injekcije i steznike za krevete, između pušpauza i luksuznih večera koje bi bile dosadne da nema vic-grupa i psihoaktivnih supstanci.
Piraterija video-igara, muzike i filma iks označava mesto, misli on stiska ga kao dosadnu bubuljicu kao dugme od lifta na poslednjem spratu rame osobe koja neće projektovati nekog drugog umesto njega. Gospodin Inkognito ostavlja telefon u stanu uzima pribor za pecanje, kremu protiv komaraca i razmišlja o uspavljivanju u visećoj mreži između dva stabla, ljuljanju u tom čamcu kojim će isploviti u nečiji zagrljaj smisliti s njim zanimljiv način ubijanja vremena kao jake šifre za zaštitu izmišljenog lika i izvaditi mu udicu iz usta nenametljivom tišinom i ćutanjem.
***
STEFAN STANOJEVIĆ (1995, Pančevo) studira srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Poezija mu je objavljena na više internet portala, u onlajn i fizičkim izdanjima časopisa (Među njima Afirmator, Blacksheep, Insp., Strane, Astronaut, Avlija, Čovjek-Časopis, Oblakoder, Pančevo city, StereoArt, Vavilonska biblioteka, Nigdine, Booke, Libartes, Luča, Trag, Qelam…) u zbornicima „Rukopisi” 39, 40, 41, 42, „Bludni stih” 4 i “Nova BHCS poezija” izdavačke kuće Slavitude u Francuskoj, među 35 najboljih pesnikinja i pesnika iz regiona. Kratke priče objavljene su mu u zborniku „Rukopisi” 43 i časopisu „Stvaranje” Udruženja književnika Crne Gore. Od 2015. održao preko trideset večeri poezije i tako vratio učestala čitanja poezije u svom gradu. Od januara 2018. uređuje jedini pančevački književni serijal „Punchtown poetry” u klubu „Štab Pogon.” Objavio je zbirke poezije „Mladi Atlas” (BKG, Beograd, 2016) i „Napad panike” (Edicija Najbolja, Pančevo, 2020), koja se našla u užem izboru za regionalnu nagradu „Slavitude”. Radio je kao novinar, fizički radnik, profesor na zameni, magacioner. Član je Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva. Radi u knjižari. Jedan od urednika 44. izdanja zbornika “Rukopisi.”
STEFAN STANOJEVIĆ (1995, Pančevo) studira srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Poezija mu je objavljena na više internet portala, u onlajn i fizičkim izdanjima časopisa (Među njima Afirmator, Blacksheep, Insp., Strane, Astronaut, Avlija, Čovjek-Časopis, Oblakoder, Pančevo city, StereoArt, Vavilonska biblioteka, Nigdine, Booke, Libartes, Luča…) u zbornicima „Rukopisi” 39, 40, 41, 42 i „Bludni stih” 4. Kratke priče objavljene su mu u zborniku „Rukopisi” 43 i časopisu „Stvaranje” Udruženja književnika Crne Gore.
Od 2015. održao preko trideset večeri poezije i tako vratio učestala čitanja poezije u svom gradu. Od januara 2018. uređuje jedini pančevački književni serijal „Punchtown poetry” u klubu „Štab Pogon.” Objavio je zbirke poezije „Mladi Atlas” (BKG, Beograd, 2016) i „Napad panike” (Edicija Najbolja, Pančevo, 2020), koja se trenutno nalazi u užem izboru za regionalnu nagradu „Slavitude”. Radio je kao novinar, fizički radnik, profesor na zameni, magacioner. Član je Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva. Radi u knjižari.
Ležim na kauču izvrnut naglavačke noge podigao na naslon, visoko pomeram ih napred-nazad to sam radio i kao dečak šetam po plafonu.
Gledam dugo u prozor osećam se ko prazna pinjata ispucao po šavovima od udaranja ništa slatko i šareno ne izlazi iz mene.
Kao dečak nisam mogao da odlepim Ronaldovu sličicu od papirića danas ne mogu da odlepim san od realnosti
Rekao sam jednoj starijoj devojci volim te, nasmejala se pravi si dečak, rekla je. Ljubila me u usta, po vratu, kapcima držala me čvrsto za ruku mahala napred-nazad svojom rukom u mojoj dok smo hodali šaputala mi lepe stvari. Lepo je lagala pustila mi ruku kad sam bio iskren.
Bio sam ljut i prazan nikad više prema devojkama nisam bio dečak.
Mislio sam da sve ide u paru. Čarape, četkice, olovke, papiri zvučnici, ptice, hleb za sendvič mačke, psi, puževi muško i žensko.
Muško i ležanje satima na kauču muško i gledanje u prozor muško i niko. Dugo nisam šetao sâm ne pričam sa nepoznatim ljudima. Vidim puža izlazi iz trave drugi je na sred staze stavljam drugog na prvog volite se malo, kažem. Kad padne kiša vidim kišne gliste ćušnem nogom prvu blizu druge usamljen je, kažem prvoj.
Noću ležim u krevetu sećam se svog dede imao je dubok i nežno-hrapav glas mirisao na pivo i cigarete. Trgni malo dok ne gledaju govorio je nagnem pivo on se hrapavo smeje kao da želi da se nakašlje usitne mu se plave oči vide mu se žuti zubi rupa umesto levog gornjeg očnjaka.
Nema ga više nema više ljudi uz koje sam odrastao. Neki mrtvi, ostali umiru na poslu imam još osam godina do tridesete još dvadeset ispita do diplomiranja imam dve bore na čelu tri velike strije na stomaku dva ožiljka na glavi napio se bezbroj puta.
Život nema smisla prilaze samoubilačke misli. Nikada nisam plakao zbog života. Mislim, kao dečak nisam.
***
NAPAD PANIKE
S hladnim vazduhom ulaziš u moju sobu provlačiš se ispod prozorskog okna koji ne dihtuje dobro. Ležim u mraku kažem ne idi bosa, dođi u krevet. Uvlačiš se pod ćebe pribijaš mi se s desne strane butinom dodiruješ moju stopalom kliziš po cevanici nosem i usnama dodiruješ rame, vrat i zastaješ kod uha. Ozbiljnim glasom šapućeš govoriš mi da mnogo pijem potencijalni sam alkoholičar niko to ne želi pored sebe. Kažeš da nisam bio ništa posebno desilo se s vinom i pijanstvom govoriš neću te videti više.
Tvrdiš da nikada neću predavati književnost živeti od pisanja prestaću da pišem jer ću pisati loše i ponavljaću se. Biću švorc i propalica proneveriću sve nade koje su položene u mene izneveriću svačije poverenje biću još jedan sveznajući bradonja iz parka koji zaboravlja na godine i priča da novac nije najbitniji. Biću ludak jer to i jesam.
Ponavljaš kako ću ostati sam nije bitno što sanjam kako izgovaram volim te nije bitno što sanjam kako mrsim dečji čuperak neće biti priča za laku noć. Neće biti ničega kažeš ništa je jedino što možeš da mi obećaš.
Spominješ imena mrtvih prijatelja neću ih videti, kažeš zaborav će ih progutati, kao i sve ostale. Bog ne postoji ne volim nikoga govorim nisam uopšte hrabar.
Noću mi dolazi tropska vrelina Afrike pluća su mešina koja potpaljuje vatru cepam čaršav i jastučnicu. Srce mi je domorodački doboš pri ritualu kada se jedan noću pojede.
_______________________________________________
STEFAN STANOJEVIĆ rođen je 17. avgusta 1995. godine u Pančevu, gde i danas živi. Studira srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavljen na više internet portala, u onlajn i fizičkim izdanjima časopisa, u zborniku Rukopisi 39, 40, 41, 42 i 43. Bivši je dopisnik nedeljnika „Pančevac”, bio je autor kritike na internet portalu „Konkretno – zdrav razum i javna kritika”, novinar časopisa „Draft” – omladinskog informatora pančevačkog Doma omladine i dugogodišnji saradnik portala blacksheep.rs Povremeni dopisnik portala 013info. Prvi je neafirmisani pesnik u Pančevu i okolini koji je održao više od trideset samostalnih večeri poezije i time vratio učestala čitanja poezije u svom gradu prvi put od 2003. godine. Od januara 2018. uređuje jedini pančevački književni serijal „Punchtown poetry” u klubu „Štab Pogon.” Objavio je knjigu poezije „Mladi Atlas” (2016)
2002. Crtao sam mapu puta do Zrenjanina očev metalikplavi karavan onaj sa velikim, dugačkim gepekom kako zuji kroz banatska sela. Voleli smo da se vozimo i spavamo u njemu, brat i ja. Duran Duran na kaseti Ordinary world, Come undone Big thing, sećam se majka bi nam govorila kada ugleda rodu neku lisicu ili zeca. Govorila nam sa osmehom o suncokretima i nudila nas sendvičima. Ne znam kako izgledaju svetski gradovi ali se jako rastužim kad sneg prekrije Vojvodinu.
2004. Takođe volim brda i planine uvek najavljuju more. Iza njih čeka kao dan iza noći putevi se uvijaju kao velike zmije pokušavao sam da ih nacrtam ali nikada nisam znao da crtam. Počeo bih sa suncem u ćošku ptice bih crtao kao m donju stranicu lista bojio u zeleno. Znam put kroz Bosnu i Hercegovinu samo nisam znao zašto su nas lokalci tako gledali kao da nas poznaju i ne vole. Odlepili su nam nalepnicu YU dok smo bili na odmorištu. Pamtio sam neke eksplozije zujanje sirena i crveno nebo ali nisam znao za rat o kome otac priča. Od tada primećujem ruševine koje su nekome bile dom i rastužim se kad ih vidim zarasle i napuštene.
2019. Zuje krošnje u mom bulevaru kao suknje devojaka na Korzou. Ekstremisti u kombinezonima obezglavljuju platane. Muzika u kolima je teleport sada su kapi za nos sa morskom solju zamena za more. Prvi dani jeseni kao smrdibuba na prozoru automobila zuje, smrde i prolete. Noću i ja zujim zarastao i napušten dom sam sećanjima i stvarima kojih nema. Prilaze mi rebra na četiri noge gledaju me psećim očima. Uzvraćam im beznadežno znajući kako jedan od nas neće preživeti zimu.
***
UČENJE
Želim da budem paleontolog ili bar arheolog ili istoričar saopštavam ljudima kakav je život bio pre nas. Želim da budem avanturista ne vučem za sobom sidro već jedan kofer i odelo kao deda. Želim da budem kao moj otac proputujem Evropu ne plašim se uboda pčele laveža besnih pasa i ljudi čije oči i grla pocrvene. Preslušaću sve njegove ploče pustiti dugu kosu i probušiti uvo.
Želim da odem u školu klovnova u Sankt Peterburgu zasmejavam sva okamenjena lica. Škole završim do dvadeset četvrte oženim se devojkom plave kose i očiju uselimo se u stan u potkrovlju i dobijemo dete pre tridesete. Naučim ga da se prekrsti i voli. Želim da budem kao moja majka budem veran, naučim ruski i pevam deci budem najbolji prijatelj oni su moji omiljeni ljudi. Volim sve životinje, najviše laste i biljke, najviše suncokrete i decu, najviše decu.
Želim da znam ko sam zimi me ne peče koža i mogu da ostanem unutra da ne budem usamljen. Kad god se utišam glasovi ljudi razliju se po prostoriji i udaraju o moje telo. Želim da budem kao moj brat oduvek sam želeo da sam mlađi uvek glasan i omiljen sposoban za sve i odgovoran. Želeo sam plafon da pipnem iz mesta i budem najviši u prostoriji.
Želim da sam niko zaboravim koliko imam godina koliko sam popio i bio usamljen. Želim da učim, treba mi vremena niko i ništa ne čeka mene. Sve što sam zaboravio da uradim sa koliko ljudi se oprostio i snove koje sam zakopao na mestu samo meni poznatom da ih otkopam kad to postanem. Kiša me sačeka svakog dana nakon posla da uđem u zgradu i onda počne. Ljubazna neka kiša.
STEFAN STANOJEVIĆ rođen je 17. avgusta 1995. godine u Pančevu, gde i danas živi. Studira srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavljen na više internet portala, u onlajn i fizičkim izdanjima časopisa, u zborniku Rukopisi 39, 40, 41 i 42. Bivši je dopisnik nedeljnika „Pančevac”, bio je autor kritike na internet portalu „Konkretno – zdrav razum i javna kritika”, novinar časopisa „Draft” – omladinskog informatora pančevačkog Doma omladine i dugogodišnji saradnik portala blacksheep.rs Povremeni dopisnik portala 013info. Prvi je neafirmisani pesnik u Pančevu i okolini koji je održao više od trideset samostalnih večeri poezije i time vratio učestala čitanja poezije u svom gradu prvi put od 2003. godine. Od januara 2018. uređuje jedini pančevački književni serijal „Punchtown poetry” u klubu „Štab Pogon.” Objavio je knjigu poezije „Mladi Atlas” (2016)
Probudio me kašalj u šest ujutru.
Sećam se neprospavanih noći
koje sam proveo udišući bosiljak
razne masti i sirće iz obloga
obmotanih na zglobovima.
Otac mi je tada oblačio jaknu
uzimao ključeve od auta
i vozio do pruge na kraju naselja.
Na kastefonu je pustio “Mutnu rijeku”
od Atomskog Skloništa
da me zvuci saksofona i motora smire.
Posmatrali smo teške teretne vagone
koji su sporo nailazili.
Voz se oglasio kao dinosaurus
otac je zatrubio, nasmejao se
mahali smo mašinovođi
i uzvraćao je.
Tip s kojim radim čekao je u kombiju
vozili smo se na drugi kraj grada
bez muzike na radiju.
Utovarali tri stotine kutija
bez izgovorene reči.
Svaka nam je bila dodatak
već postojećem teretu.
Gledao sam njegov okamenjeni lik
kad smo završili i seli u kabinu.
Naišli smo na šine i spuštenu rampu
uključio je radio i čula se poznata pesma.
Voz je prilazio i zatrubio
pružio sam ruku preko vozača i table
pritisnuo volan i mahnuo mašinovođi.
Otac me pogledao i nasmejao se.
***
MALE-VELIKE POBEDE NA KRAJU DANA
Priključujem se čoporima pasa
i čistačima koji lutaju usnulim ulicama.
Vetar mi namešta kragnu košulje i frizuru
pobrine se da mi dim cigarete ne ide u oči.
Dok ceo grad spava
moje misli hodaju naokolo
kao ljudi koji će za nekoliko sati
ispuniti svoja mesta
koja su sami sebi odredili.
Oni su nekada sanjali i voleli
a sada su gušeni rukama
gneva, mržnje, kapitalizma i 21. veka.
Zaboli me tup udarac činjenica
kako će većina umreti bez ostvarenih snova
i u momentu zagrlio bih svakog prolaznika
ali to bi bilo grljenje bodljikave žice
koja se razvlači od svog kreveta
do radnog mesta.
Moji džepovi su prazni
ležem sam i tako se budim
bez bilo čijeg zagrljaja.
Moje su male-velike pobede
na kraju nečijeg bezvrednog dana.
Dok negde nečiji muž glasno hrče
bombaš ubija 150 ljudi
nekoliko milijardi čeka mesiju
kralj skitnica šeta svojom ulicom.
Vozovi u daljini sviraju mu u fanfare
a gole lipe salutiraju mu
duž beskrajnog bulevara.
***
NAJKRAĆA PESMA O SREĆI
Probudio sam se bez mamurluka
bila je nedelja
svi ukućani bili su tu.
Majka je pevušila pesmu sa radija
a za stolom uz ručak
slušali smo Dorse, Hendriksa
i ćutali.
Otac, brat i ja kasnije smo se smejali.
Bio sam niko
i prijalo je.
_________________________________
STEFAN STANOJEVIĆ rođen je 17. avgusta 1995. godine u Pančevu, gde i danas živi. Studira srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavljen na više internet portala, u onlajn i fizičkim izdanjima časopisa, u zborniku Rukopisi 39, 40, 41 i 42. Bivši je dopisnik nedeljnika „Pančevac”, bio je autor kritike na internet portalu „Konkretno – zdrav razum i javna kritika”, novinar časopisa „Draft” – omladinskog informatora pančevačkog Doma omladine i dugogodišnji saradnik portala blacksheep.rs Povremeni dopisnik portala 013info. Prvi je neafirmisani pesnik u Pančevu i okolini koji je održao više od trideset samostalnih večeri poezije i time vratio učestala čitanja poezije u svom gradu prvi put od 2003. godine. Od januara 2018. uređuje jedini pančevački književni serijal „Punchtown poetry” u klubu „Štab Pogon.” Objavio je knjigu poezije „Mladi Atlas” (2016)
čovjek-časopis 