U naše vreme sve je bilo drugačije: s one strane Dunava bio je rat; s ove prazni rafovi. Hleb su nam davali s kamiona, posle je došla kolona, al ni njih nismo baš nešto mnogo voleli. U međuvremenu, skočio je sa zgrade i onaj, i onaj, i ona.
U naše vreme niko nije gledao ko kakve patike ima, osim ovih što su nam ih po ulici skidali.
U naše vreme nije bilo toliko nasilja, Mortal Kombat uopšte nije imao mnogo krvi. Retko ko je duvao, nije bilo toliko droge, bio je samo heroin.
U naše vreme nisi mogao da čuješ da je pijani muž prebio ženu, ili da su neko dete maltretirali. O tome smo isključivo ćutali.
Bilo je bolje, bilo je para, više smo se družili. Mogao si da radiš šta si hteo; evo ja sam, na primer, propušila u desetoj. Mi smo se igrali napolju, u transformatorima pod visokom naponom i na krovovima visokih zgrada, sa kojih su on, on, i ona skočili. Slušali smo kvalitetnu muziku i uglas pevali najlepše pesme o seksu, nasilju, drogi.
Mi nismo bili opsednuti zvezdama, mi smo Kurta stvarno voleli. Ma sve je bilo mnogo bolje i mnogo smo bolji bili mi, a ne ko ova današnja omladina koja uopšte ne zna šta su prave vrednosti.
***
SONJA ANTONIĆ rođena je u ono vreme i sve teže joj pada kad neko omladini bilo šta zameri.
Kad pođeš na duhovno putovanje u kakav indijski hram, obično te tamo dočeka seva, sveti rad, obaveza da nesebično i posvećeno radiš barem nekoliko sati, ne očekujući išta zauzvrat. E, vidiš, u Banatu ne postoji sveti i svetovni rad, u Banatu postoji samo rad.
Hteo ne hteo, ovde moraš da radiš. Ne zato što ti kakva šiba stoji nad vratom, ili detetu u tebi roditelj prstom preti, niti zato što ti rad donosi kakvu obilatu korist, nego zato što je ovde poprilično dosadno.
Toliko je sve ravno, močvarno i sporo, da ti u nekom trenutku pundravci prorade i tad jednostavno moraš da radiš. Obično je to svaki dan. Uz to, pošto je dokle god ti pogled seže zemlja ravna, i sve je ravno – dvorišta su nam dugačka, a često i široka. Samo travu dok pokosiš popizdiš bar dvaput. Ipak, to ti daje priliku da o životu, metaživotu, prirodi i metafizici dobrano razmišljaš. Slatko li je radom biti umoren.
***
SVETA ZEMLJA BANATSKA
Malo ljudi zna da je zemlja u Bačkoj kvalitetnija od banatske. Banat je sav močvaran, i kako stalno krademo zemlju od prirode, stalno smo u strahu da će priroda nazad da je uzme. Pod prirodom uglavnom mislim na vodu. Mi bi i na potok stavili dolmu, samo u Banatu slabo da ima potoka, mahom kanali, nešto manji nego oni u Bačkoj.
Ovde svako ima zemlju, ljudi na selu imaju hektare, ljudi u gradu bašte i saksije, ali pravi Banaćanin (nebitno odakle je) stalno u svesti ima zemlju, bilo da traži načine da je sačuva i oplemeni, bilo da spominje ko je nedavno sa’ranjen. Uz svest o zemlji obično ide i svest o prašini, a banatska prašina ima magijske moći. Ovde se i po banjama uglavnom lečimo mažući se blatom, svetim, banatskim.
***
DOŽIVLJAJ BANATA
Neke turističke destinacije moraš da doživiš, a Banat, Banat živiš. Nije Banat nešto što ti se desi, što ti se dogodi spolja, pa te prodrma i promeni, ne. Banat je suviše lenj da bi ikoga šarmirao ili nedajbože inspirisao. Banat je mir. I tišina. Ona iskonska, isihastična, srčana. Banat nikad ne možeš da doživiš, on je večnost i s njim moraš pažljivo, inače te proguta. U Banat dođeš i živiš. Ništa više, kao da uopšte i možeš više od toga.
***
BANATSKA DUHOVNOST
U Banatu hteo, ne hteo, veruješ u Boga. Uglavnom s tim velikim B. Ovde život zna da bude toliko neobjašnjiv i surov, da tražiš iracionalna objašnjenja i za racionalne stvari. Kad u rano proleće staneš u sred neke njive ili livade, koliko toliko daleko od grada, možeš da se vrtiš oko sebe koliko god hoćeš. Nema ništa. Samo ti. I poneki Oraj, s velikim O.
A ako dovoljno dugo ostaneš, u rano proleće, na toj livadi, ili njivi, Oraj ti se obrati. Tiho i nežno, pa te i nečemu poduči. Ovde nema zmija da s njima prozboriš, belouške nisu govorljive kao poskoci, ali zato govore orasi. I trešnje i višnje, kajsije i katkad ruzmarini. Više verujemo zemlji nego ljudima, a najviše prašini.
***
BANATSKA MEDECINA
Kad u Banatu naiđeš na kakav komad stakla, pa ti taban prokrvari (mi u Banatu leti hodamo bosi), nađi zemljani put i lek potraži u prašini. Nije to samo zemlja, u toj se prašini kriju ostaci žita i nane, kamilice, skeleti svitaca i vilinih konjica. Magija, čista, lekovita.
Osim prašinom, lečimo se i lekovitim travkama, banatskim i planinskim, jer dobar deo Banaćana i potiče iz planinskih krajeva. Veruje se i u lekovitost masti od manguljica i gusaka i drugih mitskih, banatskih bića. Posebno se cene mak, prepelice i sva voća šećerom bogata, prepečena. I medom se i vinom lečimo, od onomad.
***
BANATSKI FILOZOFI
U Banatu su svi filozofi. Posebno slikari. I pesnici. I seljaci, Banaćani. No, istini za volju ima ovde i dosta filozofa s diplomama. I pesnika za viljuškarima. To jest, bilo ih je onomad, u doba fabrika. Kad ne radimo uglavnom čitamo, ili slušamo one koji su čitali. Generalno, ovde žive čudaci i mahom nenormalnjaci. Niko od ovde radi norme ne bi živeo. Ovde se živi iz čiste ljubavi.
Banatska logika je posebno razvijena, ali i veoma specifična, haotična, samo joj Banaćani znaju reda i pravila. Ovde ljudi ljude bez jedne noge zovu „onaj s nogom“, ljude bez jednog oka zovu „onaj s okom“. Od imena se više ceni i poznaje špicname. Ovde su komarci ko rode, roda ima na svakoj banderi i uglavnom bude više dana nego kobasica.
Najveći filozofski domet Banaćani sabran je u njihovoj čuvenoj: “Sad neću ni kako ja ‘oću”. Kažem njihovoj, jer samo određeni Banaćani se drže ovog nihilističkog principa, ne svi.
***
BANATSKO POIMANJE VREMENA
U Banatu postoji samo sad i onomad. Oko sutra smo svi nekako oprezni. A kako to sutra uvek nekako držimo pod znakom pitanja, onda uvek imamo sto kade, vreme je ovde nametnuta kategorija. Od svega, najviše cenimo ono što je bilo onomad. A onomad je bilo svašta, kuvala se supa s vodom iz Begeja, kikiriki su dovozili teretnim brodicama i vodu raznosile sakadžije zaprežnim kolima, glavnom ulicom pičio Ćira, a Begej uopšte nije išao ovudavo, nego krivudavo.
Onomad je bilo svega, a najviše slobode i radosti. Sad uglavnom nema ničega, ništa se ne događa i kad to sutra konačno dođe, ovo sad što je sad postane jednako dobro kao onomad. Uz to ne možeš u Banat da dođeš na brzinu i na kratko. Ovde se ostaje decenijama, generacijama, ili barem koji sat duže. Ali kad naučiš da baš budeš u Banatu, onda sedeći na obali Tise saznaš kako uopšte nastaju vilini konjici, koliko se na vetru suše, leptir ti konačno sleti na dlan, a u svakoj travi vidiš deteline, četvorolisne.
Vremena ovde ima na pretek, a kako je vreme novac, ovde je vazda bilo para. Posebno onomad.
***
BANATSKO POIMANJE PROSTORA
Jedna od najnelogičnijih stvari jeste banatsko poimanje prostora. Valjda iz straha da ih taj ogroman prostor ne proguta, Banaćani stalno nešto sakupljaju i sakupljenim popunjavaju prostor. Nekad stvarima, nekad ljudima. Ako tri generacije ne žive u jednoj kući, onda makar ima dovoljno posteljine za još tri porodice.
Ako živiš u gradu, pored kuće imaš i vikendicu i baštu, ili si ih barem imao onomad. I ono što ti je višak u kući, to odneseš na baštu, dok i tamo ne prepuniš prostor. Srećom, neki Banaćani ti vremenom ukradu to što si na baštu odneo, pa opet imaš šansu da malo rasteretiš dom.
Mi doduše nemamo vikendicu, al zato imamo tavan. Sačuvajmebože čega sve na našem tavanu ima. Od gramofonskih igala, do dečijih lokomotiva. Pre neki dan sam sva prestravljena sišla s tavana, baba (otac) mi je jedva objasnio da to nije granata iz drugog svetskog, nego motor od nekog pokojnog usisivača. I nedajbože da se nešto baci, možda ti zatreba, pogađate – sutra!
***
BANATSKA TIŠINA SRCA
Sve u svemu, u Banatu je život veoma specifičan, ali nigdi na svetu nije tolika tišina kao ovde pred svitanje. U avgustu, kad i Tisa provri, dođu tako neki dani kad je baš mirno. I sparno. Dišemo na škrge i ćutimo, nepomerljivo. Predveče zrika cvrčaka i kreketanje žabaca iz bare iza kuća. Dođe zatim noć, ispočetka sparnija od dana. Teško se diše i još teže misli. I tad, ako imaš malo sreće, mučiš se da zaspiš sve do 5 izjutra. I u tom polusvetlu ti istina zasija. Ne čuje se ništa, samo slavuj, banatska tišina i srce, tektek kako kuca.
Mi se u Banatu svađamo oko raznih stvari, tiho, banatski, ali ako ima jedna stvar oko koje se slažemo, to je da Banat volimo još od onomad, isto tako tiho, banatski. Jednog se samo i bojimo – da nam neko Banat ne ukrade, kuckuckuc, dalekobilo. Spomenula bih još i to da je cilj svakog Banaćanina da svrgne vlast makar ona i najbolja bila (i drugi oksimoroni), otud i ideja lokalanarhizma na početku ovog teksta. Od svih vladara jedino smo Mariju Tereziju voleli ko svoju, al to je izgleda zato što je i ona volela dolme koliko i prosečan poplavno-osvešćeni Banaćanin.
Ako još niste u Banat došli, dođite čim pre, a ja ću natenane banatski da vam pričam jednu finu banatsku filozofsku priču, bez sistema.
SONJA ANTONIĆ rođena je u Zrenjaninu 1984. godine. Diplomirala je i masterirala na Odseku za filozofiju, Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu. Autorka je nekoliko naučnih radova u ovoj oblasti i dobitnica nagrade „Dr Zoran Đinđić“ za najbolji master rad za 2014. godinu, na temu „Bioetika pristojnog društva“.
Poslednjih godina aktivno piše i objavljuje eseje, kratke priče, pesme i klasične blogerske objave.
kad sam baš umorna, koji sekund pre nego utonem u san, zamišljam kako snimam kratki dokumentarni film. ne odmaknem mnogo, već u prvim scenama izgubim se između sebe i kadrova, zamišljam detaljno kako bih mogla, iz kojih uglova, kojim objektivima. naravno, snimam film crvenim nikonom, što mi jerina rekla da kupim, a ja otišla i kupila. // na kastingu – smotra pokojnih likova: baba se pojavi kad okrenem točkić na šporetu. druga se pojavi ispod prljavih sudova. // obična postavka, kuhinjska. italijansko kuvalo za kafu, ručni mlin iz jugozapadnijih predela, domovine predaka. scena traje, meljem, možda bude neki kadar izbliza. kafa peni, stojim pored artur martin šporeta. made in smederevo, godina proizvodnje cca 1974. noga mi je savijena, stopalo desne noge pridržava leva butina. ruke sam prekrstila. // naracija: život? život je prva scena iz kratkometražnog dokumentarnog filma u kojem je jerina umrla. jebiga.
SONJA ANTONIĆ ponekad, kad ustane rano, kuva kafu na babinom šporetu iz sedamdeset i neke; u položaju Vrksasana, domunđava se s nemogućim i svemogućim bićima. I s pticama.
Devedeset i neke godine sam predveče, blatnjava i poderanih kolena, stigla u stan i roditeljima saopštila da hoću da se krstim. Seli smo za sto, da porazgovaramo. Bila sam odlučna.
Novembra smo se krstili i tata i ja; ja u nekoj suknjici, on u crvenim, somotskim pantalonama. Popa nas je postrojio, rekao da kum kuma uhvati za ruku, cela crkva se orila. Kuma Marija se do suza smejala, mama se skoro upiškila. Za fotografisanje je bio zadužen moj brat, Mika Satana.
Januara je popa došao u stan, slavili smo slavu, prvi put posle pedeset godina. Tata ga je na vratima pozdravio sa: – De si pope, bogtejebo, može jedna rakija?
Trebalo je da popi poljubim ruku, što sam, naravno, odbila. Srećom, popa je bio dobrodušan, a i čekala ga je čašica. Sve u svemu, bilo je jasno i Bogu i meni da nisam baš poslušna.
//
Kad je baba umrla, poljubila sam joj ruku. Babu sam uvek slušala, al’ baba je drugo, baba je ko bog.
Kad smo skoro svi oguglali na sirene i rakete koje su kao linijom povučenom tačno duž neba naše ulice letele ka Beogradu, otišla sam da se ošišam. Došla sam kući ćelava, mama je okopavala baštu. Bila je besna kad me je videla, a ja sam se smejala:
– celom tom apsurdu da u svakoj milisekundi neka pametna glava “tomahavka” može da skine s moje glave i ta tri repića koja sam, fore radi, ostavila.
I mama se posle navikla, i na bombe i na moju ćelavu glavu. Navikne se čovek na sve.
________________________________________________
SONJA ANTONIĆ (Zrenjanin, 1984) u kratkim pauzama od svakodnevnog života piše još kraće prozne crtice. I savladava porcelan. Golim rukama.
čovjek-časopis 