Tag: Nenad Milošević

DVIJE PJESME NENADA MILOŠEVIĆA IZ ZBIRKE “PESME IZ LIMBA”, Kulturni centar Novog Sada, 2019.

poezija
 
TE OČI DA ME GLEDAJU
 
Sneg nije pao, ni zaborav
preko kasnojesenjih slutnji.
Zimsko sunce daruje
duge senke ljudima.
 
U našem špajzu i u supermarketu
neraspakovane sanke
od prošle zime čekaju
da se neplanirano prijateljstvo ostvari.
 
I ja sam sada, Miloše, poražen u svakoj stvari,
tamo nekom pesniku – tamo neki pesnik,
čas bliži mrtvima, a čas živima,
pišem pesme da bih sa više strana prišao
faktima i datostima življenja.
 
Neka mi bude dana tišina
stare bioskopske sale,
božjom milošću još nezatvorene,
da čujem glasove sveta
i svoj glas među njima.
Želim da mi budu
svetli u umu moji dragi,
da mogu videti kroz tamu
kad počne da nadolazi.
 
Lica koja zapamtismo,
koja su najveću naklonost pokazivala,
neka me te oči gledaju.
 
***
 
LIMB
 
Jerusalim, mrkoplave noći, bat sandala,
baklje, bivaci, zabune,
oni koji su ga dočekali
i napustili svet kao pagani.
Pravednici što ga čekahu vekovima.
 
Odlaže se dan koji se rađa za slavu,
i u njemu tren najveće patnje i najveće sreće.
Ne razdvajaju se ovce od jaradi još.
 
Ne starimo nego se beda uvećava,
Rim posle propasti Rima.
Koga li će sve drumovi poželeti,
šta li ćemo još praviti od blata?
 
Iz prošlog veka ovo je prešlo:
Robert Mičam blefira
mladog revolveraša,
koji dugo grize jabuku
pre nego što baci karte.
 
Mogao sam pesmom da preskočim početak veka,
da ga izvučem iz senke prethodnog
i priznam ga kao vanbračnog sina.
 
Eh, narodi, podjednako nosite u sebi
sećanja na zločin i smrt.
 
Nešto se ipak pomera,
okrepljujuće kao sunce ili žena.
Traka svetlosti na horizontu,
iza grada, kontinenta,
kada izađem pospan iz autobusa,
tih stotinak metara prema zapadu,
na stazi do mog doma,
tamo nekom vedar dan.
 
Srce, otvori se, veličaj me
i ne zatvaraj se više.
 
Gorećemo u slavi
kada Mičam progovori.
 
________________________________________________________________________________
 
NENAD MILOŠEVIĆ (1962, Zemun), završio je Fakultet političkih nauka u Beogradu. Radi kao urednik u Redakciji dokumentarnog programa Televizije Beograd. Objavio je osam knjiga pesama: Pospanost (1992), Umanjenja (1996), Jureći u raj (2000), Mesta (izbor iz poezije, 2004), Pesme sa Save i Dunava (2005), Time Code (2009), Vode i vetrovi (2012) i Pesme iz limba (2019), za koju je ove godine dobio pesničku nagradu “Branko Miljković”. Objavio je knjigu Iz muzeja šumova (antologija novije srpske poezije 1988–2008, Zagreb, 2010), kao i knjigu mikroeseja Lutajuća planeta (2014). Bio je urednik za poeziju u listu Književne novine (1998–2001), kao i stalni saradnik i jedan od urednika u časopisu za žensku književnost ProFemina. Pisao je eseje i književnu kritiku u časopisima i magazinima kao i za Televiziju Beograd. Piše scenarije i režira dokumentarne sadržaje. Živi u Beogradu.

NEDELJA KAD PESNIKOM ON JE POSTAO

poezija

U iznajmljenom, prašnjavom stanu,
u zamračenoj sobi budio sam se samotan.

Odluku sam doneo, majci i ocu da se ne vraćam,
braću i sestre da ne pozivam,
od očiju drugova da se sklonim
i da pustim da me život troši.
U gradu svog rođenja sam se nastanio.

Srastao sa navikama
zaostao sam i zakasnio u svemu.
Ono što sam propustio
već se odbacivalo i zaboravilo.
Zbog prepuštanja svetlima iznad horizonta
moja nemoć je rasla.
Proleća se tog u visinama i nizinama
proročanstvo ostvarivalo.

I baš te prizore, od kojih sam se sklanjao
i od njih odvraćao pogled, ja sam zavoleo:
duge senke ljudi u Prvomajskoj ulici
pored gomilica povrća na zemlji
u jutarnjoj izmaglici na kraju zime
iz koje će sa suncem izaći pravednik;
svoju senku u pustim popodnevima
na daščanim ogradama i zidovima kuća sam lovio.
Vid mi se izoštrio, a snaga smanjila.

Lutajući pustim ulicama Gornjeg grada
osećao sam svoje telo tanano, toplo i nevino,
radost za koju nisam znao odakle dolazi.
Želeo sam da iz budućnosti čeznem
za tadašnjim sobom, da oplakujem sebe
i prošlost u njoj.

I ja sam se tada zaklinjao:
da ću za ozarenje i svetlost misli –
što tek u predsmrtnom trenu dolaze –
svaki dan se otvarati,
za zborenje sa jastuka
o istini života na zemlji.
Te da će mi možda to:
uvid mrtvoga u svet živih,
gde još ništa nije gotovo,
od poezije biti garantovano.

Kada bih se uveče iz šetnje vratio
i seo za sto, svesku na kvadratiće,
ni đaka više, ni studenta vrednog,
sa crtežom devojčice na koricama,
drhtavim rukama otvorio,
nisam mogao da odlučim šta od zapisanog
vredi jedan stih, šta strofa,
nedelje te, da li nedelja beše
kad sam započeo pisanje ove pesme.

NENAD MILOŠEVIĆ (1962, Zemun), iz zbirke “PESME IZ LIMBA”, Kulturni centar Novog Sada, 2019.

TRI PJESME NENADA MILOŠEVIĆA IZ ZBIRKE “PESME IZ LIMBA”, Kulturni centar Novog Sada, 2019.

poezija

DVA PROLEĆA

Na svetlosni snop radne lampe
okrenute zidu i pored njega,
kroz šupljine roletni,
zraci sunca bi padali.

Stvarno proleće i ono u pesmi,
voleo sam da vas držim razdvojene,
kako bi žudnja u meni i za jednim i za drugim rasla,
moje predaje bile potpunije,
kada na vrata izlazim i kada se vraćam;
da jednom svetlošću nasrnem na drugu svetlost.

Dan u sredini proleća, i od zime i od leta dalek.
Još ničiji nisam ja i niko nije moj,
još ne tamne boje
i još može sve da se preokrene;
da se izigra leto,
s njegovim izgledima, obećanjima
datim pred spavanje
da će se nešto izuzetno dogoditi
kada se probudimo.

Da se među bilje i životinje ode,
da se zvižduće i zapeva,
nauči pjesan neznana.
Još može sve da se preokrene.

***

NEUPAREN

U zimskom filmu
beli vuk je klao glavnog junaka
ali on se vratio iz mrtvih i postao šaman.
Belina snega sa ekrana
i sa planinskih vrhova iza stakla
osvetljavala je lica članova
starog i novog orkestra
koji su u koloni
obilazili sto za kojim sam sedeo.

Nepromenjen sam sišao iz kule usamljenika.
Sve je bilo upareno sem mene
i praznih kartonskih kutija ballantinesa,
na policama hotelskog bara
u kojem sam popunjavao loše sastavljenu anketu.

Jasno je, čeznuću opet za ljubavnicima
smena u kojima nisam bio.

Pojedinačni smo i suzni sada,
bez želje da vesti o pobedi
sa narodom iščekujemo.

Posle nekoliko zgusnuća ljubavi,
ludosti, božje milosti
odlazeći vek izbacio me
na žalo novog i ostavio.
Nedovoljno sam raščlanjavao pitanja,
pokazalo se. A i bilo je sve manje
unutrašnjih razloga.
U potrazi za izvesnom srećom
zbogom sam rekao nerastumačenom.

Sve je već, bar u opštim crtama,
rekonstruisano, ali zašto se sve zbilo –
ostalo je bez odgovora.

Na parkingu, čekajući autobus,
milovao sam mešanca
čiji je davni predak bio šarplaninac,
upinjao se da zapamtim Brezovicu,
da izbrišem rasu, rod i pol.
Poželeo da kažem mladim Albancima
u novoj skijaškoj opremi:
tu smo, zagrlimo se!
Posle protivničke vojske koju smo pobedili
stiže druga, manje boljarska i prostija,
odlučnija, koja ne misli na smrt kao mi.

***

POEZIJA BEZ PESNIŠTVA

Bludeh svih ovih godina
u kojima te ne čitah, dragi Miloše.

Sad kada sam stariji od tebe, oklevam,
na granici sveta i pesme zastao, ogrubeo,
tu mi se ostaje, ne ide mi se odatle.

Kum si mi i brat,
svojom čistom željom
pronašao sam tvoj svetli oreol
koji si ti viđao oko glava mnogih ljudi.
Cvetaš u mojoj žudnji za svetlostima.

Pisao si me i nagovestio.
Nastavio sam se u tebi.
‘Rob si, ali si mi drag’,
i sada mislim da je taj stih
bio meni namenjen,
ali takođe da ide iznad,
ili pored mojih intuicija.

Kako je jaka naša vera u poeziju:
uvuče svet u nas i sagori ga
bez plamena beli pepeo ostavljajući
kao morava bez filtera
kupljena na početku NATO kampanje
na Zelenom vencu u belom i glatkom boksu
od dvadeset pet paklica,
kako se nekad u rat nosilo.

Seli bismo na prag,
u sunčanom nedeljnom popodnevu
naslonjeni na dovratak i pušili.
Preko tvog levog ramena gledao bih
labudove u niskom letu nad Dunavom
i kupače na Lidu.
Ti bi preko mog ramena,
dok ti lahor miluje sada već dugu i sedu
mandarinsku bradu i bele obrve,
gledao novi kineski most
što Banat privede Zemunu.
Izgovorio bi novi zen:
Mostovi spajaju, ali i razdvajaju ljude.
Prasnuli bismo u smeh.
Posle bi ti se prispavalo
i ja bih te uhvatio ispod ramena
i preneo do kreveta.

Uvek sam pokušavao da te zamislim
kako izvodiš upor na rukama,
i kao Rembo, na Verlenovim crtežima,
pijan plešeš sa nožem iznad glave,
na nekom trgu u Trstu, Goca mi je pričala,
čiju ljubav ne sporim,
ali ipak sam te ja voleo s druge strane.

Ti me ohrabruješ da tražim arhaično, TO.
Tako ga sad zovem, dok čitam Obično jutro
koje me nagoni na udah, ali i na uzdah,
čija vedrina natkriljuje našu nemoć u porazu.

Hoću i ja da ostanem: zaboravljen
letom jata golubova u bistri dan.

I pristajem da netaknuti svet
ostane s one strane, a mi da budemo,
ako moramo, u jeziku, ali da ostanu dve strane.
U novoj nevinosti i sa novom granicom.

Jutros u dvorištu kuće prijatelja u Brđanima,
dok sam izvodio vrkasane, zabeleše se stomaci ptica
nad kukuruzištem u zaokretu levo i gore.
Radovao sam se i strahovao
od približavanja novog auto-puta
koji će podeliti Srbiju
na poeziju i na svet.

______________________________________________________________________

NENAD MILOŠEVIĆ (1962, Zemun), završio je Fakultet političkih nauka u Beogradu. Radi kao urednik u Redakciji dokumentarnog programa Televizije Beograd. Objavio je osam knjiga pesama: Pospanost (1992), Umanjenja (1996), Jureći u raj (2000), Mesta (izbor iz poezije, 2004), Pesme sa Save i Dunava (2005), Time Code (2009), Vode i vetrovi (2012) i Pesme iz limba (2019). Objavio je knjigu Iz muzeja šumova (antologija novije srpske poezije 1988–2008, Zagreb, 2010), kao i knjigu mikroeseja Lutajuća planeta (2014). Bio je urednik za poeziju u listu Književne novine (1998–2001), kao i stalni saradnik i jedan od urednika u časopisu za žensku književnost ProFemina. Pisao je eseje i književnu kritiku u časopisima i magazinima kao i za Televiziju Beograd. Piše scenarije i režira dokumentarne sadržaje. Živi u Beogradu.