VIDIKOVAC
Šetam sa prijateljem
Veče je
Nebo nas gleda iz ptičje perpektive zajedno sa satelitima
Seća se kad je smrt bila tragedija a ne nauka o kretanju i nekretanju
Veče je prazno
Širi male ruke i navlači zavese na krivicu
Neka sve to ostane napolju
Neka se neko drugi spotakne i padne u otkrivanju
A između nas lebdi poezija mimo zakona i sveta
Povetarac se udvara našim licima
Nadamo se rajskoj sporosti
Raskršća ispresecana senkama vuku nas od stvarnosti do stvarnosti
Krštenjem prve lažne svetlosti
Postajemo ujedinjeno telo bez dijalekta u novoj kuli
Ulazimo u raspadanje od čoveka do čoveka
Iznevši preko praga kao i ostali sve što je srušeno u nama
Da nam kosti svetlucaju na semaforu
Dok čujemo kako znoj razbacuje jednoličnu pesmu radničkih ruku
Sve se nastavlja
Jedan dečak šutira kamen
Kola hitne pomoći jure do moždanog udara
Iz šarenog kombija izlazi glumačka trupa anđela u narodnim nošnjama
Osim jednog u plavom kostimu s plavim šeširom
On bi mogao biti prigodni bog na stanici gde prosjak krade poglede
I prljavim rukama ih zbija u džepove
I na cesti gde pijani prorok zaustavlja saobraćaj i uzvikuje:
Bilo bi dobro da u kese sa smećem bacate i vašu gadost
***
DEVOJKA
Parkom se vrzmaju cvetovi klanjajući se popodnevu.
Uspeo sam pronaći slobodnu klupu u hladu.
Malo niže, devojka slika telefonom vrapce na drvetu.
Ljudi okolo gunđaju, tramvaji još uvek ne idu.
Sve je stalo, sve se raspalo, i ljudi, i šine, i tramvaji,
i neke vodovodne cevi,
i život,
i ne da mi se odavde ustati.
Lepa je devojka što slika vrapce na drvetu.
Kad ona ode polako ću i ja krenuti.
***
GOST
Došla je kao i sve žene odjednom
Niotkud
Samo se pojavila i učinila je da stvari ožive i zaigraju
To one urade – probude muziku
Pričala je ono što nikad nije čuo
Prekidala je u njemu misli kako ispod nas trunu vilice predaka
Kako trune dom naš i velegrad kameni i mišljenje naše u noći
Na stepenicama tišine
U ovom hladnom zavičaju gde je potkradao zoru da ga ne vide
Sad nije neko ko misli da je sve gotovo
I ne otvara prozor samo da bi grad ušao u njegovu samoću
Zato što ga je odvela u krevet i on je osetio
Razumeo je razgovore
Nije mu više smetala gužva
Učio se boraviti u sveopštem zločinu ljubavi
Sad miriše na ljude koji ga ranije ne bi prihvatili
Oni ispod oka više neće sumnjati da li je pokvaren
Ili je i dalje mrski mudrac
I odjednom je sve dobilo oblik i dramu:
Kružnica smrti se pokrenula
Jelo je ukusno i dobro
Alkohol dirljivo leprša mozgom i ulicom
Večeri mirišu na njene grudi
Kad ga je odvela na putovanje
Prvi put je bio u inostranstvu
Njegov hod se promenio
Samouvereno je vukao kofer sa točkićima po aerodromu
Bio je seksi
Zanesen
Život ga je ugostio
***
LIST
U početku je to samo mrlja koja se pomiče,
kako ideš ona raste, izgleda kao nešto živo na cesti,
ali ne beži od automobila, ne sklanja se, oni je preture
i nemirna je dalje.
Kako se približavaš mrlja je sve veća, lagano se izvija,
ima tanko tamnožuto telo,
i kad priđeš dovoljno blizu vidiš da je to list, odnekud
pao i došao ovde sam, došao da tebe sretne, baš tebe,
čeka da ga digneš sa zemlje da se još jednom seti
kako je nekad bio visoko, čeka da ga odneseš na
mirnije mesto, pod krošnju. Lepo je uvenuti u hladu
drveta koje te porodilo.
_________________________________________________________________
MIRO BLAGOJEVIĆ rođen je 8.4.1972. u Novskoj, R. Hrvatska.
Od 1991. godine živi u Beogradu.
Studirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, odsek filozofija.
Objavio zbirku pesama “Sinkope” ( K.O.S. 2013 ).
Zastupljen u više zbornika i književnih časopisa.
čovjek-časopis 