Tag: Milutin Milošević

Svi smo jako bliski i jako daleko
Imamo svoje ravne stomake za poneti
Kako se samo blisko grlimo i blisko smejemo
A kad zaćutimo postaje neprijatno

prašina nije aerobik za tvoje smrznute kosti

***

ti svakako ne znaš da te volim
a ja ionako nemam više nežnosti
ako sutra počne rat
ubijaću životinjski
šta će nam život
kad nismo znali da se volimo

***

bombe nek lete
šta će nam ptice
svakako nam nisu verne
svake jeseni lete na jug

***

praznici su
svima osim ravnodušnim ljudima
ostali kupuju puno hrane
grizu za svime što im ne treba
nemoj dolaziti u ovaj grad
bićeš manje lepa
želim da ostaneš isto naivna kao i sad
isto da veruješ
bez razmišljanja da budeš dobra
da se ne smeješ na silu
toliko na silu da ni ne primećuješ
da se naduriš i budeš pravična
neću da te sažvaću bulevari
tu hodaju samo oni koji moraju
a što se mora, to je teško
to bude sujetno, i prljavo, i opojno
sami sebi činimo bol jer smo navikli
mislimo da dodajemo sebi
a uzimajući od drugih, jedino sebe siromašimo
dok jednog dana na praznik
se ne probudimo nasmejani
spremni da kupimo kolica puna sebe
siromašni i ravnodušni

***

može li tuga u šoljče
pod jastuče
niz ruke moje slije se mekost
pod oblak i mače će da kisne
pod sunce i dalje će da prži
da me ne napusti hoda sa mnom
i miluje milom svojom senke moje
i umiva oči smehom ta tuga moja
smešna li si tugice
u mene si zbunjena

***

MILUTIN MILOŠEVIĆ rođen je 2001. u Novom Sadu, iz Prokuplja je, studira filmsku i televizijsku režiju u Beogradu. Piše poeziju.

UTORAК

Helena, dodaj mi nebo sa zadnje police,
Tražim iste one žute ptice,
Iste koje sam juče,
A tada beše ponedeljak,
Izgubio međ tvojim ušima.

Helena, pazi, klati se stolica,
Svoje dve noge si popela na tri,
I sada poput malog zeca učiš da skačeš,
Hoćeš da poletiš,
I misliš da to tako ide.

Helena, neko ti je nekada rekao,
Da svaki let počinje skokom,
Nemoj im verovati jer su deca,
A ja znam da znaš gde držimo balone,
Ali oni su suviše šareni, i odavno su bušni.

Helena, zar ne možeš da shvatiš,
Tamo su se skrile,
Tamo bodu oblake i prosipaju šećer po tvojoj kosi,
Tamo gore si tako naivna,
Tamo gore si tako vesela.

Helena, šarene su ti čarape,
Tako si detinjasta kada me gledaš,
Ne vidiš godine i vreme,
Ne vidiš da je sutlijaš vreo,
Ne vidiš da se dan poput graška skotrljao u kotaricu.

Helena, zrak ti se zamotao u pramenu tamo gore,
Silaziš sasvim nasmejano i polako,
Daj mi da ga izvadim iz tvoje kose,
Biću nežan, biću lagan,
I ti već vidiš kako je to lako.

Pogledaj, one opet lete, Helena.

***

MRVE HLEBA

Ako nađeš mrve hleba u mom džepu,
To sam pomagao jednom,
Ptici da svije gnezdo,
Gde je bledo tvoje čelo,
Na kamenu snelo.

Gde su ruke tvoje razdvajale pesak,
Tu posadih divlje cveće,
Da ti se nađe u prstima kada rešiš da nećeš,
Više da spavaš,
I bi da poletiš.

Pričaćeš mi milo,
Кako si sanjala Sunce,
Jer ono bije kroz mirne kapke tvoje,
A hladne ti noge,
Biće umorne i trome, od hodanja po snu.

I baš kao po tlu,
Uranjaš pod zemlju tabanima suvim,
I žmurim da bih zaspao,
Da vidim kako se budiš;
(ćutim)

***

OMILJENI DEČAK

(Po mraku pratiš ostatke svetla,
Tračke zraka,
Možda te neko i čeka,
A biciklo vozi…

Ono vozi brzo,
Seče tišinu,
A on je naučio da kasni i da stigne prvi,
U ušima huk bicikla za šumom krvi.)

Omiljeni dečak odlazi od kuće,
Sve svetiljke na ulici i inače ćute,
Ali on ne zna gde je kraj puta,
I gde počinje reka kojom su krenuli snovi,
Sva ostala deca hodaju, a on mora da vozi.

Prošao je sve sporedne ulice,
I štandove za jagode i cveće,
I dugmići zaista na žaketima noću lepše svetle,
Poslednji put je mirisao neven,
I osetio u kosi njegovo seme.

Кod parka ga nisu zaustavljali,
U prolazu mu poželeše mirnu noć,
Ćelavi anđeli ne poznaju vreme,
Ali znaju da je to dete,
I da pitanja su prazna priča za one koji lete.

U zenici su mu ostali obrisi zadnjih kuća,
I misli da više ni ne oseća noge,
Ono što su bili skriveni zraci, sada su postale zvezde,
Više i ne govori zbogom,
Već šapuće -gde ste?-.

___________________________________________________________________

MILUTIN MILOŠEVIĆ rođen je 2001. u Novom Sadu, iz Prokuplja je, studira filmsku i televizijsku režiju u Beogradu.