Tag: Ljiljana D. Ćuk

Foto: Marija Piroshki/Festival Krokodil

Danas je nedelja, možda. Nismo sigurne kako da merimo vreme. Nekada načujemo koji je dan, ali čak i kad vodimo računicu, ne uspevamo da budemo u toku s vremenom. Već dugo nismo u toku s vremenom. Nekada nismo sigurne da li je dan ili noć, godišnja doba samo naziremo. Čule smo da na svetu ima još nekoliko ovakvih kao što smo mi. Čule smo i da je svet pred novim ratom, ali to se pričalo i dok smo bile izvan.

Jednom smo se probudile srećne, sanjale smo da je sve san.

Danas je možda nedelja i na ekranu se pojavio novi zadatak. Ovo smo već imale, nije toliko popularno, ali već smo imale. Zanimljivo je kako od osamsto i nešto mogućnosti najčešće rekreiramo dvadesetak. Današnja je pomalo iznenađenje, ali imale smo je.

Oni ne vole da im se šire vidici, znamo. Ne vole mogućnost spoznaje, šta ako se desi da im se dopadne nešto na šta nisu navikli?

Često smo sanjale slobodu, ali zapravo mi ne znamo kako ona izgleda. Možda smo pogrešno sanjale, može li pogrešno da se sanja?

I izvan su nas dugo gledali. Nekad su nas pljuvali, a i tukli. Pod pesnicama i udarcima nogama dolazilo nam je da vrištimo, ali mi smo samo pošle u prodavnicu da kupimo hranu, pravim novcem, radimo kao i vi, i sanjamo, sanjamo slobodu, šta vi sanjate? Oni su mislili da će biti slobodni ako se oslobode nas. Znamo to. Nismo isti, a ne daju nam da budemo jednaki. Mi ih provociramo da preispituju. Tako su nam rekli. Gadite nam se. Šta ste vi? Gadite nam se. Nećemo da vas gledamo.

A stalno nas gledaju. I ovde i izvan su nas gledali. A mi smo sanjale o mestu bez pogleda, možda je to sloboda. Sve smo pogrešno sanjale.

Jednom smo išle na more. Vozile smo dosta dugo, putevi su bili loši. Slušale smo muziku, volele smo menjanje radio-stanica kako prolazimo kroz različite gradove i volele smo se. Ništa nam nije smetalo, ni krš od automobila, ni loši putevi, ni jezik koji nismo razumele, volele smo se. Jednu noć smo spavale pod zvezdama, auto je stao, odvezle smo ga na popravku i spavale smo pod zvezdama, tog neba se danas sećamo. Bilo je naše. Ako je to bila sloboda, ukus nije bio loš. Ali počeli su da nam uzimaju ono što svima pripada. Valjda da bi bilo više za njih. Ali kako nebo može da nestane? Da se potroši?

Sad nemamo nebo. Bar ne ono izvan. Nekad ga malo vidimo. Slučajno. Mrzimo tu reč. Slučajno. Sve odizvan je sad slučajno. A svi oni imaju to nebo, ali opet biraju da gledaju nas, iako su nama zabranili da ga s njima delimo.

Danas je nedelja, možda, i neko želi da rekreiramo nešto iz novijeg doba. Na trenutke im vidimo lica. Na trenutke uhvatimo njihova lica. Ili je radoznalost, ili je gađenje. Ali uvek superiornost. Skoro uvek. Nekad je i sažaljenje. Znamo ko se vraća, vraćaju se one koje su nam slične. Sažaljenje imaju u očima, to vidimo na trenutak, ali i strah, tugu. Mi ne znamo kakav je njihov život. Oni se možda pitaju kakav je naš, kakav je naš kad im je van očiju. Hej, bar nas više ne tuku, zar ne? Nekada mazimo ožiljke jedna drugoj. Kako su nas jurili tih dana, kako su nas šutirali.

Plakale smo. Plakale smo od bola, pod udarcima, od sramote koja nije bila naša. Plakale smo od straha da je svaki minut zagrljaja naš poslednji, nismo spavale, a morale smo, morale smo da spavamo jer rane nisu zaceljivale. Plašile smo se da zatvorimo oči. Ako zajedno zatvorimo oči, ko će se setiti šta je istina ako se probudimo?

Sanjale smo o slobodi tih dana, sanjale smo o slobodnom pogledu na nebu. Da li bismo večnim snom našle slobodu?

„Marš u svoja četiri zida!”, uzvikivali su. „Marš, odvratne ste!”, horski, skoro ritmički omamljujuće. A nas dve, kao u pijanom plesu, čvrsto držimo jedna drugu u naručju i gledamo se u oči. Dok jedna malo ne zaspi, od umora, pa je ona druga čuva. „Marš, neprirodne ste!”, a mi ne znamo ni za jedan više prihvatajući osećaj nego kad smo zajedno.

Mi više ne plačemo, sem kada se zadatkom to od nas traži. A baš često traže od nas da rekreiramo scenu kajanja. Vežbale smo s profesionalnim glumcima kako da plačemo na komandu. „Ako se setite neke tužne scene, biće lakše”, rekli su nam. Sećamo se. Tužne scene. Ne jedne. „Sve mora biti autentično”, to je bilo izgovoreno uputstvo, morale smo da naučimo scenarije. Memorisale smo osamsto igrokaza. Osamsto zabluda. Osamsto lažnih, izmišljenih situacija. Bar nas ne tuku ovde. Mi smo edukativno-umetničko delo. A eksponate ne smeju da dodiruju. Pljunu na staklo. To nekada vidimo, pljunu odmah. Za nekog ko očima ne može da nas vidi, oni baš često dolaze da nas gledaju. Imaju osećaj kontrole. Oni vole da posmatraju nepoznato tek ako imaju osećaj kontrole. Zato su i borbe gladijatora bile toliko popularne. Proždrljive oči, gladne krvi. U našem slučaju proždrljive oči se naslađuju onim što smatraju da je zaslužena kazna. Gladni su korekcije i uspeha. Tako nesigurni.

Danas je nedelja, verovatno, ne znamo. Ovog nepoznatog dana za koji pretpostavljamo da je nedelja treba da rekreiramo scenu za oči gladne našeg pokajanja. Mi smo opomena i mi smo njihov uspeh. Prognali su nas, drže nas zatvorene u četiri zida i izvodimo igrokaze za njih. Dovode decu da nas gledaju, da znaju šta će ih zadesiti, i to u najboljem slučaju, ako su kao mi. Mi mislimo da povremeno i drkaju na nas, kada dođu bez dece. Verujemo da u pretrazi porno-sajtova ne postoji više kategorija kojoj bismo, eto, mi kao pripadale. Ne znamo. Ali dark veb je i dalje sigurno mesto za sve one koji prodaju moralne lekcije svojim sledbenicima. Zasigurno nije izbrisano naše postojanje u službi pornografije. Kako bi moglo biti kada oni to vole.

Mi, izvan, sada, ne postojimo. Dobile smo priliku da poput kakvih lutaka postojimo jedna s drugom u kontrolisanim uslovima, ili da prihvatimo život u kojem nas nema. Kada ne izvodimo ove predstave, mi smo opet par, zagrljene, imamo naša četiri zida, uspeli su u tome. Mi smo uspele da ostanemo zajedno. Ne znamo da li je ovo život, ali znamo da tamo izvan nije sloboda.

Kako je sve počelo? Pa tiho, nenametljivo, kao što obično i biva. Bez upozorenja i s verom da smo ipak daleko stigli. Ali društvo ne ide napred, ono se uvek vraća. Napred ide vera u ljude, ali društveni progres ne postoji. Uvek se dođe do iste tačke i onda iz početka. Ograničavamo, ograničavamo, ograničavamo da bismo bili slobodni. I sad se šuška da će rat. I osvajaju slobodu puškama, oduvek i zauvek će. Ne znamo da li je rat sloboda i ne znamo šta će biti s nama ako izbije rat. Možda ćemo odmah postati telesna ispomoć na frontu.

U miru, onom koji je zasad lažno tamo, u miru bismo isto bile telesna ispomoć bilo kome. Tako su to nazvali, smatrali su to korekcijom.

Mi smo uvek bile predstava. Pokretno pozorište. Teatar gadosti. Cirkuske atrakcije i niža ljudska bića, bokserski džakovi, prema potrebi. Mi smo predstava. Teatar gadosti. Cirkuske atrakcije i niža ljudska bića, bokserski džakovi, ako bude bilo potrebe. Mi ćemo biti predstava. Teatar gadosti. Cirkuske atrakcije i niža ljudska bića, bokserski džakovi, izgleda. Na kome li sada odmaraju ruke, pitamo se. Po kome li se sliva njihova pljuvačka prezira, kome upućuju sve one pogrdne reči kojima su nas obasipali? Srećom, sad ih ne čujemo. Ne čujemo, ali ih ne zaboravljamo.

U današnjem, tek sedmom izvođenju igrokaza broj 23, proverile smo, u današnjem igrokazu broj 23 treba da izgovaramo rečenice kajanja (uvek ih izgovaramo), ali i današnja predstava ima jednu lepu rečenicu. Ona glasi: „U Kopenhagenu je uvek nedelja”. I kad je izgovorimo, na trenutak opet vidimo boje, vidimo grad u kom, igrom slučaja, jesmo bile, vidimo kako postojimo u svetu u kom smo mislile da ima i mesta za nas. Možda je to tad bila sloboda. Ne znamo. Ali znamo – ako je danas nedelja, onda je i u Kopenhagenu nedelja. To na trenutak ulije nadu da je svet i dalje u redu, samo je malo pomeren.

– iz zbirke Uslovi nisu bitni, Partizanska knjiga, Kikinda 2023. –

________________________________________________________

LJILJANA D. ĆUK (Zrenjanin, 1982) živi i radi i stvara u Beogradu. Objavila je zbirke kratkih priča Neki drugi (2020, Partizanska knjiga) i Uslovi nisu bitni (2023, Partizanska knjiga). Uslovi nisu bitni je 2025. godine prevedena na ukrajinski jezik, a 2024. godine bila je u finalu nagrade Voja Čolanović za najbolju priprovedačku knjigu objavljenu na srpskom jeziku.  Njene priče istražuju svakodnevicu, identitet i tenzije između intime i društva. Učesnica je regionalnih i evropskih književnih programa, među kojima je i CELA (Connecting Emerging Literary Artists). U okviru projekta, priča joj je prevedena na deset evropskih jezika. Pored književnog rada, bavi se projektima u oblasti kulture i kreativnih industrija.