Preplave me tako neka sećanja
Od pre deset trideset sto pedeset godina
Ne znam tačno
Jer vreme ne postoji
Sestrin drug peva na rođendanskoj žurci
Ima pečurka frizuru i sladak je ali ja sam još dete i ne smem da se zaljubim
Pa se setim – on je sad mrtav
Drugarica koja se smeje sa bocom vina u ruci
Ona nije umrla samo je nestala
Pretvorila se u neko dvodimenzionalno biće
Senka onog duha koji je nekad bila
Kažu, sve se mi pretvorimo u svoje majke vremenom
Njena je mahnito ribala prozore i podove
Vidim svoje patike kako ulaze u hodnik
Nekad poznate zgrade, sad strane potpuno
Da li i zidovi pamte nas kao mi njih
Skačem visoko u oblake dok igram lastiš
Simod patike
Opet imam devet godina
Pa onda osamnaest
Šaramo se teget olovkom za oči
Iscrtavamo tribale po nadlakticama
U kampu limenih baraka pijemo travaricu
Sa komšijama Slovacima
I kupamo se noću goli u moru
Miris tečnog sapuna u porodilištu
I strah od ružičastog novorođenčeta
Koje je postalo moja briga
A otkud sam ja sposobna da odgajam ljudsko biće
Sestre se deru jer mi kesa sa odećom viri ispod kreveta, a stiže vizita
Prvi razgovor za posao u struci
Sindrom uljeza
Ne želim tu nervozu u stomaku
Želela sam da studiram filozofiju ili psihologiju
Nisu mi dali, matematika mi je uvek išla
Jurili smo kejom u bubi nas sedam naguranih ludaka, dimilo se kroz prozor ko iz odžaka
On pali cigaretu pred mojim ulazom
Sad već sredovečan i lud potpuno
A nekad je predstavljao čitav jedan svet
Crno pivo i crno vino crna kafa i crne somotke
Crna martine i crne vijetnamke
Smrad ulepljenih žvaka po školskoj klupi
I miris tempera
Drug koji me je spasao od udarca kamiona
I njegov ćale koji namiguje dok nam donosi kafu i jafa kolače
Vozimo se nas troje na njegovoj maloj vespi
Do peskare idemo na noćno kupanje
Ona mi kaže – toliko sam srećna da bih mogla da umrem
Srećom nije
Ova mala nije narodna, ona je uobražena govorile su babe na pijaci
A ja ih gledala pognute glave
Deda se držao za uvo i skakao na jednoj nozi uvek kada bismo odlazile kući iz sela nedeljom
Kuća im je mirisala na kakao i rogač
Guram bebu u kolicima a pored ide njena starija sestra, sa leve strane moja mama
Srele smo deku sa plavim očima
Zastao je i rekao mi
“Vi ste najsrećnija žena na svetu”
I znate šta, u pravu je.
**
Da li sam juče išla na more s decom
Ili sam juče ja bila dete
Mama je pevala ćiribiribela Mare moje odoh u marine
Iako mama ne zna da peva
Spaček je jurio na Brač
Ja sam vozila na Hvar
Moja deca šuškaju papirićima od čokolade
Kesama od čipsa na zadnjem sedištu
Šutaju se nogama koja će kako da legne
Sestra i ja smo spavale nabijene licem na kvaku
limenih vrata
Nismo pravili pauze u Mc Donaldsu
Jele smo mamine sendviče sa jajima
Mrzim kuvana jaja
Sad ja biram muziku u kolima
Zaboravim da sam vozač pa odlutam mislima
Ko onda vozi dok sam odsutna?
Tata je uvek palio cigaretu dok vozi
Često tako zaboravim da sam sad ja za volanom svog života
Čekam da me neko poveze, pokaže put, pa se onda trgnem
Ne, umem ja to sve sama
Pa se setim nečeg pročitanog i kažem ćerkama
“Your mom is just a girl living this life for the first time too”
___________________________________
JELENA DAVIDOVIĆ (1980) rođena je i živi u Novom Sadu. Piše poeziju, kratke priče i tekstove za pesme.
Pesme i priče su joj objavljivane na različitim portalima, internet stranicama, časopisima, zbornicima i almanasima.
Tri puta je bila učesnica u finalu državnog takmičenja u slem poeziji.
Objavila je zbirku pesama “Najgora na svetu”, nakon pobede na pesničkom takmičenju, za Neos izdavaštvo, u aprilu 2024. Trenutno sprema pesme za drugu zbirku.
čovjek-časopis 