Đoković je na Đ. Na televizoru na početku njegovog prezimena stoje dva slova, D i J, ali u našoj azbuci dovoljno je jedno, Đ. Moj deda ne zna da kaže Đ, uvek ga izgovara kao Dž, kao što i umesto Ć kaže Č. Kad igra njegov Džokovič, on ne gleda. Izadže da se prošeta, misli da mu tako donosi više sreče. Jednom je bio kod nas za vreme nekog turnira. Dok je trajao meč, obišao je celo naše mesto i još jedno susedno. Čuli smo ga s vrata: – Nema džubreta! Kakva je to, bre, zemlja, nema nigde džubreta! Ej, sve sam gledao, ne prvi red, ovaj do ulice, zavlačio sam se skroz u neke čoškove, sve mislim negde su ga nabacali i sklonili da se ne vidi. Jok! Nema ga nigde, džavo ga odneo! Deda je bio u pravu – ovde stvarno nema đubreta, čak ni u školskom dvorištu posle odmora. Onoga dana kada sam drugi put sreo Miku, u kupatilu, a prvi put seo pored Darje, naše odeljenje bilo je zaduženo da pokupi sve đubre oko škole. Ko skupi dvadeset otpadaka, slobodan je. Nas dvadeset, po dvadeset otpadaka – nema šanse da nađemo toliko smeća ni u celom gradu, a kamoli u dvorištu. Izjurili smo napolje, jer smo znali: ko prvi đubretu, naći će dvadeset komada i može na fudbal. Ostali će se patiti do kraja časa, pokušavajući da iščeprkaju nešto. Darja i ja razvili smo taktiku. Ona pronađe otpadak, ubaci u kesu, pa izbaci iz nje. Ja ga pokupim i ubacim ponovo u kesu. Računamo jedno đubre njoj, jedno meni. Sledećeg časa, pričali smo o lektiri. Devojčica u knjizi je iz Afrike, pa je svako imao zadatak da ukratko predstavi svoju zemlju. Darja se javila prva. Otpevala nam je glasno jednu rusku pesmu o dečaku i suncu. Na kraju se nasmejala tako da su se zidovi zatresli. Stefan i Nik su se gurkali laktovima i imitirali je kako zabacuje kiku. Ne znam da li ona to nije videla, ili se pravila da ne vidi, ali je delovala kao da se to uopšte ne dešava. Nije baš čitava. Znao sam da će uskoro mene prozvati, a nisam imao nikakvu ideju. Hteo sam samo da nestanem. Bilo je kasno – učiteljica je već izgovorila moje ime. Trebalo je nešto brzo da smislim. Setio sam se. Tata i ja često pred spavanje gledamo Google Earth. Biramo mesta, pa se spuštamo u njih, šetamo se ulicama, gledamo da li ima plaža, kakvi su restorani, gde su stadioni. Pitao sam učiteljicu da uključi na svom kompjuteru Google Earth i da ga preko projektora prikaže ostalima na zidu. Pronaći ću svoju zemlju, svoj grad, svoju ulicu i kuću, i pokazaću im je. Radio sam to sto puta, ne treba mi mnogo vremena. Zavrteo sam kuglu, pronašao mesto, kliknuo, i bili smo iza ugla, nekoliko kuća daleko od moje. – Evo je – jedva sam se čuo. Posle gromoglasne Darje, zvučao sam još jadnije nego inače. Pokušao sam da se malo pojačam. – U ovoj kući živi moja baka, živeli su i moji mama i tata ranije, i ja sa njima kad sam se tek rodio – ohrabrio sam se i već sam razmišljao kako ću sad da im pokažem i park gde sam prohodao, i zgradu u kojoj živi tetka Svetlana, mamina sestra. – Fuuuj! – začulo se iz drugog reda. – Molim? – okrenula se učiteljica. – Đubre! – Leandro je pokazivao prstom prema gomili kesa koja je isplivavala iz kontejnera pored puta, tačno ispred baba Ljubine kuće. Žute i plave zavezane kesice ležale su svuda okolo, mogao sam da prepoznam čak i roze tetrapake jogurta u kojem sam se davio svaki put kad odem tamo, virili su iz njih. – Dobro, je l’ to zaista jedino što možeš da primetiš? Ne vidiš ovu lepu ogradu od kovanog gvožđa, ove petunije na prozoru, samo đubre? – uzdahnula je učiteljica, pokušavajući da primeti nešto dobro na Leandru. – Ali, kad je odvratno! – Leandro se i dalje prenemagao. Pogledao sam u Martina, kao što bih uvek uradio kad se nešto ovako desi. Crtao je nešto u svojoj svesci. U dva klika izašao sam iz slike i pitao učiteljicu da sednem na mesto. Te večeri, tata i ja smo tražili neka nevidljiva ostrva u Mikroneziji. To znači da je imao posebno naporan dan na poslu, da je opet sabirao koliko ima do penzije i da ćemo sad ponovo da sletimo na neko ostrvo veličine fudbalskog terena, pa će tu tata da nađe neku kolibu gde može da se naseli kao penzioner, da peca i ređa pasijans, i da onu đubrad s posla više nikad ne vidi. – Tata, kad smo već kod đubreta… – Ako si se sad setio da za sutra imaš da uradiš neki projekat od recikliranih flaša, zaboravi, nema šanse – razgledao je plaže. – Nije to. Nego, đubre. Znaš šta sam danas shvatio? – pitao sam, spreman da odmah i dam odgovor. – Nemam pojma, ali siguran sam da ću uskoro saznati – tata je sarađivao. – Shvatio sam da je gore kad je neko đubre kao čovek, nego kad se baca đubre po ulici. Kese skloniš, pobacaš. A kad je čovek đubre, kad ima u sebi raznih prljavština, usmrdi ti život, a ne možeš mu ništa, ni da ga očistiš, ni da ga skloniš, ne možeš ni da ga recikliraš na handarbajtu, a ni da ga ignoriraš kad smrdi! – bio sam prosto zadivljen kako sam to smislio. – Ručni rad, tako se kaže handarbajt. I ignorišeš. Bogami, ja sam za bacanje đubreta. Po kratkom postupku – uozbiljio se tata. – A što ti onda ne počistiš tu tvoju đubrad s posla, nego tražiš kolibu u Mikroneziji? – logično se nadovezalo moje pitanje. – Dobro pitanje. Stari ja bi to verovatno i uradio – zumirao je jedan bar na plaži. – Stari ti, misliš kad si bio kao ja? – pretpostavio sam. – I malo stariji – otpio je pivo iz konzerve. – A ovaj novi? – vadio sam mu reči kleštima kao da je on moj sin. – Ovaj novi ima tebe, a ti si navikao da jedeš svaki dan, i to više puta, ima kredit i kiriju, sve to mora sam da plati i ne sme da izgubi posao, pošto jedini radi u ovoj kući. Tako da novi ja pušta đubre da smrdi i bira čamac. Vidi ovaj! – uveličao je jedan crvenobeli brodić parkiran tačno pored plažnog bara. Setio sam se roze tetrapaka, pa mi se malo plakalo. Srećom, mama je iznela piroške i sve me je ubrzo prošlo. Ne onako brzo kao kad sam bio manji, ali ipak – prošlo.
***
“Glavni junak romana decopoznavalice Jelene Angelovski je dečak Mika. Na početku, Mika je pri kraju. Pri kraju čega? Pri kraju svog solidno skrojenog detinjstva. Zatim se, sve gori od strašnijeg, ređaju dramatični trenuci. Zašto? Zato što Mika izrasta iz detinjstva, a ono se cepa i puca po krhkim pubertetskim šavovima. Objektivno, haos, jer čovek u tom trenutku lako može ostati ogoljen, da kažemo neodeven, zbog čega se, osim što mu može biti hladno, lako može izbrukati pred onima koji su, da kažemo, obučeni. Na kraju, jasno, Mika je – na početku! Na početku čega? Na početku puta da postane neko i nešto.” – Službeni glasnik
***
“Jelena Angelovski izuzetno vešto spaja zadatak knjige (predstavljanje azbuke) sa glavnim junakom i događajima u njegovoj svakodnevici. Osim inteligentno osmišljenog predstavljanja slova azbuke, ova knjiga donosi sliku života “naših preko”, njihove bitke u novom okruženju, traganja, nedoumica, sumnji. Knjiga se bavi i socijalnom kritikom, multikulturalnošću, porodičnim odnosima, analizom društva “tamo i ovde”. I sve to kroz priču dečaka Mike kojem Mika Antić svojim prisustvom i poezijom pomaže da razume svet i shvati probleme s kojima se sreće i koji ga tište.” – iz obrazloženja žirija nagrade “Rade Obrenović” knjizi “Mika”
JELENA ANGELOVSKI završila je Filološki fakultet u Beogradu na Katedri za srpski jezik gde je i doktorirala. Dok je živela u Srbiji, bavila se svojom profesijom, ali i objavila više stručnih tekstova i eseja. Od 2018. godine živi u Ciriškom kantonu gde predaje srpski jezik i kulturu deci srpskog porekla. Kraće beleške o svom iskustvu objavljuje na svom blogu. Na svom jutjub kanalu emituje kratke sadržaje namenjene dijaspori i matici – sa ciljem da ukaže na to kako lakše čitati i pisati. Prošle godine je objavila roman “Mika” za decu i mlade.
Siđem ja tako u veš-kujnu i spazim na žici neki veš koji sam zaboravila da sam prala. A i da sam širila. No, ništa mi to ne bi čudno, krenem da skupljam prnje sa štrika, kad, imam šta i da vidim. Petnaest pari čarapa, sve bele, ali različitih veličina, sa raznim natpisima, vise, braćo i sestre, kao vojska! Uparene! Tu naprasno shvatim neporecivu istinu: ja ovaj veš kačila nisam, a ni bilo ko moj. Ovo je neki komšija imao termin za mašinu posle mene, ja zaboravila da izvadim veš, on lepo pokačio. Po parovima, boji, veličini i natpisima. Pakao. Odmah krenem da proveravam šta mi je od intime komšija pregledao. Nema gaća, dobro je, al zato je tu jedan peškir s fronclama od pola metra, decu smo njime brisali kad su bili bebe pa ga tako dronjavog iz sentimentalnih pobuda još rabimo, što dakako ni manje nenormalan svet ne bi razumeo, a kamoli ovi što slažu po parovima. O belim čarapama koje nisu baš bele ne vredi sad ovde trošiti reči i energiju, prešli smo s komšijom na novi nivo privatnosti, šta je, tu je. Utvrdila sam u rasporedu ko je to bio, sad ostaje samo da vidim kako da mu se zahvalim i odužim. Da širim njegov veš nisam kvalifikovana. Da mu spremim kolač takođe ne umem, jednom je on po nekom svom bezglutensko-vegansko-bezšećernom načinu ishrane pravio kolače za celu zgradu, gledali smo ih nedelju dana a onda izneli na terasu golubovima ili već nekim drugim veganima. Da u lokalnom maniru kupim čestitku sa detelinom i porukom ispisanom zlatnim slovima a onda za nju zalepim recimo kutiju spajalica ili konac za zube, zabranjuje mi nacionalni ponos. Mislila sam možda da se otvorim za peškir, kad je beg bio cicija. Ali me brine, šta ako je krenuo da gugla šta kog đavola Srbi rade s tim peškirima pa je video da ih nosimo na sarane. To bi bilo baš nezgodno.
***
MOJE PESME, MOJI SNOVI
Koliko se sećam, obično su u filmovima truli bogataši slali svoju natrulu decu u švajcarske škole kad im se već popnu na vrh glave. Tamo su ona, zamišljala sam dalje, brisala suze tobleronama i valjala se u čojanim špilhoznama niz sočne pašnjake. Sad moja deca idu u tu švajcarsku školu i mogu vam reći, ništa od toga. Evo šta mi priča jedna ćerka. Imaju ponedeljkom predmet ručni rad u nekoj pomoćnoj prostoriji koja se ne greje, a pritom se vetri nemilice. Napolju minus. Znajući šta ih čeka, dala je drugaricama ideju – otišle su u klozet pre časa, stavile gomile papira na vrele radijatore a onda ih ugurale u pantalone da ih greju dok štrikaju i šiju. Sin je prišao problemu s druge, da kažemo profiterske strane. Deca ovde za užinu nose presno povrće, krekere od riže i možda neku voćku kad hoće da se počaste. Naslednik je shvatio da ako ponese od kuće tri male bombone, dobiće pune šake šargarepa, krastavaca i stiropora. Odraće se od zdrave hrane takoreći. I dok se mlađi primerci potomstva batrgaju zahvaljujući valjda nekim svojim atavizmima, najstarija je što se kaže veći katolik od pape. Pekli su kod kuće kolače pa ih prodavali u školi. Razredna im je rekla da donesu račun za kupljene namirnice kako bi im vratila njihov deo od zarađenog novca. Mozak mi je probila dok joj nisam ispostavila račun za pola kile brašna, tri banane, 2 jajeta i pola putera. Odnela je račun učiteljici. Ova žena zaboravila. I ova moja je uredno podsetila. Pa otvori se, zemljo švajcarska da me progutaš. Nego, moram malo da revidiram te stare knjige i filmove. Možda je ona svinjska glava i sankanje u koritu u stvari neki deo iz Hajdi.
***
KUPUJEM PRODAJEM
Pišem vam iz dubina karantina, koji je optimistično zamišljen kao prilika za introspekciju, meditaciju, pisanje eseja i pranje frižidera. Kad, hoćeš, vrag ne leže, a magarac ne lipsava, jednostavno mi se ne da ta kontemplacija. Evo, na primer juče. Moja je ćerka otišla na neku praksu. Nalazi se u relativno udaljenom delu grada, kod čoveka koga smo upoznali prekjuče. Moj muž otišao je na drugi kraj grada ne bi li pokupio, pazte sad, magnetofon, koji je kupio preko oglasa. Kupovina magnetofona deo je prirodnog, da ne kažem analognog, sleda koji je krenuo od gramofona, tako da očekujemo do kraja pandemije da će nam u dnevnoj sobi muzicirati trubaduri i truveri ili tako nešto. Pokupio čovek fino očuvan magnetofon star svega 50 godina, nasleđen od pokojnog dede i krenuo po ćerku. E sad je momenat da saznate nešto o našim kolima. Naš auto je u jeku puberteta, što svakom živom čeljadetu malo prespoji elektroniku, dešava se i najboljima. Tako je i kod njega. Inače je jedno srce od auta, ali eto povremeno mu nešto dune i onda stane. I ni makac. Sutra ujutru, sve u redu. Znači ono, klasična tinejdžerska histerija. Dok se moj čovek tako vraćao sa svojim magnetofonom i prolazio kroz centar grada Ciriha u špicu svih špiceva, na jednom od najprometnijih semafora u gradu, naš auto je procenio da je perfektan momenat da padne u fras. Dakle, mrtav, skroz. Na sred semafora. Šlep služba se ne javlja. Tri policajca grada Ciriha zovu, svako sa svog telefona. Jok. Moj muž u ovom momentu shvata da treba da obuče onaj drečavi prsluk, ali da bismo uneli dašak vedrine u ovaj psihološki triler, valjalo bi napomenuti da on tada uviđa da je prsluk dečje veličine. Tako da, ako vam je teško da zamišljate čoveka kome je crkao auto u centru i svi mu trube, samo ga zamislite u tesno mi ga skroji nane jelečetu i prizor postaje mnogo podnošljiviji.Zove mene da mi kaže da organizujem prevoz za dete, ja zovem dete držeći pri tom čas preko zuma, detetu je prazna baterija, Korisnik nedostupan. Sada je dobar momenat da vam kažem da sam u recentnom periodu gledala neke serije o otmicama tinejdžerki koje ovom prilikom uopšte ne preporučujem. U paralelnoj montaži zamislite mene koja guglam čoveka kod kojeg mi je dete, mog muža u prslučetu koji penje auto na kamion i ćerku koju čovek dovozi kući, hvala mu i živ bio. Sad je momenat da odahnete uz neko žestoko piće. Jer ovo nije kraj. Nije čak ni poluvreme.Stigli svi kući, Bogu hvala. Gledamo onaj prepotopski magnetofon i divimo se kako se lepo vrti. Uskoro ćemo shvatiti da je to sve što ume. Ne svira, ne snima, ništa. Kaput. Samo se vrti, vrteli ga u reciklažnom centru.Sledi mali intermeco u kojem ćemo se čuditi koliko dan može biti lud. Ali onda će svanuti novi dan.Sutradan, stiže sin iz škole. Pola sata kasnije, zove me izbezumljeni otac njegovih inače dobrih drugarica i kaže mi da je ovaj moj veselnik sa još nekim bitangama pokazivao srednji prst njegovim ćerkama. Ništa, otac mog sina strpa barabu u auto koji se u međuvremenu povratio iz frasa i odveze ga na izvinjenje, onako fino pred celom familijom. Tu se moje nade da će bar on iz naše porodice doći do stranog pasoša konačno i neopozivo razvejaše u prah. Ali, red govanaca, red meda, stiže poruka bivšeg vlasnika magnetofona. Ups, nisam znao da ne radi. Vratiću vam novac, samo mi nemojte slati šklopociju nazad. Uzgred, moja mama misli da ste baš lepo obučeni, a i auto vam je lep. Ovde je momenat da vam saopštim da bivši vlasnik magnetofona živi u kući na obali Ciriškog jezera. Taj podatak biće vam važan da biste mogli da pojmite složenost izbora pred kojim se trenutno nalazim. Prvo, pošto mi je sin profućkao mogućnost dobijanja stranog državljanstva, da li da poturim muža, kad se već tako dobro pokazao? I drugo, ako vlasnik vile na Ciriškom jezeru, koji je pritom talentovan za trgovinu polovnom robom, hvali moj auto i muža, nije li to prilika za savršenu trampu? Evo, zadržaću magnetofon.
***
ISPRUŽITE RUKE, ISPRUŽITE DLAN
Sin je konačno mogao da pozove goste na rođendan. Nas je petoro, a broj ljudi po kućama ograničen je na deset, što mu je dalo mogućnost da se razmahne na čak pet drugara. Pošaljemo gugl translejt i ja ljubazne poruke mamama, kako ćemo, ako se slažu, pokupiti njihovu decu posle škole i dovesti ih kod nas na ručak i tortu. Odgovara mi jedna mama: došla bih i ja rado 😊. Ženu nikad nisam videla, osim možda na roditeljskom, ali toga nisam svesna. Sad se u mojoj glavi sukobljavaju glasovi manje i više integrisanih persona. Jedna tvrdi: ma sigurno se zeza, u fazonu, uh, ručak i torta, pa to ne bih ni ja propustila. Druga je sumnjičava: to bi se tako zezala neka mama iz Pančeva, ove se ne zezaju, šta je tebi? Treća je možda najnormalnija, ali nju tradicionalno ignorišemo: možda žena prosto hoće da se druži malo, vidiš da je stavila i ovog porumenelog smajlija. Četvrta analizira priloge i značenja glagolskih oblika u nemačkom, te ćemo nju pustiti na miru, ona nije baš za društvo. Peta je u poluhisteriji: eto, oni misle da mi jedemo decu valjda, hoće da sedi tu da vidi šta ćemo da im radimo. Ostavila sam ih sve u nedoumici i krenula po decu u školu, kad, stiže poruka od one mame: ja sam kod kokošinjca, gde ste? Radikalno krilo mojih persona vodi ostale nevernice ka školskom živinarniku, upoznajemo se i idemo na rođendan. Sledeća ciglo četiri sata, sve persone đuture se kuvaju u čorbi u koju se moj mozak pretvorio u naporima da vodi mameću konverzaciju na ovom jeziku. Sa petnaestogodišnjim iskustvom u razgovorima u parkiću spremno poput kopca uočavam da je moja nova drugarica desetak godina mlađa od mene, da ima ljubičastu kosu, tetovažu na podlaktici i probušen jezik. Znači, opušteno mogu da iznesem svoj pedagoški prljav veš, ionako je već ušla u dečju sobu i videla da deca baš i ne igraju muzičke stolice nego divljaju na plejstejšnu. Saznaću uskoro da i njeno dete igra. Pola sata. Petkom. Ostatak vremena ima pravo da gleda nju i njenog partnera kako igraju. To jest, ne ostatak vremena, nego do 7. Tad ide na spavanje.
Sve persone iz čorbe konačno su se složile u odluci da je vreme da prionu na tortu. Uskoro će 4, vreme da se peru zubi.
***
IN THE ARMY NOW
Đaci petaci uče o Starom Rimu. Pred kontrolni sledeće nedelje imali su juče očiglednu nastavu. Moja petakinja je krenula smorena misleći da će je mlatiti po muzejima i iskopinama. Do večeri je poželela da je dan provela među vitrinama, sa finim kustosom u somoćankama i kariranoj košulji. Ništa od toga. Stigli su na neku livadu. Tu im je komandant pobacao toge, koplja i štitove i dao pola minuta da se spreme. Nakon toga im je rekao da ne liče ni na šta. Izveo je jednog dobrovoljca, zategnuo mu pojas i pitao da li boli. Nakon što je ovaj rekao ne, komandant je odvratio: šteta. Onda su se nasmejali. Pa su morali da urade 10 sklekova. Onda im je rekao da je to vojska i da moraju da ga slušaju čak i ako kaže da je na krovu roze slon. Šta je na krovu? Roze slon! Ko ste vi? Legionari! Onda su vežbali poteze kopljem, ajns cvaj draj. E potom je došao red na formacije. Prekrili su se kopljima i zbili se u obliku kornjače. Pa su ih učiteljica i instruktor gađali kopljima. Najbolje je prošla jedna mala koju su odmah dobili u glavu, ona je mogla posle da gađa s njima. Ostali su bili izubijani po nogama i rukama a od privilegija ništa. Posle još par sati intenzivnih fizičkih vežbi, pustili su ih da pojedu sendviče. Ne znam da li sam pomenula, sve se dešava po kiši, na desetak stepeni. Posle u voz, pa kući. Da vidite kako su se posle večere i paracetamola rado prihvatili knjige. Kako i ne bi. Sledeća lekcija su gladijatori, bolje da naštrebaju iz udžbenika.
***
JE L’ SI ŽEDAN?
U čekaonici jednog ciriškog lekara sa prezimenom na -ić nalaze se četiri bonsai drveta. Na stočićima, ispred saksija, pažnju privlače jednoobrazna plastificirana obaveštenja na više jezika. Iznad upozorenja stoji crvenim precrtana kantica za zalivanje. Sedim i kontam: naše babe. Tu je aparat za vodu, sede i čekaju, gledaju suvu zemlju u saksijama, sekiraju se što ih niko ne zaliva, pa da malo pripomognu. Nalivaju one paprene bonsai investicije, upropastiše doktora.
***
RASPIKUĆE
Sedimo tako moj muž i ja ovih dana na terasi i lamentiramo što se vreme tih naših seansi ubrzano skraćuje kako se temperatura spušta i kako uskoro uopšte i neće biti za sedenje. Tu se setim onih grejalica koje se ponegde sreću u baštama kafića i lupim da bi nam tako nešto trebalo. Gde ja okom, moj muž skokom, i tako je već sutradan kupljena terasna grejalica. Kad je reč o impulsivnim, iracionalnim i nepromišljenim kupovinama, nas dvoje bi trebalo da održimo jedan seminar, nakupilo se iskustva. Elem, grejalica je bila ovako baš fina i suptilna i sa ulice delovala kao omanji NLO, što sigurno nije moglo promaknuti nijednom našem komšiji koji gleda svoja posla. I dok smo se tako divili kako ćemo se grejati pod lampom ko tovni pilići i kako glupi Švajcarci nisu smislili da kupe sebi jednu terasnu grejalicu a toliko vole da sede napolju, jer zbilja nigde nismo videli to da stoji na terasi, a u prodavnicama ih ima svih fela, srušiše se lepi snovi moji. Htedoh, naime, da sad malo ja prosvetlim svoju švajcarsku guru-prijateljicu koja mi je sve tajne ove zemlje otkrila, te znajući da i oni vole da se smrzavaju na terasi, pošaljem joj sliku ovog izuma stoleća. I moja drugarica me onda lepo uputi da proverim pravila u svom kantonu. A pravila vele da se terasa ne sme grejati osim solarno ili već tako nekako ekološki, a svakako ne kvarcnom žderalicom struje, a u svrhu grejanja svoje guzice na otvorenom. Ništa, vraćaj spejs-šatl u “Uradi sam”, obuci jaknu i sedi na sunce ko svi normalni ljudi i ne fantaziraj. Nisam se još oporavila od ove ekološke zamalo havarije, stigla je sledeća opomena. Dok sam nadgledala svog koroničnog sina kako pere ruke, a sve u želji da ih valjda bolje opere, otvorila sam slavinu onako domaćinski, do daske. Presekao me ledeni vrisak: Maaamaaa! Zatvorim vodu, gledam da l’ sam ga ošurila, da l’ je razvio neku fobiju od vode.- To je wasserverschwindig!- Šta bre?- Trošiš tako previše vode! Smanji malo, reče Žak Kusto i otvori vodu onako da curka ekološki. Posle sam sa ćerkama bojažljivo proverila znaju li one za ovaj izraz ili mi je samo sin pobenavio. Objasnile su mi da se to koristi stalno, recimo ako baciš kesicu od čipsa, a nisi pokupio sve mrvice, ili zgaziš grisinu na podu. U tim slučajevima koristi se slična reč, samo za razbacivanje hranom. I, šta sad? Ništa, paziću na mrve, smanjiću vodu, možda i unutra da isključim grejanje. Pa kad me neko priupita živi li se luksuzno u toj Švajcarskoj da ga tačno pridavim onim vunenim natikačama.
***
JELENA ANGELOVSKI (1980, Pančevo) diplomirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Katedri za srpsku književnost. Magistrirala je 2009. godine, sa tezom ,,Modeli pripovedanja u tetralogiji Utopija Pavla Ugrinova”. Doktorsku disertaciju ,,Prozni opus Aleksandra Tišme” odbranila je 2014. godine na istom fakultetu. Radila je kao bibliotekar u Gradskoj biblioteci u Pančevu, a od 2006. do 2018. kao nastavnik srpskog jezika u Osnovnoj školi ,,Jovan Jovanović Zmaj” u Pančevu. Bila je mentor je i nastavnik u Grupi za kreativno pisanje i srpski jezik Regionalnog centra za talente ,,Mihajlo Pupin” u Pančevu od 2008. do 2018. godine. Objavila je dve zajedničke knjige u okviru grupe za Kreativno pisanje Centra za stvaralaštvo mladih, Zadaci iz marljivosti (2000) i Dnevnik 2000 (2001). Učestvovala je u priređivanju Sabranih pesama Dušana Vukajlovića. Više godina uređivala je Zbornik poezije i proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije ,,Rukopisi”. Učestvovala je u izradi tri udžbenika za srpski jezik u izdanju ,,Eduke” iz Beograda. Pisala je pogovor za zbornik Restart: panorama nove poezije u Srbiji. Objavljivala je eseje, prikaze i kritike u književnim časopisima. Od 2018. godine živi u Švajcarskoj, u blizini Ciriha, gde predaje maternji jezik i kulturu deci srpskog porekla. Kraće prozne beleške o svojim imigrantskim iskustvima objavljuje na blogu stelovanjeglave.com
Ulazimo u 24. sat onoga što Rusi zovu snegopad, Kanađani ono bijelo govno, a Švajcarci mu se raduju jer konačno ulaze u svoje prirodno stanje. Mi ćutimo i integrišemo se, šta ćemo. Ćerka mi saopštava da će posle škole ići kod drugarice na sankanje. Posle škole je ovde pola 5, u pola 5 je mrak, drugarica na drugom kraju sela, ali nisam ja valjda neka nenormalna helikopter roditeljka. Idi, dete, opušteno. Kako ćeš da se vratiš? Videću. Opušteno, priroda sve radi sama. Krene ona nazad, drugarica će je pratiti do iza šume. Znači mrak, metar snega, nigde nikog. Čule su da je nešto šušnulo u šumi. Onda su vrištale i istrčale iz šume. Ova moja je brzo stigla kući, ali drugarica sirota nije smela nazad istim putem. Piše mi posle njena mama, posle pola sata shvatili su da je nema (jer telefon će dobiti oko 18. godine) i našli je iza šume kako ih čeka da dođu po nju. Ne znam da l’ sad da pristavim neku puru za večeru, mi evo živimo u Branku Ćopiću, šta da vam kažem.
***
DOPPELGÄNGER
Kurs na koji idem već neko vreme okuplja simpatičnu družinu ljudi palih sa svih strana sveta u ovo naše selo, sličnih godina, obrazovanja, interesovanja, i što je najbitnije, nivoa nemanja pojma nemačkog. Učiteljica nam je zadala da za danas spremimo neku neverovatnu priču. Može iz novina, može iz života. Ustanem jutros i samo mi jedna neverovatna priča stoji u glavi, o čoveku kome su poklonili tortu u obliku bolnice. Ali, shvatate, ta priča izmiče i mom srpskom vokabularu, kako i odakle da krenem njima da je objašnjavam na nemačkom? Ne ide. Nađem neku lepu čudnu vest sa dojče vele o ženi koja je plela šal svaki put kad joj je voz zakasnio i na kraju metar i po šala prodala na onlajn aukciji za 7 soma evra. Sehr schön. Počne čas, ovi moji kamaradi krenu da istresaju svoja ludila, švajcarska učiteljica trepće u onaj zum, unezverila se. Indijka priča da je svojim očima videla kako statua boginje Ganeš 21. septembra 1995. pije mleko kroz surlu iz kašike. Japanka se seća kako je kao stjuardesa kompanije FlyDubai pomogla putniku da smesti izuzetno mali, a težak kofer, da bi se posle ispostavilo da su u njemu bile zlatne poluge. Poljak je, mukica, fasciniran time da je u centru Ciriha dva meseca parkirao auto sa nevažećom mesečnom kartom, bez kazne. Vidim ja, moj šal će biti propast. A onda mi sine – pa meni se prekjuče desila neverovatna priča. Znam već neko vreme da u mom rodnom gradu postoji žena koja se zove isto kao ja i preziva slično kao ja. Ali to nije sve. Njene dve ćerke zovu se isto kao moje dve ćerke, a i muževi nam se slično zovu. I ni to nije sve. U nedelju se nađemo na ovom fejzbuku i tu saznam da se i ona odselila negde gde se priča nemački, da se bavimo sličnim poslovima. Vidim na njenom profilu i devojačko prezime. Ne moram da vam kažem koje je. Ispričam ja svoju priču, ekipa uzbuđeno klikne: Doppelgänger! a ja odahnem, shvativši da ipak imam i neku normalnu nenormalnu priču.
***
ŠALOVANJE
Stigao je raspust, kakav-takav, drugi trenutno nemamo. Osim zahvalnosti na opuštenom dnevnom ritmu bez budilnika, duša mi oseća ogromno olakšanje zbog toga što ne mora da radi domaći sa srednjim detetom. Taj nivo bazične nezainteresovanosti za sve što se u školi zbiva dostojan je divljenja, pod uslovom da niste u ulozi roditelja. U tom slučaju, dostojan je frasa. Evo ilustracije iz poslednjih dana pred raspust. Učimo prirodu i društvo, lekcija čula. U jednoj od milion reminiscencija na doživljaje sa časa, odmora, tiktoka, jutjuba, razgovora s drugaricama, serija i života poznatih, ćerka me izveštava o tome da njene učiteljice umeju baš dobro da opišu kako se oni u školi ponašaju, da imaju baš dobre metafore. Na primer, nastavlja, pričala nam je kako nama to što ona govori kao šal ulazi u uvo. S tim što u mom slučaju kao šal prolazi kroz glavu i izlazi na drugo uvo. Nakon što smo se zabavile vizualizacijom ove alegorije, dolazimo do sledeće lekcije, gde učimo o zvuku. Koji se na nemačkom kaže Schall. Der Schall.
***
SKANDALOZNO
Moj vid je vrlo slab, toliko da u jednom kratkom delu dana ujutru čim ustanem i uveče pre nego što legnem, ja zaista bauljam po kući onako, na osećaj. Ustanem tako juče ujutru da pošaljem decu u školu, a ono napolju oktobar, magla, mrak, hladno i ja tako rešim da iskoristim svoje ljudsko pravo da kad ih šutnem u školu uskočim pravo nazad pod jorgan. Što dalje znači da nisam htela da stavljam sočiva za džabe, što dalje znači da sam decu spremila za školu bauljajući, onako na osećaj. Tako pružim ne sasvim razbuđenom sinu gomilicu odeće, i on krene automatski da oblači redom to što je na njoj bilo. Shvatite, bila sam ja pored njega, ali ćorava. Uveče, sprema se sin za spavanje i skida tu istu odeću, a ja sad, opremljena sokolovim očima, uočim – bez gaća je! Dete je ceo dan tako išlo, ja mu ih ujutru nisam dala, on nije obraćao pažnju na nebitne detalje i tako se to desilo. Srećom fizičko nisu imali, to bi već bila dalekosežna trauma. Ovako, osim što ovu poučnu priču mogu da priložim uz prijavu za majku meseca, ona nas uči još nečem važnom. Može nam se dešavati nešto što je vrlo neprijatno, nezdravo, pa čak i sramotno, ali ako to potraje dovoljno dugo – mi i zaboravimo da smo bez gaća.
***
UMOČIĆU!
Ovde su učitelji jako zainteresovani za detetov privatni život. Ja nemam ništa protiv da mi se neko meša u roditeljstvo, no, shvatićete, nije prijatno. Postavljaju se pitanja, moja deca nisu baš vešta u kreiranju društveno prihvatljivog imidža i dok trepneš, ode ti u fasciklu. Srećom, male drukare gledale su dovoljno puta kako Eni mlati onom drvenom četkom dok peva o teškom životu, pa su mi argumenti pri ruci. Ali, ni učitelji nisu vrane, znaju slabe tačke. Na primer, jedna ćerka ne jede. Pojede ponekad neki smoki i tako uglavnom opstojava na ovom svetu. Ima dozvoljenu listu od pet povrćki koje sme da odbije, ali je ta lista daleko od konačne. Naprotiv, ona se revidira na dnevnom nivou, te se na njoj dozvoljava recimo sveža, ali ne i pečena paprika, što je pola mesta, na koje se onda može ugurati presna, ali ne i kuvana šargarepa. Prirodno, ta moja ćerka, nedavno je, oko svoje desete godine, utrostručila težinu s rođenja i oprostila se od nekih stvari koje su u struku veličine 2-3 godine, te to malo brine jednu njenu učiteljicu, koja ju je upitala da li redovno jede kod kuće i šta je na primer danas ručala. Hvala dragom Bogu, tog dana nije obedovala plazmu s nutelom, nego supu, batak i ono malo zeleno što jede tako često da mu je i ime zaboravila, te se frau lererin umirila u saznanju da ipak eto ponekad i nahranimo to dete. Ali, tu je i druga ćerka. Ona jede. Ali ne spava. Njena učiteljica mi piše da bi bilo dobro da je odvedemo lekaru jer celo pre podne zeva i, citiram, ,,oči joj se skoro sklapaju”. To mi pismo prizove mile školske uspomene skorosklapanja, a bogami i sklapanja očiju u prohladna jesenja jutra kad krenu da se nose monterice, pa ih okače na čiviluk tačno na zidu do mene. No, ne odvedoše me kod lekara, te eto u istom stilu podižem nove generacije skorosklapača očiju u jednoj zemlji gde se štedi struja i leže s prvim sumrakom. Okrenula sam novi list, ovu kljukam, onoj gasim svetlo u 10, izdržaćemo valjda do petka. It’s the hard knock life.
***
ŠTA STE RADILI U ŠKOLI?
Ovih dana pohađala sam seminar Uvod u švajcarski školski sistem, na kojem nisam ama baš ništa naučila, dočim me nekoliko priključenija četvrte nedelje naše treće školske jeseni ovde uvelo ako ne u švajcarski školski sistem, a ono makar u sokratovsku pomirenost s padom s Marsa koji izgleda još traje.
Kaže najstarija ćerka radili su nešto iz matematike što ne razume. Pa je l’ ste pitali? Pa nismo. A kako ste uradili zadatke onda? Videla sam da svi na tabletima gledaju na jutjubu instrukcije nekog čikice, ima sve lepo po lekcijama objašnjeno, i onda sam pustila i ja i znala sam da uradim. A nastavnik? Šta nastavnik? Je l’ znao šta radite pored njega živog? Pa on nam je dao link. Shvatam ja da je đacima potrebno razvijati zakržljale jutjub kompetencije, ali, brate.
Srednja ćerka uglavnom ne zna šta su radili u školi. Sve je počelo kad je u drugom razredu konstatovala da je krajnje čudno što već dve godine uče istu lekciju, koja se zove “školski rad”. Tako i ovde, uglavnom joj izmiče smisao vremena provedenog u školi. Srećom, švajcarska škola veliku pažnju posvećuje ručnom radu. Daju ti parče drveta, pa kad ga delješ četiri meseca, o i te kako znaš šta ste radili u školi.
Sin, ništa novo, upada u tuče praćene novim momentom selektivne amnezije koja deluje tako da pamti samo udarce koje je primio, dok se svojih ne seća. Posle napornih nedelju dana raspetljavanja ko je kome skočio na leđa a ko koga davio, kaže mi večeras da je opet u školi bio problem. Već se vidim kod školskog psihologa i bojažljivo pitam: sa kim? Sa drvetom. Mlatili ste se drvetom? Ne, nego smo se svi popeli na drvo. A znaš da drvo to jako boli. I onda smo se svi dogovorili da siđemo i da ga mazimo da se staro drvo oporavi. Sad, ne znam, da li da ga pitam je l’ su neke pečurke rasle ispod tog drveta ili bolje da potražim neki jutjub tutorijal.
***
ŠTA PIJU…
Postoji uvek onaj jedan trenutak u toku porodičnog izleta kad svi krenu da se brecaju, da kukaju, i generalno da se ponašaju neuračunljivije nego inače. Iskusni roditelj zna – gladni su. Roditeljski život naučio me je, ako ičemu, a ono da je za porodičnu sreću presudno da šećer ne padne svima istovremeno. E, mi smo se danas našli u takvoj situaciji, ko za baksuz u nekom mestašcu gde je Bog rekao gute Nacht. Jedna gostionica, nigde žive duše, ali piše: otvoreno. Uđemo, kelner stoji na sred hodnika, s rukama na bokovima. Ćuti. Mi pitamo je li slobodno, on nam pokaže omanju, opet praznu trpezariju i pita nas šta ćemo da popijemo. Stigne piće, jelovnik jok. Pijuckamo mi tako, slušajući zvuke svojih creva i koraka u hodniku. Svaki zvuk probudi nadu, no avaj, taško načić prođe hodnikom, proviri, vrati se. Pa neki drugi čovek isto tako. Mi sad razmišljamo – da li su poslali po babu da zgotovi nešto na brzinu, da li je mali trknuo do pijace, da li se kuvar zapio. Deca su ipak imala kreativnije ideje. Videla su rupicu na zidu, kao špijunku. Odatle su čekali da nas ledeni čaj ošamuti pa da nas, ovako gladne, skuvaju i pojedu. Pogledam u telefon, nema dometa. Tu već nervozan smeh krene da nadglasava nervozna creva i mi pošaljemo najmlađeg po konobara. Kad ga je doveo, i kad smo tražili račun,dete se rasplače od surovog saznanja da je ručao ajs ti. Sestre krenu da se smeju, sve očekujući da će im uskoro zatražiti da gurnu prste kroz onu špijunku, a grančica nemamo. I sad sledi mala komedija zabune. Konobar misli da sestre ismevaju brata jer nije znao šta da kaže kad je došao da ga pozove. Konobar ne zna da je brat znao ali nije hteo da mu traži račun jer je bio još uvek gladan, kao i da plače jer je i dalje gladan, a ne zbog sestara. Ja ne mogu da otvorim vrata, otac porodice pritisne kvaku, svi izletimo, kad iza sebe začujemo: čekajte! Izjuri taško za nama i dâ najmlađem šaku najfinijih čokoladnih bombona, da se uteši. Utešili smo se i mi, sve gledajući ga kako sebi diže šećer.
***
DENTALNA TRAGEDIJA S ELEMENTIMA FARSE
Juče je mom sinu zub ispao u čorbu, te ga je on zatim sa istom progutao. Šta to govori o mojoj čorbi ne znam, i ne zanima me. Odmah su se za našim stolom okupili Eshil, Sofokle i Euripid i tu je nastalo jedno teško, srcedrapateljno pozorje o izgubljenoj šansi da se profitira od Zubić Vile. Jer, kako da mu veruje, kad je pojeo dokaz. Tu uskače sestra, deus ex machina, sa reminiscencijama na svoja 4 pojedena zuba (plus 1 u slivniku), koja su svi bili ispoštovani od strane narečene nagraditeljke bezubih.
Umiri se patnik, reši — napisaće objašnjenje u nadi da će Zubić Vila poverovati i bez dokaza. Credo quia absurdum, bar njoj to nije teško, ona je iz te branše.
Napiše dečko pismo, sestra iz mašine drugi put božanski interveniše, ispravljajući ć i č, proguto u progutao i ceduljica beše smotana ispod jastuka, a mladac pun nadežde usni sanak.
Dođe jutro, slatkiši i novčić behu pronađeni pod jastukom, a sestra se, kao i svaki bajkoviti pomoćnik i treći put pomoli iz mašine, pokazavši mu slike vila koje je noćas lično u sobi napravila. Bez obzira na divnu nameru, to je bio momenat u kojem je dečko izrazio tračak sumnje. Realno, one mu i nisu bile potrebne. Credo quia absurdum.
Tragedija o pojedenom zubu završava se farsičnim antiklimaksom. Dečko koji je koliko sinoć pisao ispovedna pisma Zubić Vili, ujutru seda da igra fortnajt sa ekipom raznolikog uzrasta, o kojima nam je dovoljno znati da sebi daju nadimke poput “điđa sa vračara”. Dok mlate svojim snajperima, on im ustreptalo priča kako mu je Zubić Vila ostavila kesu gumenih meda pod jastukom.
***
IZVAN KOORDINATA
Omiljeni poriv kome se ne trudim da se oduprem bio bi prisluškivanje nepoznatih ljudi u čijoj se blizini nađem. Ovde je to na početku bio veliki problem, budući da sam mnogo vremena provodila u prevozu, razgovora onoliko, ali avaj, svi na švajcarskom dijalektu, džaba. Tek što je počelo malčice da mi se razdanjuje o čemu, kog đavola, krkljaju, odmah sam i izgubila interesovanje. To su, pretpostavljate, sve neki restlovi scenarija za Trumanov šou. A ja sam, kao što znate, navikla na Dom za vešanje, baš me zabole ko koji prašak koristi i da li će popodne biti blage kišice. Daj nešto sočnije, majku mu. Srećom, čujem ponekad i milozvučnu maternju melodiju. Tu se napnem, u uvo pretvorim, i nikad ne zažalim. Znaš onaj, e taj, polomio ključnu kost ovde desno. Šta kako, popio sedam piva, pa vozio onaj električni trotinet. Pa nije im rekao, kazao da je pao niz stepenice. Jeste, bila jedna, sad treba i druga operacija. Da, na bolovanju. Ali radi nešto malo, na crno. Pa farba. Kako, pa levom. Sad ja zamišljam, da nešto neki od ovih što razmatraju kretanje cirusa i stratusa mogu ovo da razumeju, da li bi razumeli, da li bi pojmili uopšte. Ili je to potpuno izvan bilo kojih koordinata u kojima se kreću.
I sad dolazimo do mog drugog poriva kome se teško odupirem. Priča o školi. Ovde su učitelji detaljno trenirani za samu pedagošku profesiju, dakle ne za pojedinačne predmete. Zamišljam opet, taj trening — ako ovo, onda ovo, input autput, iks ipsilon, pa etape, pa ishodi, pa ciljevi, sve fino, lepo i koordinatno. Kad ono, dođu ti živa nekoordinatna deca. Imaju neke inpute za koje ti nemaš autput, tvoji inputi kod njih zabasaju u neke ćorsokake, i vi tako tumarate po onom finom sistemu kao magarci u maglovitom španskom selu. E to se desilo učiteljici u razredu moje ćerke. Pa se ponovilo još par puta. Peta učiteljica ove godine juče ju je u očajanju zamolila da pita mene za savet. I kako sad ja njoj da objasnim da improvizuje malo, i da ako ne može desnom, proba da farba levom?
***
ZNAM ZA JADAC
Nedeljom pečemo pile. Gde je pile, tu je i jadac. Gde je jadac, brat i sestra, tu je i opklada koja će se razviti u krvavi porodični sukob i pri tom otkriti onoj koja ovo piše da su joj deca rodno stereotipna ko da su išla u jaslice pri Dverima, u najmanju ruku. Ona: odjednom pokazuje brigu za brata i njegovu ishranu prefrigano mu nudeći kolač, sok, sladoled uz usrdne molbe da proba makar malo. On: zaboravio je opkladu u sedmoj sekundi, ali budale i Bog čuva pa u prvi mah odbija sve ponude. Ona je strpljiva, čeka svoj čas i dok on igra igricu i već mu je malo pao šećer, bezglasno mu dodaje čokoladicu preko ramena. On: mozak i dalje nije prisutan, uzima čokoladicu, ne znajući za jadac. Ona: likuje, skače po kući, naslaždava se ne toliko svojom pobedom koliko njegovim porazom. On: plače i očajava jer je previše uložio u opkladu, onda malo treska po kući, na kraju fasuje i kaznu jer joj je oteo opkladu u besu. Najzad, obriše suze i ode da vozi bajs.
JELENA ANGELOVSKI (1980, Pančevo) diplomirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Katedri za srpsku književnost. Magistrirala je 2009. godine, sa tezom ,,Modeli pripovedanja u tetralogiji Utopija Pavla Ugrinova”. Doktorsku disertaciju ,,Prozni opus Aleksandra Tišme” odbranila je 2014. godine na istom fakultetu.
Radila je kao bibliotekar u Gradskoj biblioteci u Pančevu, a od 2006. do 2018. kao nastavnik srpskog jezika u Osnovnoj školi ,,Jovan Jovanović Zmaj” u Pančevu. Bila je mentor je i nastavnik u Grupi za kreativno pisanje i srpski jezik Regionalnog centra za talente ,,Mihajlo Pupin” u Pančevu od 2008. do 2018. godine. Objavila je dve zajedničke knjige u okviru grupe za Kreativno pisanje Centra za stvaralaštvo mladih, Zadaci iz marljivosti (2000) i Dnevnik 2000 (2001). Učestvovala je u priređivanju Sabranih pesama Dušana Vukajlovića. Više godina uređivala je Zbornik poezije i proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije ,,Rukopisi”. Učestvovala je u izradi tri udžbenika za srpski jezik u izdanju ,,Eduke” iz Beograda. Pisala je pogovor za zbornik Restart: panorama nove poezije u Srbiji. Objavljivala je eseje, prikaze i kritike u književnim časopisima. Od 2018. godine živi u Švajcarskoj, u blizini Ciriha, gde predaje maternji jezik i kulturu deci srpskog porekla. Kraće prozne beleške o svojim imigrantskim iskustvima objavljuje na blogu stelovanjeglave.com
I tako je jedno od naše dece krenulo na dopunsku nastavu koja bi trebalo da ga učini manje smotanim. Ovde to zovu psihomotorika, a šta tamo rade, ne znam baš da vam kažem. Kaže, ubacila me u bazen s pasuljem. Pa šta si radila u pasulju? Disala, duboko, pa plitko, i gledala kako se zrnevlje pomera. Aj dobro, prećutim svoju asocijaciju na njena rebarca, da mi se žensko dete ne traumira, no otac ne mogaše da prećuti svoju vizualizaciju Švajcaraca kako se slatko u zbornici smeju tome kako imigrante ubace u pasulj pa ih teraju da dišu. Baka je, međutim, ohrabrila dete, rekavši da je tako i Tesla do najvećih otkrića dolazio nakon što se, jelte, dobro nadisao.
Tom detetu, poznato je, ne treba mnogo da se istripuje da je iznimno u nekom pogledu, te je tako posle kraćeg boravka u mislima, došlo kod mene sa tri pitanja:
1. Ako je voda bezukusna, kako onda menja ukus soku koji se sipa u nju?
2. Ako muva leti u autobusu koji se kreće, da li je ona brža od tog autobusa?
3. Ako je jedna osoba blizu druge osobe, koja je blizu treće osobe, da li je onda prva osoba blizu treće osobe?
Idi sad lepo kod te što te metala u pasulj pa nju pitaj.
***
KAKO ĆEMO?
Jezik uvek nađe put, stalno to ponavljam ovih meseci svojoj deci, očajnoj što ništa ne razumeju, a i ako razumeju, ne znaju da kažu. U tom probijanju jezika važno je otarasiti se svake sujete i razgibati ruke i noge, prosto. Lupaj, nešto će te razumeti. Pročitaj pločicu s imenom, možda je naš. Nasmeši se i kaži ,,ja, genau”. Opusti se, jezik nađe put, kao voda. To koliko sam ja prestravljena pred rečeničnom konstrukcijom u kojoj je smisao u poslednjoj reči, do koje često ne stignem, ne pominjem. To da u tom jeziku postoje i proklete pridevske deklinacije koje ću zapamtiti kad i bifurkaciju Nerodimke, takođe držim u tajnosti.
I tako, jednog dana, ode moj muž da se ošiša. Frizer, Turčin, šiša ko lenjirom i šestarom. U nedostatku reči, uz nekoliko pokreta, dogovore se o frizuri, i moj muž stavi svoju glavu u turske ruke. Kroz par minuta, susedni frizer izvadi telefon, okrene broj, kaže dve rečenice, i pruži mobilni ovom našem Obiliću. Iz slušalice se začuje: ,,Zemljače, de mi reci kako ćeš da se šišaš, nemoj da te ovaj unakazi.” Kažem vam, kao voda.
***
HAJDI ZA POČETNIKE
U maloj školi jednog još manjeg švajcarskog sela došlo je danas pre podne do ivice fizičkog obračuna koji bi se mogao opisati i kao međunarodni incident. Učenik prvog razreda, Angelovski, ne preterano vičan nemačkom jeziku, ali što se kaže, jak kao bik, razvio je specifičan pristup devojčicama koje su mu interesantne. Njegov sistem isključuje jezičke kompetencije, jerbo su nepostojeće, a uključuje snagu koja klade valja, ili u ovom slučaju, nosi devojčice na leđima. Zna da kaže: hoćeš na moja leđa, što je otprilike i dovoljno za celu akciju, u kojoj posebno uživa izvesna učenica prvog razreda, švajcarskog porekla. Ona je danas izostala sa nastave, što učenika Angelovskog nije omelo u svakodnevnom performansu izigravanja magareta, pošto učenica ima, hvala nebesima, sestru bliznakinju. I sve bi bilo idilično ko kod Johane Špiri, da ova druga bliznakinja nema svog zabavljača, da ne kažem nosača. Reč je opet o učeniku prvog razreda, takođe slabijih jezičkih kompetencija, koga ćemo za potrebe izveštaja zvati učenik Šaćiri. Zamislite srećne roditelje bliznakinja.
***
ŠTA NOVINE PIŠU
Prelistavamo za vas, ,,20 minuta” , besplatne dnevne novine koje se u Švajcarskoj čitaju po prevozu.
Idemo redom, udarna vest s naslovne strane. Čovek koji je pre četiri godine na aukciji za 1 franak kupio ogroman sef i od tada mašta o tome šta se u njemu nalazi. Baksuz se, međutim, tako zapekao da ni tim varilaca nije uspeo da ga otvori. Uspeli su, ipak, da probuše rupicu i proguraju kamericu koja je utvrdila da je prokletinja prazna. Vest na sledećoj strani donosi nešto srećniji rasplet. Dve prijateljice kupile su, opet na nekoj onlajn aukciji, dva jastučeta za sedenje na terasi. Otvorivši ih kod kuće, utvrdile su da se u njima krije 20 000 franaka ušteđevine mrtve babe. Prijateljice su ovaj slučaj odmah prijavile policiji, koja je našla babinu ćerku, te je ova odlučila da ih nagradi s par hiljada da im se nađe. Redakcija zatim uveliko raspreda slučaj, uz anketu čitalaštva, koje zdušno utvrđuje da su prijateljice koje uređuju terasu pomalo mentalno ometene.
Idemo dalje, biznis teme. Sviskom razmatra novi poslovni potez. Da li da u svoje poslovnice uvede mirisnu notu sandalovine, sa nagoveštajem mošusa i limunovog drveta. Menadžment namerava da time razonodi mušterije dok čekaju. Opet analiza. Čitaoci kukaju da im je muka od veštačkih mirisa, da ih boli glava i suze im oči, zaštitnik prava potrošača u opsežnom intervjuu razmatra medicinsku bezbednost takvih supstanci, a jedan kralj predlaže Sviskomu da da mušterijama da kuvaju kafu, em će da se zabave, em će da miriše, em će da popiju kafu.
Mora ipak malo i crne hronike. Jedan Hrvat izbo je jednu staricu jer mu je glas u glavi rekao da to učini. Jedan Albanac sa Kosova drži svoju nevenčanu suprugu u nekoj vrsti kućnog pritvora. Osim toga odakle su, kao i da im je omiljeni brend gucci, o ovim ljudima dalje ne znamo ništa.
Za kraj, rubrika ljubav i seks. Žale se čitaoci da im partneri glume orgazam. Nema vam druge, rođaci, nego da potražite neko jastuče na aukciji, šta da vam kažem.
***
NEDELJNI ZABAVNIK
Ponedeljag: sin dolazi veseo iz škole. Šta ima novo, ništa posebno. Zvoni telefon. Ovde učiteljica. Vaš sin je imao malu prepirku sa Paolom, malo su se verovatno i potukli. Uglavnom, čujte se sa roditeljima malog drugara, poslaće vam račun za naočare. Molto bene.
Utorag: Ćerka dolazi sa krosa. Kaži dragička, saznala sam da to što sam osamnaesta ne znači da sam poslednja. Devetnaesti je onaj što je polomio nogu. Malo sam se izgubila dok smo trčali, ali neka žena me je srela i odvela do škole. Wunderbar.
Četvrtag: Obucite dete za šumu i spakujte mu nož i šibice. Ej, bilo je super, seckala sam luk za sos, jela sam ga sa vatre, morali su da me zaustavljaju. Posle su dečaci piškili u vatru da je ugase. Onda smo se igrali kao da smo mi deca čiji su roditelji umrli i mi preživljavamo, pravili smo i grobove za roditelje. Ljubi te majka, kako si mi se lepo socijalizovala.
Petag: Spakuj mi ručak i kacigu, idemo sa školom na sajam video igara. Šta će ti kaciga, to je u gradu. Pa da. Idemo biciklima. 18 km. Jawoll.
P. S. Na slici je sir u crvenom vinu. Nema blage veze s pričom, ali na mene deluje umirujuće, pa će možda i na vas.
P. P. S. Moji đaci ovako pišu dane. Jer Montag.
***
COSA NOSTRA
Kad birate multikulturalni komšiluk, gledajte obavezno da su to neke nacije koje dobro jedu. Mi nismo ništa gledali, ali eto završismo opkoljeni Italijanima. Pritom, to nisu italijanski Italijani koji svoje blagoutrobije prirodno dovode u balans podnebljem, plivanjem, veranjem uz stepenice ili već nečim, nego ovi pošvajcareni, koji se dave u mocareli od punomasnog alpskog mleka, pa završe okruglasti kao gorepomenute loptice sira.
Da se vratim na mudar izbor komšiluka, juče je u okviru završne vrtićke svečanosti organizovan švedski sto multikulti đakonija, gde su moju pitu od mesa i dva sunarodnička bureka potukli do nogu ovi ludaci sa svojim picama, pastama, predjelima, a sirotinjski žuti kolač s višnjama nije imao šanse protiv raskalašnih tiramisua i profiterola. Najžalosnije je što sam mislila kako će Švajcarci koji, kad odluče da se bahate, umoče presnu šargarepu u majonez, biti fascinirani pitom i kolačem. Ubiše me Italijani.
Ali zato, tu je vendeta. Kad moj sin istrči na poljanče da igra fudbal sa Vićencom i Đulijanom, a oni ko dva debela Nemca ufću i pufću od gola do gola. Leave the gun, take the canoli.
***
SMUČENJE
Pogledajte sliku. Žena na pragu četrdesete razdragano vozi slalom niz pitoreskne padine švajcarskih Alpa. Ma milina. Ali, braćo i sestre, trnovit je taj put. Trnovit, pa još preko posut užarenim ugljevljem i mestimično prošaran ekserima. Zarđalim, razume se.
Moje skijaško detinjstvo obeleženo je sećanjima na tvrde pancerice, sneg u rukavicama i za vratom, mokru potkošulju ispod dva džempera i skafandera, kricima mog oca levooo, levooo, pa je l’ sam rekao levoooo, po kojima smo posetiocima Karaman Grebena sigurno ostali urezani kao istureno odeljenje neke psihijatrijske bolnice gde se ski obuka preporučuje kao terapija izbora odmah posle elektrošokova. Međutim, naći će se među čitaocima ovih redova ne jedna osoba koja je u toj školi mog oca proskijala, i skija i danas.
Hoću da kažem, znam ja da je skijanje, dok ga ne naučiš, krv znoj i suze u koncentratu. Ali kad si roditelj onoga koji uči, to je onda jedna sasvim nova dimenzija horora. Tinejdžerka je ljuta tri dana unapred, preventivno. Mali su puni entuzijazma dok ne dođe do montiranja opreme. Žuljaju me cipele, svrbi me kaciga, gde mi je druga rukavica, curi mi nos, jedna skija mi je ostala tamo 500m niže, zašto ja ne mogu da imam štapove, magle mi se naočare, vrućina mi je, žedna sam, kad ćemo kući, i vrhunac svih vrhunaca: piški mi se. Kada se proces montiranja opreme na troje dece završi, i Apolo 13 bude konačno spreman za lansiranje, onda sledi snalaženje na snegu. Paralelno, pa ra lel no, je l’ sam rekla paralelno! Ne leđa padini, ne le đa pa di ni, je l’ sam rekla! Plug, plug, pluuuuug, je l’ sam rekla plug! U sledećih deset minuta počeo je čas u školi skijanja i to je jedini razlog zašto vam ovo ne pišem iz koronarne jedinice.
Škola traje dva sata. To su dva sata pripreme roditelja za razmontiravanje opreme, pakovanje i povratak kući. Oni ih koriste skijajući se ili opijajući se na suncu. Ili oba.
Pogledajte sad opet sliku. Liči malo taj osmeh na Džokerov, oder?
***
APRILILILILI
Prvi april zatekao nas je bunovne. Prednosti kućnog školovanja mogu otkriti samo roditelji koji su u stanju da nakon što u osam priključe decu na video konferencije i ubodu im slušalice u uši, mogu lepo da se vrate da spavaju jer su sinoć morali da završe sezonu. Naravno da nismo znali koji je sat u svemiru i druge kalendarske informacije i naravno da su naša deca to znala. Sin nam je doneo kolače. Otvorili smo samo usta, blaženi zbog ovog toplog porodičnog iskustva, da bismo sekund kasnije shvatili da je kolač bio premazan pastom. No dobro, taman smo i oprali zube i doručkovali. Od spavanja više nije bilo ništa, te krenuh put toaleta. Moja skoro pa dvocifrena dioptrija ujutru bez sočiva dozvoljava mi da potrefim vrata i wc šolju, što je normalnim danima dovoljno. Ali ne i prvog aprila. Braon gomilica na dasci, ispostaviće se prazna kartonska rolnica wc papira natopljena vodom i formirana u karakterističan oblik delovala je mojim ćoravim očima i bunovnom mozgu dovoljno realistično da mi se smuči onaj fini kolač s pastom.
U nastavku dana ispostaviće se da su naša deca ovog prvog aprila imala neku fiksaciju na wc, wc šolju i wc papir, u potpunoj suprotnosti sa sanitarnom krizom. No, roditelji su prethodnog dana došli u posed pretposlednjeg pakovanja papira u lokalnoj prodavnici, te su deca mogla da se raspištolje. Da ne idem u detalje, imali smo: ,,Mama, iskakio sam gumenu patkicu”, jednu strašnu odštampanu sliku zalepljenu preko daske (podsetite me posle ukidanja vanrednog stanja da vam kažem ko je bio na njoj) i, kao vrhunac, dekoraciju celokupne zalihe papira od strane najstarijeg deteta. Polepila je likove iz neke predstave, kojom nas davi za vreme svakog obroka kao prilike za interaktivnu razmenu mimova koje su članovi porodice u međuobročnom periodu videli na internetu. Što kažu psiholozi, deca osećaju atmosferu u porodici, strahove i teskobu. Izgleda da su ova naša nekim svojim finim dečjim instinktom shvatila da smo u prilično velikom sranju.
***
ASIMPTOMATSKI
Nego da vas pitam, kašljucate ovih dana? Malo vas stegne u plućima katkad? Nekad vas podilazi kao nekakva jeza? Ako ništa, grebucka vas barem grlo? Znam, i mene. Već mesec dana. Ali ima rešenja.
Ustanem jutros, jedna sinja kukavica zakukava iz dnevne, jedna iz dečje sobe. Ne radi daljinski. Ne radi kompjuter. Glavni kompjuter za školski rad u kući. Crklo napajanje, mrtav. Konferencija u toku, kačimo se preko laptopa, tražimo lozinke. Dok to radimo, dete se drapa li drapa. Pogledam, vaške. Mašala, krupne, pažljivo gajene tokom dve nedelje karantina. Istretiramo se, uradimo domaći, ajmo malo u dvorište da provetrimo mozak. Dete sedne na ljuljašku. Dete izvodi ničim izazvanu akrobaciju, pada, ljuljaška se vraća i zalepi dete u potiljak. Čvoruga raste, vaške navlače cipele za planinarenje. Ajmo nazad u kuću. Čas klavira, skajp ne prepoznaje lozinku. Malo, veliko, razmak, to je lozinka za školsku platformu. Ne, za video konferenciju. Otvori novi skajp. Evo stiže i muž iz spoljnjeg sveta. Umačem jednu ruku u varikinu, drugu u alkohol ne bih li ga zagrlila, a onda veštim pokretom nindže strgnula jaknu s leđa. Da je iznesem da se luftira, šta ste mislili. Onda ulazim u mod Horejšio Kejn CSI Majami, te pratim mesta u stanu koja je muž dodirnuo pre pranja ruku i obavljam sanitarnu inspekciju. Najzad, šaljem svojim đacima video poruku. Traje neočekivano dugo, možda zato što sam zalepila dva puta jedno isto. Nema veze, ko da to neko sluša.
Šta hoću da vam kažem? Nijedan simptom danas nisam imala. Malo mi nešto oda po glavi, ali nebitno.
***
MASNA LAŽ
Deca ne smeju da se lažu, to je jedno od svetih roditeljskih pravila koje sam naučila da ne kršim još onda kad sam mesec dana stavljala crni luk u svako jelo, bezočno pritom tvrdeći da ga nema, eda bih svojoj ćerki dokazala eteričnu prirodu crnog luka, kao i njegovu sklonost ka dezintegraciji. No, to što decu ne lažem, nikako ne znači da ne lažem njihove učiteljice, doduše samo kad to same traže i zasluže.
Stigne tako juče tabela iz škole. Treba u nju da upišemo šta radi dete kad u toku dana i koliko vremena ta aktivnost traje. Učiteljica je popunila prvu rubriku da nam pokaže. Fruštuk. Firtel nah zibn. 7.15! Ja sam stvarno osoba širokih shvatanja i verujem da neko i u ovoj situaciji u 7.15 već doručkuje, ali gospođo, brate, pa da li ste vi čitavi? Ispod nepregledni niz redova, do večernje lektire u osam uri. I čime sad ja to da popunim, kojim aktivnostima svoje ćerke? Gledanje jutjub tutorijala o trikovima s akvarijumskim ribicama? Crtanje po čipsu? Brojanje koliko najviše žvaka može da stavi u usta? Ok, to mi je do osam. A šta do uveče? Ništa. Ako hoće takvu igru, dobiće je. Izbacim dete iz sobe da ne gleda, zatvorim vrata, zasučem rukave i prionem. Pola osam — gimnastika kraj otvorenog prozora. Osam — tuširanje i zatezanje kreveta. Pa učenje, pa aploudovanje domaćeg, pa klavir, udri tuci. Negde kad sam stigla do srede, shvatim da učiteljica zna kad mi aploudujemo domaće i da je to u 11 uveče, pa malo nafriziram tabelu. Kod četvrtka shvatim da ponedeljak nije bio peti, nego šesti april, i da sam sve domaće pogrešno izmislila. Setila sam se i da ona vidi moju ćerku svako jutro u 10, da joj je prilično očigledno da nije radila aerobne vežbe pre toga i da joj se krevet vidi na kameri. Sad, dva su moguća scenarija. Ili iduće nedelje idem u socijalnu službu na razgovor, ili će shvatiti da je ono dete još i odlično ako imaju u vidu ko ga vaspitava. Odruči!
***
VESELA BRAĆA, ŽALOSNA IM…
Prva nedelja posle raspusta, u narodu poznatija kao gladna godina, a u stvarnosti sporija nego tri gorepomenute, tek je prevalila sredu.
Prvog dana, sin je, valjda da bi osigurao svoju nemuštu upečatljivost kad krenu doživljaji s ferija u Davosu, u školu poneo frulu. Ne onu blokflautu, nego drvenu frulu, bora dugić frulu. Završi se škola, prođe 20 minuta, ponosna majka zamišlja kako joj sin ko onaj bremenski muzikant vabi drugare ulicama našeg zaseoka. Kad je prošlo 45 minuta, majka se malo zamisli i shvati da je za to vreme mogao da odsvira jedno 800 puta Na kraj sela žuta kuća i da je krajnje vreme da odškrine vrata anksioznosti, najboljoj družbenici svake majke. Učiteljica se ne javlja, ulice puste, krene majka put škole, sve osluškujući zvuk frule. Kad eno ga, u dvorištu. Traži frulu, izgubio je negde. Pa sat vremena je tražiš? Pa nisam znao.
Drugi dan. Doručak. Ej, znaš da sam juče jeo cveće na odmoru? Ajde, ono s drveta? Ne, iz trave. Aha. A što? Rekla mi je drugarica. Pa je l’ jela i ona? Jeste, zajedno smo.
Za sve zainteresovane, moj sin će voditi kratak kurs integracije, prijave su otvorene, mesta ograničena. Šifra: mozga bez.
***
RASKISELIŠE LI VAM SE OPANCI?
Deca u ovim krajevima provode u školi čitav dan, te je sve podešeno da im tamo bude što udobnije. Imaju svoje papuče, čašu, sve stvari im stoje u školi, knjige koje čitaju tih dana, u učionici je kutak sa društvenim igrama, kauč ili lejzi beg. E sad, kad ste to zamislili, zamislite moju ćerku, osobu koja ležerno shvata ceo život, a naročito je spremna da prigrli situacije u kojima se od nje očekuje da bude opuštena. Kao recimo u školi. Danas smo imali razgovor sa učiteljicama, nešto kao otvorena vrata. Sede tri učiteljice preko puta nas, sedimo nas dvoje i naša ležerna ćerka s druge strane stola. Razgovor traje oko sat vremena, ali ćerka se ne buni jerbo je u glavnoj ulozi. No, stolica je ne naročito udobna, te ona zauzima svoju omiljenu žaba pozu, dakle diže noge u papučama na sedište. Muž mi je pod maskom, ne vidim mu lice, ali osećam sleva rastuću frapiranost. Učiteljice ne konstatuju bilo šta čudno. Dete je i dalje opušteno, masira stopala dok žvaće pertlu od kapuljače i pri tom aktivno učestvuje u ovom serioznom pedagoškom razgovoru. Nas dvoje menjamo farbe, malo kao signaliziramo ali sasvim uzalud. Dete ide korak dalje, razgovor se odužio, valja se razgibati. Zbacuje papuče. Kreće da krcka prste. Na nogama. Bogo moj. Izlaze mi pred oči seni predaka koje nisu svoje učitelje smeli u oči pogledati, ova žvaće pertlu i krcka prste. Učiteljice istinski ne vide da se išta čudno dešava, nas dvoje smo se pomirili sa činjenicom da smo odgojili Petka. Gotov razgovor, izlazimo, ja zinem da kažem reč-dve o masaži stopala, ali utom začujem: “Znači, htela sam da umrem od sramote od tebe i tvog nemačkog”. I šta sad čovek da radi nego da sedne, izuje se i slatko iskrcka sve prste.
JELENA ANGELOVSKI (1980, Pančevo) diplomirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Katedri za srpsku književnost. Magistrirala je 2009. godine, sa tezom ,,Modeli pripovedanja u tetralogiji Utopija Pavla Ugrinova”. Doktorsku disertaciju ,,Prozni opus Aleksandra Tišme” odbranila je 2014. godine na istom fakultetu.
Radila je kao bibliotekar u Gradskoj biblioteci u Pančevu, a od 2006. do 2018. kao nastavnik srpskog jezika u Osnovnoj školi ,,Jovan Jovanović Zmaj” u Pančevu. Bila je mentor je i nastavnik u Grupi za kreativno pisanje i srpski jezik Regionalnog centra za talente ,,Mihajlo Pupin” u Pančevu od 2008. do 2018. godine. Objavila je dve zajedničke knjige u okviru grupe za Kreativno pisanje Centra za stvaralaštvo mladih, Zadaci iz marljivosti (2000) i Dnevnik 2000 (2001). Učestvovala je u priređivanju Sabranih pesama Dušana Vukajlovića. Više godina uređivala je Zbornik poezije i proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije ,,Rukopisi”. Učestvovala je u izradi tri udžbenika za srpski jezik u izdanju ,,Eduke” iz Beograda. Pisala je pogovor za zbornik Restart: panorama nove poezije u Srbiji. Objavljivala je eseje, prikaze i kritike u književnim časopisima. Od 2018. godine živi u Švajcarskoj, u blizini Ciriha, gde predaje maternji jezik i kulturu deci srpskog porekla. Kraće prozne beleške o svojim imigrantskim iskustvima objavljuje na blogu stelovanjeglave.com
čovjek-časopis 