Tag: Ivana Miljak Karanfilov

Svako jutro u šest popijem čašu vode sa dve merice praha za mršavljenje, kad hoću da obučem nešto uže dodam i tri. Hodam preko vijače, preskakaću je kad krvni pritisak bude zadovoljavajuć. Šminkam se, prajmer tečni puder pa u prahu rumenilo. Senke krejon jedan drugi ajlajner maskara korektor. Olovka ruž pa sjaj. Ako treba ponovim sve nekoliko puta.

Dolazim uvek prva. Nekoliko sati kasnije, kako koji dan, ulazi on, prolazi pored naših stolova, nekad kao da me pogleda, pregrada mi dolazi taman do vrata. Trudim se da ne ustajem od stola. Butine mi u tome pomažu, naslanjaju se jedna na drugu toliko da mi je međunožje snažno stisnuto. Baš kada mi se jako piški, odem. Hamburger pomfrit i milkšejk jedem u svom boksu, keks i čokoladu samo kad mi padne šećer, uglavnom oko podne.

U prostoru je galama, svako se dere u svoju slušalicu kolko može jer penzioneri hoće sve da kupe, ćabad, noževe, jastuke male srednje velike za između nogu, peškire, podmetače, enciklopedije ako idu uz tiganj, prekrivač manji srednji veći od frotira pamučni za krsta, samo im treba ponoviti nekoliko puta, i to glasno.

Ja nikad ne lupam slušalicom o aparat kad posle pola sata ili sat nagovaranja odustanu. Zapišem broj telefona sa strane pa sutradan probam ponovo. Retki me se sete ali to me ne sprečava da im ponovim aktuelnu ponudu. Tvrdice ostavim uvek za kraj, posle radnog vremena, kad svi odu. Pričaju mi o porodici, komšijama, serijama i na kraju uvek kupe. Ako je penzija potrošena, otvaraju se zavežljaji. Zato su moji rezultati najbolji i nikada me ne zovu kod njega u kancelariju.

Jednom mi je trebalo dvadeset i osam uzastopnih dana ali sam na kraju uspela. Nazovem oko šest ili sedam, kad završim sa ostalima koji su se opirali prethodnih dana. Prvo o zdravlju, pa vestima, onda o komšijama i serijama. Opet ništa. Setim se priručnika, krenite o sebi dok se ne opuste, od početka. Roditelji po ceo dan na poslu, u obdaništu graja, dupli obroci da što duže ostanem za stolom. Roditelji kasne, hrane me da ne plačem. Opet ništa. U školi odmore provodim u pekari da ne vide kako stojim sama. Fakultet najbrojniji, bezbedno je kad te ne primećuju. I dalje ništa. Posle je sve bolje, u boks niko ne zaviruje, ni u zadnju fioku kao što su roditelji u onu od radnog stola.

Oko osam, devet iz njegove kancelarije izašla je neka nova, sagnula sam se da me ne vidi i tiho spustila slušalicu. Pogledom sam ispratila i njega, i otišla.

Tanke butine ne mogu da postignu odgovarajuću dubinu glasa, sigurna sam da im govori dok slušaju moje uspešne razgovore, kojima ih uči kako treba.

Dvadeset i devetog dana ustala sam u šest, popila čašu vode sa dve merice praha za mršavljenje, hodala sam preko vijače kao i inače. Temeljno sam se našminkala prajmer tečni puder pa u prahu rumenilo. Senke krejon jedan drugi ajlajner maskara korektor. Olovka ruž pa sjaj. Nisam ponovila još jednom sve. Došla sam prva. Nekoliko sati kasnije, pozvali su me, glas lica koje izviruje kad dolazi, čije telo nikada nije video.

Ostavila sam sve u zadnjoj fioci i napustila boks zauvek.

***

IVANA MILJAK KARANFILOV rođena je 1986. godine u Novom Sadu, gde je doktorirala na katedri za književnost Filozofskog fakulteta, i završila master studije dramaturgije na Akademiji umetnosti. Na katedrama, kao i na projektima bavila se kinematografskim elementima u književnim delima avangardista. 
Priredila je i objavila zbirku filmske proze Boška Tokina „Veliki planovi“.
Radila je kao profesorka u Karlovačkoj gimnaziji, na predmetima Književnost i Retorika i besedništvo, a potom na katedri za slovensku filologiju univerziteta „Etveš Lorand“ u Budimpešti.
Za zbirku priča „Danas kada sam došla kući“ 2021. godine dobila je nagradu Đura Đukanov.
Studio za kreativno pisanje platforma je u okviru koje drži kurseve kreativnog pisanja proze.

Pitaju se kako uspevam da stojim tako mirno. Iako se vide samo treptaji mog oka i ni jedan drugi pomeraj, ne znači da uspevam. Nekoliko sati ili tek koji minut od današnjega dana a ja jednostavno ne uspevam.

Koliko li je od danas zaista prošlo? Dovoljno da se ukočim sve do vrata. Potrebne su mi banalnosti, potreba za hranom i vodom. Kako je dobro kad se čoveku sere pa ode da sere i tom fiziološkom potrebom prekine težinu tromog turobnog stojanja.

Koliko li je već prošlo od današnjeg dana?

Pronaći ću način da izmerim trajanje misli, pa ću ih zbrajati. Gledaj ovog koliku satinu ima, kladim se da ga ne pogleda ni jednom dnevno. Ili ću posmatrati satove turista pa da tačno, iz ove perspektive, određujem koje su marke. Kao da bi mi to pomoglo. Vreme se i dalje tegli. Prošao je jedan sat od današnjeg dana ili sam ovde stao pre samo koji minut.

Noge mi trnu kao da je to bilo pre jedan ceo dan. „Kad počne da trne ti viči stoj“, da bar mogu da vičem, viči u sebi, da bar znam šta treba da mislim.

Koči se. Rekli su da se ovo dešava tek posle deset godina. Lagali su. Zašto su me lagali, zašto mi odmah nisu rekli da palac počinje da se koči posle jednog sata, ili taj sat još nije ni prošao.

Izmeriću trajanje misli. Podeliću ih u kategorije, na primer u tri, šta je ovo, jel ovo grč, lagali su me, „grč u kolenu tek za dvadeset“, znali su da će to biti već prvog dana, zašto su me lagali?!

„Look at him! I wish I could be so calm!“

Glupi turisti.

Osmehnuću se da mi priđu, sigurno smrde pa će mi oterati ovaj svrab, sad me svrbi još više, siguran sam da je prokleta misao kriva, nije me svrbelo dok nisam pomislio na svrab, nisam opazio ni miris ni smrad, ali opet dosadni roj, pa roj na svrab, svrab na svrab, zaurlaću, turisti se ne približavaju, ne mogu ni da ih onjušim, a njušenje bi mi pomoglo, tako piše u uputstvu, tamo nisu pisali o roju, za roj rešenja nema, „fokusiraj se na nešto što miriše“ to su podvukli.

Kako miriše cveće? Ne znam miris ni jednog cveta, znam kako izgleda ruža ali ne znam kako miriše, hrizantema ne znam ni kako izgleda, da li znam bar jedan cvet kako miriše, znam da miriše tiho, nečujno, parfemi su pravljeni od latica, to je samo priča za francuske turiste, i za ove ispred mene koji misle da mi je lako da samo stojim. Koliko li je samo prošlo od današnjeg dana i koliko još ostaje, mirisi ne funkcionišu, izlapeli su još jutros.

Gde nastaješ mamicu ti, da te začepim, da začepim taj izvor zauvek, ej gde nastaješ?!

Sakrile se pičke. Valjda su se izmislile do kraja.

Sada ću jednostavno da ih bojkotujem. Sigurno tako može da se otkloni svaka bol. Pa i ova u kuku. Da li uopšte postoji bez misli o bolu. Probaću da ga ne definišem mislima. Ali osetim ga. Šta ja u stvari osetim? I kako znam da je to uopšte bol? Misao ipak postoji i van misli. Probaću sada da ih sve zaustavim. Uspeo sam.

I to je misao. Zaustaviću samo određene misli. Trebaju mi kategorije.

Prva kategorija. Misli nastale sada, u trenutku i odnose se na taj trenutak. Poput mislim, trepćem, gladan sam, boli me, trnem, glupi kinez, jebao te blic. Sekundara se pomeri tek jednom za vreme njihovog trajanja. Onda, na nekom boljem mestu sat stoji ispred mene. Ovo je druga kategorija. Ne zato što je sintaksički kompleksnija misao već zato što je teža. Emotivno je teža jer podrazumeva i misao o nekoj drugoj situaciji, izvedena je iz nje, ima rep, sa sobom nosi i misao „tamo sat ne stoji ispred mene“. Šta ću sad s tim repovima, otkud znam koliko oni traju. Podkategorije su glupe, njih neću. Ovo će biti misao treće kategorije. Pored misli iz prošlosti vuče i budućnost, one neka traju minut. Sada kada imam sistem, pobedio sam. Koga?

***

IVANA MILJAK KARANFILOV rođena je novembra 1986. godine u Novom Sadu, gde je doktorirala na katedri za književnost Filozofskog fakulteta, i završila master studije dramaturgije na Akademiji umetnosti. Na katedrama, kao i na projektima bavila se kinematografskim elementima u književnim delima avangardista. Priredila je i objavila zbirku filmske proze Boška Tokina „Veliki planovi“. Radila je kao profesorka u Karlovačkoj gimnaziji, na predmetima Književnost, Retorika i besedništvo, a potom na katedri za slovensku filologiju univerziteta „Etveš Lorand“ u Budimpešti. Dobitnica je književne nagrade „Đura Đukanov“ za zbirku priča „Danas kada sam došla kući“. Živi u Beogradu.