Pre 25 godina, na petak 13. upecali su se moji mama i tata. Upecali su se zajedno, jer ne volim kada jedno upeca drugo, ljubav je, razume se, obostrana stvar ako je ljubav. Moja mama je rođena u Inđiji, a kao mala je govorila da je rođena u Indiji. Tada su se baka i deka selili, a njoj je zapala Inđija sasvim slučajno. Moj deka je iz Bosanske Krupe, a moja baka iz Herceg Novog, ta Indija je potpuno nelogično upala u njihove planove i eto, mami odredila sudbinu. Mama se udala u Vojvodini, iako je ceo dotadašnji život živela pored mora. Tata je rođen u Novom Sadu. Baka i deka pravili su kuću u Ravnom Selu tada. Moja baka je iz Ravnog Sela, a deka iz Bačke Palanke. I tata je, kao i mama, nelogično upao u kosmičke planove i bio dete selidbe do prvog razreda. Dva mala nelogična baksuza, na taj baksuzan petak 13. našli su jedno drugo.
U suštini, sasvim je nebitno gde je ko rođen, kada je pravio kuću, da li se muškarac „udao“ ili ne, gde smo se selili, gde smo se stacionirali. Sasvim je nebitno kako su zvezde bile pospremljene taj sekund kad je bol u plućima naterao nju ili njega da zaplaču. Sasvim je i potpuno nebitno gde su do tada živeli i čemu su se do tada nadali. Vidite, kad se dvoje upecaju onda kosmos mora da promeni te iste zvezde. Nebitne su kuće (na lakat ili na sprat), nebitno je da li se Inđija izgovara Indija, a posebno je nebitno da li je petak 13. Bitno je samo da se ruke spoje i da dva ja postanu jedno mi.
Ovih dana čitam knjigu „Ja sam Staša“ koju mi je poklonila moja drugarica iz srednje škole i sve mi je nešto ružičasto. Još ovaj petak trinaesti koji je pao u utorak! Zaljubljena sam, časna reč, i mislim da smo se upecali. Ustvari, ne mislim, nego znam, jer kad se upecaš onda znaš. Sedim i pišem ovo i razmišljam kako su pre 25 godina moji mama i tata isto tako bili upecani i potpuno nesvesni gde i kako. Koliko je lepo kad čovek nesvesno ide negde i nekako. Pa evo, jedne poruke, za tebe koji čitaš:
„Gde god ideš, upecan ili neupecan, sam ili podruku sa nekim finim ljudovom, idi tako da ne znaš gde i kako. Možda ti se čini naopako i za lakat teže, ali zar je bitno čemu ideš ako si svoj i ako ti misli srećne leže?“
_______________________________________________________________________
ILONA BOGNAR rođena je 15.6.1997. godine. Rodom je iz Ravnog Sela u Bačkoj, a trenutno živi u Herceg Novom. Završila je Karlovačku gimnaziju, koja je bila i izdavač njene prve knjige, romana “Veština padanja”. Za tu knjigu je nagrađena 2016. godine, prvim mestom na državnom takmičenju Centra za talente u Beogradu. Diplomirala je na Filozofskom fakultetu na smeru Komparativna književnost. Ovogodišnji je finalista Festivala poezije mladih. Piše pesme, priče, knjige za decu i romane. Trenutno je u pripremi njena prva zbirka pesama.
čovjek-časopis 