Tag: Gorica Radmilović

Naslov: Dve poznanice

Fotografija, eksponat, broj 1:

„Bogu hvala, napokon je ostarila onoliko koliko je pričala o tome
i, sreća, ova druga je, konačno, dovoljno besna u krugu porodice!”

Izjava umetnika: hteo sam da zabeležim tačnost momenta prolaznosti
i veoma profesionalnu ljudsku moć zaborava.
Kada sam bio mali, otac me je posvećeno učio da gledam kroz ocookulare
radili su na ćutanje i
veoma sam srećan što se, napokon, ne bavim time. Svoje buduće vreme, posvetiću
pamćenju ljudskih potreba i svom malenom ožiljku na ivici vilice.
Sve izložene fotografije su na prodaju i od prikupljenog nezadovoljstva
kupićemo novi balans pripadajućem društvu. Želim vam prijatno druženje,
baš onakvo kakvo smo mi imali, dok niste postali deo moje izložene prošlosti.

***

Naslov fotografije: Moja kaomajka

Fotografija: eksponat, broj 2:

„Kaomajka, moram da ti kažem – napokon si se udala.“

Izjava umetnika: često sedim u krugu porodice. Ta pozorišna publika znači mi sve, iako, uglavnom,
nemaju pojma o čemu pričaju. Tada sam video kaomajku i kaokćer u prijatnom razgovoru,
jer ova druga se napokon udala, a ova druga ume da priča o stvarima o kojima apsolutno
ne zna ništa.
Posle smo se susreli u foajeu i onda su mi obe objasnile predstavu, nakon što sam završio
sve te, pozorišne,
škole.
Očigledno je da sam pao ispit kritike.
Napokon mi je objašnjeno šta i kako da mislim.

***

Naslov fotografije: Samoća

Fotografija: eksponat, broj 3:

„Ja volim da budem sama, ali i da drugi sede pored mene u isto vreme, dok ja gledam
sve ponovljive gluposti, pričaju mi, a ja ih ne slušam. Volim samoću.“

Izjava umetnika: Jednom sam sedeo pored moje majke i pokušavao da
shvatim
koliko ona ume da petlja prstima po slovima.
Tada sam shvatio da slova nisu samo za govor, kao ni podrška,
pa sam pustio svoju majku da me voli, tako što će me, povremeno,
okrznuti pogledom u svojoj samoći.

_________________________________

GORICA RADMILOVIĆ (1992) diplomirala je i masterirala na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na Odseku za srpsku književnost i jezik. Zaposlena je kao stručni saradnik na projektu Leksikon pisaca srpske književnosti u Matici srpskoj. Piše poeziju, prozu, pozorišnu kritiku i naučne radove. Objavila knjige poezije: Striži masku, konak nemaš (2017), Sedi, uješće te kamen (2022). Priredila: Jovan Ljuštanović, Pozorište kroz zečje uši, Novi Sad 2021; Jasmina Topić, Sada smo na ostrvima, Novi Sad 2022.

DOVOLJNO DUGO

Kada prođe dovoljno dugo vremena
kada prestanemo da se ograničavamo na
prolaznost, vozove i njihova pogrešna stajališta
kada putevi krenu krivudavo, ali dovedu do cilja
tada počinju da cvetaju paprati,
da se male čestice prašine razbežavaju
samo od pogleda i dodira.

Sveće napokon osvetljavaju put dušama, željama,
koraci pojačavaju snagu, rastu pulsiranja u mišićima.

Tada nalazimo ulice, bezgranične, trotoarske parcele
koje sahranju prošlost da bi se iznad njih držale ruke.

Kada prođe dovoljno dugo vremena
između grana pronaći ćemo sunce dovoljno toplo, ali i nežno
da prekrije naša lica ili ugreje naša leđa.

Bez ograničenja,
dovoljno je jedno popodne da zaspiš u sigurnim rukama,
a da osetiš kako će svako naredno veče
pokazati da je za tvoj mir prošlo
dovoljno dugo vremena.

***

IZMEĐU TRI GRADA, IZMEĐU TRI RAZLIČITA SVETLA

Probudićeš se opet, kao iz nekog novog sna
koji se ponavlja
Razmislićeš o nekoj davnoj, prethodnoj, večeri koja je jednom bila samoća
sada, nikada više.
Između terase i stana, kao ispovedaonice, stajaće konopac,
kao sušilo za razapete duše.
Pokupićeš ostatke doručka,
nahranićeš mačku,
vratićeš se…
I poljubićeš sve najbitnije dok ne kreneš da se boriš
između tri grada, između tri različita svetla.

***

*

Kada sam tek pristigla tamo
u prljavom autobusu, pre decenije, sa nasumičnim prijateljima
divila sam se obali lepe Italije,
toploj vodi i pićima.

Nisam znala šta tada značiš, Pia di Valmarana

Obišla sam Arno, hodala tim savršenim gradom,
na podnožiju videla horoskopske znake, u koje sam tek posle
verovala, Pia ti Valmarana.

Pipala sam sisu onoj čednoj ženi, lepila žvaku, upisala imena
ništa to ne vredi
dok se teško ne nagneš prema Di Trevi, Pia Di Valmarana.

Naučio me je jedan, dao ti je ime, naučio me šta značiš
moja ženo Koloseumom i embahadama ispisana
ti, predmetu želje koja se prodaje za novčić
Pia di Valmarana.

***

CRNA MAČKA I OSTALA UVERENJA

Vidiš li kako sam tvoja?

Ja sam tamnoputa devojka
oko koje se lome čaše.
Ja, na svom poretku i tvom postolju,
ja sam svoja, a opet tako tuđa,
od voska sagrađena.

Ne topim se, netipično.

Staviće me na tu pijacu lepljivih ruku –
i svi hoće da me dohvate, da me udave,
da me spale, da nestanem.

Nemoguće.

Vidiš li kako sam tvoja?
Ja sam vosak onih sveća koje ostaju i opstaju
Ja sam prva koja će zapaliti te sveće
Ja sam grešnica okoline koja me plaća
Ja sam žena koja će opsovati suštinu
Ja sam nečija, tamnoputa žena, koja ne voli Sunce, a opet
crna da crnja ne može biti,
jer jedino to posle vatre ostaje.

***

JADRANSKA LINIJA

Sinoć sam sanjala:
ti i ja plovimo Jadrolinijom
mladi momci pokušavaju da čuvaju stražu
odjednom
ne podnose more a ti i ja
držimo ih za vrat.
Sinoć sam sanjala našu kuću na moru.
Kuvamo neke riblje špecije –
ti ih čistiš, pričaš mi o ribama teško ulovljenim
kažeš: i ti si, one, Ribe.
Zaspala sam sinoć pored tebe
ja, riba, teško ulovljena
plovim i vidim nežan zrak sunca na tvom obrazu
na Jadroliniji.

_____________________________________

GORICA RADMILOVIĆ (1992) diplomirala je i masterirala na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na Odseku za srpsku književnost i jezik. Zaposlena je kao stručni saradnik na projektu Leksikon pisaca srpske književnosti u Matici srpskoj. Piše poeziju, prozu, pozorišnu kritiku i naučne radove. Objavila knjige poezije: Striži masku, konak nemaš (2017), Sedi, uješće te kamen (2022). Priredila: Jovan Ljuštanović, Pozorište kroz zečje uši, Novi Sad 2021; Jasmina Topić, Sada smo na ostrvima, Novi Sad 2022.

PITOME ZVERI

Pod mojom posteljom
žive pitome zveri.
Njuškom glade mi obraze,
jedna dobra kuja sedi u mome krilu
misli
njena bi budućnost
drugačija bila.

U mom krevetu,
košmar kolo igra
Ne mogu da izdahnem,
predak me tera
da danju živim
što noću udahnem.

Stopalima
Zaustavljenost vlada
Кuja se na prste uspinje
Budućnost ne izriče
Prošlost iz stopala
kao bršljen raste

U mojim prstima
klin jedan spava.
Кlin klija,
njime sam mogla
temelj prikovati
dok
pod mojom posteljom
spavaju pitome zveri.

***

REŠAVANJE UКRŠTENICE

Dan je otpočeo punom kesom smeća,
mirisom jeftine plastike
nedovršenim obrocima
i kiselinom.

Trešnja cveta u inat truljenju i negira zadahe,
obuzetost lošim početkom
kao i zanemarene obaveze,
Nerešenim poljima današnje ukrštenice.

Ista melodija provlači se
dok trešnja lagano sazreva u plod,
a i dalje šuška tanka plastika
i ograničava horizont.

Dan je otpočeo punom kesom smeća,
Veoma brzo to rešavaš
spretnim pokretom zgloba
unapred osmišljenim –

Rešavaš se tereta.

***

TEK NAGOVEŠTAJ

Želim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu

I ništa više posle dvotačke
jer biće ti mnogo, i biće teško
disati i pričati o pesmama.
Usnićeš tada tek nagoveštaj,
usred ravnice koja pamti ratove,
nikako sastanke,
I ostaće trag moj na tvom telu
poput semena utisnutog duboko
u zemlju koja je odavno ničija.

Da poneseš od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag

pa ih pusti niz vodu
Onu veliku što sve pred sobom nosi,
ili malu i tek primetnu.
I one su ničije, ali će doplaviti do nekoga.
Na vrhovima prstiju ostaće
upisani godovi, istorija sastanaka.
Snoviđenje se širi u talasima,
a tragovi ostaju utisnuti u zenicama
puteva zasutih lišćem svelim
sa jablanova.

***

TOG DANA, PRE ONE NOĆI

Šta ti uopšte ostane od dana
ako si preživela noć strahova
ili nagoveštaj tuđeg postojanja
što ti oblikuje savest
Možeš da se uspraviš
i popiješ vodu
pustiš da ti se sliva između dojki
dok više ceniš sebe, manje cediš smisao.

Možeš da protrljaš ono što je ostalo između
jednog nosa, potiljka i trećeg oka
Pa nastaviš sa sirovim mirisima doručka
koji podseća na leto
Niz grlo ti klizi
crvena ljuska,
njena mekana unutrašnjost
što pretvara
strahove u kašu,

Ono što ostane od dana prebacuješ
iz glave u prste, iz grudi u noge,
iz noćnog vriska u reči bez slutnje
Što dolaze polako,
nekad ekranizovane, a nekad arhivirane,
na kraju zaboravljene
Nekoliko dana kasnije.

***

OVDE SAM POČELA DA TI ŠALJEM PISMO

Ovde toplota ne isijava isto kao kod kuće.
Poslušala sam tvoj savet, pivo je, zaista,
najbolje u podne. Nema razlike u peni
između popijenog i trenutka kada se spustiš u more,
pa šta te prvo udari.
Ovde, nadesno, stena još uvek ima pečate tela,
seća se naših tečnosti. Sigurno, ponekad zasuzi i zimi,
jede ostatke epitela pažljivo poslaganih,
Nemarno ostavljenih zglavkarima i mekušcima
dok se ne obnovi prisustvo sledeće godine.
Ovde se na ulicama, slabo gleda ljudima u oči,
Duše se kroz mirise prepoznaju, kao kada pažljivo
protrljaš grančicu ruzmarina, pa si već gladan.
Halapljivo gledaš u more. Za stopala se lepi,
crvena zemlja i plavi bezimeni cvetovi.
Ovde na terasu sići ćemo iz postelje,
nakon što nam so obeleži dodire,
Toplota dolazi iz kuhinje, iz velikog lonca
u kome se praćakaju i sastaju jezici sa svih strana sveta.
Ovde sam počela da ti šaljem i pismo,
i razglednicu, i potpisanu fotografiju –
Кovertu punu presovanog bilja i trepavica, zatim,
prstohvate crvene zemlje i plavi bezimeni cvet.
Počela sam, zalepila ivice koverte jezikom i usnama,
poslala dok još ležiš kraj mene –
Ovde je sve kako treba, i kako kažu: puno pozdrava

__________________________________________

GORICA RADMILOVIĆ (Sombor, 1992) diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na odseku za srpsku književnost i jezik. Na istom fakultetu odbranila je master rad – „Politika i književnost – Embahade Miloša Crnjanskog” (2017). Trenutno je zaposlena kao stručni saradnik na Leksikonu pisaca srpske književnosti u Matici srpskoj. Dokotorand je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objavila zbirke poezije Striži masku, konak nemaš, Sremski Кarlovci 2017; Sedi, uješće te kamen, Pančevo 2022. Priredila: Ulog uma čelovečeskoga (1808) (sa Milenom Zorić), Novi Sad 2019; Jovan Ljuštanović, Pozorište kroz zečje uši, Novi Sad 2021; Jasmina Topić, Sada smo na ostrvima, Novi Sad 2022. Dobitnica je nagrade „Stražilovo” (2017). Prevodima, poezijom, naučnim radovima i prikazima zastupljena je u časopisima: Letopis Matice srpske, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, Noema, SRP, Beleške, Detinjstvo, Povelja, Kvartal,КULT, Novi polis, Poenta.