POPELA SAM SE NA ZMAJEVE OČI
Popela sam se na zmajeve oči
i na prste pridigla i gledam okolo
četinari su popili svu vodu lutajuću
i usnice kamenjara sada se
u miru mimoilaze,
jata zamiru muziku preko planina
i vilinske glave na padinama
odmaraju se od jezerskih tela,
nebo je gluvo i sunce je nepomično
i zmaj moj spušta me na grudi,
krilom od lave očešljane me pokriva,
kao jorgan preko majčinog čela
dogoreva moja livadska haljina
i kao očeve ruke zapaljene
moja koža se u plamene gusenice
raspliće,
iznad samo pećine svoje usne
mutave pomiču i laste
preko planina zvukove utapaju
a moj zmaj pažljive buktinje
preko očiju mi ljubi
i crno meso miluje,
u mirišljavi žar poljskih krunica
do večeri da me pretvori.
Radije bih u dimu divljine da rastem
nego roditelji da me rađaju,
radije bih u požar perunika da sazrim
nego da me za podzemne vode
neguju.
Ko se na zmajeve oči
sledeći put bude uspinjao,
videće da kao zvezda ostavljena
iz doline svetlim
***
VEŠTAC I JA
Sedim u večernjem kupeu a kupe se klati
kao podrum što bi niže kroz zemlju
da se otkine,
spora lokomotiva za koncem nekim
zmijolikim se ugiba
i narasli ovas niz obraze
kao kiša nam silazi,
a preko puta mene glava
muška i visoka putuje
i gleda me misliš oči su mu
bogati zid polomile,
vidim to je vetrokosi veštac
i zbijene vatrice pod kaputom mu se
uspinju,
voz od njegovog travnatog povijanja
napred kreće se,
napolju mleko poleglo preko polja
u noćni vir se pretvara
i slepi leptiri lampe gaze
na mračnim kućama kraj pruge,
mašina i dalje puzi a mene gleda
veštac ustiju od zapaljenih
latica i oči ne uklanja
kao da me poznaje,
mogao bi sada da kuca o mene
i da me otvori,
mogao bi da prođe na drugu stranu
pa da kvaku za sobom
zaključa
i strujnim kablovima
mogao bi da me zasvetli,
iznad elektrike da me zagrli,
moj veštac preko plamene brade
narastao,
tuneli nas povremeno izgube pa
ponovo pronađu
a veštac mi kaže sada ćemo iz sna
jedne tužne, prokapale devojke
da izađemo,
uskoro ćemo zajedno jedno spavanje
da napustimo,
vagoni će tada kroz stanicu nakrivljenu
da propadnu,
ja ću ponovo kao zagrljeno pruće
izgoreti na nekom trgu
a ti ćeš konačno
biti mirna i srećna,
kao vrata sahranjena
***
PALATA NEBESKIH PASA
Hajde padaj sporije sa palate nebeskih pasa, ljubavnu kosu da vidim kako guraš natrag uz putujuće klisure, smireno se obruši jer nisi ti poljana od zemlje konačno oslobođena – probodena potom u letu i ponovo oborena na tlo – nisi ni sanduk negovan pa naglo izvrnut. Tvoja kruna i dalje lebdi nad zvezdanim lavežom i tvoje citadele još uvek odano sjaje, visoko iznad orbita.
Neko te je ipak ka zemlji oborio kao modrooku šljivu i sada nam se približavaš nalik gladnim vasionskim ustima, neko ti je smer bez milosti ka tlu obrnuo i sada ka nama padaš a mi ti sa ledine dovikujemo da mirnije silaziš, tvoja kruna i dalje pluta nad zvezdanim kulama i krila vučjaka sa sunčevog vidikovca za tobom se kidaju. Ti si krotila rasparčanu svetlost i sunčane eksplozije si u neprekidnu kosu vezivala, kao da su blistave nebeske lopte sestrinske glave spojene zajedničkim vlasima, tako si krivudave zrake vaspitavala i tako si bila nošena nebom na vernim pasjim jedrima kada te je neko gurnuo sa litice gravitacije i sada juriš ka nama kao kosmička stena poražena, evo usta ćemo okružiti dlanovima i onda ćemo te dozivati hajde padaj sporije sa palate nebeskih pasa, možda ti je kraljevstvo iza horizonta nestalo i možda su ti se predani čopori u planetama podavili ali ovde dole, među nama, vladarski ogrtač ti pripremamo, dugo smo molili da te neko sa ivice sazvežđa poljulja i ispod oblaka da nam dopadneš, gledaj vilice kako za tebe okupljamo, kako livadske jastuke ušivamo i zagrljene ležaje niz hlorofile prostiremo. Odnekud su i reke nanjušile da nepovratno silaziš i glave su ka nebu podigle i male duše listova cvile kroz zakrivljeno granje. Sa prizemljenih trava jezici već plaze čeljusti da im dresiraš, sa nevidljivih tornjeva doge uzletele za tobom zavijaju
***
MANASTIR
Svakome po jedan manastir,
svakome po jedna kuća
od drugih domova u ljubavi napuštena
pa sada sama preko netaknutih šuma
klanja bez odmora kao utučeni musliman
i moli: svakome po jedan manastir bože daj,
svakome po jedna vrata crkvena
ostavljena od drugih vrata što ulaze
i izlaze i više se ne vraćaju,
jedan otvor daj u njemu
suze da spavaju i kvaku samo
laste da poviju kada suze iznose,
daj po jedan manastir svakome
i svakome po jednu keliju
u umu drugih kelija zazidanu,
samo tvoja kelija da bude
i u njoj barica vodena i projin pesak
osušeni i jedna
utvara zamonašena,
dovoljno uporna da ti se iz vida
ne pomera,
dovoljno pažljiva da ti samoću
ni jednom rečju ne povredi
_____________________________________________
GORAN KORUNOVIĆ (1978, Jagodina) je pesnik i docent na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je knjige: Gostoprimstva (2011, poezija), Reka kaiševa (2012, poezija), Literatura i opasnost (2013, komparativni ogledi), Crvena planeta (2014, poezija) i Usta bez kapaka (2019, poezija).
fotografija autora: Književna organizacija ARGH!
čovjek-časopis 