VODA I SNEG
Zašto voda voli da je ljubiš a sneg
ne voli, zašto usta u vodu ulaze i voda
kroz usta nastavlja kao da se nikada nećete
rastati, dok je sneg samo jedno otpadanje
usana u pahuljama? Zato što su živi voda
a mrtvi su sneg, i živi bez poljubaca
ne mogu život da nastave dok mrtvi su
preko zimskog brega do korena raspršeni.
Ili su mrtvi voda a živi sneg, i mrtvi
ne bi mogli bez poljubaca da podnesu
svoje mrtvo kretanje dok živi su preko
zamrznutog predela posejani. Napolju
usta pored ustiju prolaze i gledaju se.
Nad vodom se nadvija visoki sneg
***
SNEG U DVORIŠTU
Moj sneg se u dvorištu iskrivio u telo bolesno i uvek
leđima okrenuto i vejavica moja je sa vazduha odrana
kao koža kada od tela odustane. Sećanje na zmiju u strmu
stazu je pretvoreno. Svuda je mir. I zakovani led. Žileti
hladni do blistanja. Sa vidikovca zastava se cepa prema
Dunavu i na stubu vodenom moj gost stoji i čeka da bude
preuzet. Mraz testerasto usta porezuje, pomodrelo pucketa
i zviždi. Klizaljke su na zid naslonjene, nalik
pridignutom glodaru bez glave. Repovi
isprekidani i gladni, zvukovi svedeni
na pisak. Vetrovi pod izmaglicom
oboreni. Neka pate i moje pahulje,
i njih će vetruške
odneti
tamo gde bola nema
***
GOSTI
Napolju je izglasano da pada kiša ali nasilno
pada sneg, napolju je toliko snega da mora i u kuće
da ulazi jer nema više mesta u šumskim ustima,
leptirica pokojne pse dovodi
skrivene jaruge da
isprazne
i jedno grlo što nije do kraja
popijeno krenulo je
da je traži, u čašu da joj se prebaci,
napolju se kišna šuma u strahu
predomislila i odjednom je umesto pljuska
pokosio dugački sneg,
predeo je preko sopstvenih kostiju
udolinu pregazio a ti
gledaj, izdahnuli ptičari
po prozoru ti
pešače:
moje grlo
dovelo nam goste
***
ULAZAK U SNEG
Ne znam kada ćemo se ponovo videti jer u sneg sada ulazim
i nastavljam do mesta gde je prvi put pobeleo, i skije se ovde
zadnji put dodirnu i zauvek raziđu koliko je zakopano i ledenim
minama izgrebano, iznad i ispod jedino se udruženi sneg širi
i nekada je crnom žicom bio povezan a sada je i ona pobelela,
kroz zamrznute konopce pomeram se dok inje mi kosu ne usitni
a zatim mi hladnjača noge proguta, gde je mesto prve svetle
vejavice i gde su pahuljaste kofe prvi put belo disanje zaledile,
i nebo je moralo zelenu boju da ukloni plavetnilo da se ukaže
pa tako je i sneg zaboravio da su padavine nekada crno i mirno
puzale, ne znam kada ćeš me ponovo videti jer rogovi su divokoza
prema mestu prvog snežnog belila začešljani i samo što nisam
stigao, je li ovo tačka na kraju belih žica? Da li je ovo granični
vetar? Poledica podignuta kroz boje? Ničega ovde nema samo
na unutrašnjim zidovima snega urezano obećanje: vratiću se
___________________________________
GORAN KORUNOVIĆ (1978, Jagodina) je pesnik i docent na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je knjige: Gostoprimstva (2011, poezija), Reka kaiševa (2012, poezija), Literatura i opasnost (2013, komparativni ogledi), Crvena planeta (2014, poezija), Usta bez kapaka (2019, poezija) i Manastir (2023, poezija).
čovjek-časopis 