… A to ne biva baš često Ne vidim glomazne mere Surlu uši i stubaste noge Ništa od onog Što nameću znanja o slonu
Ne nazirem ni klavirske dirke Drške noževa ni medaljon na poprsju Stare vojvotkinje s kojeg zure Uglačana okca od slonovače
Mutna mi je slika krivolovca Među trofejnim kljovama
Kada pokušam da zamislim slona Dođe mi pred oči sve što nije slon Tako je i sa idejama Rađaju se kad potrošiš Sva obilja sveta iz kojeg dolaze
***
CELINA
Tačka na kraju rečenice U nekoj svetoj knjizi Svejedno je mali uzorak tame
Na putu do škole Dečak je upravo Video pileću nogu
Između ova dva iskaza Dovoljno je mesta Za sva ljudska iskustva
Ništa ne dokazujem Jer to nije posao poezije
Ali jeste sećanje na Dragicu Iz treće klupe do prozora Bledu disleksičarku U suzama nad tekstom Dok učitelj vrhom Olovke čisti nokte
Kovitlac perja iz jastuka To poezija hoće u svetu Gde jezik je starinski hotel S primerkom Biblije Kraj svakog uzglavlja
Celu rečenicu Dragice celu Do tačke kaže učitelj
Odvojena od tela pileća noga Mora u neko novo pripadanje U mračne obrede na primer Basnu s lisicom ili supu
Mi smo samo siročad celine Bože dragi koliko je tuge U njenom odsustvu
Dragica plače Rečenica je zver I dalek je put do tačke
***
GRČKI MONASI NA OMV PUMPI
Ne znam da li se i nekom od njih učinilo Da novembarsko nebo liči na bojno polje. Retko kad je toliko svetla u novembru, Među barokno nagojenim oblacima.
Na vrata što se otvaraju uz fini šum Za turskim kamiondžijom ulazi i miris Dizela – Mein Gott, kaže vremešna gospođa S tetovažom srca na zapešću.
Pri računanju na prošlost jedva da ima Razlike između ljubavi i fosilnih goriva. Ko ovde traga za lirikom nabasa na rebro Dinosaurusa; ali monasi su tako
Lepo zauzeti nekim videom na ajfonu. Čovek se pita veruju li zaista da svet je Malo stariji od klinastog pisma. Retko kad je toliko svetla u novembru,
Reklo bi se da nebo još ima posla Oko scene za premijeru Postanja. A svi stojimo pred kasirkom što u pometnji Jezika traži pravu reč za izvolte.
***
PROZOR OTVOREN PREMA MORU
Ulica Odiseja Elitisa, U malom lučkom gradu gde kopno Sužava se u jezičak od kamenja I slane vatre.
Preko puta je bučna Porodica iz Pančeva, S mnogo dece i belim psom.
Moja Grčka je oksimoron. Otvoren horizont poziva me Da poštujem privid.
Imam ženu koju volim I njena mitski lepa leđa Treba namazati kremom za sunčanje.
_________________________________________________
DEJAN ALEKSIĆ (Kraljevo, 1972) pesnik, dramski pisac, romanopisac i stvaralac književnih dela za decu. Diplomirao je na Odseku za srpsku književnost i jezik Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Objavio je dvanaest pesničkih zbirki, knjigu drama, jedan roman i preko dvadeset knjiga za decu. Dobitnik je brojnih značajnijih književnih nagrada za poeziju: „Vasko Popa”, „Meša Selimović”, Zmajeva nagrada Matice srpske, „Branko Miljković”, Nagrada SANU iz Fonda „Branko Ćopić”, „Miroslav Antić”, „Risto Ratković”, Prosvetina nagrada, Matićev šal, Brankova nagrada. Poezija Dejana Aleksića prevođena je na desetak evropskih jezika, a posebne knjige pesama objavljene su na španskom, poljskom, francuskom, slovenačkom i makedonskom. Za roman Petlja dodeljene su mu je nagrade „Miloš Crnjanski” i „Vladan Desnica”. Za dramu Vina i pingvina 2010. godine dodeljena mu je Pekićeva stipendija. Kao autor knjiga za decu zastupljen je u čitankama i obaveznoj lektiri za osnovnu školu. I u ovoj oblasti nagrađivan je važnim priznanjima: dvostruki dobitnik nagrada „Politikin zabavnik” i „Neven”, nagrade „Dušan Radović”, nagrade Zmajevih dečjih igara za izuzetan doprinos literaturi za decu, nagrade Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu, „Plavi čuperak”, „Zmajev štap”, „Gordana Brajović”, „Rade Obrenović”, Nagrade Grada Niša za književnost za decu, „Gomionica”, Zlatno Gašino pero, Dositejevo pero, Nagrade Radio Beograda, Zlatni ključić Smedereva, kao i međunarodnih priznanja „Mali princ”(dva puta) i White Raven. Radi kao glavni i odgovorni urednik Izdavačke delatnosti „Povelja”, u Narodnoj biblioteci „Stefan Prvovenčani” u Kraljevu.
Nekada sam mislila da je dosada gospodar univerzuma. Ili makar vodeća sila koja upravlja idejama nemoćnim da se rode ukoliko nema nje – dosade. Ne dopusti čoveku dokolicu i vladaćeš njime. Ako već moraš da mu je pružiš, a potreban ti je kao rob, naseli se u njegovoj dokonosti. Učini da rešetke kaveza gleda misleći da vidi ogradu koja ga čuva od ponora. Teško je naći bolje mesto na svetu od zatvora da se obnove misli o tome. Verujem da je majka svih zatočeničkih misli ideja bekstva. To me dovodi u smešan i gotovo bespomoćan položaj, jer ja sam već utekla iz kolektivne mentalne tamnice i ovo je prostor moje apsurdne slobode. Poslednje što bi mi palo na pamet je bekstvo. Ovo je lekovita izmaknutost, tačka iz koje povlačim kružnicu onog što znam, preko polja onog što razumem, da bih se vratila u znanje zbog onog što ću moći da učinim. Odavde je to lakše. Čak i iz zatvora. Nestvarno je kako samo nekoliko sati od prelaska granice biva dovoljno da liznem iskustvo desetine hiljada onih što su iz zemlje otišli trajno. Društva su kao podešene rezonantne kutije koje prisilno osciluju. Svaka misao neusklađena s dominantnom vibracijom boli kao žulj u glavi. Moja je zemlja ona u kojoj najdobronamerniji roditeljski savet glasi: gledaj, ako možeš, da odeš daleko odavde. To je pošteno i bolno. Naročito u porodičnoj kulturi kakva je naša, izgrađena na veri da je prepuštanje potomstva samostalnoj sudbini dokaz roditeljske slabosti i poraza. Nema veće patriotske patetike od one kad baba i deda gledaju preko skajpa kako im unučad jedva nabadaju rečenice na srpskom, kao podoficiri vermahta u naivnim scenama iz partizanskih filmova. Skajp. Globalne mreže. Kad kažem mreža, ne mogu da ne pomislim na pauka. Maločas sam videla jednog. Mirovao je u uglu ogledala, priljubljen uza svoj odraz, kao da na stomaku nosi brata blizanca. Moja sloboda ima svog defektnog blizanca kojeg tegli na leđima kao izraslinu. On joj često pakosno dobacuje odostraga, navodi je na pogrešne misli i dela, puni uši sablažnjivim nagovaranjima. Jednom je moja sloboda htela da me časti lepim iskustvom. U vreme dok još nisam imala jasnu svest o njoj, dolazila bi u potaji kao nevidljiva zaštitnica, da mi šapuće o tajnama na koje imam pravo. Znanje je najveće imanje, pisalo je na vratima koja su iz učionice vodila u mali pomoćni prostor, u đačkim krugovima poznat kao ,,jazbina“. Tamo su čuvani školski materijal i nastavna sredstva. Učenicima je ulazak bio zabranjen, mada se pričalo kako su oni hrabriji, iz starijih razreda, tajno ulazili da gledaju prepariranog tetreba i tegle sa žabama u rastvoru. Evo je, o evo je mala Dina. Sedi za katedrom i naglas čita lekciju. Ostali slušaju. Učiteljica je tako udesila, pre nego što je s domarom Gagijem otišla u ,,jazbinu“, nakratko, da on pogleda neki kvar. Učiteljica ima poverenja u Dinu. I u Gagija. On je dobar majstor. I mio je. Vedrina ga ne napušta i prsti mu mirišu na metalni alat. Dina to zna. Jednom ju je u šali, na velikom odmoru, štipnuo za nos i rekao joj: Gde si, žabo jedna. Ali i Dina hoće da vidi tegle sa žabama u rastvoru. Nejasna reč ,,rastvor“ samo uvećava magnetizam tajne. Vrata su tek pritvorena, unutra je tiho. Ako bi se malo približila, mogla bi da proviri, ne otkrivajući se prestankom glasnog čitanja. Dina bi to umela. Bolja je od većine vršnjaka u čitalačkom umeću. Još pre škole vodili su je po komšiluku ili pokazivali pri rodbinskim posetama kao vašarsku atrakciju. Lica bi se topila od miline kad Dina zauzme spikersku pozu, kako je već viđala da radi ona gospođa u Dnevniku, a umesto izveštaja s partijskog kongresa poteku stihovi Žaba čita novine na listu lokvanja… Radoznalost je neizdrživa, mora da vidi te žabe u teglama, želi da bude neustrašiva u prestupu, kao stariji đaci. Njen dečji subverzivni etos ustaje iz sna. I nakazni sijamski blizanac njene slobode kezi se i šapuće svojoj sestri nositeljki: Kaži joj da proviri, kaži joj! Dina čita naglas: Naša zemlja bogata je prirodnim lepotama. Krase je brojne reke, jezera, planine i šume. Najveća i najplodnija ravnica u našoj zemlji deo je Panonske nizije, a naše more zove se Jadransko… Prelazi rečenice bez zadrške. Uspeva čak povremeno da osmotri razred. Kako odmiče niz tekst, sve je manje onih koji slušaju lekciju. Ali tihi su, ne ugrožavaju lepu priliku da rade ono što ih zabavlja. Neko zarezuje olovku, dvoje-troje se došaptavaju i smejulje, onaj kudravi, kojeg učiteljica često zove đavolom, pravi lađu od papira. Takav položaj i raznovrstan reljef omogućuju razvoj mnogih poljoprivrednih grana, a rudna bogatstva važna su za jačanje industrije… Najzad primećuje da je Lovro jedini koji pažljivo sluša. Svaki put kad nakratko podigne pogled s knjige, Dina vidi te oči koje ne trepću. On je uvek ćutljiv i povučen. Ne odvaja se od drugih tek po neobičnom imenu, nego i držanjem. Ako i progovori, to je više skromni komentar upućen sebi, stidljivo dečačko mrmljanje iza kojeg nesigurnost samo poraste. Ali umeo je da sluša, i tada bi njegove svetle oči postajale krupnije. Zbog toga joj se sada čini da čita jedino njemu i zato malo usporava pred poslednjim redovima teksta. Kraj dolazi s istim rečima iz prve rečenice naše prirodne lepote. Mala Dina oseća kako se tišina iza njenog glasa širi kao boja mastila kapnulog u čašu s vodom. U tom stanju secne je krotiteljski glas učiteljice i malo ustukne pred njenom glavom proturenom kroz neznatno odškrinuta vrata. Do maločas besprekorna punđa jedva se drži na temenu. Čitaj ispočetka, zapoveda učiteljica. Ti, đavole, opet se glupiraš, a! Kudravi panično zgužva papirni brodić. Potom se glava vrati u ,,jazbinu“, kao da je samo ona i ostala od učiteljice, jer telo ima neke druge poslove. Ali i glava je dovoljna. Učiteljica nam predaje znanje, a znanje je u glavi. Naša zemlja bogata je prirodnim lepotama. Krase je brojne reke, jezera, planine i šume. Najveća i najplodnija ravnica u našoj zemlji deo je Panonske nizije, a naše more zove se Jadransko… Mala Dina čita ispočetka. Sve se ponavlja, kao u već odgledanoj predstavi. Neko pokušava da zavrti novčić poput čigre, dvoje-troje se međusobno gađaju papirnim smotuljcima. Kudravi je istrgao list iz sveske i crta sise. Mnogo sisa. Dina zna da ne sme tako da se kaže, ali to je svejedno samo glas u njenoj glavi, nečujan za druge, pomalo pakostan, onaj isti koji šapuće: Kaži joj da proviri, kaži joj! I ona ustaje, ne prekidajući diktat, hoda na prstima, krivi glavu da vidi bolje. Izbor strane u borbi između straha i znatiželje gura je sve bliže vratima. Potom se strah i znatiželja udružuju, kao u svakoj avanturi. Onom ko se jednom upiški na pozornici, pred punom salom Doma vojske, čudna osećanja dolaze kao znani gosti. I mala Dina vidi. Vidi da je učiteljica sada samo klečeće telo s nevidljivom glavom. Glava je skrivena donjim rubom Gagijeve košulje. Ali nema nigde tegli sa žabama. Nema ni prepariranog tetreba. Ničega što odvažnost traži kao nagradu, nikakvog otkrića koje opravdava rizik. Samo te dve besmisleno povezane figure i kraj njih plastični model ljudskog skeleta, u prirodnoj veličini, za koji se domar Gagi pridržava. Mala Dina mora da se vrati za katedru, pomalo razočarana istraživačkim neuspehom. Čita lekciju iznova. Ovog puta ne mora da čuje naredbu, miri se sa ponavljajućom večnošću jezera, nizija i šuma, niže jednolične rečenice kao što more, koje nikad nije videla, tuče obalu dosadno istim talasima. ,,Jazbinu“ najpre napušta Gagi. Dina prestane s čitanjem. Domar nosi pobednički izraz na licu, kao svaki majstor po uspešnom okršaju s kvarom. U prolazu je štipne za nos. Malo se krevelji dok izgovara: Žabo jedna žabasta. Umesto onog mirisa majstorskih prstiju Dina oseća neki drugi, nepoznat. Kad se pojavi i učiteljica, Gagi već nije tu. Škola je velika, kvarovi ne spavaju. Pažljivo doteže odeću i popravlja frizuru. Punđa je opet čvrsta, dodaje glavi finu pedagošku strogost. Sada možeš na svoje mesto, Dina, kaže učiteljica. Dina posluša. Prolazeći pored Lovra, još jednom uhvati njegov pogled. Lovro. Dečak čijeg će se imena setiti gotovo trideset godina potom, misleći o rodbinskoj vezi dosade i slobode, među zidovima malog grčkog zatvora. Ne znam, zaista, je li dobro to što ovo mesto ne osećam kao zatvor. Možda samo nije prošlo dovoljno vremena. Možda i zato što u ograničenom kretanju nikada nisam videla kaznu. Kao ni u izostanku susreta s drugima. Ili je, jednostavno, zatvor preko mere obeležen pretpostavkama koje ga čine zatvorom da je preda mnom pokrenuo sumnju u ono što predstavlja. Kao čovek koji druge stalno podseća na to koliko je pametan. Za pauka je ovo samo još jedan zid, još jedan premrežen ugao, a i muva je u izobilju. Nestao je, ne vidim ga više. Oslobodio se svog blizanca, pustio ga da potone u hladnu dubinu ogledala. Zašto je morao da se pomeri? Možda ga je pozvala večera, upravo prozujala kraj gesla Γνώθι Σεαυτόν? To je ta sloboda zavaranih da su slobodni: mirno večerati posle nečije nevolje.
DEJAN ALEKSIĆ (1972) pesnik i stvaralac književnih dela za decu – proznih, pesničkih i dramskih. Diplomirao je na Odseku za srpsku književnost i jezik Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu. Objavio je deset pesničkih i preko dvadeset knjiga za decu, kao i knjigu dramskih tekstova. Dobitnik je značanih književnih nagrada u Srbiji, ali i nekih međunarodnih: ,,Vasko Popa“, ,,Maša Selimović“, Zmajeva nagrada Matice srpske, ,,Branko Miljković“, nagrada SANU ,,Branko Ćopić“, nagrada ,,Borislav Pekić“ (za dramski tekst), ,,Risto Ratković“, ,,Miroslav Antić“, Prosvetina nagrada, Brankova nagrada, ,,Matićev šal“… Među priznanjima za književnost za decu ističu se Nagrada ,,Politikin zabavnik“, ,,Neven“, nagrada Zmajevih dečjih igara, ,,Plavi čuperak“, ,,Rade Obrenović“, nagrada Grada Niša za najbolju knjigu za decu, nagrada Sajma knjiga u Beogradu, nagrada Radio Beograda, priznanje White Raven – minhenske Međunarodne biblioteke za decu i mlade; dvostruki je dobitnik regionalne nagrade za književnost za decu ,,Mali princ“. Pesme Dejana Aleksića uvrštene su u brojne antologije i prevođene na nekoliko evropskih jezika. Njegovi stihovi i proza za decu deo su nastavnog programa u osnovnim školama, a roman Cipela na kraju sveta na listi je obavezne lektire za 7. razred. Radi kao glavni i odgovorni urednik Izdavačke delatnosti ,,Povelja“, u Narodnoj biblioteci ,,Stefan Prvovenčani“ u Kraljevu.
Odrasla sam u kući u kojoj se pivo otvaralo viljuškom. Nedelje su bile lepe male večnosti okončavane spremanjem knjiga i sušenjem kose, na kauču, između dva brega naslaganog veša. Majka se smeštala u svoj kutak za peglanje i uključivala televizor. Upravljana njenom rukom, pegla je klizila vrelim stopalom niz rukave tatinih košulja. On bi nedeljom uveče odlazio kod Vladana, u susedni stan, da gledaju utakmice. Ponekad su od njihovog nezadovoljstva ili euforije odjekivali hodnici zgrade. Tata je znao da opsuje. U tom smislu, nije mu se mogla osporiti kreativnost. Svakodnevno je pomerao granice psovačkog nadahnuća. Psovka se javljala kao poetizovan vid priznavanja nevolje. U verzijama koje je on stvarao, često su bile deseterački spevane, što im je davalo smešan epski kontrapunkt. Ali motivi su imali avangardni karakter. Umesto boga, krvi, hleba i drugih tradicionalno biranih objekata za one radnje na terenu psovke, u očevom repertoaru povremeno su gostovali kanarinac, dukat uglačani, papilotna ili tranzistor. Jednom čak i lipova daska. To je bilo onda kad sam im rekla da ću upisati filozofiju. Čuješ li ti ovo, dreknuo je ka majci i istog časa uveo lipovu dasku u trpni koitalni kontekst. Posle mnoštva uzaludnih pokušaja da mu veže u čvor taj, kako je govorila, ,,pogani jezik“, majka je prestala da se zgražava. Ovog puta mu se čak pridružila: Dina, sunce mu jebem, pa zar nije bio plan da upišeš farmaciju? Bio je. Većina roditelja voli da zamišlja budućnost svoje dece kao put u život lišen neizvesnosti. Za to je potreban siguran posao, a teško obolelo društvo traži apotekare. Mnogo apotekara. Ekrane su već bili zaposeli vidovnjaci i iscelitelji, a prometna raskršća – apoteke, male mirišljave kasarne sa uredno postrojenim medikamentskim jedinicama. Narod je dolazio da se naoruža utehom i otupelošću. Utehom, da bi mogao da živi, a otupelošću – da ne misli o životu sklepanom na temeljima utehe.
A lepo mi je stajao beli mantil. Nekoliko dana po upisu u Srednju medicinsku, sašila ga je po mojoj meri baka Katica, komšinica iz prizemlja, penzionisana kostimografkinja. Hopa-cupa, skoči, da ti vidim oči, pevušila je starica dok je preko mojih leđa i bokova zatezala krojački metar. Živela je sa već prosedim, mentalno zaostalim sinom Veliborom, koji me je jednom u ulazu uhvatio za dupe. Manguparija iz kvarta zvala ga je Velibor Sto Posto, jer je nesrećnik svoje rečenice često završavao izrazom statističkog apsoluta. Joj, Dina, kako ti je dobro dupe, sto posto. Svaka zajednica, ma koliko bila mala, mora da podnese danak unuverzumu neotpornom na greške. Velibor je simbolizovao kosmički otkup naše zgrade. Zato mu se sve praštalo i bio je voljen. Njegov život sastojao se u tome da jednom dnevno izađe u park, povremeno uhvati nekog za dupe i mirno stari sa svojom majkom.
Ponekad sam ostajala malo duže pred ogledalom obučena u beli mantil. Donjim rubom mi je doticao kolena. Kad nikog nije bilo u stanu, oblačila sam ga na golo telo. Koža mi se prijatno ježila pod sveže uštirkanom tkaninom. Medicinski mantili mojih školskih drugarica bili su kupljeni u radnjama. Stajali su nekako kruto i stubasto na njima, pozivajući na profesionalnu distancu, ali ne i na stereotipne aluzije koje uobičajeno budi tako uniformisan ženski stas. Moj mantil je bio skrojen da me učini privlačnom. Uostalom, nosila sam ga obilazeći krevete u kojima su patila ljudska tela. Podražavan obrisima moje figure, imao je moć da tuđi bol i strah makar na trenutak zameni skrivenom žudnjom koja vraća u život. Ipak, u tom poziranju pred kućnim ogledalom bilo je svega sem samozaljubljenosti. Najviše nekog nejasnog odmeravanja volje da devojka koju vidim u odrazu pristane na moje ja. Nije me činila spokojnom jednostavna činjenica da ona postoji. Želela sam da prihvati svoju neponovljivost. Zato me je gledala tako upitno iz hladne dubine ogledala. I jednog jutra sam čula: Šta hoćeš od mene? Šta još hoćeš? Pitanja koja sam u tom času mogla da postavim sebi, došla su sama i neočekivano, s druge strane zida, sustignuta kršenjem posuđa i tupim zvukom udaraca. Vladan je redovno tukao svoju ženu. Već sam znala uvod u ritual: iza uzajamnih optužbi i galame, muzika u njihovom stanu iznenada bi postajala glasna, a potom se budilo poprište bračnih sukoba. Ovog puta, ako bi se zanemario taj zid, sve se događalo na korak od mene. Ništa, ništa neću od tebe, ni tebe neću – urlao je. Batinanje se, kao i ranije, završavalo njegovim izlaskom iz stana i treskom vrata. Iza muzike koja je naglo utihnula čuo se zvuk srče skupljane metlom. Potom i plač. Najednom sam se uplašila vlastitog lika u ogledalu okačenom na zid iza kog je jedva čujno grcala žena. Prigušeno cviljenje nakratko bi zamuklo, tek da se još očajnije vrati iz grla uhvaćenog kratkotrajnim okovima jecaja. Tako se može plakati samo ležeći uza zid. Mogla sam da zamislim to telo koje se trese od ridanja, sklupčano poput upitnika pred kojim je izmaknuto neko od onih večnih pitanja.
Svađe mojih roditelja izgledale su kao vodvilji. Sporadična prebacivanja bez čvrstog zapleta, mahanje rukama kao da se reguliše saobraćaj komičnih argumenata, pretnje razvodom koje se izriču slično recitalu za Dan škole. Onaj ko bi iz sukoba izašao poražen, vraćao se svakodnevnom koještarenju da isceli rane. Nije bilo modrica, podliva i polomljenih zuba. Za jedini zub koji je mama izgubila bio je kriv viseći kuhinjski element. Bez prenesenog značenja – o glavu joj se obio pred muža postavljen ultimatum da se visina čitavog niza tih drvenih kutija okačenih nad sudoperom i šporetom prilagodi njenim potrebama. Još nenaviknuta na novi položaj otvorenih vratanaca, užurbano poslujući da zgotovi ručak, licem je naletela na jedno od njih. Najzad da i ja legnem s kafanskom pevačicom, šalio se moj otac, polažući joj gazu na oteklu gornju usnu uz obećanje da će je voleti i tako krezubu. Skrivanje osmeha šakom nije trajalo dugo. Nekoliko dana kasnije, ušla je u stan punog srca i praznog novčanika. Oko za oko – plata za zub, svečano je izjavila i rastegla usne u osmeh bez rupe. Bilo je to onog proleća kada su komšijska deca od nevredećih novčanica pravila aviončiće kojima su pilotirali Josif Pančić i čika Jova Zmaj.
O, apoteke, apoteke! Tako su nam potrebne. Svetilišta za vernike čiji bog govori jezikom fizioloških tegoba. Objavljuje se kroz glasnike što u večnoj tami tela uzimaju na sebe alegorijske oblike uvećane prostate, lenjih creva i artritičnih zglobova. Oltari pred kojima poklonici otvaraju nečitke akatiste recepata i dijagnoza, a mlade uglađene sveštenice im na dlanove, uzdrhtale od vere u sintetičku sreću, spuštaju kutijice sedativa kao naforu. Vernici se ozareni vraćaju kući. Uz njih je Sveti Bromazepam.
Ispunilo me je osećanje ponosa što sam roditeljima tako izravno predočila svoju odluku o studijama filozofije. Sećam se nakratko zavladale tišine. Sa televizije se smeškao čovek koji vrti prsten i proriče budućnost.
Dakle, tako – filozofiju… Ako budeš imala sreće da ne poblesaviš, sigurno ćeš umreti od gladi“. Majka je rekla toliko. Otac nije rekao ništa. Gledao je u prazno, zavaljen u fotelju, i čupkao davno izvučenu nit iz levog naslona za ruku. Zvao je to ,,nirvana-končić“. Potom je ćutke otišao u kuhinju i viljuškom otvorio pivo.
DEJAN ALEKSIĆ (1972) pesnik i stvaralac književnih dela za decu – proznih, pesničkih i dramskih. Diplomirao je na Odseku za srpsku književnost i jezik Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.
Objavio je deset pesničkih i preko dvadeset knjiga za decu, kao i knjigu dramskih tekstova. Dobitnik je značanih književnih nagrada u Srbiji, ali i nekih međunarodnih: ,,Vasko Popa“, ,,Maša Selimović“, Zmajeva nagrada Matice srpske, ,,Branko Miljković“, nagrada SANU ,,Branko Ćopić“, nagrada ,,Borislav Pekić“ (za dramski tekst), ,,Risto Ratković“, ,,Miroslav Antić“, Prosvetina nagrada, Brankova nagrada, ,,Matićev šal“… Među priznanjima za književnost za decu ističu se Nagrada ,,Politikin zabavnik“, ,,Neven“, nagrada Zmajevih dečjih igara, ,,Plavi čuperak“, ,,Rade Obrenović“, nagrada Grada Niša za najbolju knjigu za decu, nagrada Sajma knjiga u Beogradu, nagrada Radio Beograda, priznanje White Raven – minhenske Međunarodne biblioteke za decu i mlade; dvostruki je dobitnik regionalne nagrade za književnost za decu ,,Mali princ“.
Pesme Dejana Aleksića uvrštene su u brojne antologije i prevođene na nekoliko evropskih jezika.
Njegovi stihovi i proza za decu deo su nastavnog programa u osnovnim školama, a roman Cipela na kraju sveta na listi je obavezne lektire za 7. razred.
Radi kao glavni i odgovorni urednik Izdavačke delatnosti ,,Povelja“, u Narodnoj biblioteci ,,Stefan Prvovenčani“ u Kraljevu.
DEJAN ALEKSIĆ (1972, Kraljevo), pesnik, dramski pisac, i književni stvaralac za decu. Diplomirao na Odseku za srpsku književnost i jezik u Novom Sadu. Objavio je devet pesničkih knjiga, za koje je dobio brojne književne nagrade: Zmajeva nagrada“ Matice Srpske, “Meša Selimović“, “Branko Miljković“, Nagrada SANU iz Fonda “Branko Ćopić“, Prosvetina nagrada, Brankova nagrada, “Matićev šal“, “Risto Ratković“… Pored pesničkih, objavio je i dvadeset knjiga za decu, kao i jednu knjigu drama. Živi i radi u Kraljevu.
Upravo tišina nedostajala je našem susedu,
Studentu elektrotehnike, u časovima
Dremeža na terasi, posle noći
Probdevene nad zamršenim formulama.
Pucali smo lažnim pištoljima naokolo
Povremeno ga drmusajući tako izmučenog,
Nestrpljivi da nam iznova izvede
Stari trik s nestajanjem novčića.
Ta slatka laž u koju se veruje
Činila je da dublje volimo stvarnost.
Ne spavam, branio se, samo gledam
Unutrašnju stranu kapaka.
Čekati svet iza formule stvaranja
I stvarati ga od preostalog čekanja.
Život – majstor opsenarskog zanata.
Dani – naivna publika u redu za kartu.
Nekoliko godina kasnije, poginuo je
U jednom od onih ratova koje nismo vodili.
Videsmo ga: mlad i učen, ispružen u otvorenom
Kovčegu, zauvek sam iza kapaka.
Ta gorka stvarnost u koju se ne veruje
Činila je da dublje volimo laž.
Kao novčić koji je zasigurno tu negde,
Ali niko neće propustiti da kaže:
Čudo, stvarno je nestao!
***
APOKRIFNI SEPTEMBAR
Osa duboko u voćnom mesu
Monaški život senki
Slepilo od gledanja u sunca iza govora
Stojiš na izmaku leta
Kao u predvorju mitologije
Iznenada
Poželiš susret
Sa jednim malim ništa
Da dođeš pred njega
Sa svojih hiljadu pitanja
I čekaš strpljivo
Da ti kaže:
Daj mi svoj kvar
DEJAN ALEKSIĆ (1972, Kraljevo), pesnik, dramski pisac, i književni stvaralac za decu. Diplomirao na Odseku za srpsku književnost i jezik u Novom Sadu. Objavio je devet pesničkih knjiga, za koje je dobio brojne književne nagrade: Zmajeva nagrada“ Matice Srpske, “Meša Selimović“, “Branko Miljković“, Nagrada SANU iz Fonda “Branko Ćopić“, Prosvetina nagrada, Brankova nagrada, “Matićev šal“, “Risto Ratković“… Pored pesničkih, objavio je i dvadeset knjiga za decu, kao i jednu knjigu drama. Živi i radi u Kraljevu.
čovjek-časopis 