Tag: Branislav Živanović

*

sve teže spuštam se niz stihove
ovim sidrom što traži dubinu
da se otkine u postojanje

ćutim lakše nego što govorim
razmišljam brže nego što pišem
čitam bolje nego što se sećam

u svakom ponovo vidim novo
toplom melanholijom umora
vraćam se ali nikada isti

senkom kraja ka zori početka
prilazim sa različitih strana
jer ovde sve drugačije boli

oprezno silazim među reči
prenoseći sopstvenu težinu
lica iz jedne ruke u drugu

moj stid je uporište mog ega
on moje vrhunce čini manje
visokim moja dna manje niskim

iskustvo ponora koje nema
o čega da slomi propadanje
prazno zuri u stupor svog sada

jednom prevaren duplo oprezan
dežuram oko rupa u sebi
pred tvojom samouverenošću

bela pučina umiva čelo
podiže ga kao spomenicu
pogled potonuo do tišine

stih sam što ništa ne dodiruje

***

MEDITERANSKA

vreme se povezuje sa morem
jednim danima nalik na druge
dubinom dna sa dubinom noći
jedna tama drugu uvećava
kao udar vesla o trup čamca
odzvanja jače što je tamnije
mediteran živi iskušenjem
onim što je bilo i što jeste
dalji od njega više ga žele
usamljen poput svetionika
pod zrakastim zvukom zrikavaca
cveta srcem nostalgičnog oka
lako je voleti i deliti
kad se nema ono što se hoće
sve što je teško posedovati
tamo gde azurna himera bdi
spokoj gubi deo posebnosti
jezik kopna učen prisvajanju
plivanje je veština snolikih
ispisana daljinama preko
granice ocrtane maslinom
talasi obljubljuju obalu
dramom odlaženja i vraćanja
ližu naša oznojana tela

***

JONSKA

slana vodo čisto protivrečje Još samo ovde teško se tone Gde propinju se grive valova O more mero svoga bezmerja O more mero moga nemira Svake godine ti se prikradam Kako bih mogao da se vratim Svemu onom što sam ostavio Svakoga leta ja ti prilazim Da pred tobom posmatram i slušam O dolaženju i odlaženju Svakoga septembra malo umrem Svakoga dana više sam živ pred Pitkom laktozom ultramarina Pogled se koprca kao brancin U čuvarkama alaskog čamca Što se ljuljuška po maestralu Pramcem okrenutim ka pučini Bele fasade i plave škure Izlaze iz stoletnih čempresa Bregovima silaze u eon More šumi na rubu jezika Zaliv ovenčan planinskim vencem Niz senku maslina miris smole Puteljak od borovih iglica Noge ulaze u pristupačne Obale umekšane peskom sa Šljunkom što ujeda za tabane Plima se uvlači pod stopala Kao da na nešto me navodi A onda skok sa obližnje stene Čelom blago pomućeno mirom Ronjenje sve plavlje što je dublje Sa reskim jodom u nozdrvama Modrim tonovima u ušima Debelim komadima tišine Nadimaju se sunđeri pluća Jabuke očiju slatke od sna Svakoga puta ja mu se vraćam Lakši za jedno nedostajanje Svakoga puta ja ga napuštam Teži za jedno iskustvo znanja Što me uveliko nadilazi Gorkim nespokojem oslobađa Od iluzija samovažnosti O more mero svoga bezmerja O more mero moga nemira Nisam došao da bih ostao I to je možda ono najlepše Sutra će ti doći neko drugi Ali ti ćeš ostati da traješ Da svedočiš ovoj prolaznosti Što se uliva u nas i lepi Ko smrt za kosu utopljenika Tragovi posoljeni suzama Za morem prosutim u okean

***

BALATONSKA

svetlozelena sa providnim podlivima plave prema horizontu. niska kamenja na prilazu vodi. sipljivi pesak pod bosom nogom se giba. prsti propadaju u sunđerastu masu. ponegde znakovi vegetacije. biljke uzdignute sa nabranog dna uvijaju se pod naletima struje. desetinama metara ukrug nijednog kupača. nebo podeljeno sivim planovima runa sa blistavom belinom nepomirljivog poslepodnevnog sunca na borduri. citrusni zraci probijaju gusto klupko načinom mesinganih igala. prišivaju apokalipsu za novo stvaranje. lepota živi na prelazima umirućih boja. geografija melanholije položena u vrenje vremena. u jezeru dreždim kao plovak. u struku presečen svežinom mentola što se mreška i češe o ježa kože širim prečnik mokrih prstenova oktavama raspojasanog jula. dubok udisaj i spor izdisaj mešaju drhtaj i divljenje. prisni vetar srednjoevropskog sutona valja salo talasa i upravlja ga prema kopnu. želatinasta pustoš se širi. narasta. pa se opet smiruje. akustikom akve glas mi po-ska-ku-je prema jugu. ne mogu da se oduprem utisku da sam na moru. da sam na umoru. dok davim svoju težinu horizont u plavom boli me providnim podlivima sa zelenim svetlima

***

PEČUJSKA

„Quinque, pet, peć, Peč… Pet? Peć?
Mađarsko ime grada… Šta znači Peč?“

Laslo Bertok

1

nikad nisam bio u pečuju
gradu pet crkava i dimnjaka
fabrike žolnai keramike
ritam poveravam ulicama
metar odlažem u beležnicu
odvijam se prividno slobodan
vijugavim linijama versa
kvadrat s krovom me odomaćuje
čuva gipkim opkoračenjima
dok se lomim na uglu stranice

2

ćutim na nepoznatom jeziku
ja sam stranac sa čudnom navikom
utiske dana prevodim u rad
časova što klate se u kugli
od tišine i izgubljenosti
dok u džepu zveckaju forinte
na ungro-engleskom obavljamo
razmenu dobara i pozdrave
ponegde se o mene okrzne
reč čije značenje prepoznajem

3

otkrivam ovaj grad kao telo
žene sa kojom prvi put ležim
od sinagoge i džamije kraj
trga széchenyi do katedrale
preko zidina staroga grada
prodirem polako i s oprezom
mladog neiskusnog ljubavnika
pod intimnim nagibima leta
pečuj slavi svoju obnaženost
koštica osvojena nasladom

4

katedrala u blizini trga
u sumornom julskom prepodnevu
po završetku nedeljne mise
javlja se litanijom vremena
linčovanjem zvonâ u kulama
dok masivni bakarni krstovi
kao glogovi kočevi streme
prema srcu gluvonemog neba
sunce se smeje bolesnim sjajem
i čeljust zariva u oblake

5

sedim za šankom u pabu „glasgow“
ćošak kiraly i felsőmalom
posmatram ljude kako prolaze
toplim kriškama mađarskog jutra
izdeljenim na četvrt pomislim
ovo je grad po meri koraka
izlokana vekovna kaldrma
o tome najbolje izveštava
niko ovde nikuda ne žuri
a svako ipak nekuda stigne

_____________________________________________

BRANISLAV ŽIVANOVIĆ (Novi Sad, 1984) piše i objavljuje poeziju, književnu kritiku, eseje i naučne radove. Objavio je zbirke pesama Pogledalo (2010), Crno svetlo (2012), Sidro (2017), Pesma galiota (2019) i Kargo (2022). Za pesnički rad nagrađen je „Brankovom nagradom“ (2010) i Nagradom „Novica Tadić“ (2019). Priredio je Pregled novije novosadske poezije: Indeks 21 (2021). Pesme su mu uvrštene u nekoliko antologija i generacijskih izbora, a prevođene su na ruski, nemački, mađarski, engleski i grčki jezik. Jedan je od urednika portala i časopisa za književnost, filozofiju i društvenu teoriju Rizom, član je uredništva časopisa Dometi i redakcije časopisa Zlatna greda. Član je programskog odbora Međunarodnog novosadskog književnog festivala i uredništva Somborskog književnog festivala. Živi u Novom Sadu.

fotografija autora: Jelena Hodak

SAČUVANO MEĐU DLANOVIMA

znanje nikada nije sasvim dostupno
poput poverenja zahteva vreme
nešto čega nemam dovoljno

pod hladnim osvetljenjem korporativnog sunca
časovnik za koji rintam i peščanik što kroz mene curi
čekaju ruke kojim ću se zagrliti

trudeći se da uhvatim bidermajer buktinje
u svetu gde neznanje gori ljudskim činovima
lako je pogrešno razumeti opekotine

jer ko još veruje bezinteresnom podvigu
kada se u diskusijama o sadržaju
bavimo pitanjima ambalaže

balasti me balansiraju
posmatraju kao dve prirode
jedna vidi radost druga traži olakšanje

očima i šakama proizvodim rad jezik se savija
pod teretom neizgovorenog užareno
grlo se diže nad poleglim stranicama

u pokušaju da sačuvam stvari
brinem da spasem one što će umreti misleći da
biće bezbednije ako se zapišu

svakodnevnim mesečarenjima
odolevam noći i kradem od sna
željan lepote pred kojom još uvek umem da zadrhtim

da se ugrejem naučiću da zapalim vatru
od mostova sa kojih stižem do knjiga što me okružuju
stajati i gledati kako požar jede vreme

***

DUNAVSKA

otvaraš se poput vidnog polja, oštrih rasekotina od raspevanih školjki u gnjecavom zadahu mulja, otičeš u posede grgoljenja, od tebe učim da budem omphalos, karusel virova u raskoraku mostova, protejska reko, stupam u tebe, nigde ne počinjem, nigde ne završavam, naprosto jesam, u tamnim guturalima matice, u aoristu u kom stanuješ, o kojem slušah, uzastopno spopadaš obalu, iskušavaš zemlju, sklapaš se preko glave poput pokrova, nestajem u tvojoj dubini, sporo izranjam, gutam svetlucave fraktale, ispiram glatki levak grla, dok pramac ondulira razdeljak i rajsferšlus krme spušta se po izgužvanom staniolu leđa, pod kožom elise smisla grme vrtoglavicom, žmarcima podižu klobuke mehurova, oru izblajhane brazde, ali naši životi više ne nalikuju plovidbama, zalutala plastična boca podseća da pripadamo varvarskom dobu, fauni noći, među fosilima ribljih vrsta čijih imena se više ne sećamo, došao sam da pred tobom budem, pratim promene pigmentacije u menama meseca, za spori preobražaj tela u junskim danima, bilo mi je potrebno leto, bilo mi je potrebno sunce, da skinem pelir potamnelog svlaka, udahnem, zadržim, pustim, da se ogoljen razlijem duplim zodijakom, da poput plivača koji te grli u meso tvog teksta zabodem oštre zapete kraula i krenem uzvodno prema mestu svog rođenja, živa klepsidro, cediš se sa mene uzvičnim oblikom, suze, znoja, sperme, fetusa, kaplješ infuzijom vremena, poput tačke na kraju priče, ti si mera moje ljudskosti, podižeš me do vokacije, prvog lica jednine prezenta glagola biti, šuštanjem čipke na peni dana zapljuskuješ mesnati heliks, orkestriraš pauze na pervazu plaže, u vlažnoj intimnosti sinkope umivaš pogled pred kojim mi se, uvek, iznova otvaraš

***

PASJEUMORNA

punina aprila pritiska grad
meškolji oblake u kretanju
kulise utešnog hlorofila
duž sivila malaksalog kvarta

kad strčiš u dnevne opažaje
nuždom ispustiš interpunkciju
mošnicama objasniš ćoškove
kandelabre rastinje ratkapne

pod tvojim živahnim radoznalim
korakom ulica se uvija
kvartet mišica sputane volje
zateže omču u posed oka

nad tvojom dlakom lebde diskursi
naredbe grđenja tepanja dok
režimom nesaglasnosti režiš
svim čulima razdraženog bića

tihim protestima spram samoće
smišljaš nova malena zločinstva
mrtva priroda slova i stvari
strepi od pobunjenih očnjaka

lavežom uznemiriš štapove
uši ćuliš na zvukove sveta
kad kiša padne digne mirise
stihove nanjušiš u vazduhu

„vjernog psa imam / psa u najboljim
godinama“ dozivam te pesmom
ti nemušti obliku mog srca
okruženom kvadratima doma

dok ne naučim kako sa kože
otresa se tuga poput vode
pratim metronom pseće radosti
jezikom mojih umornih vau

***

POKISLA

u tvom dodiru izliva se žeđ
dok se svojevoljno obrušavaš
na naježeni pergament sveta
dihotomije koitiraju
nebo i zemlja rode sunovrat
singular se rastvori u plural
umnožavaju se aplauzi
kad rominjaš sipiš liješ pljuštiš
cediš melanholiju oblaka
razobličavaš hijerarhije
nivelišeš predmete i ljude
zastave šlemove ilovaču
navodnjavaš belosvetsku tugu
alibi si stidljivim suzama
reke teku podbule od plača
u tvom heterogenom prisustvu
rascvetavaju se kišobrani
u sfumatu novembarskog jutra
pod nežnim tuševima aprila
spiraš otpad subotnjih bančenja
orguljaš metalno grlo oluka
štimuješ slap harfe acqua alta
žuriš da stigneš dole do dole
naglavačke strovališ u jezik
dobovanjem pisaće mašine
opijene vlastitom težinom
kapi različitim ritmovima
kucaju mi daktilografijom
morzeov kod o prozorsko okno
ponekad zna da zavlada suša
ko kad kolena lome strah za skok
čekam tvoj pad da bih se digao

***

GRADITELJSKA

svaka ruševina je spomenik
uvenulim buketima vatre
vreme obolelo od nepomičnosti

jedino nešto što više nije
ono što je prestalo da bude
može pružiti čistu ljubav

nema malih i velikih građevina
samo malih i velikih sunovrata
dubokih poput melanholije

što je lepše zdanje uništenje je lepše
veći je pad i veći je nered
osećaj gubitka što izjeda jetru

autoportret sa gavranima

svaka razvalina je spomenik
ugušenim buketima vatre
prašina kašalj pepeo

neimari sopstvene propasti
zidaju hramove i katedrale
na ramenima samozaborava

podižu kule u vazduhu
kako bi što bolje mogle da se uruše
preispitaju pilone željâ

svako gradi onako kako može
svako voli najbolje što zna
uspesi nisu ni nalik porazima

još samo tako nešto mogu da osetim

_______________________________________________

BRANISLAV ŽIVANOVIĆ (Novi Sad, 1984) piše i objavljuje poeziju, književnu kritiku, eseje i naučne radove. Objavio je zbirke pesama Pogledalo (2010), Crno svetlo (2012), Sidro (2017) i Pesma galiota (2019). Za pesnički rad nagrađen je „Brankovom nagradom“ (2010) i Nagradom „Novica Tadić“ (2019). Priredio je Pregled novije novosadske poezije: Indeks 21 (2021). Pesme su mu uvrštene u nekoliko antologija i generacijskih izbora, a prevođene su na ruski, nemački, mađarski i engleski jezik. Jedan je od urednika portala i časopisa za književnost, filozofiju i društvenu teoriju Rizom, član je uredništva časopisa Dometi i redakcije časopisa Zlatna greda. Član je programskog odbora Međunarodnog novosadskog književnog festivala i uredništva Somborskog književnog festivala. Živi u Novom Sadu.

fotografija autora: Jelena Hodak

I

(Licemerstvo)

Nјegove reči su palimpsesti
Ironičnog majstora rasvete
Drugo učini dok jedno kaže
Dželat poštenju što upućuje
Srdačno saučešće budućim
Izneverenim poverenjima
Ispod maske pristojnosti lјubi
Sopstveno dvoseklo ogledalo
Na razrokom jeziku lisice
Vreba Janus sa tvojim imenom

III

(Dosađivanje)

Prijatan osećaj bezvolјnosti
Besprekorno opružen u lenjost
Drži glavu na šestaru lakta
Nedelјa mu na leđima sedi
Kriza uzbudlјive razonode
Otuplјuje čula za misao
Da bi telo stavila u pokret
Monotonijom povraća višak
Vreme ugojeno ponavlјanjem
Koje ne proizvodi razliku

VII

(Brblјivost)

Previše je vetra u rečima
Jer nije svaki govor glas, niti
Svaki glas može značiti govor
Preti nam potop i slomlјen jezik
Buka što preplavlјuje posede
Zagušuje vazduh, uši, cevi
Salva verbalne nediscipline
Razoružava sagovornika
Previše je reči u rečima
Da bismo se mogli zaštititi

XII

(Netaktičnost)

U nesporazumu sa vremenom
Kretanje u zgrušanom prostoru
Neusklađenim ritmom donosi
Crnu sreću svojim postupcima
U raskoraku između sebe
Ovde i tamo sada i onda
Zavađen trenutak traži vagu
U beloj oluji peščanika
Čupavog boga olovnih krila
Trudnog od potonjeg naraštaja

XVI

(Sujeverje)

Koliko nas plaši sve ono što
Znamo i ono što ne vidimo
Toliko je vere u značenja
Vekovima dizanih do slike
Sloboda je prazan list hartije
Sa imenom nasleđenog straha
Nisi više onaj koji jesi
Ako mišlјu ne dotičeš boga
Ili veću skrivenu prazninu
Pred kojom ćeš hteti da zadrhtiš

XVII

(Gunđanje)

Vidiš li nesavršenost svega
Ili je pogled u meni slomlјen
Kad se jezik opremio da tka
Stih težine a ne olakšanja
Kao da ništa nije dovolјno
Lepo i dobro pred zadovolјstvom
Ovako inokosan otkrivam
Tajne sveta dostojne prezira
Samo kada ne bi bilo ovih
Reči što mi se suprotstavlјaju

XXV

(Kukavičluk)

U susretu sa izazovima
Kičma na kratkoj dasci od leda
Uzmiče drugačijim oprezom
Armija mrava bela od znoja
Dugim nogama daje se u beg
Metronom nervozno odbrojava
Veliki udes malim grudima
Tuđa srca u našim kucaju
Drhti gnezdo pod senkom rebara
Hladnim strahom podmetnutih jaja

XXVII

(Poznoukost)

Znatiželјa starija od stida
Ispred neprosvećenih podsmeha
Slavi trijumf u pogledu smrti
Horizontalnost knjigâ i reči
Otiče pritisnuta vremenom
Vertikalnost alatki i znoja
Povija se iskustvom dlanova
Ne znam zašto sam tu, tek postojim
Ja sam mlad, ja sam star, trajem sporo
Učenje se nije završilo

XXVIII

(Ogovaranje)

Glasovi natapaju zidove
Penju se kapilarnim silama
Uši dovedene do visokog
Stepena verbalnog usijanja
Svrbe pod oštrom karikaturom
Imena oko kojeg obleću
Uposleni crveni jezici
Pečeni na razgovetnoj vatri
Besne reči traže usidrenje
U štucanju prizvanog odsustva

___________________________________________________________________________

BRANISLAV ŽIVANOVIĆ (1984, Novi Sad), objavio je knjige poezije: Pogledalo (2010), Crno svetlo (2012), Sidro (2017), Pesma galiota (2019). Živi i radi u Novom Sadu.

NA OBALI

Sedimo na pojasu gradske plaže
u senci topole otrgnute od kasnog avgusta.
Sa slepoočnicama punim zlatnog cimbala
posmatramo bitisanje balegara.
Zmija izlazi iz vode, gmiže letnjom zemljom
tragom se opirući imperijalizmu obale.

Linije želje nemušto meandriraju
između uposlenih dečjih mesnatih dlanova.
Unaokolo razbacane plastične crvene i plave
lopatice i kofe podučavaju sticanju i podelama,
zbrajaju ono što se ne može prebrojati.
U sumrak munkovski će zevati na peni oseke.

Sidrom sna oremo prostrano vodeno polje.
Fatamorgana i nautičke stope
na horizontu podrhtavaju poput želatina.
Pustinja pogleda u pogledu pustinje.
Prohladni večernji vetar raznosi nabore peska,
otisak šake u nervaturi vremena.

Što manje poznajemo, više imenujemo.
Na tri mesta preskočen Dunav.
Učimo trajanje od mostova, nevini kao
rečni tok u koji nikada nije bačen kamen.
Kap znoja sa čela izliva se u beli zarez
o koji će smrt prvom prilikom okačiti bademantil.

***

GALIOT GOVORI

no picture is made to endure nor to live with
but it is made to sell and sell quickly
with usura, sin against nature
Ezra Pound

Ovo je doba trgovaca,
cifara, banaka i fiskalnih računa;
kredita, kamata i krupnog kapitala;
biznismena, menadžera i privatnih preduzeća.
Ovde se vrednosti mere drugačije – contra naturam.

Ovo je doba trgovaca,
telom i unutrašnjim organima;
lakom zabavom i teškim opijatima;
intelektualnom svojinom i porodičnim nasleđem.
Ovde moral ima širok osmeh sa zlatnim zubom.

Ovo je doba trgovaca,
iščašena čula u utrobi robe za široku potrošnju.
Mislimo da uvek nešto želimo,
tražimo način i pokorno radimo da bismo to dobili.
Ovde treba preispitati vlastite životne potrebe.

Ovo je doba trgovaca,
ali ja nemam nešto što bih mogao da razmenim,
osim nekoliko pesama i reči o pročitanim knjigama
za nepotkupljive oči i dlanove plitkih džepova.
Ovde se vrednosti mere drugačije – contra naturam.

Ovo je vreme izobilja,
na ovoj galiji poezija je slepi putnik.
Stihovi u sitim danima ne pale vatru iznutra.
Ovo je pesma galiota,
ispisana crvenom tintom na trgovačkoj hartiji.

***

ELEGIJA O UMORU

Noge i leđa opterećeni težinom
uslužnosti prema drugima,
romoru bujice što nadire u talasima
želje i potrebe u tokovima potrošnje.
Oči i jezik nagrizeni umorom
više ne osećaju žeđ i glad, odsustvo
interpunkcije, velikog i malog slova.
Pesma nastaje prema sećanju mora
u čije virove se sliva pismo galiota.

Zamišljaš kako ćeš leći blažen,
počinuti bez podešenog alarma,
praznovati godišnji odmor svog tela,
a sutra te diktat odgovornosti
neće strovaliti u košmar vremena,
ispljunuti iz mekanog jedra postelje
u cokule obaveza i žvaku društvenosti,
stepenice raspoloženja i turpiju rutine,
klupko emocija i omče rokova.

Onaj dan kada će te probuditi svežina
dužinom stiha kojem sanjivo pružaš
ruke iz ramena, lake kao zamahe vesla,
što bi da zagrle ništa i obuhvate sve.
Možda samo slapove kasnojutarnje kafe
ispod giljotine zidnog časovnika,
sa leđima u naslonu visoke stolice
i nogama u slobodnom padu iznad tla,
na koje ćeš za nekoliko sati ponovo stati.

***

DANAS SE NIJE DOGODILO NIŠTA BEZNAČAJNO

Za Z. K. (1984–2018)

Leto je šešir na visokom čelu heliotropa,
doba što blještavo traje u mesecima
što ne poznaju glas r.

Topao vazduh, težak i vlažan,
slana voda se oslobađa,
napušta telo i natapa tkaninu.

Opori, kiseloslatkasti vonj
podiže se u nozdrve i sve više osvaja
ispunjeni prostor oko savršenog spavača.

Čulne utiske dana prevodim u reči.
Noć: tmina pupi na jeziku kupina,
diše usporeno i duboko.

Kroz otvoren prozor prodire
zrakasti zvuk zrikavaca: striže i hrče
iz pomrčine šipražja;

bridi strahom u drhtavim prstima,
treperavim srcima zvezdâ
rasprsnutih na aliteracije, rime i metafore.

Krajem prvog kvartala
smrt se seli u predele
oslobođene kotrljajućeg sonanta.

Sa crnom lanenom tunikom,
do zemlje, i još dalje, duž nje, dođe da upije
ispuštene suze i znoj, da vrati ih moru.

Ušunja se nasumično u poznato ime
da načini predah na mestu zajedničkog slova
što ispira grlo dok vibrira u vremenu.

14. avgust, i tišina glasnija od pulsa.
Glava suncokreta klonula pod prozorom.
Danas se nije dogodilo ništa beznačajno.

_________________________________________

BRANISLAV ŽIVANOVIĆ (1984, Novi Sad), objavio je sledeće knjige poezije: Pogledalo (2010), Crno svetlo (2012), Sidro (2017), Pesma galiota (2019). Jedan je od urednika portala za književnost, filozofiju i društvenu teoriju Rizom i član uredništva časopisa Dometi. Živi i radi u Novom Sadu.

fotografija: “Mračna komora”, ytb kanal, video snapshot

NAJLEPŠA ŽIVOTINJA

Druženje sa ljudima
zahteva porciju vremena,
remećenje ritma lične rutine.

Posvećivanje drugom
računa na odricanje
u trenutku neutažive taštine.

Među onima što dolaze i odlaze,
neimari sopstva retuširaju imidž
o koji će se veličanstveno spotaknuti.

Šta je čovek nego instrument smrti,
koža razvučena preko ksilofona kostiju,
o koju kopitom udara najlepša životinja.

***

POVRATAK

Opasno je videti
kuću svog detinjstva,
ali pomaže spoznavanju
sopstvenog sloma.

Svaka soba
ima zvuk i pokret
velike zmije iz mraka zidova.

Ona može da prizove
pogled sa razbijenih prozora.
Nije dobro da je pogled isti.

Potrebno je otkriti ožiljke,
pokušati oplakati izgubljeno,
i uz topli morfijum
gledati kako kliše gori.

***

TIHA POBUNA

Volim sobe

praktične prostore
u kojima možeš
smestiti svoje telo

udobno

ispuniti predmetima
od značaja i potrebe
neophodnostima što te određuju

vratima i prozorom
zatvarati i otvarati
svetlost i tminu opkoljenog

sveta

iza ova četiri zida
stabilna i čvrsta
poput listova hartije

sa ispisanim pesmama
u kojima tinja tvoje Ja
tiho poput pobune.

***

JANUAR. AMNION
(Pesma za moj 33. rođendan)

Pre i posle mene je ožiljak,
carski rez na trbuhu januara.
Budi me dvadeset sedam puta
između šest i osam izjutra,
potapa telo u monohromat dana,
okiva nedeljivim ostatkom
prestupnog kalendara.

Na beleg u obliku lista platana,
na toploj koži stražnjeg dela leve butine,
osamnaest godina kasnije
spustiću pismo,
kao oblog, kao vodeni žig,
kao tetovažu sidra što se eksponira,
bespomoćno zaljubljen u metaforu.

Ako je vreme stilska figura vode,
reči su roditelji oblika stvari
iz doba čistog značenja.
Slova prave kolonu
na putu između očiju i srca.
Pod jezikom spava detinjstvo pesme,
u gluvoj sobi obloženoj ogledalima.

Smrt pleše na razlomku noći.
Čeka da se raspline u zvuku
dodira metalnog vrha čiode
i mermernog pločnika bulevara.
Jutro stiže držeći zubima sunce.
Probudio sam se sa zvezdama na tabanima.
Mislim da se tako objašnjava mrtvački stupor.

________________________________________________________________________

BRANISLAV ŽIVANOVIĆ (1984, Novi Sad), objavio je sledeće knjige poezije: Pogledalo (2010), Crno svetlo (2012), Sidro (2017), Pesma galiota (2019). Jedan je od urednika portala za književnost, filozofiju i društvenu teoriju Rizom i član uredništva časopisa Dometi. Živi i radi u Novom Sadu.